Ловчански митрополит Гаврило је за портал «Добротољубље» рекао нешто о томе због чега је Свети Синод Бугарске Православне Цркве донео одлуку да не учествује на Светом и Великом Сабору Православне Цркве на Криту уколико овај Сабор не буде одложен.
Ловчански митрополит Гаврило (Динев)
– Ваше Високопреосвештенство, ових дана се након доношења одлуке Светог Синода БПЦ у медијима објављују мишљења богослова као што су Калин Јанакијев и Диљан Николчев, који сматрају да је ова одлука «радикална» и «некоректна», зато што је могла бити донета још пре годину дана, а не у последњем тренутку. Да ли је то заиста тако, ако су теме за Сабор одабране у јануару ове године и ако је пре свега две недеље одређен распоред седења учесника и посматрача, кад су постали познати и други детаљи везани за Сабор?
– Не бих рекао да је некоректна. Некоректна је друга ствар – то што смо позвани на Сабор на којем је све већ унапред решено. Да, заиста, све до сад – до последњег момента – нисмо одлучили да ли ћемо ићи на Сабор. Али сад је истина у сваком случају јасна. Разуме се, за то нисмо сазнали сад, али да се одлучимо на то... Нисмо то учинили одмах.
Има појединих питања која овај Сабор, који се не сазива тако често, треба да реши додатно [поред питања укључених у дневни ред]. На пример, питање календара. Да ли Православна Црква може и даље да служи по два календара? Ако се ово питање не реши сад на Сабору, кад ће бити решено? На Предсаборском саветовању у Москви 1948. године је речено да свака Помесна Православна Црква може да служи по новом или по старом календару (с тим да Пасхалија буде иста), али да на следећем Свеправославном Сабору, кад буде сазван, календар треба да буде унифициран. Ево, сад се Сабор сазива. Да ли, на пример, ово питање може остати нерешено? Кад ће бити решено? Ненормално је да постоје два календара.
Има и других питања која треба да буду решена на Сабору. За то смо заправо знали и раније, нисмо сазнали сад, у последњем тренутку. Затим још: имамо одлуку у вези с једним од докумената (премда се и на друге могу ставити примедбе) – «Односи између Православне Цркве и осталог хришћанског света», у њему има много таквих ствари које су апсолутно нетачне и неправославне.
Можемо допутовати на Сабор, али се на њему по усвојеном Правилнику Сабора неће прихватати било какве исправке.
Зато што је Правилник такав да прво комисија треба да одлучи да ли ће тамо бити изнето оно што желимо као питање за гласање на Сабору, и чак ако да ли ће бити усвојено, ако Сабор не гласа једногласно, а то значи да не може бити измењено.
А шта то значи? Да су одређени документ усвојиле комисије, али комисије нису Сабор, јер оне нису Сабор. За Правилник такође није гласао Сабор, већ су гласали патријарси, а ни они нису Сабор. И на крају крајева неће моћи да се унесе ниједна исправка, рецимо, у овај документ, али ни у друге, зато што ни у једном случају неће све Цркве једногласно гласати, ипак ће бити неко ко ће бити против.
Дакле, идемо на Сабор чије су одлуке унапред донете.
А зашто се то не узима у обзир? Па то је Сабор, у питању је озбиљан рад!
Колико често се сазивају сабори? Понекад пролазе стотине, па и хиљаде година. Сабор треба да реши питања која су заиста важна за Православље.
И сад смо донели овакву одлуку. Могли смо и пре да је донесемо, али то није било лако. Неки чак кажу да је велика храброст одлучити се на такву ствар... Видите да осим нас нема ниједне такве Цркве.
Тако је заиста одлучио Синод. Лично ја кад сам ишао на заседање нисам знао да ћемо можда донети такву одлуку.
Али сам био сигуран у једно – да треба молити за одлагање Сабора како би ова питања била дорађена и како би овај Сабор заиста имао великог ефекта.
За мене Сабор као такав треба да буде у стању да донесе правилник за своје заседање да се на њему гласа као свуда: кад се формира нова Народна скупштина [Бугарски парламент] нико им не даје готов дневни ред, сами стварају правила. То треба да реши Сабор. Сад су то решили патријарси. Добро, али патријарси ипак нису Сабор, Сабор је много шире представништво.
Све је то одлучено унапред. И зато смо решили да ће бити добро да се Сабор одложи како би спорна питања могла бити регулисана. Наша жеља се састоји у томе да заиста на најбољи начин може бити решено све оно што се тиче Православља. Тако да није важно то што смо одлучили у последњем тренутку. Да, знали смо за те ствари.
А што се тиче распореда седења у сали – то је најмањи проблем, то је најмањи проблем!
Кад је реч великим средствима, о којима смо писали: кад би Сабор заиста решавао врло озбиљна питања, нека ова средства буду утрошена на то, али сад ћемо отићи на Сабор на којем је све већ унапред решено и дати за то преко пола милиона лева... То је велики новац за Бугарску Православну Цркву. Ми ћемо га дати, али ако будемо знали да ова манифестација то завређује. Знате, чак ни не знамо колико ће новца на то бити утрошено. Нико нам не каже коначно колико ће то да кошти, али ће бити преко пола милиона – и ко зна колико ће још коштати? Да ли је сад могућа таква ствар? Нека причају о чему треба да причају. Да, заиста смо донели такву одлуку.
– Али наши митрполити су редовно учествовали на овим Предсаборним скуповима на којима се дискутовало о темама које ће бити разматране на овом Сабору, исто као и о самом садржају предсаборских докумената. Зашто се наши митрополити нису изјаснили против ових докумената тада, него тек сад кад су документа већ потписана?
– Зато што је онај ко је руководио заседањима комисије, кад је неко хтео да унесе измене говорио: «Немамо правилник за уношење ових измена, на Синаксису патријараха нам је речено да уносимо само мале исправке.» И они [митрополити] су – пошто ако се на овим комисијама неко не потпише, пропадају – потписали, али су се надали да ће ствари моћи да се размотре на Сабору. На крају је Синаксис усвојио Правилник који, као што сам вам рекао, - не дозвољава уношење било каквих исправки на Сабору.
На крају добијамо следеће: оно што је на комисијама прихваћено као компромис неће моћи да се промени на Сабору.
То је оно што нису знали ни ови чланови комисије. Мислили су: «Добро, потписаћемо због овога или онога да не би пропала седница једне комисије, јер ће после бити Сабор,» - али није тако, јер оно што је усвојено на комисијама, на Сабору у суштини неће моћи да се промени. То је истина. Прочитајте о томе. Ко хоће нека прочита. Истина је.
– А да ли реакција Светог Синода има политичку нијансу? Јер, неки сад оптужују Цркву за то да опет малтене служи извесним руским интересима и да поново подржава Руску Цркву.
– Зашто лажу? Зашто лажу? Зашто нико није рекао: Руска Црква је на Архијерејском сабору, који је одржан почетком фебруара, усвојила све документе без примедаба. Мислим да су само четворица били против. Бугарска Црква 22. априла није усвојила један од докумената, који се највише оспорава. Кога смо тада слушали? Руску Цркву? У том случају бисмо учинили исто [што и они]! Поступали смо по својој савести. Зар се то може игнорисати? Нетачно је написано, намерно желе... И сајт «Двери.бг» је писао: «руска политика». А зашто раније није писао да је оно што смо усвојили у ствари било против, да није било сазвучно, да се није слагало с руском одлуком? Како смо тада одлучили? То је веома важно!
Ми смо против једног документа који у суштини може бити веома важан за Сабор. Можемо рећи да смо сад ближи грчком ставу, зато што Грчка Црква такође не прихвата овај документ. А Руска Црква га прихвата, још увек није рекла да га не прихвата. Света Гора Атон – такође смо с њом, и она је против овог документа. Грузијска Црква је против овог документа. А други су га прихватили. С којом Црквом смо онда?
– Али појавило се писмо Руског патријарха Васељенском?
– Објављивање овог писма 1), управо на такав начин, тако да се сугерише мисао о руском утицају на нашу одлуку је било намерно. Писмо се односи само на распоред седења делегација [у сали за заседање Сабора], а наш став има озбиљније основе. У вези с распоредом седења делегација су нас већ следећег дана назвали из Васељенске патријаршије и рекли да је већ све учињено како треба. Да је то разлог, отишли бисмо на Сабор, јер је то било исправљено већ сутрадан. Одлуку смо донели 1. јуна, а 2. су нас назвали, главни секретар је разговарао телефоном наочиглед свих са секретаром Васељенског патријарха и рекао је да је распоред седења делегација већ регулисан онако као што су то желеле Руска Црква и друге Цркве.
Да је то разлог отишли бисмо на Сабор. То је за нас био мали, другостепени разлог, а главна су прва два: да има много важних тема које су искључене са разматрања Сабора и да идемо на Сабор на којем је све унапред одлучено, немамо шта тамо да решавамо, јер не може бити измена. Пошто се измене не доносе консензусом [једногласно]. Ево, замислите да се у Народној скупштини гласа под условима консензуса, шта ће одлучити? Ништа. Увек ће се наћи неко ко ће бити против – то ће у принципу блокирати рад Народне скупштине.
Ето то је истина. Зашто лажу? То нису глупи људи. Нека размисле и схвате да је то истина.
– Шта наша Црква губи, а шта добија због тога што не учествује на Сабору?
– Не могу да кажем. Ако добијамо, добијамо за цело Православље. Добијамо ако Сабор буде одложен, зато што ће бити боље припремљен: како би ушле неке важне теме и био промењен правилник, како би питања могла да се решавају и на Сабору, а не да их решавају само комисије. А ако на Сабору ништа не може да се промени – какав је то онда Сабор? Постоји и други моменат – да све владике могу да гласају; не да свака Црква има само један глас, већ да буде онако као што се чинило на свим саборима. До данас није било таквог сабора на којем би свака Помесна Црква имала само један глас. Сви учесници треба да имају могућност да изразе своје мишљење кад желе – и то је по правилима сабора. Ето, то желимо, ништа друго. А шта ћемо изгубити – не знам. Али знам шта добијамо.