Srpska

—вети краль ”рош Ќеjаки

ѕутеви и начини коЉима ѕромисао ЅожЉи води Ъуде вечном спасеЬу неиспитЪиви су и недознаЉни. Куде, коЉи се са вером и побожношЮу предаЉу Ѕогу и према моЮима своЉим творе свету воЪу Мегову, Ѕог проводи кроз разне околности и невоЪе, док их на краЉу не доведе у ÷арство —воЉе Ќебеско. “ако Ље било и са овим светим и блаженим ”рошем, последЬим царем —рпским.

 артинки по запросу uros nejaki  артинки по запросу uros nejaki
††††

—вети и праведни ”рош био Ље син Љединац —рпског цара ƒушана —илног (1331-1355. године) и блажене царице £елене, коЉа по роду беше сестра Ѕугарског цара £ована јлександра (1331-1371. године). ƒушан се оженио благочестивом и мудром £еленом одмах после узласка на краЪевски престо —рпске државе, но по неком таЉном суду ЅожЉем супружници не имаху деце за дуго година. «бог неплодности своЉе супруге ƒушан често беше незадовоЪан Ьоме, али побожна супруга Ьегова £елена сву своЉу тугу због неимаЬа деце преношаше на √оспода, и таЉ бол своЉ често претакаше у топле и сузне молитве Ѕогу и ѕресветоЉ Ѕогородици, молеЮи их да ЉоЉ подаре Љедно дете. ѕосле скоро пет година проведених у браку са £еленом, а без деце, ƒушан се реши наЉзад да раскине брак са своЉом супругом и да се ожени неком другом, Љер Ље желео да себи и потомству своме обезбеди наслеРе на престолу —рпске државе. Ќо тада √оспод ћилостиви, коЉи не презире молитве и моЪеЬа верних слугу —воЉих, погледа милостиво на слушкиЬу —воЉу £елену и молитве Ьене бише услишене. ”скоро затим, £елена роди сина свога Љединца (1337. године), овога блаженог —тефана ”роша.

ћаЉка ”рошева £елена била Ље веома побожна и богоЪубива, па Ље и свог сина —тефана ”роша учила богоЪубЪу и христоЪубЪу. £елена Ље необично волела кЬиге, посебно пак божанске кЬиге —ветога ѕисма, а особито ≈ванРеЪе, па да би боЪе разумела света ЅожЉа ≈ванРеЪа замолила Ље светогорског старца £оаникиЉа да ЉоЉ преведе на српски Љезик тумачеЬе ≈ванРеЪа од архиепископа ќхридског —в. “еофилакта. “оЉ божанскоЉ мудрости она Ље учила и свога сина ”роша. ќна Ље такоРе била веома одана ѕравославЪу, и у верности ѕравославноЉ вери учвршЮивала Ље и свога мужа цара ƒушана, а поготову свога сина Љединца ”роша. Ќи отац ”рошев ƒушан ниЉе био непобожан човек. £ер стари историчари сведоче и за Ьега да Ље био благочестив, "врло одан православноЉ вери". "ѕодизао Ље цркве и манастире, даруЉуЮи им велике милостиЬе, и даЉуЮи велике дарове достоЉанственицима и свештеницима, коЉи су у тим црквама и манастирима певали песмопоЉе Ѕогу. ” ове манастире спадаЉу и они на —ветоЉ √ори, у ћакедониЉи и по другим местима. ќн даде за вечна времена монасима —рпског манастира —ветог јрханРела ћихаила у £ерусалиму стални новчани прилог, коЉи су му ƒубровчани плаЮали за —тон и ѕеЪешац. ”право стога он беше назван ƒушан, што значи душеван човек".

Ѕлагочестиви родитеЪи ƒушан и £елена са своЉим сином ”рошем не само да помагаху многе цркве и манастире, нето и сами подигоше нове. ќни подигоше своЉу задужбину прекрасни манастир —ветих јрханРела на Ѕистрици више ѕризрена (од 1348-1352. године), у коме први игуман би £аков, потоЬи митрополит у —ерезу. «аЉедно са царским побожним великашем, деспотом £ованом ќливером, подигнут би и живописан и други манастир —в. јрханРела у Ћеснову (1347-1349. г.), и затим заЉеднички од стране свих Ьих манастир би завештан светоЉ лаври ’иландару на —ветоЉ √ори. ќва благочестива породица, а особито "христоЪубива супруга" £елена и побожни ЉоЉ син ”рош, подигоше и манастир ѕресвете Ѕогородице, звани ћатеЉич, у —копскоЉ ÷рноЉ √ори код  уманова, и цркву —вете “роЉице у граду —копЪу. ќ томе овако пише Ьихов касниЉи животописац свЉатЉеЉши патриЉарх —рпски ѕаЉсиЉе £аЬевац: "» тада благочестива царица £елена са сином своЉим доврши цркву коЉа Ље остала од благочестивога и превисокога цара —тефана (ƒушана) у ÷рноЉ √ори несвршена, и трудом и подвигом и помоЮЉу ѕречисте ¬ладичице наше Ѕогородице, и заступништвом и помоЮЉу своЉих прародитеЪа довршише преславну цркву у похвалу и на славу ”спеЬа ѕречисте и ѕреблагословене ¬ладарке наше Ѕогородице и ѕриснодЉеве ћариЉе. ќна се и до данас зове ÷рногорска Ѕогородица, пошто Ље цар —тефан ¬елики беше основао и беше недовршена, Љер га смрт постиже. “акоРе и у —копЪу према граду подиже (£елена са ”рошем) преславну цркву из основе, у име ∆ивоначане “роЉице, пошто Ље раниЉе, Љош од прародитеЪа, мислим на краЪа ћилутина, била саздана маЬа. ќва црква би названа првопрестолна митрополиЉа Љош за великога цара —тефана. ѕосле Ље млади цар ”рош распространи и украси великим красотама, часним иконама и одеждама и красним сасудима. “у Ље била чудотворна икона коЉа се зове “роЉеручица, и коЉа Ље и до данас у ’иландарскоЉ цркви. ќва црква Ље после (у време ропства) ЅожЉим допуштеЬем и агарЉанским насиЪем била разрушена и до данас се познаЉе место где Ље била". “ако пише летописац патриЉарх ѕаЉсиЉе, но то Ље било веЮ после смрти ”рошевог оца ƒушана, када га Ље млади ”рош наследио.

ѕре тога пак, родитеЪи ”роша пошто поодрасте наЉпре оженише, а то би на оваЉ начин.  ада моЮни цар —тефан ƒушан заузе Ѕосну и доРе у град ƒубровник, он тамо са своЉом супругом царицом би свечано дочекан и примЪен. »дуЮе године он посла отуда свога протовестиЉара Ќиколу ЅуЮу на двор ‘ранцуског краЪа да запроси кЮер тога краЪа за жену своме сину ”рошу. ‘ранцуз му, меРутим, одговори да би то врло радо учинио само када би и цар —тефан и Ьегов син били "римског обреда", то Љест када би прешли у римокатолицизам.  ада се ƒушанов посланик врати натраг и исприча своме господару шта му Ље ‘ранцуски краЪ рекао, тада се цар —тефан насмеЉа и наруга одговору латинског краЪа, па се онда окрете и запроси православну невесту сину своме, јнку, кЮер ¬лашког кнеза и воЉводе јлександра Ѕасараба, коЉу оваЉ одмах и даде за ”роша. “ако благочестиви ”рош би ожеЬен правоверном супругом. Ќегде у то време, то Љест када се отац Ьегов ƒушан венча за цара —рба и √рка (на сабору у —копЪу 1346. године), млади ”рош би од оца проглашен за "краЪа све —рпске земЪе" и тако постаде савладар своме оцу и цару.

ћеРутим, не проРе много година, а отац Ьегов ƒушан умре изненада. ” то време свим хришЮанима и владарима на Ѕалкану беше запретила велика опасност од опаких иновераца “урака, коЉи из јзиЉе беху продрли и у ≈вропу. —а своЉом воЉском цар ƒушан крете на “урке, али се на путу изненада разболе и напрасно умре, 20. децембра 1355. године. “ада неЉаки ”рош, коме не беше Љош ни деветнаест година, прими на себе власт великог очевог царства, а то беше исувише велики и тежак терет за Ьегова слабачка плеЮа.

ћлади ”рош не беше властоЪубив ни славоЪубив. —тароставни српски летописи и родослови описуЉу блаженог ”роша као "младиЮа истински красна и лепога стаса, али младога смислом, претерано милостива и кротка, коЉи ... савете старих не примаше, а држаше се савета младих".  ао тако кротак, благ и незлобив, ”рош ниЉе хтео силом владати и подчиЬавати моЮне и необуздане великаше српске, па зато и кажу за Ьега стари летописци да су добром и неЉаком цару "нанели штете и сами Ьегови дворски Ъуди, од коЉих он претрпе многа зла и неправде". ћнога од тих великаша почеше се одваЉати од младога цара и цепати —рпско царство, велику ƒушанову царевину. ѕрви се одвоЉи ”рошев стриц —имеон —иниша (ƒушанов полубрат) и узе под своЉу власт град  остур са околином, те се тамо прогласио за цара. Ќо како Ьега српска властела (на сабору у —копЪу 1357. г.) ниЉе признала, —имеон се ускоро спусти ниже на Љуг и освоЉи области у √рчкоЉ, ≈пир и “есалиЉу, те тамо заснова своЉу самосталну државу.

ќстали ”рошеви великаши одваЉали су се постепено од Ьега, али су у почетку неки од Ьих признавали Ьегову врховну власт. “акви су били севастократор ƒеЉан, ожеЬен тетком ”рошевом “еодором (ƒушановом сестром), коЉи Ље управЪао краЉевима око —копске ÷рне √оре па до реке —труме; затим воЉвода Ќикола —таЬевиЮ, коЉи владаше око града Ўтипа и реке Ѕрегалнице, и Љош неки други. £едан од наЉмоЮниЉих великаша у почетку био Ље ’умски кнез ¬оЉислав ¬оЉиновиЮ, коЉи Ље управЪао —рпским покраЉинама од –удника и ƒрине до £адранског ћора. ¬оЉислав Ље признавао младог ”роша као цара, и док Ље он живео чак Ље спречавао дрског великаша ¬укашина ћрЬавчевиЮа да чини насиЪе над неЉаким ”рошем. Ќо кад ¬оЉислав умре (1363. г.) Ьега наследи Ьегов синовац, непокорни жупан Ќикола јлтомановиЮ, коЉи такоРе пакошЮаше ”рошу. ќд ”роша се одвоЉише и великаши браЮа ЅалшиЮи у «ети, затим –астиславиЮи на северу (на српскоугарскоЉ граници), коЉи на веЮе зло свиЉу позову на —рпску земЪу неприЉатеЪа са севера, ”гарског краЪа Ћудвига I, коЉи са силном воЉском продре у —рбиЉу све до –удника. —амо помоЮу ЅожЉом, цар ”рош и —рпска земЪа тада буду спашени, те се ”гари поврате натраг. Ќо наЉдрскиЉи и наЉнасилниЉи од свих тадашЬих српских великаша био Ље лукави ¬укашин ћрЬавчевиЮ, од кога Ље неЉаки цар ”рош наЉвише зла и невоЪа претрпео, као што Юемо даЪе видети.

ƒа би помогла своме неЉаком сину ”рошу, Ьегова маЉка £елена узе да управЪа источним делом царевине, то Љест —ерском облашЮу у источноЉ ћакедониЉи, али тако да она потпуно признаваше врховну царску власт свога сина. ќна мудро и побожно управЪаше овим краЉевима —рпског царства и доста помагаше своме сину ”рошу. ѕре свега другога и више од свега она му помагаше у побожности и животу по Ѕогу и ради Ѕога. Мена побожност и христоЪубивост види се и из тога што она, чим по смрти ƒушановоЉ остаде удовица, одмах одлучи да се замонаши, што ускоро заиста и учини, поставши тако монахиЬа £елисавета (веЮ у месецу маЉу идуЮе 1356. године).  ао монахиЬа-царица она чешЮе посеЮиваше сина свога ”роша и помагаше му у Ьеговим пословима. Ќо особито му помагаше у Ьеговим честим и богатим милостиЬама и даровима црквама и манастирима.

††††

”рош ниЉе био среброЪубив ни богатствоЪубив. „им Ље дошао на власт, он Ље одмах обавестио богату ƒубровачку републику, коЉа Ље —рпскоЉ држави плаЮала разне порезе и царине од трговине, особито у престоници ѕризрену, да он таЉ Ьихов новац од царина уступа манастиру —ветих јрханРела у ѕризрену. ƒруги пак део тога новца, коЉи Ље —рпска држава добиЉала од ƒубровника за уступаЬе —тона (на ѕеЪешцу), ”рош Ље поклонио ѕресветоЉ Ѕогородици —инаЉскоЉ. “реЮи део тог дубровачког новчаног даваЬа благочестиви цар ”рош даривао Ље српском манастиру —ветих јрханРела у £ерусалиму. —вети ”рош помагаше такоРе своЉим прилозима и митрополита ћелничког  ирила, и —ерског митрополита £акова, и особито монахе подвижнике на —ветоЉ √ори јнтонскоЉ и тамошЬе —ветогорске манастире. » сам он, и заЉедно са своЉом благочестивом маЉком монахиЬом £елисаветом, помагао Ље свету лавру ЌемаЬиЮску, ’иландар на —ветоЉ √ори, и то даваЬем честих и великих дарова и богатих прилога. ÷арица-монахиЬа £елисавета подарила Ље са ”рошем на дар манастиру ’иландару седиште ѕетриЮево (1360. године), а затим су дали и велики дар лаври —ветог јтанасиЉа на јтону (1361. године). ”рошевим прилозима и даровима ураРене су у ’иландару прекрасне велике иконе на великом иконостасу ’иландарске саборне цркве, док Ље Ьегова маЉка £елисавета била ктиторка несреЮно запустеле  ареЉске ЮелиЉе —ветога —аве у средишту —вете √оре. —вета £елисавета Ље богато обдарила и светогорски манастир  утлумуш. «атим Ље она постала "други ктитор" манастира —ветог Ќиколе под  ожЪем на реци ѕчиЬи, коЉи Ље она после уступила —ерском митрополиту £акову. —вети пак син Ьен цар ”рош потврРивао Ље и дарове манастирима, особито светом ’иландару, коЉи су чиЬени од поЉединих Ьегових побожних великаша. “ако Ље Ьегов властелин Ќикола —таЬевиЮ подигао манастир —ветог —тефана, звани  онча, и по жеЪи овог воЉводе он и ”рош га заЉеднички подаре великоЉ лаври ’иландарскоЉ (1366. године).

»стинска побожност светог цара ”роша и Ьегове маЉке блажене царице-монахиЬе £елисавете види се и из следеЮег. —рпски цар —тефан ƒушан беше у нечему "преступио границе отаца своЉих", како за Ьега кажу стари летописи, Љер не учини као Ьегови прародитеЪи ЌемаЬиЮи, него се самовоЪно понесе и погорди у уздизаЬу себе за цара и проглашеЬу —рпског архиепископа за патриЉарха. «бог овога настадоше не мале невоЪе и несугласице измеРу —рпске и ÷ариградске ÷ркве, тако да васеЪенски патриЉарх  алист изрече на краЉу одлучеЬе над царом ƒушаном и —рпским патриЉархом. “ада се, како кажу стари летописци, "покаЉа цар и заиска разрешеЬе за ово зло", али се затим, додаЉу летописци, ƒушан убрзо "разреши од овога живота и предаде се гробу, оставивши ово зло непогребено". Ѕригу око измиреЬа —рпске и ÷ариградске ÷ркве узе на себе царева супруга, блажена царица £елена-£елисавета и Ьен неЉаки син ”рош. —а много поштоваЬа и Ъубави мудра и побожна царица-монахиЬа прими на своЉ двор у град —ер свЉатЉеЉшег патриЉарха ÷ариградског  алиста, коЉи лично доРе к ЬоЉ ради хришЮанског мира и Љединства. —вети патриЉарх  алист беше готов на помиреЬе и праштаЬе и зато веЮ ступи у опшптеЬе са —рпском ÷рквом, а то исто жеЪаше и маЉка ”рошева и сам ”рош. јли, по недознаЉним путевима и судовима ЅожЉим, патриЉарх  алист се изненада разболе и ту у —еру одмах се пресели ка √осподу (20. Љуна 1369. године), као што му беше предсказао преподобни ћаксим  апсокаливит. Ѕлагочестива царица-монахиЬа и клирици и народ

—рпске ÷ркве са сваком почашЮу и побожношЮу опоЉаше и сахранише почившег васеЪенског патриЉарха, чврсто веруЉуЮи да им Ље патриЉарх  алист веЮ опростио и са Ьима се измирио, иако ниЉе стигао да све то и другима обзнани. Ќеколико година касниЉе, блажена царица £елисавета, уз помоЮ и монаха —ветогораца и благочестивог кнеза —рпског Ћазара, учини да доРе до пуног и Љавног помиреЬа —рпске и ÷ариградске патриЉаршиЉе, и то за време ÷ариградског патриЉарха свЉатЉеЉшег ‘илотеЉа (1363- 1376. г.) и —рпских патриЉараха свЉатЉеЉших —аве IV и £ефрема (1375. године). “ом приликом би дато опроштеЬе и помиреЬе за све живе и умрле, за цара —тефана ƒушана и сина му цара ”роша, за патриЉарха £оаникиЉа и —аву патриЉарха, и за све велике и мале. ”скоро пак после овога престави се у √осподу блажена царица-монахиЬа £елисавета (7. новембра 1376. године), примивши пре смрти велику монашку схиму са именом ≈вгениЉа. —вети пак син Ьен, цар ”рош, био Ље у ово време веЮ променио светом. ј ево како Ље то било.

 ао што Ље веЮ речено, од многих српских великаша, коЉи су се почели одметати од благоверног и законитог цара —рпског ”роша, наЉлукавиЉи и наЉобесниЉи био Ље ¬укашин ћрЬавчевиЮ. —а своЉим братом £ованом ”гЪешом ћрЬавчевиЮем, иначе човеком много боЪим и племенитиЉим од ¬укашина, они су од —рпског цара добили поседе у ћакедониЉи, и то ¬укашин у западном делу ћакедониЉе, око ѕрилепа и ќхрида, а ”гЪеша у источноЉ ћакедониЉи. ”гЪеша Ље био ожеЬен Юерком кесара ¬оЉихне, намесника ƒраме, честитом £еленом (коЉа се после ”гЪешине смрти замонашила и остала позната као монахиЬа ≈фимиЉа), и своЉим способностима и памеЮу доста Ље помагала ”рошевоЉ маЉци £елисавети док Ље она управЪала —ерском облашЮу —рпскога царства. ¬укашин ћеРутим беше готов да одузме сву власт од неЉаког цара ”роша, и зато му се све више насилно наметаше и своЉу власт прошириваше на рачун ”рошеве. £ер он прошири своЉу област и до градова —копЪа, ѕризрена и ѕриштине, тако да и саму престоницу цареву учини своЉом престоницом. ќн наваЪиваше да освоЉи и –ашку област и скоро целу —рбиЉу, али му се у томе супротставише остали српски великаши, меРу коЉима беше и верни великаш ”рошев благочестиви кнез Ћазар ’ребеЪановиЮ. ћлади и неискусни цар ”рош настоЉао Ље да се супротстави наметЪивости и насиЪу ¬укашиновом, али Ље несреЮна српска неслога и себичност учинила и тада да великаши не помогну у томе младоме ”рошу. ” старим летописима и историЉама пише о томе, да Ље млади цар ”рош, иако Ље имао Љедва двадесет година, у почетку ипак показивао велику разборитост", али Ље током времена, као претерано кротак и попустЪив, почео исувише да слуша "савете младих", па Ље ту Ьегову доброту и незлобивост лукави и препредени ¬укашин искористио. ¬укашин Ље многе зле ствари чинио, позиваЉуЮи се при томе да то ради тобоже у име цара, те Ље тако угЬетавао многе личности ”рошевог царства, истичуЮи своЉу самовоЪу и властоЪубЪе. “ако се ¬укашин подмукло и насилнички наметнуо младоме ”рошу, и ускоро се уз законитог цара ”роша прогласио за —рпског краЪа и савладара (наЉвероватниЉе августа или септембра месеца 1365. године). ¬укашин Ље пошао и даЪе од тога. ќн Ље желео да свргне са власти стару и светородну —рпску династиЉу ЌемаЬиЮа, и да српски престо обезбеди за своЉу породицу.

«ато Ље и не питаЉуЮи цара ”роша ускоро прогласио свога сина ћарка за "младог краЪа", чиме Ље припремао збациваЬе и укидаЬе власти лозе светих ЌемаЬиЮа. ”за све ово, ¬укашин беше у сукобу и са свЉатЉеЉшим патриЉархом —рпским —авом IV, Љер веЮма слушаше ќхридског архиепископа, пошто га патриЉарх —рпски укореваше да не ради и поступа по правди Ѕога истинога.

ќвакво стаЬе и понашаЬе насилника ¬укашина ниЉе могао дуго да издржи млади и неЉаки цар ”рош. ѕод тим и таквим невоЪама и озлобЪеЬима он ускоро изгуби земаЪско царство, своЉе, али зато задоби вечно и непролазно ÷арство ЅожЉе на небесима. Ѕлажени цар —рпски ”рош V пресели се наЉзад душом своЉом ка √осподу, у четвртак, дана 2. или 4. децембра 1371. године, не напунивши Љош ни 35 година живота. ѕо Ьеговом животописцу патриЉарху ѕаЉсиЉу и неким од касниЉих —рпских летописаца, цар ”рош Ље био убиЉен руком безаконог ¬укашина, али ако то и ниЉе било тако, ¬укашин Ље ипак био посредни убица ”рошев, као што то кажу наЉстариЉи —рпски летописци и родослови. ќ томе наЉстариЉи летопис пише овако. ÷ар ”рош, "свргнут Ље са царске части у отачаству своме, но ипак усред земЪе своЉе и у царском достоЉанству славно преРе к Ѕогу, године 6880. (то Љест 1371.), месеца децембра, четвртога дана, а те исте године, пре Ьеговог преставЪеЬа, синови »смаилови (тЉ. “урци) убише на реци ћарици краЪа ¬укашина и деспота ”гЪешу, коЉи су га збацили са престола". —тари летописац, упореРуЉуЮи свргнуЮе законитог ”роша са неправедним свргнуЮем законитог цара £удеЉског –овоама (сина —оломонова), од стране £еровоама, или свргнуЮе законитог цара ¬изантиЉског ћихаила III од стране Ьеговог коЬушара ¬асилиЉа ћакедонца, додаЉе Љош и ово: " ао што онаЉ цар –овоам, или да кажемо ћихаило цар √рчки, коЉи од свога слуге пострада, тако и оваЉ (благочестиви цар ”рош) многа озлобЪеЬа и тегобе и мучеЬа прими од своЉих слугу ¬укашина и ”гЪеше".

¬укашин и ”гЪеша погибоше у боЉу са “урцима на реци ћарици, код места „ерномена, 26. септембра 1371. године. “урци су изненада били угрозили краЉеве где Ље владао сам деспот £ован ”гЪеша (пошто се царица £елена - £елисавета, после 1365. године, била повукла из —ера и отишла своме сину ”рошу или у своЉу задужбину манастир ћатеЉчу). ¬укашин Ље тада са своЉом воЉском пошао брату ”гЪеши у помоЮ, али су обоЉица доживели страшну погибиЉу од “урака на опоменутоЉ реци ћарици. ќва турска победа отворила Ље широм врата наЉезди бесних и безбожних »смаилЮана на хришЮанске народе у тима краЉевима, чиЉе страданиЉе овако описуЉе савременик и очевидац Ьихов, старац »саиЉа —ветогорац: "» толика невоЪа и зло Ъуто захвати све градове и краЉеве западне, колико нити уши икада чуше, нити очи видеше. ј по убиЉаЬу мужа овог, храброг деспота ”гЪеше, просуше се »смаилЮани и полетеше по своЉ земЪи, као птица по ваздуху, и Љедне од хришЮана мачем клаху, друге у ропство одвоРаху. ј оне коЉи су остали, Ьих смрт прерано поже. ќни пак коЉи смрт преживеше, глаРу погубЪени бише. £ер таква глад би по свим краЉевима, каква не би од постанка света, ни потом таква, ’ристе ћилостиви, да не буде. ј оне коЉе глад не погуби, ове допуштеЬем ЅожЉим вуци ноЮу и даЬу нападаху и ждераху. јваЉ, Љадан призор би за гледаЬе! ќста земЪа од свих добара пуста; и Ъуди, и стоке, и других плодова. £ер не би кнеза, ни воРе, ни наставника ј меРу Ъудима, ни да избавЪа ни да спасава, но сви се испунише страхом исмаилЮанским, и срца храбра Љуначких Ъуди у наЉслабиЉа срца жена претворише се. ” то време, и —рпске господе (то Љест владара) седми, мислим, род краЉ прими. » уистину, тада живи оглашаваху за блажене оне коЉи су раниЉе умрли".

—вети цар ”рош, седми и последЬи владар ЌемаЬиЮ, погребен Ље у манастиру ”спеЬа ѕресвете Ѕогородице у ЌеродимЪу, код данашЬег ”рошевца, града коЉи Ље по Ьему и добио име. Мегове свете мошти обЉавЪене су од Ѕога на чудесан начин на 211 година после Ьегове смрти (око 1584. године). ћанастир ”спеЬа у ЌеродимЪу у то време беше запустео. Ќо ѕресвета Ѕогородица, коЉоЉ Ље манастир био посвеЮен, учини преко неког побожног пастирчета да храм буде очишЮен и обновЪен.  ада се потом у прву недеЪу окупио многи народ у храму, онаЉ исти пастир повикао Ље свима присутнима: "’одите и помозите ми да извадим мошти —ветога ”роша, младога цара". “ада би подигнут велики камен од гроба унутра у цркви, и наРоше се красне мошти, коЉе испуштаху благоухане мирисе, тако да су се сви дивили и викали "√осподе помилуЉ". “ада би начиЬен и диван кивот од ораховог дрвета и у Ьега положене чесне мошти —ветога цара мученика. ќ свему овоме би извештен и тадашЬи архиЉереЉ ¬асилиЉе, у ЌовобрдскоЉ митрополиЉи √рачаничкоЉ. ћитрополит ¬асилиЉе даде писмо за скупЪаЬе прилога ради обнове манастира, те оваЉ манастир у ЌеродимЪу би обновЪен и украшен у част ћатере ЅожЉе и новоЉавЪеног —ветог ”роша цара. √лавни ктитор манастира био Ље неки благоверни хришЮанин из £аЬева, са  осова, по имену £ован ∆ивковиЮ, као што о томе опширно пише и сведочи свЉатЉеЉши патриЉарх —рпски ѕаЉсиЉе £аЬевац, коЉи Ље и написао одмах ∆итиЉе и —лужбу —ветом цару ”рошу мученику, и то написао по ЉавЪеЬу у сну и жеЪи самог —ветитеЪа, како сведочи о томе сам речени патриЉарх.

††††

ћоштима —ветог ”роша цара долазили су побожни Ъуди Љош док су оне лежале у "манастиру —ветог ”роша" у ЌеродимЪу, и многи су од Ьих добиЉали духовне и телесне помоЮи и исцеЪеЬа. “ако Ље Ьеговим светим моштима дошао да се поклони Љеромонах ћихаило ’иландарац, чак из —вете √оре (1695. године). √одине пак 1705, месеца маЉа 11, пренео Ље ”рошеве свете мошти у —ремски манастир £азак српски монах ’ристифор, а заЉедно са Ьима понео Ље и ∆итиЉе и —лужбу —ветога. (£едан пак део светих моштиЉу цара ”роша донет Ље у манастир —туденицу). »з £аска су мошти —ветог ”роша преношене у манастире ¬рдник и  рушедол, па су затим опет враЮане у £азак. «а време последЬег —ветског рата (14. априла 1942. године) мошти —ветог цара ”роша морале су испред безбожних усташа бити уклоЬене из манастира £аска, и тада су пренете у —аборну цркву —в. јрханРела у Ѕеоград, где и до данас почиваЉу. —ветитеЪски лик —в. цара ”роша налази се насликан на многим фрескама и иконама по стариЉим и новиЉим српским манастирима и црквама. Меговим светим молитвама нека √оспод —вемилостиви помилуЉе и спасе све нас и све Ъуде —воЉе, Љер Мему приличи свака слава и поклоЬеЬе, ќцу и —ину и —ветоме ƒуху, сада и увек и кроза еве векове. јмин.

—ветосавЪе.орг

15 / 12 / 2016

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0