Srpska

£еванРеЪе о Ъубави

ЌедеЪа ѕетнаеста по ƒуховдану

ћатеЉ 22, 35-46. «ач. 92.

—ваки онаЉ коЉи хоЮе да посрами Ѕога, посрамЪуЉе себе, а Ѕогу даЉе прилику да се више прослави.

» сваки ко ради на унижеЬу праведника, на краЉу краЉева он унижава себе, а праведника веЮма уздиже.

 о ставЪа камен на пут праведника, сам запиЬе за Ь, а праведника приморава само да се пеЬе уза стрмен, одакле се Љош више види.

 о дува да погаси огаЬ праведника, веЮма га разгорева, а своЉ гаси.

Ќа бурноме мору света Ѕог Ље стена, на коЉоЉ се праведник спасава и о коЉу безбожник разбиЉа своЉ чамац.

Ќа бурноме мору живота праведник Ље камен спотицаЬа грешнику. √решник изваЪуЉе таЉ камен и пада у рупу где Ље камен био.

 о се баца прашином против ветра, ослепеЮе.  о засипа Љезеро камеЬем, потопиЮе се.

Ѕог Ље као навлаш оставио правду ненаоружану и незаштиЮену у овоме свету, да би ќн показао —воЉу силу и да би насилници имали камен спотицаЬа. «ато Ље Љачи конац правде него синЯир неправде. Ќасилник кидише да прекине конац правде, но заплиЮе се у Ьега и гине.

—атана Ље хтео уништити праведног £ова, па га Ље дигао у небеса. ќнда када Ље £ов изгледао немоЮан, победио Ље. —атана Ље хтео уништити цара »рода, и оваЉ, по злу своме, ниЉе се томе противио. » када Ље »род изгледао свемоЮан, пропао Ље.

—ве што Ље од Ѕога у овоме животу чини се немоЮно, но Љаче Ље од звезда и од бучних океана.

ѕогледаЉ и научи се из ових противположности, коЉе ти Ље Ѕог за поуку оставио: ћоЉсеЉ и ‘араон, ƒавид и √олиЉат, £ов и —атана, £ерусалим и ¬авилон, три отрока и цар Ќавуходоносор, ƒанило и ƒариЉе, апостоли и –им. » ако будеш разумео поруку, коЉу ти Ље Ѕог оставио у овим сунцосЉаЉним примерима, ти Юеш радосно узвикнути с дивним ƒавидом: £едни се уздаЉу у кола, други у коЬе, а ми у име √оспода Ѕога свога (ѕс. 20, 7). » тад Юеш разумом дивно разумети и срцем усвоЉити речи апостола ѕавла: што Ље лудо пред светом оно изабра Ѕог да посрами премудре; и што Ље слабо оно изабра Ѕог да посрами Љако (I  ор. 1, 27).

Ќо каква Ље судба добра у овоме свету, какав Ље Ьегов ток, Ьегова привидна слабост и неодоЪива Љачина, то не можеш ни на коме у историЉи света тако Љасно видети као на самоме √осподу »сусу. ЌаЉпознатиЉи ќн се Љавио као непознат; ЌаЉправедниЉи ќн Ље осуРен као неправедан; ЌаЉмоЮниЉи ќн се дао убити као немоЮан. » шта Ље било на краЉу? ѕобеда и слава. ѕобеда и слава Мегова, а пораз и срам оних, коЉи √а не примише, не признаше и намучише. Ќо Љош прави краЉ ниЉе ни дошао; а кад доРе, тек онда Юе се видети сва величина Мегове победе и сав сЉаЉ Мегове славе; и тек онда Юе се видети сав ужас пораза и срама Мегових гонитеЪа и мучитеЪа.

 ад год су неприЉатеЪи добра, неприЉатеЪи ЅожиЉи, плели мрежу ’ристу, сами су падали у Ьу; кад год су спремали понижеЬе Мему, сами су били понижени, и кад год су хтели Мему да затворе уста, сами су морали заЮутати. ”право, све што су чинили на Мегов срам окренуло се на Мегову славу а на Ьихов срам. “ако Ље било онда, тако бива и данас.  о год се и данас успротиви ’ристу, пашЮе и пропашЮе, а ’ристу Юе тиме само дати прилику да веЮма засветли —воЉом силом и славом. “ако бива данас, тако Юе бити и сутра - све до скончаЬа времена. » данашЬе ЉеванРеЪе показуЉе дивно, шта бива с Ъудима, када кушаЉу Ѕога, спремаЉуЮи тиме себи част а Ѕогу бешчашЮе.

«аконик неки приступи к »сусу кушаЉуЮи га и упита: учитеЪу, коЉа Ље заповест наЉвеЮа у закону? ќво Ље било последЬе у низу оних кушаЬа, коЉима су £евреЉи тражили ма какву закачку да би могли ’риста осудити на смрт.  ако су Ъуди затровани злом? ƒок Ѕог тражи ма и Љедно добро дело код наЉвеЮег грешника, да би га спасао, дотле Ъуди траже ма и Љедан грех код наЉвеЮег праведника, да би га убили!

ЌаЉпре су ’риста кушали главари свештенички старешине народне питаЬем: каквом власти то чиниш? и ко ти даде ту власт? Ќашто Ље ’ристос одговорио, питаЉуЮи Ьих о крштеЬу £ована  рститеЪа, да ли Ље то крштеЬе било с неба или од Ъуди? “им питаЬем √оспод Ље збунио —воЉе кушаче, коЉи помислише: ако речемо: с неба, реЮи Юе нам: зашто му онда не веровасте? ако ли речемо: од Ъуди, боЉимо се народа; Љер сви £ована држаху за пророка. “о кушаЬе испало Ље на славу ’ристову и на срам кушача. £ер тиме се открио кукавичлук грешника да кажу истину, и у исто време дата Ље нама поука, да Ље £ован посланик ЅожЉи и да Ље тим пре √оспод »сус небески властодржац. ѕри овоме кушаЬу удружили су се били против ’риста свештеници и кнежеви, коЉи су иначе били неприЉатеЪи меРу собом.

ѕотом су фарисеЉи с »родовцима изашли пред ’риста с кушаЬем, да ли треба или не Юесару порез плаЮати?  ажи нам дакле шта мислиш: треба ли дати харач Юесару или не? √оспод Ље погледао у новац, на коме Ље био лик Юесарев и одговорио: подаЉте Юесарево Юесару а ЅожЉе Ѕогу. » то кушаЬе испало Ље на славу ’ристову а на срам кушача. £ер реченим речима √оспод Ље уметнуо Љош Љедну потребну циглу у граРевину —воЉе науке, оставивши нама кроз то Љедну неопходну и дивну поуку, а кушаче посрамио откривши и разбивши Ьихове сплетке. ѕри овоме кушаЬу удружили су се били стари меРусобни неприЉатеЪи: фарисеЉи и »родовци; први, коЉи су се правили родоЪуби и приЉатеЪи народа, и други, коЉи су те држали с –имЪанима, господарима ѕалестине.

ѕотом су садукеЉи сами пришли ка ’ристу с Љедним нарочитим кушаЬем.  ад седморица браЮе Љедан за другим изумру, оставЪаЉуЮи Љедан другом у наслеРе, према ћоЉсеЉевом закону, Љедну исту жену - чиЉа Юе та жена бити о васкрсеЬу мртвих? Ќа ово глупаво питаЬе, коЉе се кушачима чинило особито вештом замком за ’риста, одговорио Ље √оспод »сус: о васкрсеЬу нити Юе се женити ни удавати, него су као ангели ЅожЉи на небу. ѕа пошто су садукеЉи били Љедна секта Ъуди, коЉи од сувишне земаЪске учености нису веровали ни у —вето писмо нити у живот после смрти, преблаги √оспод Ље искористио ову прилику, да оправда веру у загробни живот и васкрсеЬе рекавши: а за васкрсеЬе мртвих нисте ли читали што вам Ље рекао Ѕог говореЮи: Ља сам Ѕог јврамов, и Ѕог »саков, и Ѕог £аковЪев? ЌиЉе Ѕог, Ѕог мртвих него живих. » тако кушаЬе и ових кушача испало Ље у корист ’ристову а на штету Ьихову. £ер се показало незнаЬе и глупост кушача, и Љер Ље √оспод, одговараЉуЮи Ьима, одговорио и свима нама на Љедно мучно питаЬе, на коЉе нам нико други не би знао одговорити.

ЌаЉзад, кад бише поражени и садукеЉи, коЉи су сматрали себе и били сматрани од света као особите мудрице, сабраше се наЉцрЬи меЮусобни неприЉатеЪи, фарисеЉи и садукеЉи, да учине заЉеднички напад, те Љедан од Ьих, у име свиЉу, упита ’риста: коЉа Ље заповест наЉвеЮа у закону? —а овим питаЬем ове слуге мрака мислиле су посигурно ухватити ’риста у погрешци, тако да би √а могли извести пред суд. ќни су били погазили све главне заповести из закона ЅожЉега, даног им кроз ћоЉсеЉа, и остали су само са два штура шипка: обрезаЬем и празноваЬем суботе. » то су истина биле заповести ЅожЉе, но не главне, и не онако штуре и бесмислене како су их они схватали у те дане. ћислили су свакоЉако, да Юе ’ристос истаЮи Љедно од тога: или обрезаЬе, или суботу, или пак неку нову —воЉу заповест. ѕа су рачунали: ако ќн каже да Ље обрезаЬе главна ЅожЉа заповест, да √а оптуже за потцеЬиваЬе суботе; ако ли истакне празноваЬе суботе као главну заповест, да га оптуже за потцеЬиваЬе обрезаЬа; а ако ли пак да неку нову заповест од —воЉе стране, да √а поготову оптуже за потцеЬиваЬе старога закона ЅожЉега. ќни, скудоумни, нису могли ни слутити, да Юе ’ристос изреЮи оно у чему су они наЉсиромашниЉи, и да рекавши старо изриче опет ново.

ј »сус му рече: Ъуби √оспода Ѕога свога свим срцем своЉим, и свом душом своЉом, и свом мисли своЉом. ќво Ље прва и наЉвеЮа заповест. ј друга Ље као и ова; Ъуби ближЬега свога као самога себе. ќбе ове заповести налазе се у —таром завету, но не Љедна уз другу, него у две разне кЬиге ћоЉсеЉеве (V ћоЉс. 6, 5; III ћоЉс. 19, 18). ќне нису ставЪене у десет ЅожЉих заповести, коЉе чине основ целог закона даног кроз ћоЉсеЉа, него су као узгред поменуте, због чега Ље мало ко на Ьих и обраЮао пажЬу. Ќису оне случаЉно ставЪене меЮу споредне заповести, него по нарочитом промислу ЅожЉем, пошто Ъудски род у оно време Љош ниЉе био спреман да ове две заповести прими. ѕре него се доРе на велику школу мора се проЮи мала школа. ј ƒекалог ћоЉсиЉев представЪа малу школу вежбаЬа и припремаЬа за велику школу Ъубави.

Куби √оспода Ѕога свога. “о Ље прва и наЉвеЮа заповест. ƒруга зависи од Ье и истиче из Ье. Ќо зар Ъубав бива по заповести? Ќе, не бива. Ќо, на жалост, заповест о Ъубави морала Ље доЮи, пошто Ље потамЬено срце Ъудско заборавило природну Ъубав човека према ќноме коЉи наЉвише Ъуби човека. » маЉка не опомиЬе своЉе дете на Ъубав према себи све док се дете Ьено толико не заборави, да презре и озлоби маЉку своЉу и поРе низ клизаве странпутице светске Ъубави. “ада Ъубав према маЉци постаЉе заповест, и то не толико због маЉке колико због детета. Ќикакву заповест о Ъубави Ѕог не даЉе ангелима, пошто су ангели неудаЪени од Ѕога и пошто они природно Ъубе Ѕога. ”опште стид Ље за Ъудски род, што Ље он изазвао ову заповест о Ъубави. £ер заповест о Ъубави према Ѕогу колико Ље заповест толико Ље и укор роду човечЉем. » сваки онаЉ ко иоле зна шта све Ѕог чини за Ьега и шта он све дугуЉе Ѕогу, мора, уистини, осетити наЉдубЪи стид, што Ље грехом затровани човек дао повода за овакву заповест. √ле, Ъубав човека према Ѕогу природниЉа Ље него Ъубав детета према маЉци. «ато Ъубав човека према Ѕогу треба, и без икакве заповести, да Ље очигледниЉа од Ъубави детета према маЉци. ("Ѕог Ље наЉвише добро од кога Ље свако добро и блаженство. — Ѕогом живети Ље и у несреЮи среЮа, у сиромаштини богатство, у Љаду утеха.- «ато Ъуби Мега као наЉвише добро и блаженство твоЉе, Ъуби √а више сваког створеЬа, више оца и маЉке, више жене и деце, и више себе самога" “ихон «адонски, —очин. I). «ашто дете Ъуби маЉку своЉу? «ато што осеЮа Ъубав маЉке према себи. ј зашто човек не осеЮа Ъубав Ѕога према себи? «ато што му Ље срце одебЪало и вид духовни помрачен грехом. ’ристос Ље и дошао у свет да учини, да би срце Ъуди отанчало за фино осеЮаЬе Ъубави према Ѕогу, и да би се духовни вид помраченог човечанства отворио. ƒошао Ље ’ристос √оспод, као наЉЉачи израз ЅожЉе непромеЬене Ъубави према човеку, да би разгорео поново потухли огаЬ Ъубави у срцима деце ЅожЉе, и да би оно што Ље негде код Ъуди било сасвим природно, као и код ангела, па временом постало неприродно, учинио поново природним.  ад маЉка не би Ъубила дете, зар би дете могло Ъубити маЉку?  ад Ѕог не би Ъубио човека, зар би човек могао Ъубити Ѕога? Ќо Ѕог од почетка - и од пре почетка - Ъуби човека; отуда и потиче природност Ъубави човека према Ѕогу. ” —воЉоЉ божанскоЉ молитви пред страдаЬе, √оспод »сус говори ќцу небеском: да позна свет да си ме ти послао и да си имао Ъубав к Ьима као и к мени што си Ъубав имао (£ов. 17, 23).  ако узвишена и утешна изЉава! Ѕог има очинску Ъубав према нама, грешницима и нечистим Ъудима исто као и према —воме £единородном —ину! ќни, коЉи могу да познаду и осете дубину и неугасиви пламен ове божанске Ъубави, не потребуЉу никакву заповест о Ъубави. Ќапротив, они би се стидели, кад би им се заповедило да Ъубе Ѕога, то Љест: да одговараЉу ЪубавЪу на Ъубав. јпостол £ован, коЉи Ље наслаЬао главу на прси √оспода и Ѕога свога, и коЉи Ље наЉбоЪе осетио дубину и сладост божанске Ъубави на самом непресушном извору Ьеном, пише: дечице, да имамо ми Ъубав к Ьему Љер он наЉпре показа Ъубав к нама (I £ов. 4, 19; 4, 10). ¬идите, како пише! ќво нису вешто изабране и саставЪене речи светских мудраца, него Ље ово гугутаЬе у трепереЬу срца онога коЉи се поЉио пуном мером Ъубави на самом извору, и коЉи се у радосном одушевЪеЬу служи наЉпростиЉим речима да искаже неисказиву Ъубав ЅожЉу. „уЉте сад како други Љедан апостол, коЉи Ље наЉпре мрзео и гонио ’риста, пише о Ъубави: ко Юе нас раставити од Ъубави ЅожиЉе? ЌевоЪа ли или туга? или гоЬеЬе? или глад? или голотиЬа? или страх? или мач! ѕа Љош додаЉе: знам Љамачно да ни смрт, ни живот, ни ангели, ни поглаварства, ни силе, ни садашЬе, ни будуЮе, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар може нас раздвоЉити од Ъубави ЅожиЉе, коЉа Ље у ’ристу √осподу нашем (–им. 8, 35 - 39). £а мислим, од кад Ље света и времена, да Љедан човек ниЉе речима дао Љачега израза своЉе Ъубави. » ово ниЉе Ъубав по заповести и због заповести, но ово Ље Ъубав коЉа Ље природно изазвана ЪубавЪу, пламен коЉи се запалио од веЮег пламена. «аповест Ље дата онима коЉи су давно давним заслужили казну због отупелости према Ъубави, због прекршаЉа Ъубави и вапиЉуЮе неблагодарности према Ѕогу. Ќи ’ристос ни јпостоли, нити све воЉске ЪубитеЪа Ѕога на небу и на земЪи, нису могли образложити заповест о Ъубави према Ѕогу боЪе, нити дати Љачи подстицаЉ за извршеЬе те заповести, ван просте напомене, да Ѕог наЉпре Ъуби нас, и да ќн наЉпре показа своЉу Ъубав према нама. ћогле би се написати - и веЮ су написане - читаве кЬиге доказа ЅожЉе Ъубави према нама и разлога наше Ъубави према Ѕогу. —ав створени свет, видЪиви и невидЪиви, доказ су ЅожЉе Ъубави према нама; сва природа и Ьено устроЉство, сунце и звезде, годишЬа времена, ток човечЉег живота под оком ѕровиРеЬа, дуготрпЪивост ЅожЉа према грешницима, нечуЉно но моЮно подржаваЬе праведника, и остало, и остало све, чему броЉа ни имена нема, доказуЉе Ъубав ЅожЉу према нама. Ќо нашто све то набраЉати и именовати, кад Ље довоЪно реЮи само да Ѕог нас Ъуби, да ќн наЉпре Ъуби нас! —илазак —ина ЅожЉега меЮу Ъуде, Мегово дело и Мегово страдаЬе за Ъудски род премаша своЉом величином и блеском све остале доказе ЅожЉе Ъубави. Мегова уста казала су нам, да Ѕог нас Ъуби као и Мега; Мегова наука показала Ље то; Мегова дела засведочила су то; Мегово страдаЬе запечатило Ље то. «ато и Мегова заповест о Ъубави треба што пре да постане у срцима нашим неодоЪиво природно осеЮаЬе слично осеЮаЬу Ъубави детета према маЉци, слично но много Љаче.

«ашто √оспод заповеда да Ъубимо Ѕога свнм срцем, свом душом, и свом мисли своЉом! ѕрво зато да би поЉачао ту заповест и што Љаче Ље урезао у памет Ъудима. ƒруго зато да би показао, да Ъубав према Ѕогу искЪучуЉе сваку другу Ъубав, свако деЪеЬе Ъубави, свако служеЬе двоЉици господара - Ѕогу и мамону. Ќо има Љош Љедан таЉанствени унутрашЬи разлог. Ѕог Ље троЉство, ќца и —ина и ƒуха —ветога, у Љединству. » човек Ље троЉство од срца, душе и ума. » отац Ъуби човека, и —ин Ъуби човека, и ƒух —вети Ъуби човека. ÷ео Ѕог Ъуби човека. «ато и долази заповест, да би цео човек Ъубио целога Ѕога.  ад човек Ъуби целим срцем своЉим, и целом душом своЉом, и целим умом своЉим, онда цео човек Ъуби.  ад човек Ъуби ќца, и Ъуби исто тако —ина, и Ъуби исто тако ƒуха —ветога, онда човек Ъуби целога Ѕога.  ад Љедан део човека Ъуби Љедан део Ѕога, онда Ъубав ниЉе потпуна; не, него онда Ъубав уопште ниЉе Ъубав; Љер подеЪен човек ниЉе човек, и подеЪен Ѕог ниЉе Ѕог.  ад неко каже, да Ъуби ќца, но да не зна за —ина и ƒуха —ветога, таЉ нема Ъубави према Ѕогу. » кад неко каже, да Ъуби —ина, но да не зна за ќца и ƒуха —ветога, таЉ нема Ъубави према Ѕогу. » кад неко каже, да Ъуби ƒуха —ветога, но да не зна за ќца и —ина, таЉ нема Ъубави према Ѕогу. £ер таЉ не познаЉе Ѕога у целини. »сто тако нема Ъубави према Ѕогу ни онаЉ ко каже, да Ъуби Ѕога само срцем, или само душом, или само умом. £ер таЉ не познаЉе себе у целини, нити уопште зна за Ъубав. Кубав, права Ъубав - а не оно што свет зове ЪубавЪу - иде од целине ка целини. ("”ништи у себи свако раздеЪеЬе; нека буде сав човек сабран у Љедно и свецело устремЪен к Ѕогу". »гЬат. ЅраЉчанинов: —очин. т. IV, бес. в 22. воскресение.

ѕреп. —имеон Ќови Ѕогослов наводи ове дивне примере Ъубави према ближЬем коЉи у исто време кратко и Љасно изражаваЉу суштину Ъубави. "£а знам човека, говори он, коЉи Ље час плакао због овога или онога (грешника), час ударао себе у лице и у груди за спасеЬе понекога, час ставЪао себе на место грешника, коЉи Ље згрешио речЉу или делом, и уображаваЉуЮи самога себе као учинитеЪа греха брата свога, испоставио Ље таЉ грех Ѕогу и молио се за опроштаЉ, пролеваЉуЮи при томе обилне сузе. «нао сам и Љедног другог човека, коЉи се много радовао због оних коЉи су се подвизавали, усавршуЉуЮи се у свакоЉ добродетеЪи и преуспеваЉуЮи у добру, као да Ље уверен био, да Юе он примити награду за Ьихове добродетеЪи и подвиге чак и више од Ьих самих; а опет скорбео Ље и скрушавао се због оних коЉи су згрешили речЉу или делом, и то тако силно да ниЉе сумЬао, да Юе он Љедини имати да одговара за све Ьих и бити бачен у пакао. «нам и таквога, коЉи Ље тако силно желео спасеЬе браЮи своЉоЉ, да Ље много пута с топлим сузама молио Ѕога, да или и они буду спасени, или да и он заЉедно с Ьима буде предан мукама. ѕокренут богоподобном топлом ЪубавЪу он никако ниЉе желео бити спасен сам без браЮе своЉе. £ер тако се он био с Ьима сЉединио духовно, соЉузом свете Ъубави, у ƒуху —ветоме, да чак ниЉе желео ни у царство небеско уЮи одеЪен од Ьих." “о назива ѕреп. —имеон "богоносном, савршеном ЪубавЪу према Ѕогу и ближЬему". —лово 54.) ¬идите ли, како се дубоким и неисцрпним садржаЉем ове просте заповести оповргаваЉу све Љереси против троЉичности Ѕога у Љединству? » Љош: како се Ьоме развеЉава у прашину сва половна и ситничарска психологиЉа неких научника наших дана, коЉа комада унутрашЬег човека и чини га бескраЉно ништавним и несреЮним?

ј друга Ље заповест као и ова: Ъуби свога ближЬега као самога себе. Ќе каже: равна овоЉ, него: као и ова. “о Љест: и друга се заповест тиче Ъубави, но не Ъубави према “ворцу него према створеЬима. КубеЮи своЉу маЉку дете Ъуби и сва дела и све радове и направе своЉе маЉке; а особито: ЪубеЮи своЉу маЉку дете Ъуби и своЉу браЮу и сестре. Кубав према маЉци поЉачава Ъубав према браЮи и сестрама.  о има Ъубави према своЉим родитеЪима, природно Юе Ље имати и према своЉоЉ браЮи; ко пак нема Ъубави према родитеЪима, ретко може имати Ъубави према своЉоЉ браЮи. »сто тако, ко има Ъубави према Ѕогу, лако Юе имати Ъубави према Ъудима као браЮи своЉоЉ по Ѕогу; ко пак нема Ъубави према Ѕогу, таЉ може само себе варати да има Ъубави према Ъудима. “акав човек у наЉбоЪу руку може имати само извесног магловитог сажаЪеЬа према Ъудима, коме Ље опет извор у сажаЪеЬу самога себе. ћада Ље ова заповест изречена и у —таром «авету, она Ље сасвим нова у устима ’ристовим. £ер и √оспод вели на другом месту: нову вам заповест даЉем: да Ъубите Љедан другог као што Ља вас Ъубих (£ов. 13, 34). ѕрво зато Ље нова, што Ље изриче ќнаЉ, коЉи Ље показао наЉвеЮу Ъубав према Ъудима у историЉи света; а друго зато, што Ље поЉам ближЬих раширен далеко изван зидова ЉевреЉског народа и распрострт на све Ъуде ЅожЉе. Кубите неприЉатеЪе своЉе, рекао Ље ’ристос. £ер ако Ъубите оне коЉи вас Ъубе, какву плату имате (ћат. 5, 44-47)? Ќе обасЉава ли Ѕог сунцем и неприЉатеЪе ваше? » не даЉе ли ќн дажд и онима коЉи вас не Ъубе? “воЉе Ље да Ъубиш све Ъуде ради Ъубави ЅожЉе, а Мегово Ље после да дели праведне од неправедних.

Ќаши ближЬи Љесу видЪиво поЪе, на коме ми показуЉемо Ъубав своЉу према невидЪивом Ѕогу. Ќа коме Юе се очитавати наша Ъубав према Ѕогу ако не на Ъудима коЉи живе с нама на земЪи? Ѕог бива ганут нашом ЪубавЪу према суседима нашим слично маЉци коЉа се осеЮа ганута ЪубавЪу некога странца према детету своме. “олико Ље неопходно нужно показати своЉу Ъубав према Ѕогу на Ъудима око себе, да апостол Ъубави чак назива лажом онога ко каже да Ъуби Ѕога а мрзи на брата свога: ако ко рече: Ља Ъубим Ѕога, а мрзи на брата свога, лажа Ље (I £ов. 4, 20).

Ќаши ближЬи Љесу за нас школа, у коЉоЉ се ми вежбамо у наЉсавршениЉоЉ Ъубави - Ъубави према Ѕогу. —вако дело Ъубави, коЉе ми учинимо некоме човеку, веЮма разгорева нашу Ъубав према Ѕогу. ј у чему треба да се састоЉи наша Ъубав према ближЬим, то нам Ље Љасно речено и примером показано како од стране самога √оспода и Мегових светих апостола, тако и од читаве воЉске ЅожЉих угодника, богоносних отаца, мученика и мученица. Ќо главна су дела Ъубави: милосрРе, праштаЬе увреда, молитва за друге, подржаваЬе слабих, стишаваЬе гордих, опомиЬаЬе неправедних, поучаваЬе неуких, прикриваЬе туРих недостатака, похваЪиваЬе туРих врлина одбрана потиштених, жртвоваЬе животом за друге. ќд ове Ъубави нико веЮе нема, да ко живот своЉ положи за приЉатеЪе своЉе (£ов. 15, 13). Ќо ако неко чини и наЉвеЮе пожртвоваЬе из каквих других побуда, а не из Ъубави, Ьегово пожртвоваЬе не вреди ништа (I  ор. 13, 3).  о има Ъубав има све, и испунио Ље сав закон.

ЌаЉзад, да поменемо и дубоко схватаЬе апостола ѕавла ÷ркве ’ристове, из кога схватаЬа неминовно и природно проистиче Ъубав према ближЬим. —ви ми верни Љесмо уди ’ристови, живи делови тела ’ристовога (≈фес. 4. и 5. глава и I  ор. 6, 15). —ви ми растемо у Љедан велики и живи организам, у Љедно небеско тело, коме Ље глава ’ристос.  ад. Ље то тако, онда треба да с ЪубавЪу помажемо узраст и напредоваЬе Љедан другог.  ад Љедан део тела напредуЉе, то Ље на добро и корист целога тела; кад Ље Љедан део тела болестан, то Ље на муку у штету целога тела. ќтуда Ъубав наша према ближЬима служи здравЪу како наших ближЬих, тако и нас самих. ¬аистину, Ъубав Ље здравЪе; мржЬа Ље болест. Кубав Ље спасеЬе, мржЬа Ље пропаст.

» тако ове две заповести о Ъубави Љесу наЉвеЮе у закону ЅожЉем, и веЮих нити Ље било, нити има на земЪи. “о Ље закон царски (£ак. 2, 8), коЉим се држи небо и спасава земЪа. ќ овим двема заповестима виси сав закон и сви пророци. Ѕог Ље дао сав закон ћоЉсеЉев из Ъубави, и Ѕог Ље загреЉао пророке —воЉом ЪубавЪу. ћоже се реЮи, да се прве четири заповести у старом закону односе на Ъубав према Ѕогу, а осталих шест на Ъубав према ближЬима; премда су свих десет старих заповести само сен ’ристовог закона о Ъубави. ћоже се Љош реЮи, да све добро, што Ље човек у стаЬу учинити, проистиче из Ъубави према Ѕогу и из Ъубави према ближЬима. » наЉзад, може се реЮи, да сви греси, што их Ље било и што их има, Љесу греси или против Ъубави према Ѕогу или против Ъубави према ближЬима. јко се и даЪе буде ишло у размишЪаЬу о дубинама и ширинама ове две божанске заповести, могло би се слободно реЮи да о Ьима виси небо и земЪа, сав створени свет: ангелски и материЉални.

≈то, шта су постигли своЉим кушаЬем и удружени неприЉатеЪи ’ристови! ≈то, какву су пламену искру искресали злобним ударом у камен! ќни су смерали да понизе и збуне ’риста, меРутим себе су понизили до прЪаве прашине, а ’риста су уздигли до престола вечнога «аконодавца. » тако, ово последЬе кушаЬе дало Ље прилику ’ристу, да —ебе бескраЉно прослави, а нама опет свима да пружи наЉдрагоцениЉу корист обЉавЪуЉуЮи нам заповести о Ъубави.

ѕосле оваквог одговора ’ристовог, неприЉатеЪи Мегови заЮутали су. » нико више не смеде да га запита. » не само то, него, према причаЬу ЉеванРелиста ћарка, онаЉ законик, коЉи Ље ставио питаЬе √осподу, готово се обратио у следбеника ’ристовог, тако му Ље √оспод рекао: ниси далеко од царства ЅожЉега. £ер кад Ље законик кушач саслушао неочекивани одговор —паситеЪев, он ниЉе могао одолети а да не узвикне: учитеЪу, право си казао! додавши Љош од своЉе стране да Ље Ъубав према Ѕогу и ближЬем веЮа од свиЉу жртава и прилога. ќнаЉ, коЉи Ље мислио победити, остао Ље побеРен; и они, коЉи су мислили посрамити, остали су посрамЪени. » нико више не смеде да √а ишта запита.

—ада Ље био дошао ред на ’риста да он Ьих пита. » ќн их упита:

Ўта мислите за ’риста, чиЉи Ље син? –екоше му: ƒавидов. –ече им: па како ƒавид Ьега назива √осподом говореЮи: рече √оспод, √осподу моЉему: седи мени с десне стране док положим неприЉатеЪе твоЉе за подножЉе ногама твоЉим?  ад дакле ƒавид назива Ьега √осподом, како му Ље син? ќвим питаЬем √оспод Ље хтео прво да каже да Ље ќн ’ристос; друго, да покаже да се вараЉу они коЉи очекуЉу ћесиЉу као земаЪскога цара из колена ƒавидова, коЉи Юе прогнати –имЪане и учинити »зраиЪ силним земаЪским царством; треЮе, да су Мегови кушачи Мегови неприЉатеЪи, и четврто, да Юе они, као и неприЉатеЪи Љединога ’риста коЉи Ље имао доЮи и коЉи Ље дошао, бити побеРени и кажЬени. ќни му рекоше: ƒавидов. “о Ље све што су они знали. » √оспод »сус Ље био из племена ƒавидова, дакле по закону Ьиховом - син ƒавидов. Ќо гле, ни сам пророк ƒавид ниЉе замишЪао ћесиЉу као свога сина Љедино по крви, иначе √а не би називао своЉим √осподом. £ер где Ље то било, да Љедан предак назива свога потомка Ѕогом? Ќо ƒавид Ље своЉим духом провидео и познао двоЉну природу ’риста, човечанску и божанску, и назвао √а —воЉим √осподом, опет духом. “аЉну ваплоЮеЬа —ина ЅожЉега ƒавид Ље из давне давнине схватио своЉим пророчким духом много боЪе него ли фарисеЉи и садукеЉи, гледаЉуЮи ’ристу у очи. ’ристос се имао родити из Ьеговог племена, и ќн се по телу родио од ѕресвете ƒеве ћариЉе, коЉа Ље била из племена ƒавидова; но ќн Ље имао доЮи као превечни —ин ЅожЉи по божанскоЉ природи —воЉоЉ. » као такав ќн Ље дошао. √оспод наводи речи ƒавидове не да их поправи но да их потврди. —ве Ље тачно што Ље ƒавид провидео и прорекао. —ве се збило како Ље писано. ќбеЮани од Ѕога и очекивани од Ъуди —паситеЪ дошао Ље на земЪу и као син ƒавидов и као син ЅожЉи. ѕосле —вога васкрсеЬа и вазнесеЬа ќн Ље, уистини, сео с десне стране престола величине на висини (£ов. 1, 3). » Мему су, уистини, сви Мегови неприЉатеЪи пали под ноге. » не само то, него Ље ќн завладао влашЮу —воЉом над свима поглаварствима, и властима, и силама, и господствима, и над сваким именом што се може назвати не само на овоме свету него и на оном коЉи иде (≈ф. 1, 20-21). —ада Ље то Љавна таЉна, но онда Ље то било таЉна Љава. «ато √оспод и не говори као од своЉе стране, него наводи пророчанство ƒавидово, коЉе Ље требало бити познато £евреЉима. Ќаравно, Ьима су била позната слова и речи, но смисао реченога и написанога био Ље далеко од Ьих. £ош им √оспод неЮе да говори ништа од —воЉе стране, него их пита за смисао речи из закона, зато што су и они Мега питали нешто о закону, наиме: коЉа Ље наЉвеЮа заповест у закону? ќн Ље Ьима добро одговорио на Ьихово питаЬе; но они нису Мему могли одговорити ни речи. » нико ћу не могаше одговорити ни речи: » тако се показало, да ќн зна закон а да га они не знаЉу, ма да су они себе сматрали свезнаЉуЮим у области закона. √оспод Ље знао не само речи закона но дух и живот закона; а они су знали само речи закона, без духа и живота; зато у ствари нису знали ништа. » оно што су знали било Ље само на пропаст Ьихову а на штету народа, коЉи их Ље слушао.

Ќити смеде ко од тога дана да га запита више. —трах уРе у Ьих од препирки са Мим, у коЉима Ље ќн увек односио победу над Ьима. ќни √а, дакле, нису могли ухватити у речи, да би √а осудили. «ато Юе се сада махнути речи и прихватити сребра и злата, да потплате £уду и лажне сведоке. » оно што нису успели речима, успеЮе сребром и златом. —амо Юе прежалостан бити за Ьих таЉ привремени успех. £ер то последЬе и наЉпрЪавиЉе средство показаЮе обрнути резултат, као што су то показала и сва кушаЬа речима. “о Юе донети последЬу и потпуну победу ’ристу, а Ьима неповратни удар и вечну пропаст. £ер Љедва Юе проЮи три дана од када буду платили наЉамнике да хватаЉу ’риста и сведоче лажно на Мега, а гле, они Юе морати плаЮати стражаре, да не разглашуЉу васкрсеЬе ’ристово.

’иЪаду пута Ље боЪе не бити никада роРен, него родити се и устати против Ѕога.

—ваки онаЉ ко хоЮе да посрами Ѕога, посрамЪуЉе себе, а Ѕогу даЉе прилику да се више прослави. » дивно Ље ово у очима нашим. √осподу нашему »сусу ’ристу нека Ље слава и хвала, сада и навек, кроза све време и сву вечност. јмин.

13 / 09 / 2015

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0