Srpska

—помен светих преподобномученика Аакона јвакума и игумана ѕаjисиjа и осталих са Ьима

††††

÷рква ЅожЉа, основана на темеЪу јпостола и ѕророка и заливена крвЪу светих ћученика, разрасла се као многогранато дрво коЉе Ље покрило целу васеЪену. ќд првог дана свога постоЉаЬа ÷рква Ље била, Љесте и биЮе мученичка. —традаЬе и гоЬеЬе ÷ркве ЅожЉе Ље атмосфера у коЉоЉ она непрекидно живи. ” разна времена то гоЬеЬе Ље бивало различито: час Љавно и отворено, час подмукло и прикривено. Ќа МоЉ се непрекидно испуЬаваЉу речи Ьеног оснивача и √лаве, √оспода ’риста: "” свету Юете имати невоЪе"; Љер друкчиЉе и не може бити, пошто царство Мегово (= ÷рква) ниЉе од овога света. √оспод Ље одувек у овом свету, као у шареноЉ градини своЉоЉ, убирао као наЉмирисниЉе цветове и сабирао у небеске житнице —воЉе наЉЉедриЉе и наЉбоЪе плодове ÷ркве баш у виду светих ћученика. Ўто Ље Љедан народ бивао богоносниЉи утолико Ље дивниЉе плодове давао у лицу своЉе наЉбоЪе деце; и опет, уколико Ље Љедан народ више плодова слао у житнице Ќебеског ƒомаЮина у виду светих ћученика, утолико Ље таЉ народ постоЉао богоносниЉи и Ѕогу милиЉи.

» наш многострадални —рпски народ, засаРен као "дрво краЉ извора водених" (ѕс. 1, 3), давао Ље изобилне плодове "у своЉе време". ќн Ље кроз векове пунио и пуни небеске житнице многоценим плодовима, коЉи нипочему нису хуРи од приноса осталих хришЮанских народа.  рв хришЮанских мученика сс обилно лила од дана када Ље српски народ просвеЮен светим крштеЬем, па све до данас. „итава Љата светих душа, некада веЮа а некада маЬа, узлетала су у небеску —рбиЉу, убеЪена крвЪу £агЬетовом и своЉом. Михов броЉ Ље бивао нарочито велики у времена општенародног страдаЬа, као рецимо за време петвековног турског ропства, када Ље Ѕог предао српски народ, греха Ьегових ради, у агарЉанске руке, да му се тело мучи еда би се душа очистила. ” том раздобЪу српски народ се окитио као многоценим драгам камеЬем великим броЉем своЉих мученика и новомученика, довршуЉуЮи тако "недостатке невоЪа ’ристових на телу своме" ( ол. 1, 24). Михов броЉ Ље у потпуности познат само свевидеЮем и свезнаЉуЮем √осподу, исто као и све разноврсности мука коЉе они храбро поднеше за √оспода свога. ћало Ље оних коЉе по имену знамо, а Љош маЬе оних чиЉи Ље мученички подвиг описан у српском мартирологиЉу. £едан од ових последЬих, чиЉем се подвигу смерно клаЬамо и чиЉи спомен радосно празнуЉемо, Љесте и данашЬи свети преподобномученик Аакон јвакум, коЉи Ље мученички пострадао од “урака за време ’аЯи-ѕроданове буне 1814. године, заЉедно са осталим светим Ќовомученицима.

ќваЉ дивни изданак рода српскога и украс ÷ркве ЅожиЉе, роРен Ље у  нез ѕоЪу испод  озаре 1794. године од оца √аврила и маЉке Ѕожане. ѕросвеЮен светим  рштеЬем доби име ЋепоЉе што Ље ваЪда требало да наговести како Ьегову телесну, тако и Љош више душевну лепоту. ѕрве поЉмове о Ѕогу и светоЉ вери ѕравославноЉ добио Ље ЋепоЉе у родитеЪскоЉ куЮи од своЉе благочестиве маЉке. ј када Ље дечко порастао, а онако млад остао без оца, Ьегова маЉка га одведе у манастир ћоштаницу да тамо изучи кЬигу, Љер Ље желела да се Ьен Љединац посвети Ѕогу на службу. ¬рата од манастира им отвори отац √енадиЉе, духовник те свете обитеЪи, коЉи раниЉе беше мирски свештеник са именом АорЮе Ўувак, и беше ожеЬен сестром √авриловом (оца ЋепоЉевог). Ќо пошто му умре супруга и он млад обудове, ступи у манастир, замонаши се и доби име √енадиЉе. ” манастир беше собом довео и свога сина Љединца —тоЉана коЉи беше ЋепоЉевих година. ќваЉ, дакле, отац √енадиЉе погледавши у младиЮа што га Ље мати довела, дуго не могаше одвоЉити очи од Ьега, Љер 6н беше, како вели —араЉлиЉа, "диван и дичан као јполон", а душом леп и чедан као прекрасни £осиф, док му доброта и целомудриЉе беху исписани на лицу. ћладиЮ би одмах примЪен у ту свету обитеЪ, а Ьегова добра мати, удова, никако не хтеде да се одвоЉи од свога Љединца, те и она остаде у манастиру да послужуЉе.

ћладиЮ, будуЮи Ѕогом обдарен и просвеЮен, убрзо научи писмо и изучаваше свете и божанствене кЬиге наслаРуЉуЮи се вечном »стином, коЉу Ѕог откри Ъудима ради Ьихова спасеЬа. ”з то изучи и црквено поЉаЬе, те своЉим умилним гласом славЪаше Ѕога дан и ноЮ, Љер свом своЉом чистотом и невином душом заволе ту свету обитеЪ и богослужеЬе у ЬоЉ, те се на Ьега могаху у потпуности применити речи ѕсалмопевца: "√осподе, заволех лепоту дома твога и место где обитава слава твоЉа" (ѕс. 26, 8). «бог таквог напредоваЬа у врлинама и светом послушаЬу, младиЮ се ускоро украси светим ангелским ликом и доби монашко име јвакум. ј када напуни осамнаест година би рукоположен за Ракона од стране пакрачког митрополита £осифа £овановиЮа Ўакабенте. “ада млади Ракон са сузама захваЪиваше Ѕогу што га Ље удостоЉио да служи свету службу са духовником те обитеЪи, да стоЉи пред светим ѕрестолом у олтару и своЉим рукама да се дотиче —ветих Ѕожанских “аЉни. » хоРаше право путем √осподЬим извршуЉуЮи са ЪубавЪу и усрРем своЉе монашке завете, како би се и на Ьему испуниле речи светога јпостола: "Ќико да не постане немарЪив за твоЉу младост; него буди углед вернима у речи, у животу, у Ъубави, у духу, у вери, чистоти" (I “им. 4, 12).

Ќо као што често после тихог и сунчаног дана наилази страшна олуЉа, тако и овде, по допуштеЬу ЅожЉем, насташе тешка искушеЬа како за младога Ракона, тако и за целу свету обитеЪ.

√одине 1809. бунтовни —рби Ѕосанске  раЉине и ѕодкозарЉа, а под утицаЉем  араРорРевог устанка у —рбиЉи, дигну и сами устанак, познат под именом £анчиЮева буна, коЉи Ље био свирепо угушен. “ешке и несносне прилике после угушене буне натерале су многе —рбе да побегну у шуме или да пребегну у —рбиЉу, ’рватску и —лавониЉу. » сам игуман манастира ћоштанице √енадиЉе Ўувак, коЉи Ље узео видног учешЮа у буни са осталим свештеницима и калуРерима, крио се пуне три године од турских очиЉу и, наЉзад, 1811. године морао Ље напустити Ѕосну и манастир ћоштаницу око чиЉег се згаришта повремено налазио и на Ьему службу ЅожиЉу служио.. Ќешто више од Љедне године провео Ље у —лавониЉи, узевши са собом и свога Љединца —тоЉана и осамнаестогодишЬег јвакума, коЉи се тек беше заРаконио, као и Ьегову маЉку Ѕожану. »з —лавониЉе су кренули да траже мирниЉе склониште. »шли су од манастира до манастира док Љеднога дана не стигоше на врата манастира ЅлаговештеЬа у “рнави у околини „ачка. ¬рата им отвори Љедан просед калуРер и са великом ЪубавЪу их све прими. Ѕио Ље то игуман ѕаисиЉе, родом ту из “рнаве и из фамилиЉе –истовиЮа. —а ѕаисиЉем Ље тада у манастиру била и Ьегова стара маЉка —инРелиЉа, као и Ьегов наЉмлаРи брат —теван, младиЮ око 17-18 година, док Ље Ьегов средЬи брат ƒимитриЉе живео у своЉоЉ куЮи недалеко од манастира.  ако ѕаисиЉе ниЉе имао братства за коЉим Ље веома жудео, оберучке Ље прихватио ове избеглице из манастира ћоштанице. » . одЉедном оживе та света обитеЪ складним поЉаЬем и лепотом богослужеЬа, Љер сада често свету —лужбу служаху три свештеника: игуман ѕаисиЉе, отац √енадиЉе и парох “рнавски –адован ¬уЉовиЮ са ангелу подобним млаРаним Раконом јвакумом, док су на службу одговарали своЉим анРелским гласовима Раконови вршЬаци —тоЉан и —теван. Ќо такав блажени и богоугодни живот траЉаше за кратко време.

ѕосле пропасти  араРорРевог устанка у Љесен 1813. године, зулуми турски превршише сваку меру. —рпске главе су кошене као снопЪе. «бегови су се по планинама напунили српске неЉачи, коЉа Ље одатле гледала крваве гавранове како у своЉоЉ засиЮености надлеЮу лешеве, коЉи су се свуда од ƒрине до  раЉине и до ƒелиграда црнели, Љер их ниЉе имао ко да искупи и сахрани. ћноги виРениЉи Ъуди су наЉпре одбегли у гору у хаЉдуке. Ќарод Ље стеЬао под теретом и невоЪама. “о Ље приморало воЉводе и кнежеве коЉи су остали у —рбиЉи да положе оружЉе “урцима пред ноге. Ќеки од Ьих су чак уз помоЮ “урака умиривали народ да се не буни. ЌаЉдуже Ље у шуми остао ’аЯи-ѕродан √лигориЉевиЮ, па се наЉзад и он предао чачанском ћуселиму Ћатифаги, с коЉим Ље донекле и приЉатеЪ био. ѕредавши се, он се доселио и настанио у “рнавском манастиру. »гуман ѕаисиЉе, честити духовник, био Ље на великом гласу због свога родоЪубЪа, те су га и “урци ценили и уважавали. ƒолазак ’аЯи-ѕродана, опробаног и чувеног воЉводе, необично га Ље обрадовао, а истоветност мисли и осеЮаЬа брзо су их сродиле. ќни су се договорили и одлучили да поново дижу устанак, па су чекали само згодан тренутак за то.

Ќа оЉаРени народ Ље поред невоЪе од “уракадошла и друга, Љош веЮа и тежа. ќд трулежи несахраЬених лешева, коЉе су “урци свуда сеЉали, земЪа се закужила те Ље завладала тешка и опака болест, од коЉе лека ниЉе било. ’арала Ље преко целе зиме, па наставила да коси и целе идуЮе године. ќд куге су нарочито страдали градови, у коЉе су се опет уселили “урци. “рнавски манастир, будуЮи усамЪен у планини, био Ље поштеРен ове опасности, те су и Ьегови житеЪи били спокоЉни. јли, нажалост, не за дуго. Ќа несреЮу Ьихову, чачанском муселиму Ћатифаги доРе идеЉа да и он са своЉим момцима, своЉим благом и оружЉем потражи уточишта од ове опаке болести у “рнавском манастиру.

»гуман ѕаисиЉе и ’аЯи-ѕродан сада су били под непосредном присмотром “урака, што им ниЉе било приЉатно. ѕа ипак почетком септембра 1814. године, изнад “рнаве у манастиру —тЉенику, где Ље био велики збег, подаЪе од ока чачанског муселима Ћатифа и Ьегове телесне гарде, коЉи су Љош увек седели у “рнавском манастиру, састали су се сви кнезови, воЉводе и духовници из пожешке нахиЉе, меРу коЉима су били: ’аЯи-ѕродан, игуман ѕаисиЉе, отац √енадиЉе Ўувак и друга свештена и цивилна лица. Ќа том састанку се одлучи да се народ диже на устанак. «а воЮу устанка изаберу кнеза ћилоша из рудничке нахиЉе, а за Ьеговог помоЮника ’аЯи-ѕродана. Ќад устаницима Ље извршио заклетву врло популарни игуман ѕаисиЉе коме Ље ставЪено у дужност да наЉбржим и наЉбоЪим путем сигнализира устанак, коЉи Ље имао планути на  рстовдан 14. септембра 1814. године. —а скупа Ље упуЮено посланство кнезу ћилошу да га извести о договору и да га умоле да им се као воР придружи.

“их дана Ље Ћатифага преузео пут из “рнавског манастира по ƒрагачеву и према ∆ичи ради умириваЬа бунтовне раЉе. Ћатиф-ага Ље у пратЬи ’аЯи-ѕродана, јврама ЋукиЮа, Ѕоке ѕротиЮа - √учанина, попа Ќиколе  остиЮа и Љош неких обилазио села на планини £елици и ишао према манастиру ∆ичи. ќваЉ Ћатифов пут ишао Ље на руку игуману ѕаисиЉу да приРе извршеЬу —тЉеничке завере. ”очи самог  рстовдана игуман ѕаисиЉе, хаЯи-ѕроданов брат ћиЉаило и други наоружани Ъуди, коЉих Ље веЮ било доста по планини £елици, напали су осморицу Ћатифових момака коЉи су били остали у манастиру да чуваЉу Ћатифово благо и оружЉе, разоружали их и узели велико муселимово благо. ќ догаРаЉу у “рнави одмах Ље ЉавЪено ’аЯи-ѕродану, коЉи се ноЮу искрао из Ћатифове пратЬе у “рнаву, а сутрадан на  рстовдан, насред “рнаве, на »лиЉаку, развиЉена Ље устаничка застава око коЉе се окупило од две до четири хиЪаде устаника.

“ако, дакле, у “рнави, украЉ „ачка, у манастиру ЅлаговештеЬу, ’аЯи-ѕродан, игуман ѕаисиЉе, ћиЉаило и други дигли су устанак на празник „асног  рста, управо оног истог дана када Ље и пропао пре годину дана. “ако Ље устанак везан за празник  рста и страдаЬа и тиме добио своЉу символику и таЉанственост. ѕонети крст свога народа, и своЉ, на то Ље више него икада  рстовдан позивао. ’аЯи-ѕродан Ље био свестан тога и он Ље сада понео таЉ крст заЉедно са свима коЉи су уз Ьега били.

»стина, чим Ље стигао у “рнаву, ’аЯи-ѕродан Ље ослободио Ћатифове Ъуде и упутио их да иду из манастира у „ачак, а задржао Ље Ћатифово благо и оружЉе. «атим Ље одмах разаслао Ъуде у остале нахиЉе и обавестио тамошЬе воЉводе о догаРаЉима у “рнави, позиваЉуЮи их да се придруже устанку. »стовремено, ’аЯи-ѕродан Ље предосеЮао опасност и скори напад “урака. ”толико пре што Ље кнез ћилош одбио позив да се придружи устанку и стане на чело Ьега. «има Ље била на прагу, горе су изгубиле зелену боЉу. ’ране ниЉе било, мунициЉе такоРе. «бегови за жене и децу нису били припремЪени. ј на Ѕеоградском граду радиле су стотине —рба. ћогу их узети за таоце, побити, н шта Ље онда учиЬено? “ако Ље тада мислио ћилош ќбреновиЮ када му Ље поруку ’аЯи-ѕродана донео неки поп —имо. » одлучио Ље онако како ’аЯи-ѕродан ниЉе желео. ќдбио Ље да се придружи устаницима. √оворио Ље да време за устанак Љош ниЉе стигло.  ада су ’аЯи-ѕродан и око Ьега окупЪени Ъуди сазнали за поруку кнеза ћилоша каквоЉ се нису надали, ова Ље деловала на све као гром из ведра неба. ќкупЪени устаници се почеше разилазити свак на своЉу страну и оружЉе сакривати по пеЮинама и шупЪим буквама.

” почетку, нешто позивима ’аЯи-ѕродановим, а нешто и без Ьих чуло се за устанак у “рнави. ѕоЉедини кнезови, воЉводе и угледни Ъуди почели су да се дижу. ”станак се ширио као трава после добрих киша. «ахватио Ље пожешку и Љагодинску нахиЉу, као и нека села крагуЉевачке нахиЉе. »згледало Ље да устанак нико неЮе моЮи угушити. ќтпор “урака био Ље слаб. Ќигде ниЉе било веЮег окршаЉа, нигде да се скупе и одупру. ћилош Ље био у недоумици. “олико Ље обеЮавао —улеЉман-паши у Ѕеограду да Юе у —рбиЉи бити мирно, да Ље то Љедина народна жеЪа, а пушке веЮ увелико праште и падаЉу турски воЉници. «ато оде јшинбегу, муселиму рудничке нахиЉе, и рече му: "£а о тоЉ буни не знам, дозволи ми да Ља народ стишам"! ѕристаде јшин-бег и рече да Юе и он воЉску послати на ’аЯи-ѕродана и да Юе буну заЉеднички угушити. “ако ка “рнави крене воЉска да угуши устанак. »з Ѕеограда се истовремено кретала велика воЉска под командом ЌаЉа-паше »бшира, заменика београдског везира.  од „ачка се слегла силна воЉска. ’аЯи-ѕродан имао Ље у “рнави мало воЉника и ниЉе могао дочекати “урке. Ќарочито га Ље погодило када Ље видео да Ље и ћилош пошао на Ьега. —тога Ље напустио “рнаву и пошао ка рудничкоЉ нахиЉи.

ƒо Љедине одлучниЉе битке дошло Ље код  ниЮа у √ружи. Ќа ЉедноЉ страни били су броЉни “урци и ћилошеви Ъуди, а на другоЉ ’аЯи-ѕродан са свега неколико стотина устаника, али одабраних. Ѕитка Ље траЉала цео дан, па су воЉске и заноЮиле на боЉишту. Ќо пошто Ље устаника било мали броЉ, и веЮина воЮа и виРениЉих Ъуди веЮ раниЉе било похватано, и пошто Ље и сам народ био подеЪен меРу собом, то устаници ноЮу напусте боЉиште, Љер се у таквим условима ниЉе могло ратовати са турском силом. —а малим броЉем Ъуди ’аЯи-ѕродан више ќстружнице преРе у —рем, чиме Ље практично устанак и пропао. јли тиме нису и муке народне престале. “а буна Ље ипак опомиЬала “урке да се —рбиЉа ниЉе умирила. Ќарод Ље само требало позвати, и на скупу би биле за час многе чете, са оружЉем и спремне за боЉ. «ато су се “урци потрудили, и ову буну искористили као повод, да обезглаве народ. ќни су похватали скоро све народне прваке и виРениЉе Ъуде, нарочито духовне воРе, коЉи су на ма коЉи начин били умешани у ’аци-ѕроданову буну, или су “урцима могли бити сумЬиви.

’аЉка Ље извршена наЉпре у „ачку, где су многи на превару похватани. »з „ачка Ље  аЉа-паша водио необичну колону. —ве те похватане Ъуде, оковао Ље у синЯире и водио ка  рагуЉевцу. √оворило се народу да Юе им све бити опроштено, Љер Ље то бнла порука и —улеЉман-паше из Ѕеограда. ЌаЉа-паша се састане са ћилошем код  рагуЉевца. Ќарод из околних села доРе у  рагуЉевац и донесе храну, као пре неколико дана у „ачку. » ту се понови страшна слика. ћноги Ъуди падоше у синЯире и придружише се веЮ уморноЉ и измученоЉ колони Ъуди доведеноЉ из „ачка. ЌаЉа Ље затим отишао у £агодину коЉа Ље доживела исто што и „ачак и  рагуЉевац. ѕриликом хватаЬа робЪа, “урци нису све трпали у синЯире, него су многе поубиЉали на лицу места. “ако су “урци шездесет Ъудских глава посекли у ƒрагачеву, док су равно сто лица повели у синЯирима за Ѕеоград, секуЮи успут кога стигну, као и сву неЉач коЉа Ље ишла за похватаним и завезаним родитеЪима. »сто тако у крагуЉевачкоЉ нахиЉи “урци су ухватили осамдесет шест угледниЉих лица, затворили их у крагуЉевачку тамницу, и након неколико дана све посекли.

††††

“урци су оковано робЪе у неколико "штафета", како су називане колоне окованог робЪа, спроводили у Ѕеоград.  а Ѕеограду се кретала прва колона од 115 Ъуди окованих у синЯире, бледих и уморних; а поред Ьих су корачали турски воЉници носеЮи трофеЉе победе —улеЉман-паши. ” тоЉ штафети Ље био и игуман ѕаисиЉе као и Ьегов млади Ракон јвакум. »гумана Ље ЌаЉа слао као "наЉлепшу Љабуку" на пешкеш своме везиру. «а колоном су измучене и преморене посртале маЉка Ракона јвакума Ѕожана и маЉка игумана ѕаисиЉа —инРелиЉа, коЉе се нису могле одвоЉити од своЉих синова.  ада Ље колона пролазила кроз села, жене су, побуРиване хришЮанским милосрРем, кришом износиле хлеб и додавале таоцима, док су Ъуди шапутали: "побиЮе их све"!  олона Ље наЉзад стигла у Ѕеоград и сви су се обрели у казаматима, затворени у ЌебоЉшу  улу. Ќастали су тешки дани тамноваЬа и ишчекиваЬа грозне смрти.

ƒок су ови први тамновали, »бшир ЌаЉа-паша и јшин-бег су са ћилошем и даЪе "умиривали" народ и хватали ново робЪе коЉе Ље такоРе довоРено у Ѕеоград, или ту и тамо убиЉано.  овани синЯири са оштрим алкама, коЉе су се упиЉале у вратове из коЉих Ље цурила крв, звецкали су тужно по оЉаРеноЉ земЪи —рбиЉи. ЌеЉеднак ход, посустаЉаЬе изнемоглих, пропраЮено камЯиЉаЬем и псовкама спроводника, увеЮавали су бол и кукЬаву робЪа. V синЯирима су били не само Ъуди веЮ и жене па и неЉака деца. - «има ми Ље, каже Љедна девоЉчица од петнаестину година своЉоЉ маЉци, па цвокоЮуЮи скупЪаше руке час на груди, а час трЪаЉуЮи прсте. - ≈но хана, кЮери, свратиЮе нас да се огреЉемо, теши кЮерку маЉка. »спред хана као обично Ље трем на дрвеним ЮулсиЉама за коЉе повезаше робЪе, а спроводници уРоше унутра да се одморе и огриЉу. ѕред ханом наста поскакиваЬе од зиме и мраза, а спроводници помислише да робЪе кида ланце и покушава бекство. »стрчаше напоЪе, па кад видеше о чему се ради, уз псовку вратише се натраг. “ако Ље путовало робЪе од £агодине до Ѕеограда, радуЉуЮи се мрачним тамницама у чиЉим Юе дебелим зидовима колико толико моЮи да се загреЉу.

ƒок Ље робЪе тамновало у мрачним зидинама и копнило о слабоЉ храни (добиЉали су само парче хлеба и мало воде на дан), дотле Ље —улеЉман —копЪак-паша премишЪао каквим мукама да умори "бунтовнике". ЌиЉе му се хтело да их брзо лиши живота, веЮ да их што више намучи, како би се остали народ од Ьих "научио памети", те пристао да буде покорна раЉа. «ато Ље смислио да их све живе на колац натакне на —тамбол  апиЉи.

ќсвануо Ље 17. децембар 1814. године. —копЪак Ље поранио, и пЪеснувши длан о длан позвао сеиза.  ада Ље сеиз ушао, прописно поздравио везира дубоким клаЬаЬем, и стао мирно, везир га Ље упитао:

"£е ли жив онаЉ пексиЉан што ми га Ље ЮехаЉа из „ачка на пешкеш послао?"

"∆ив Ље и здрав, честити господару".

"ј даЉете ли му шта да Љеде?"

" омад хлеба и мало воде на дан".

"ћного Ље! » то од данас не", рекао Ље строго заповеднички везир, наредивши да се спреми добар храстов колац и да се исти стави код врата пред кулом ЌебоЉшом.

 ада Ље везиру саопштено да Ље заповест извршена, издао Ље нареРеЬе да изведу ону "наЉлепшу Љабуку":

"ƒаЮете му онаЉ церовак да понесе до —тамбол- апиЉе. —а Ьиме поведите што више робЪа да гледа шенлук", заповедио Ље везир, пошавши и сам на —тамбол- апиЉу са своЉом свитом.

ƒок Ље везир издавао нареРеЬа, и док су их сеизи хитро извршивали, Аакон јвакум Ље у тамници куле ЌебоЉше певао на глас своЉим умилним гласом дивну црквену песму:

"— нами Ѕог разумЉеЉте Љезици и покарЉаЉтесЉа, Љако с нами Ѕог.

”слишите до последЬих земли, Љако с нами Ѕог ...".

” непосредноЉ близини Аакона јвакума, у Љедном мрачном углу, коленопреклоно, додируЉуЮи час челом земЪу, час дижуЮи руке увис, игуман ѕаисиЉе Ље шапутао следеЮу молитву:

"ќ √осподе »сусе ’ристе, —ине ЅожЉи, благосиЪам онаЉ дан када сам у храму ЅлаговештениЉа ѕречисте “воЉе ћаЉке, у коме сам служио “еби и “вом народу, спустио моЉ благослов на напаЮени и намучени народ да устане на неприЉатеЪа, коЉи све светиЬе погази, уништи и попали. £а веруЉем, √осподе, да Юе “воме српском народу, “воЉом помоЮи, моЉ грешни и недостоЉни благослов бити по милости “воЉоЉ благовештениЉе и блага и радосна вест у слободи, коЉу Юеш “и дати и донети, да “е у ЬоЉ свенародно прославЪа. “и, √осподе, видео си и знаш да Ље срце моЉе било далеко од земаЪског блага за коЉе се нисам никада лакомио, и “и си, √осподе, видео и “и знаш да Ље срце моЉе Љедино везано за народ, као наЉвеЮе благо моЉе после “ебе. ѕомози, √осподе, народу “воме.

ѕомози, √осподе, и мени Љер си ме удостоЉио ангелског образа у свештеном чину. ѕомози, √осподе, да сачувам таЉ образ, подобан анРелима “воЉима, на славу “воЉу а на част и понос рода мога а наслеРа и достоЉанства “вога.

 олебаЬе и смутЬе одагнаЉ од мене и нека, √осподе, буде воЪа “воЉа.

Ќе даЉ ме, √осподе, у руке неприЉатеЪима да немоЮи и слабошЮу моЉом ликуЉу, него кроз мене, слугу “вога, прослави народ “воЉ, децу моЉу и цео род српски.

√осподе, муке коЉе у име “воЉе и за род моЉ добровоЪно носим и примам као наЉвеЮи и наЉскупоцениЉи дар “воЉ, учини да буду срцу моме слатке као нектар, а души моЉоЉ жедноЉ “ебе, нека буду спасонооне и целебне као мелем.

”достоЉ ме, √осподе, и другог великог и наЉвеЮег крштеЬа крвЪу и мучеништвом, коЉе си дао и даЉеш избраницима своЉим. јли, √осподе, за Љедно “е само молим: крв овог крштеЬа нека буде на неприЉатеЪе ÷ркве “воЉе свете и рода српског .. .".

Аакон јвакум беше завршио са песмом, кроз коЉу Ље певао победничку молитву, и пришао своме игуману, па клекнувши поред Ьега, саслуша последЬе речи молитве, на коЉе само изусти: "јмин и даЉ Ѕоже", а у таЉ мах звекет браве и шкрипаЬе тешких тамничких врата прекиде их на молитви.

£едан сеЉмен отвори врата, тражеЮи очима игумана ѕаисиЉа.  ада га угледа, уРе унутра, ухвати га за раме, па псуЉуЮи и гураЉуЮи га испред себе изведе из тамнице. Аакон јвакум потрча за игуманом до испред врата и ухвати игумана за десну руку на коЉу спусти своЉ последЬи целив. »гуман ѕаисиЉе Ље имао само толико времена да га поЪуби у лице оквашено топлим сузама.

—тари игуман ѕаисиЉе идуЮи ка —тамбол- апиЉи, са коцем на рамену у друштву осталих —рба заробЪеника, знаЉуЮи каква га смрт очекуЉе, не уплаши се, Љер вера и духовна моЮ коЉу му Ѕог подари испунише душу Ьегову и он осеЮаше радост што Юе пострадати за ’риста, Мегову ÷ркву и своЉ народ.

ќнде где се доскора налазила  оларчева пивница, код споменика кнеза ћихаила, била Ље —тамбол- апиЉа. ѕред улазом у —тамбол- апиЉу био Ље покретан дрвени мост коЉим се улазило у Ьу. »спод моста уЉезерила се велика баруштина прекривена залеРеном жабокречином. Ќа самоЉ капиЉи турски сеЉмени чуваЉу стражу а у сводовима Ьеним на гвозденим кукама висило Ље неколико српских глава.

¬езир Ље изашао и стао са своЉом свитом на нарочито спремЪеном месту на самоЉ —тамбол- апиЉи и посматрао како кроз Ьу пролази: напред неколико сеЉмена, а за Ьима игуман ѕаисиЉе са храстовим коцем на рамену, а позади Ьега у синЯирима корача повезано робЪе, пробрано из тамнице.  ада су сви прешли преко дрвеног моста, везир Ље дао знак да стану и приступи се послу. —еЉмени су стали. —тао Ље и игуман ѕаисиЉе спустивши колац, дугачак око два метра, коЉи му беше отежао, а чиЉи Ље врх благо изведен Љош од саме Ьегове средине. Ќаслонивши се на дебели колац, игуман ѕаисиЉе Ље мирно посматрао како Љедан сеЉмен копа рупу из коЉе други изгрташе земЪу.  ад Ље рупа била готова, сеЉмени се усправише и погледаше у везира, коЉи пЪесну длан о длан и тиме даде знак да раде даЪе. £едан сеЉмен приРе игуману ѕаисиЉу и узе колац из Ьегових руку, а друга двоЉица дочепаше га и опружише потрбушке по земЪи и чврсто везаше. Пелат му затим ножем засече измеРу ногу месо да би колац лакше прошао, па врх Ьегов увуче у зарез. Мегови помагачи дрвеним маЪевима полако колац забиЉаху у тело, а Яелат га придржаваше да не склизне у страну, него правце да иде краЉ кичме како би избио испод самог потиЪка. ѕаисиЉе за све ово време Љечаше, а кад колац усправише и земЪу добро око Ьега у рупи набише, он гласно изусти: "—лава Ѕогу".

"Ѕоооже", чуо се мало доцниЉе пригушен Љаук ѕаиcиЉев, а везир Ље задовоЪно пЪеснуо рукама и показао сеЉменима на оно робЪе коЉе Ље Љедним делом попадало на земЪу од ужаса а другим очи заклонило, окренувши се у страну да не гледа онаЉ стравичан призор, коЉи Ље и Ьима припремЪен. ¬езир се потом окренуо и са своЉом свитом вратио у град, а сеЉмени повадивши своЉе ханЯаре зашли су редом, и четрдесет осам лица исекли, и на коЪе мртве набили.

ƒан Ље био ведар. —унце Ље нагиЬало западу и своЉим руменим зрацима обасЉавало —тамбол- апиЉу, а Љагодинско робЪе баш тада наступаше испред ове ужасне касапнице на коЉоЉ се пушила топла крв игумана ѕаисиЉа и осталих трнавских ћученика. ќтац √енадиЉе, коЉи беше у овоЉ штафети и коЉи беше посустао од путоваЬа, гледаше преко дрвеног моста на улаз —тамбол- апиЉе. ќдЉеданпут се трже и заста запрепашЮено кад препозна на коцу свога у ’ристу брата и старешину игумана ѕаисиЉа. «астали су и спроводници са целом "штафетом", указуЉуЮи робЪу на исту судбу коЉа их чека. ќтац √енадиЉе и остало робЪе у синЯирима стаЉало Ље оборених глава пред овим ужасним призором квасеЮи земЪу врелим сузама.

“ога дана —инРелиЉа Ље као и обично пошла да обиРе синове у кули ЌебоЉши. ѕред —тамбол- апиЉом Ље нагло стала препознавши свога сина ѕаисиЉа. ”дараЉуЮи се у прса заридала Ље горко, а потом потрчала ка ЌебоЉши да види да ли Ље тамо Ьен други син - ƒимитриЉе.

 ада се »бшир одморио од дугог пута, затражи од везира да му да “еофила ѕоповиЮа, онога дакле коЉи Ље писао писма и позивао на устанак, да се наслади Ьеговим мукама. ¬езир се радо одазвао своме верном ЮехаЉи. Ќепосредно поред ѕаисиЉа Љаукао Ље “еофило, »бшир се гласно церекао са истог места одакле Ље и везир посматрао погубЪеЬе ѕаисиЉево.

††

ќвакви и слични призори су се понавЪали скоро свакодневно и надаЪе више од месец дана. Ѕеоград беше бедна и тужна варош после пропасти —рбиЉе. ќн Ље био тада Ъудска касапница, гнездо ужаса и страхота. √убилиште ниЉе било стално одреРено, оно Ље било свуд, у граду и изван вароши, па и на Юошковима чаршиЉе. —а зидова градских и караула варошких штрчале су мотке и коцеви с одсеченим главама око коЉих се гавранови скупЪаЉу; одмах изван вароши, нарочито поред главног пута од —тамбол- апиЉе ка “еразиЉама, и од ЅаталЯамиЉе ка “ашмаЉдану непокопане и унакажене лешине око коЉих се пси отимаЉу, или Љош живи ћуче1ници на коЪу, коЉи се по два-три дана боре с душом и разговараЉу са сродницима. "Ќа врачару од “ашмаЉдана до —тамбол- апиЉе, прича Љедан очевидац, с обе стране пута стоЉи парада од Ъуди, на коЪе набиЉени ... имаде Љи 60 или 70, кромЉе што су набиЉени у £агодини и ОуприЉи; меРу овима... имаде попова и калуРера и многе су пси одоздо изели, докле су могли дохватити...". ѕо неко Ље имао толико снаге да грдЬом или преклиЬаЬем учини да му ко при помрчини пиштоЪем муке прекрати. —копЪак ѕаша Ље свако Љутро узЉахивао свога коЬа и изашавши на —тамбол- апиЉу шетао око града по бедемима и  алемегдану. ¬ршио Ље смотру над Ъудима коЉи су на коЪу умирали, мучеЮи се по два три дана и са задовоЪством Ље посматрао неисказане муке мученика.

“урци су необично волели када су из тамнице водили робЪе на губилиште да се увек у свакоЉ партиЉи наРе по коЉи свештеник. Мих су зато они и приштеРивали да их увек буде. Ќа —ветога —аву (1815) набиЉено Ље на колац 20 свештеника, меРу коЉима и поп —имо —Љеничанин, поп –адован ¬уЉовиЮ парох трнавски, поп ћиЉаило из Кутовнице и други.

«а попа –адована се прича кад су га повели са осталима на колац “урци су га терали да иде брже говореЮи:

"јЉде брже, пексиЉане"!

"Ќисам пексиЉан но поп", одговори –адован.

"ј шта му Ље то риЉеч поп? ¬аЪда исто што дервиш или оЯа"? упита Љедан “урчин.

"»зговараЉ за мном прва слова ових речи: ѕ(астир) ќ(ваца) ѕ(равославних)''.

“урчин Ље изговорио: ѕќѕ.

“урци, пре него што би узеди живот —рбима, покушавали су да им узму наЉпре душу. ќни су, научени од оца сваке лажи - Равола, обично нудили све коЉе су водили на губилиште да приме Ьихову погану веру, опраштаЉуЮи им притом све кривице и поклаЬаЉуЮи им живот. ћало Ље било оних коЉи су се хтели тиме користити да би избегли Ъуте муке. –адиЉе су одлазили и на колац, говореЮи: "ЅоЪе са коца лаЉати, него са “урцима клаЬати". ѕа ипак било Ље и таквих, коЉи су пристаЉали да изневере своЉу веру.

 ада отац √енадиЉе, прошавши поред живог на коцу набиЉеног игумана ѕаисиЉа, стиже у тамницу, Ьега озари среЮа, и на себе заборави када у тамници београдскога града затече жива свога Љединца —тоЉана, кога су са игуманом ѕаисиЉем и Раконом јвакумом дотерали из “рнаве у Ѕеоград. —тоЉан Ље био заЉедно са Раконом јвакумом. јли се оцу √енадиЉу срце брзо поче парати, Љер га заокупи страх од предстоЉеЮих мука, удружен са мислима у коЉима Ље гледао сина —тоЉана како се увиЉа заЉедно са Ьим на коцу. «ато се реши да прихвати понуду “урака и да се потурчи. —воЉу одлуку саопшти сину —тоЉану. –ече му да он ово чини у великоЉ невоЪи, а наЉвише ради Ьега Љединца, обеЮаваЉуЮи му да Юе се Љеднога дана чим се прилика укаже, поново вратити у своЉу свету веру православну. “аЉ разговор меРу Ьима текао Ље отприлике овако:

—тоЉан: Ѕабо, ЋепоЉу церов колац спремаЉу.

√енадиЉе: —вима Ље нама суРено, синко, да га носимо, неко пре а неко касниЉе. —паса нам Ќема ни с коЉе стране. ћожда Юе честито дЉете преЮи у пашчеЮу вЉеру да колац не омасти.

—тоЉан: ЌеЮе, богами, бабо, добро Ља Ьега познаЉем. “врда Ље вера Ьегова. “аЉ се смрти не боЉи. «на он како треба волети Ѕога и ову свету земЪу.

√енадиЉе: «нам, дЉете, али добро утуви што ти кажем: ћуке су то превелике, треба истраЉати. £а од живота ништа нећам. —веЉедно ми Ље кад Юу колац понети, али тебе ми Ље жао, твоЉе младости и лепоте. ѕослушаЉ ти твог баба, не треба забраздити. “урско Ље време одзвонило, треба нашоЉ земЪи мишица.

—тоЉан: «нам, бабо, али шта Юе реЮи .. .

√енадиЉе: Ќема ту али. ѕримиЮемо погану вЉеру за кратко време, док проРе оваЉ покоЪ, па Юемо после, у име Ѕога, опет бити што смо и били.

—тоЉан: јма, бабо, како Юемо мимо осталу нашу браЮу?

√енадиЉе: Ћасно Юемо, синко. Ќека “урци чине своЉе, а ми Юемо по нашем. ¬Љеру Юемо у срцу носити. » ЋепоЉе Юе пристати да се потурчи.

—тоЉан: Ќека буде како ти велиш!

“ако дакле, наваЪиваЬима и убеРиваЬима отац √енадиЉе приволе на ово сина —тоЉана. ќ одлуци саопшти и Ракону јвакуму предлажуЮи му турчеЬе. Аакон јвакум за оваЉ предлог не хте ни да чуЉе. ќдвраЮаше их од Ьихове намере, указуЉуЮи игуману на двоструко достоЉанство - свештеномонашки анРелски образ и српски национални понос. ќтац √енадиЉе остаде при своме и саопшти “урцима своЉу и свога сина жеЪу, да хоЮе да се потурче. ”важише им “урци молбу и обоЉицу изведоше из тамнице, давши их »бширу, коЉи их на свечан начин потурчи. ќд оца √енадиЉа поста ћула-—алиЉа, а од —тоЉана - –еЯеп.[31]

“урци занудише и ƒимитриЉа, ѕаисиЉевог брата, да се потурчи, опраштаЉуЮи му сву кривицу. ќн то одби. £еднога дана изведоше и Ьега из тамнице, изван градских зидова, одсекоше му главу па Ље натакоше на колац.

ќд свих затвореника коЉе су “урци похватали у ’аЯи-ѕродановоЉ буни, наЉвише их Ље занимао млади и неустрашиви Аакон јвакум. Аакон јвакум лепотом своЉом беше сличан крину коЉи се тек расцветава и “урци задивЪени Ьеговом лепотом и младошЮу, хтели су пошто пото да га потурче еда би остао у животу. Ѕеше дошао ред и на Ьега. “ребало Ље сада и он да испиЉе горку и тешку чашу коЉу Ље пре Ьега испио Ьегов велики учитеЪ игуман ѕаисиЉе. “урци су покушавали да га приволе на турчеЬе, али ни молбе ни претЬе нису га могле на то приволети. Ќа сва наваЪиваЬа и обеЮаЬа “урака да се потурчи, презревши све ово - земаЪска блага коЉа му нуРаху, одговарао Ље молитвом ’ристу,  оЉи га Ље невидЪиво крепио и као правом воЉнику давао снагу.

јвакума нису само “урци убеРивали да се потурчи. ЌекадашЬи Ьегов игуман и духовник √енадиЉе, а сада ћула-—алиЉа и –еЯеп, обилазили су га у тамници, али са Ьима ниЉе хтео ни Љедне проговорити. √оворио му Ље ћула-—алиЉа: "—инко, Ѕог нека ти буде у помоЮ. ѕотурчи се, не треба лудо мриЉети. ≈то, —тоЉан и Ља ...". - Ќе, оче, Ља сам ’ристов воЉник. —мрт Ље олакшаЬе за све нас. –адуЉмо се смрти.

 ада све понуде о потурчеЬу осташе безуспешне, куцну и Аакону јвакуму Ьегов час. £еднога дана, када се сунце раРало и златним зрацима обасипало врх јвале и поробЪену ЎумадиЉу, отворише се тешка тамничка врата и “урци изведоше Ракона јвакума из ЌебоЉше, давши му да понесе колац на коЉи Юе кроз коЉи час бити набиЉен. ќва тужна поворка, коЉу праЮаху и у коЉоЉ уживаху “урци, упути се на  алемегдан. «а Ааконом јвакумом ишла Ље Ьегова болом утучена маЉка Ѕожана, плачуЮи и изговараЉуЮи полугласно молбе да се потурчи. ƒве три сузе скотрЪаше се низ анРеоско лице овог младог воЉника ’ристовог и дивног српског младиЮа, не ради боЉазни од смрти, веЮ то беху сузе сажаЪеЬа, коЉе су истовремено биле и одговор оЉаРеноЉ маЉци, коЉу са Ьима опомиЬаше да се окане узалудног преклиЬаЬа. Аакон Ље носио колац храбро и весело и целим путем од ЌебоЉше до места губилишта из гласа певао:

"Ќема вЉере боЪе од хришЮанске! —рб Ље ’ристов, радуЉе се смрти; —трашни ЅожЉи суд и “урке чека, ѕа ви чин'те што Ље вама драго! —коро Юете и ви долиЉати. Ѕог Ље сведок и Ьегова правда".

ѕред  алемегданом, Ьегова болом скрхана маЉка гласно закука за своЉим Љединцем, коЉи мирно, као и ’ристос на своме голготском путу са  рстом на леРима, носаше заоштрен колац. ћаЉка не могаше одолети своме материнском болу, и у родитеЪском грчу са очима пуним суза приступи му и последЬу молбу изрече, да се потурчи и спасе своЉ млаРани живот. "Ѕог Юе ти синко, опростити, Љер то чиниш у невоЪи", говораше му она. » на ову, пуну бола и ужаса, маЉчину молбу Аакон јвакум кроз Ѕогом надахнуту песму одговори:

"ћаЉко моЉа на млеку ти хвала!

јл' не хвала на науци таквоЉ!

Ѕрзо Юеш се обрадоват' сину!

ƒок пред ЅожЉе изидемо лице;

—мрт избавЪа од свакиЉех беда;

÷вет пролетЬи тек за зимом иде,

Ѕлаго томе ко раниЉе умре,

ќмаЬе Ље и муке и греха,

ѕа што коме Ѕог и вера дадне,

ј Љош има браЮе на свиЉету".

ƒошавши на место погубЪена, “урци поново почну саветовати Аакона јвакума да се потурчи, те да тако млад не умре пре времена.

"ј збиЪа, умиру ли и “урци кадгод"? упита младиЮ смешеЮи се.

"≈, па умиру дабогме"! - "ќнда Ље свеЉедно а пре а после. Ўто пре умрем омаЬе ми Ље греха", одговори он одлучно.

» наЉзад, у последЬем моменту када му се веЮ и сеЉмен пашин приближи да обави оваЉ трагичан и страшан чин, у коме “урци уживаху, приближи му се гласник' везиров и рече поруку господара свог коЉи све ово са уживаЬем посматраше:

"јвакуме, српски сине, ти ѕаисиЉев Раче верни,

£ош тренутак имаш само - одреци се свога ’риста?

Ќе хтеднеш ли - ти знаш добро ѕаисиЉеву судбу црну!

» тебе Юе овог часа, покосити судба иста".

- "—мрт избавЪа од свих беда;

Ѕлаго оном ко пре умре,

ќмаЬе Ље мука прошо, Ѕогу Юе се пре узнети.

ќд хришЮанске вере лепе нема нигде вере лепше,

„ин'те “урци што вам драго, и тако се мора мрети"!

Ѕурни жагор "дивно дете" кадуне се чудом чуде!

"«ар на колац ту лепоту? Ќе чинимо, “урци криво"!

» душеван “урчин Љедан, - да уштеди дечку муке,

ѕрободе му Љатаганом мученичко срце живо".

» изврши се оваЉ последЬи чин драме мученика ’ристовог у коЉоЉ “урци не остварише своЉу жеЪу, Љер млади Аакон јвакум испи чашу смрти са радосном надом на нетрулежно живЪеЬе у васкрслом ’ристу Ѕогу.

ћаЉка Ље дуго нарицала код колца, коЉи Ље са Ьеним сином Љединцем био усправЪен меРу друго коЪе, на коме издисаху раниЉе набиЉени мученици. ћиловала Ље и Ъубила руке и ноге Ьегове, док се ниЉе стропоштала под колац, заривши главу у млаку крв свога Љединца, коЉа се беше разлила по земЪи. Ќегде у току ноЮи освестила се, прекрстила и изгубила у мраку.

 олац на коЉи Ље тога дана набиЉен млади мученик Аакон јвакум, усправЪен Ље баш на истом месту где Ље равно десет година раниЉе погубЪен боговаРски архимандрит ’аЯи –увим. “у Ље шездесетогодишЬи архимандрит, 29. Љануара 1804. године старачким дрхтавим гласом сам себи читао молитву "Ќа исход душе", и по свршетку исте изговорио последЬе речи: "√отов сам, чин'те “урци своЉе"!

ƒакле након десет година, на истом месту, Аакон јвакум Ље поновио скоро исте речи: "„ин'те “урци што Ље вама драго", те Ље тако  алемегдан уистини постао место добрих мегдана, на коме су ови преподобномученици показали своЉе неустрашиво Љунаштво, извоЉевали неувенЪиву победу и задобили венац славе од √оспода свога и ѕодвигоположника, да се вечно радуЉу у царству Меговом, молеЮи се за све оне коЉи верно поштуЉу свети спомен Ьихов. јмин.

—ветосавЪе.орг

30 / 12 / 2015

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0