Свети пробада гмаза

Свети великомученик Георгије се још од давнина поштује међу руским православним народом. Његов лик заузима значајно место не само у црквеној уметности, него и у световној култури: сликали су га разни уметници попут В. Серова и В. Кандинског, обраћали су му се анонимни аутори духовних стихова о Јегору Храбром и песници сребрног века...И немогуће је замислити странице руске војничке славе без имена светог Победоносца, у чију славу су биле називане највише почасне војне награде Руске империје.

О хералдичким симболима и војним регалијама које су посвећене светом Геогрију разговарамо са познатим војним историчарем, аутором низа научних монографија и многобројних чланака, руководиоцем Одељења војно-историјског наслеђа Дома руске дијаспоре „А. Солжењицин“ , Андрејем Сергејевичем Кручининим.

    

Андреј Сергејевич, међу древним иконама које су се сачувале до данашњих дана постоји велики број икона светог великомученика Георгија Победоносца. То, по свој прилици, дозвољава да говоримо о посебном поштовању које су према светом војнику имали наши преци?

Заиста, не треба човек да буде стручњак да би се одмах сетио колико су многобројне представе светог Георгија које су оставила дела древног руског иконописа. То су и „портретне“ иконе, и представе са многобројним житијима које илуструју животопис и чуда великомученика, композиције у стајаћој пози и на коњу, иконе из деизисних чинова са иконостаса...Разуме се, свети Георгије није једини угодник Божији који у Русији заслужује посебну љубав и пажњу (поред светитеља Николаја, пророка Илије, Флора и Лавра...), чак није ни једини свети војник- присетимо се Димитрија Солунског, Теодора Тирона, Андреја Стратилата...Али, чини се да римски војсковођа који је постао истински руски светац, има посебно „место“ које је уједно и толико „заједничко“ за различите слојеве руског становништва.

    

Црква се, пре свега, сећа и прославља великомученика који је претрпео страшна страдања и мученичку кончину чиме је запечатио своју веру у Христа; сведочанство тог поштовања су, поред иконописа, са којим смо почели разговор, и храмови и обитељи-присетимо се само древног Јурјевог манастира близу Новгорода (главни и најстарији храм у њему је мало млађи од познате новгородске Свете Софије). Да, и „јесењи“ празник-спомен на светог Геогрија, 26. новембра по Јулијанском календару, који се празнује управо у славу освећења Георгијевске цркве у Кијеву, у XI веку. „Пролећни Јегориј“ (празновање светог Георгија 23.априла) имао је посебно поштовање међу земљорадницима који су молили светитеља да заштити стоку од дивљих звери. На крају, војсковођа-мученик, мученик-победоносац законски је постао „кнежевски“, али и „општи“ светац. Није случајно да је Георгије једно од најраспрострањенијих „кнежевских“ имена, чак је и Јарослављ Мудри на светом Крштењу био Георгије. Овде је умесно споменути и градове који носе његово име- Јурјев-Полскиј, Јурјев-Половошскиј (Јурјевец), или рећићемо, Јурјев у Прибалтици-после Дерпт, а данас естонски Тарту.

Ви сте исправно приметили разноликост древне руске иконографије светог Георгија. И све време је прва осоцијација приказивање чуда о змији.

Нећемо преувеличати ако кажемо да је за већину руског народа име светог Георгија пре свега асоцијација на икону која представља коњаника са копљем- победиоца змије (аждаје). И та подударност једног од чуда светог Победоносца са омиљеним митолошком и бајковитом темом, као и са темом убијања змије, такође је, вероватно, подстицала и „популарност“ управо овог угодника.

    

Симбол прве престонице и главног града Руске државе временом, исто, постаје приказ чуда Георгија са змијом, иако пут светог Победоносца на московски грб и на грб све Русије, Велике, Мале и Беле, а затим и Руске империје није био једноставан.

Колико давно се појавио овај симбол Москве, који је поетично утиснула Марина Цветајева: „Московски грб: херој пробада гмаза...“?

Хералдика, у западном смислу те речи, је систем строгих правила састављања и описивања грбова. Русија дуго времена није знала то, иако је своју државну и „обласну“ („територијалну“) симболику, разуме се, имала. Пре свега, стални прикази-емблеми сусрећу се на монетама и печатима, при чему се овде спајају симболика области и лична симболика, која припада власнику одређене области или града чији је печат или у чије име се израђује кована монета. И ево позната фигура коњаника са копљем (ређе са сабљом) од XIV века постаје обавезни приказ на московским монетама и печатима. А пошто је велики кнез Јован III установио двоглавог орла- на свој начин наследника пале под османским ударцима православне Византије- лик коњаника се на висећим печатима све чешће спаја са овим новим за Русију симболом,премештајући се на груди царске птице у оквиру малог штита.

    

Ствар је у томе да то још увек није Георгије Победоносац,као што следи из наративних извора, који у више наврата и потпуно дефинисано сведоче да се приказује особа која царује, велики кнез, а затим и цар („велики кнез Иван Васиљевич начини знамен на новцу: велики кнез на коњу са копљем у руци. Отуда назваше монету „копејнаја“ “), Такође, из специфичности самог приказа, јер на већини монета коњаник се представља са круном. Мученички венац у иконопису уопште није обавезни атрибут, и представљао се другачије. Ни змија се на кованици не види (под копитима коња обично су ознаке ковнице), иако су ,оупште говорећи, специфичности ковања биле такве да се део фигуре, чак и глава могла наћи изван оквира монете. Уосталом, ни змија није била сигуран знак да је коњањик који је побеђује свети Георгије. Тако, на насловној страни Библије, одштампаној у Москви 1663.године, међу другим призорима био је и коњаник-победилац змије (привидно, није приказиван свети) са посветом у стиховима цару Алексеју Михајловичу. Међу осталима, биле и следеће строфе: „Побеђуј копљем противника змију/ Посебно мачем духа јеретика злог“.

    

Треба напоменути да су портрети владара (са већом или мањом сличношћу, укључујући и само шематске) још од времена Антике један од најраспрострањенијих мотива на кованицама. Али код нас се приказ „јахача“, као конкретног владара постепено претварао у општи државни симбол. Можемо рећи да се добровољна народна војска Минина и Пожарског током 1611-1613. године приказивала на монетама „московског јахача“ са круном (1612. године монете су се ковале у Јарослављу, што се означавало словима «ЯР» ), иако се за штампу у време Прве одбране домовине и Друге одбране домовине 1611-1612 није користио ни тај мотив, ни двоглави орао. Симбол војске је био једноглави орао у лету (са друге стране, монете се нису ковале „саветом целе земље“ у име свих, већ у име владајућег монарха). А крајем XVII века, долази до изузетног процеса, нешто попут обрнуте „секуларизације“- на неки свој начин сакрализација приказа: спољашња сличност композиције доводи до тога да се „цар-коњаник“ све чешће и чешће прихвата као свети Георгије. У XVIII веку, веку „слободоумном“ и „секуларном“, који је Руској Цркви донео не мало искушења, управо се та интерпретација чврсто и заувек укорењила.

    

Током XVIII века коњаник постепено нестаје са монета (најпотпунији приказ са поражавањем змије односи се на епоху царице Јелисавете). Уступа место двоглавом орлу (и остаје при томе на грудима орла као симбол Москве). Зато већ легално приказивање светог Георгија постаје московски грб, иако је „родослов“ Победоносца у градској хералдици много старији: датира од 1464. године када је рељефна икона светог Георгија била постављена на Спаској кули Кремља. Петар I и његови наследници, доносећи у Русију мноштво европских правила и норми, утемељили су и систематично стваралаштво у области хералдике, између осталог и државне. Почетна разрада државних и обласних грбова била је у вези са местом на њиховим пуковским заставама, јер су пукови у Русији у већини случајева носили имена градова, некада према традицији која је трајала деценијама и вековима, чак и ако је истинска веза војних јединица са тим градовима била изгубљена. У новој хералдици често се користе, преправљене према европској хералдијској науци, стари мотиви који су традиционално били емблеми руских градова, области или кнежества, али и друге врсте грбова. Што се тиче грба за симбол московске војске (како пешадије, тако и коњице), у најмању руку од 1729. године, описивао се као „Георгије на коњу, у средини државног грба“.

    

На тај начин, као да долази до тога да се приказ светог Георгија у својству емблема прве престонице Руске државе нашао на Државном грбу Руске империје пре него што се формално усвојио градски грб Москве: последњи је усвојила царица Јекатерина II, тек 1781. Године. Грб је представљао, према званичним записима „Светог Георгија на коњу, на средини Државног грба, у црвеном пољу, како пробада копљем злу змију.“.У таквом облику се користио у најразличитијим случајевима: на пример,карабињери „Московског легиона“, који су постојали у време Јекатерине, носили су на капама, на чеоном делу бакарну значку са ликом светог Георгија.

А зашто се у разним временима фигура светог Георгија на московском грбу окретала час у леву, час у десну страну? Да ли то има везе са неким правилима хералдике?

1883. године московски градски грб је био промењен по угледу на губернијски грб из 1856.године; последњи се појавио током хералдичких реформи, повезаних са именом Б.В.Кене, историчарем и начелником Сектора за грбове Одељења херолдије. Кене је имао много непријатеља, који су му доделили звање „самозвани хералдиста“, међутим, за градску и локалну хералдику Русије његова реформа је важна и оправдана. Што се тиче московског грба, унесене измене треба сматрати као заиста корисне.

Пре свега се то односи на „смер кретања“ коњаника на грбу. Ствар је у томе, да се према хералдичким правилима, грб у облику штита сагледава буквално као витешки штит, који се носи на левој руци и окренут лицем (сликом) према противнику. Замислимо то и схватићемо да би „правилно“ кретање приказаних фигура било „улево од гледаоца“, јер у супротном ће фигуре „побећи“ од непријатеља, а то је, наравно, непожељно. На московском грбу XVIII смер кретања „с лева на десно“ је , вероватно, био повезан са традицијом приказивања на монетама и печатима, а можда и на иконама, и у таквом случају то је имало своје упориште (некад се у хералдици намерно „нарушавају правила“ да би се знатижељни посматрач запитао због чега су правила нарушена и да ли се у томе крије неки посебан смисао). Али „преокрет“ фигуре јахача који се догодио за време Кенеа у „хералдички правилном“ смеру, био је ,мислим, потпуно оправдан (нажалост, и у данашњем усвојеном грбу Москве то није узето у обзир-као основа је узета варијанта из XVIII века).

Претрпео је промене и цртеж самог светог Георгија. У XVIII веку се приказивао по узору на цртеже западноевропских витеза, од главе до пете окованих у оклоп, са шлемом са отвореним визиром и копљем за турнир у руци. Сада је лик Победоносца урађен, у неком смислу, више „историјски“ и без сумње, више православно-он се појављује у наоружању, условно говорећи,у „грчко-римском“ стилу, са грчким шлемом са крестом, а главно-копље светог Георгија је сада овенчано крстом (према опису-четворокраки православни крст, али због недостатка места могао се представљати и двокраки). Према званичном опису, московски губернијски грб из 1856. године, представљао је „Светог Великомученика и Победоносца Георгија са тамноцрвеним штитом, сребрним наоружањем у азурно плавом оделу, на сребрном, покривеном пурпурном тканимом са златним кићанкама, на коњу који побеђује златну аждају зелених крила, помоћу златног копља на чијем је врху четворокраки православни крст. Штит је увенчан Императорском круном и златним дубовим лишћем, које је сједињено Андрејевском траком.“ ; опис градског грба из 1883. године практично је идентичан, са изузетком пратеће „декорације“ на грбу: „Штит је увенчан Императорском круном. На штиту су два унакрсно положена златна скиптра, сједињена Андрејевском траком (која означава престони статус Москве- А.К.)“Као такав грб је постојао до 1917.године.

Испричајте, молим Вас, о ордену Светог Георгија.

    

Наградни систем европских модела појавио се у Русији за време Петра I, који је успоставио орден апостола Андреја Првозваног и дамски орден великомученице Јекатерине. Император је имао у плану да усвоји и социјални војнички орден, законодавно га назвавши у част светог благоверног великог кнеза Александра Невског, али се после смрти Петра, војни смисао ове награде некако изгубио(и какви су ратови били за време његових наследника?), па се награда претворила у орден за државне заслуге, у суштини- за више чинове, оставши као таква до краја Руске империје. На мисао о неопходности војног ордена су се вратили у „доба Јекатерине“ које је познато по славним победама руског оружја. Испрва је постојао пројекат под називом „орден Јекатерине“ али је Јекатерина II имала довољно мудрости и такта да не ствара орден „у своје име“ (управо у своје , јер је орден Свете Јекатерине већ постојао!), и пронашли су најбољу варијанту- 26. новембра по старом календару, 1769.године, на „јесењег Георгија“, било је објављено да се усваја „Војни орден Светог Великомученика и Победоносца Георгија“ у четири степена.

Статут (законски пропис о ордену) вишекратно се мењао, међутим, основне ставке су од јекатеринског доба остале непромењене: „Ни високо порекло, ни задобијене ране пред непријатељима- гласи прва формулација-не дају за право некоме да буде почаствован овим орденом, већ се орден даје онима који не само да су своју дужност обављали давши војну заклетву,част и обећање, већ и поред тога се украсили неким посебним храбрим поступком или дали мудре и за Нашу војну службу корисне савете.“ Непромењен је остао и спољашњи изглед ордена: „Велики крст, златни, са двостраним белим емајлом, са златом бордуром на крајевима, у чијој је средини приказан грб Московског царства, то јест, у црвеном пољу Свети Георгије наоружан сребрним оклопом преко којег пада златни плашт, са златном дијадемом на глави, (у пракси је приказ могао бити поједностављен.-А.К.) Седећи на сребрном коњу, чије су седло и узде златне, у дну штита поражава злу змију златним копљем; на задњој страни, у средини, у белом пољу монограм Светог Георгија“, „свилена трака, са три црне и две жуте линије“; за први и други степен се, уз орден, додељивала и четворокрака златна звезда, у чијем је обручу било жуто или златно поље на коме је монограмом приказано име Светог Георгија, а у црном обручу златним словима написано: за службу и храброст.“ (девиза ордена)

Од 1807. Године, постојала је и награда “прибројана Војном ордену Светог Великомученика и Победоносца Георгија“ која се називала „ Војни орден“ за ниже чинове (војнике, морнаре, казаке, подофицире). У манифесту императора Александра I је објављено: „Овај орден се задобија само на бојном пољу, приликом одбране тврђава или у воденој борби. Давао се онима у нижим војничким чиновима, како у копненој тако и поморској војсци која је активно служила и коју је красила изузетна храброст у супротстављању непријатељу.“ Од 1856.године, овај орден је добио четири степена, а од 1913.године се званично назива Георгијевски крст. Спољашњи изглед је одговарао изгледу ордена Светог Георгија, само без емајла. Узгред, напоменућемо да за особе које нису хришћанске вероисповести у Руској империји представе хришћанских светитеља на ордењу су се замењивале државним грбом, вероватно због страха да не буду повређена њихова верска осећања. Али ти страхови изгледају претерано: познати су случајеви када су јахачи-горштаци добивши Георгијевски крст, неизоставно тражили награду са „кавказким јахачем“, а не са тамо неком „птицом“.

Још од времена Јекатерине је било установљено: „Овај орден никада не скидати, јер се исти заслугама задобија“, при чему је са временом овај постулат добио податне специфичности. Орденом су награђивани и представници свештенства. Ипак, током службе орден је требало скидати. Изузетак је представљао само напрсни крст на ленти ордена Светог Георгија којим су могли бити награђивани војни свештеници, или сам орден (иако су случајеви награђивања свештеника тим орденом изузетно ретки, одговарајуће правило је постојало).

У састав Георгијске награде, према статуту из 1913.године, поред „подразумеваног“ уз орден, Георгијевског крста, први пут улази и Геогријевска медаља у четири степена (пре је то била медаља „ За храброст“ за награђивање граничара у мирном времену), и Георгијевско оружје.Даривање наградног оружја (златног оружја) постојало је и много пре, али је тек тада било званично објављено и „прибројано“ ордену-како је после приметио један од емигрантских аутора, будући „попут петог степена“.

Сем тога, Георгијевске награде нису биле толико индивидуалне, већ колективне и комплекс таквих награда се изграђивао деценијама. Прво (према степену важности) овде су спадали Георгијевске заставе и барјаци. У зависности од врсте оружја, артиљеријцима или пуковима, могли су се, такође, даривати украшени Георгијевским лентама сигнални инструменти (трубе или рогови за свирање који су чинили цели „хор“); одређене војне јединице су могле да добију Георгијевске еполете. Постојао је и, тако рећи, цео „Георгијевски“ пук-један од кирасијских пукова (касније драгунски) који се називао „пук Војног Ордена“ и имао је на шлему приказ звезде ордена. Иако га то није дефинисало као Георгијевску коњицу, дуго времена се тај пук сматрао за један од модела (који је, на пример, признавао један тако захтеван судија, као што је император Николај I).

Касније, у складу са праксом награђивања у Првом светском рату, постојало је мишљење:ако се у једици георгијевске коњице налази већи проценат персонала, то утиче на борбене квалитете....негативно. Са такве тачки гледишта, награђени треба неизоставно да буде из „реда спољашњих“, иначе награда губи смисао.

Светски рат, са својим обимом без преседана, заиста је нагло увеличао број носилаца георгијевских ордења, пре свега међу војницима: број награђених четвртим степеном је ишао и до стотине хиљада, а затим превалио и милион! Заједно са тим, у односу на лични орден (официрске награде) наставила је да постоји прилично оштра процедура кандидатуре и награђивања, о којој треба рећи нешто детаљније.

Јер се, уопште, орден Светог Георгија давао тако промишљено, да је „апсолутних“ носилаца ордена (још једном: управо ордена, а не војничког крста) за читаву историју било свега...четири: М. И. Кутузов, М. Б. Барклај де Толи, И. И. Дибич Забалканскиј и И. Ф. Паскевич-Ериванскиј. Изненађује отсуство А.В. Суворова на овом списку, али првобитно се ордење могло давати не по рангу: Суворов је био награђен трећим степеном (1771), другим степеном (1772) и првим (1798), ниже није имао. Даље иде процедура награђивања четвртим степеном, а затим и Георгијевским оружјем која је , притом, као обавезну етапу укључивала и дискутовање о питањима о заслугама кандидата за награду у посебним Геогријевским скупштинама (или „скупштинама састављеним од лица која су имала Геогргијевско оружје“). Важно је подвући то да у скаду са статутом неког другог ордења, такође су предвиђане овакве скупштине, које су ипак су некако остајале на папиру, док је поред Георгијевских скупштина ордењем могао награђивати само лично владар.

Ево само још једног примера захтевности Георгијевске скупштине. 1915.године, током тешких дана повлачења руске армије, у једној од битака, капетан друге класе Ја.А. Слашчов (потоњи познати бели генерал) на челу са својом четом у храбром јуришу „без обзира на смртну ватру противника“ баца надолазеће немце са тактички важне висине, при чему, бивајући рањен мало пре тога, лично води војнике у јуриш на нож....са руком повијеном преко рамена. Међутим, скупштина је одбила да подржи кандидатуру за орден Светог Георгија (нема сумње да би официр добио другу награду, али не Георгијевску!) И само „додатни показатељи“ командира батаљона, који је саопштио да је он сам у том тренутку испао из строја, јер је био рањен, и да се Слашчов није бацио по наредби, већ по својој иницијативи, натерали су скупштину да промени мишљење.

Император Николај II је у дневнику за 25.октобар 1915.године назвао „незаборавним“ дан када је он био награђен орденом Светог Георгија, при чему се из записа види да је та награда за њега била потпуно неочекивана. Георгијевска скупштина је имала пуномоћ да награди цара?

Скупштина ипак није награђивала, она је проверавала да ли околности и карактер поступка одговарају тако високој награди. У датом случају савет Југо-Западног фронта се залагао код цара за примање (свега!) четвртог степена ордена сведочећи „да је присуство Владара Императора на предњим позицијама надахнуло војску за нове херојске подвиге и дало им велику снагу духа“. Император се заиста у време обиласка фронта налазио у зони активне ватре противничке артиљерије. Председавајући скупштином генерал је потом признао: „Истина је да смо се бринули за резултат, али слава Богу, све је добро прошло...“ (Цар је одговорио: „Неописиво сам дирнут и обрадован незаслуженим орденом, сагласан да носим наш највиши војни орден и из свег срца благодарим Вама и свим Георгијевским носиоцима ордена, као и Мојој јако вољеној војсци за бели крст који сам задобио њиховим јунаштвом и храброшћу“). Треба напоменути да је управо тај генерал, који је био неустрашив у боју и није имао бојазни да ће император да одбије примање награде,и сам био носилац оружја Светог Георгија и ордена трећег и четвртог степена, један од будућих утемељивача Белог покрета, А.М. Каледин.

Уопште говорећи, међу онима који су својим подвизима били заслужни у Великом рату Геогргијевским награда,било је доста будуђих вођа и хероја Белог покрета. Један од првих, ако не и први (о овом питању се бурно дискутовало у емиграцији) носилац ордена Светог Георгија четвртог степена је постао будући генерал, а тада капетан П.Н.Врангел-за јуначки напад фронталног суочељавања са немачким пушкама. Први руски пилот који је био удостојен награде, био је В.М. Ткачев-будући начелник врангеловске авиације, 1914. г. који се осмелио да достави резултате са обавештајног лета авионом на коме је током лета метак пробио резервоар са уљем, па је пилот морао ногом да га затвара. Други награђени пилот је В. Л. Покровскиј (у годинама Грађанског рата постао је познат као командир војних јединица) и који је 1915. године, без озбиљног наоружања на свом авиону, напао аустријску летилицу и паљбом из маузера(!) тако препао противничке пилоте, да су ови били принуђени да слете и упали су у плен. Генерал А. И. Деникин, командир прослављених „Челичних стрелаца“ (бригада, затим дивизија)-име говори само за себе! Поред Георгијевског оружја и ордена Светог Георгија четвртог и трећег степена, био је удостојен и „Георгијевским оружјем са брилијантским украсима“,изузетно редка награда. Мада и четири награде Светог Георгија за један рат заслужују пажњу. На крају, последњи руски пуковник који је добио орден Светог Георгија другог степена(за „суворовски“ јуриш на турску тврђаву Ерзеум 1916.године), био је генерал Н. Н. Јуденич, будући руководилац „похода на Петроград“ 1919.године....

За време Првог светског рата измене се нису уносиле у Георгијевски статут, међутим постојао је тајни циркулар који је дозвољавао да се за награду кандидују „војни доктори, војни свештеници, а такође и лица која нису била у саставу војске“. Додељивала се не само за храброст, већ управо за „официрски“ подвиг, који је учињен на челу са војницима; један од мотива за такву одлуку могао је бити поступак сестре милосрђа Риме Ивановне која је у септембру 1915.године, у тешком тренутку битке, предводила напад војника који су остали без командира, и како је то тада било званично формулисано „својом смрћу запечатила учињени подвиг“.

Друга новина је постала приметна већ у следећем, тако страшном, периоду за руску историју. Велики рат је завршен великом трагедијом-револуцијом и распадом армије у којој је при безвољној попустљивости Привремене владе била дозвољена поличка пропаганда, међу којима су биле и најекстремније и најдефетистичкије партије на челу са бољшевицима. Истовремено, покушавајући да се „ демократизује“ војска и створе додатни стимуланси за војнике који не желе да ратују, као и за деморализоване официре, војни министар, а затим и министар-председник Привремене владе А. Ф. Керенскиј, решио је да официре награди војничким Георгијевским крстом према одлуци војника-а војнике официрским, уз титулу заставника. Знак распознавања тих награда требало је да постане метална ловорова грана на траци. Без сумње, многи од тих крстова су официри и генерали изумируће руске армије заиста заслужили, али поштовање та награда (посебно „грана“, са презиром названа „метла“)није имала. Треба приметити да су за време Грађанског рата, заслужни генерали Добровољачке армије В. З. Мај Мајевски и Б. И. Казанович своје војничке крстове носили, а да су „револуционарне“ гране са њих скинули....

Како се градила судбина Георгијевских награда у тим, страшним за Русију, годинама?

Историја ордена Светог Георгија није се завршила са револуцијом 1917.године. Без обзира на то што је „главни начелник“ или велемајстором рускихг ордена био император,тесна веза самог ордена са историјом руског ратовања не дозвољава да се изостави у условима борбе коју је Бела армија водила против бољшевизма. На већини Белих фронтова (на истоку код адмирала А. В. Колчака, на северу код генерала Е.К. Милера, на северо-западу код генерала Н.Н. Јуденича) било је успостављено награђивање старим руским наградама, међу њима и Георгијевским (иако је на северо-западу познад свега један случај награђивања оружјем), и на југу Русије код генерала А. И.Дикина се то није практиковало: војничким Георигијевксим крстом су сви били награђивани (и Деникин, који је често сам стављао заслужним војницима крст).

Али, ето, генерал Врангел је сматрао: „Награђивање подвига из међусобне битке, сверуским ордењем којим су се пре награђивали подвизи у борби са спољним непријатељем, сматра се једва умесним“...

    

Нажалост, данас, када је реч о пракси награђивања Белог покрета, обично се присећају само те фразе из сећања Врангела, која пре збуњује него што даје одговор. Наравно, и Колчак, и Деникин, и Јуденич су схватали то и туговали што се на другој страни фронта налази исти народ. Да, и отпор је почео у време када још није био завршен Први светски рат, и Деникин је горко жалио у својим мемоарима што су црвени командири изгубили елементарни патриотизам, јер се једним фронтом могло ударити по растуреним аустро-немачким окупаторима...Али совјетска власт (као и украјинска власт- Грушевскиј, Скоропадскиј) била је спремна да поклања немцима руску земљу , хлеб и злато, само да би се задрже на власти. Борба са таквом антируском, антипатриотском силом, у суштини „са владом националне промене“, тешко да је могла изазвати грижу савести која би спречила доделу руског ордења. Ствар је била у нечему другом: таква награда је прерогатива цара, и Деникин је по том питању, очигледно, био прецизнији од Колчака. Али, и Колчак је из списка награда које су славиле војне победе и државне заслуге, искључио више степене ордења, такође на тај начин симболично представљајући „испразност“ виших звања у државној хијерархији, без обзира на своју титулу Врховног владара.

Умесно је и питање: ако је награђивање орденом Светог Георгија било толико неприхватљиво за „међусобну битку“ зашто су онда модел управо овог ордена и самог светитеља постали вољени емблеми, у неком смислу симболи армија, које воде ту битку? Јер, практично је тако и било- довољно је погледати на поштанске маркице и новчанице које је избацио Главнокомандујучи Оружаним снагама Југа Русије, то јест исти онај Деникин. На многим је присутан приказ како светитеља, тако и ордена („бели крстић“, некад у својству једног од атрибута доданог двоглавом орлу). А једна од „улазница Главног командовања“- новчаница од хиљаду рубаља- у свакодневном животу се називала „лента“ јер су лента и крст ордена Светог Георгија били прво што би падало у очи приликом посматрања.

Нећемо заборавити ни наредбу Врховног руководиоца и Врховног главнокомандујућег адмирала Колчака од 30. Новембра 1918.године, којим празник ордена Светог Георгија (26. новемебра по старом календару), не само да се обнављао, већ се и претвара у „празник све Руске Армије, чији су изузетни представници својим високим подвизима, храброшћу и јунаштвом запечатили своју љубав и оданост према нашој Великој Домовини на бојним пољима“: наводило се „његово празнично прослављање сваке године у свим војним јединицама и одељењима“.

    

Додатни значај добили су лик Светог Георгија и грб града Москве,када су од 1918.године постали стратешки циљ према којем су већ били усмерене све операције Беле армије. Интересантно је да је у свом пројекту „Руска Народна Армија“ (1919) пуковник В. К. Манакин (1918.године је постао организатор и командант Саратовским корпусом који се састојао од локалних сељака-добровољаца) посебно подвукао: „Грб Руске Народне Армије, до успостављања Руског грба од стране владе Русије, треба да буде лик Светог Великомученика и Победоносца Георгија, то јест Московски грб, усвојен на почетку стварања Русије као и емблема која носи крајњи задатак Руске Народне Армије: У Москви, као срцу Русије,окупити најбоље изборне људе Русије, у чије ће име сам Руски народ одлучити о даљој судбини родне груде (извучено из извора- А. К.) “ Међитим, званичне последице тај позив није имао, и самостална „хералдичка улога“Светог Георгија могла је да васкрсне тек у другој етапи Грађанског рата (1921–1922) на Далеком Истоку, под влашћу Привреме Приамурске владе , а потом Руководиоца Приамурског локалног краја, генерала М. К. Дитерихса (убеђеног монархисте и дубоко религиозног хришћанина).

Најпознатији су призори светог Георгија на медаљи која је усвојена 16.августа 1922.године у спомен на рад Приамурског Обласног Сабора, који је и донео одлуку да преда власт генералу Дитерихсу све до успотављања монархије; познат је лик светог Георгија у пуном смислу те речи, хералдички, на грбу -по отисцима печата канцеларије Владе овлашћених лица Привремене Приамурске Владе. Зато се не чини претеривањем претпоставка да се државни грб „Приамурског обласног краја“ доживљава као својеврсно чудо Георгија са змијом. Грб несумњиво не припадајући Москви-у ситуацији када се ни на шта сем на чудо није могло рачунати.

Може се чак рећи да су Георгијевска лента и сам свети Георгије, заједно са „колчаковском“ варијантом двоглавог орла, чију је круну замењивао сјајни крст, били на свој начин грб Беле армије- наследнице армије Руске империје која је и сама нераскидиво била везана са тим угодником Божијим. Традицију поштовања светог Георгија руски војници су задржали и у изгнанству, и дуго година је на разним крајевима земље његов лик спадао међу омиљене емблеме војних савеза.

Уопште, историја ордена Светог Георгија и „георгијевске“ симболике је толико опширна, да се у кратком разговору могу навести само њени „подељци“. Али бих желео да споменем још један орден који се појавио у емиграцији. Очигледно је да подсећа на орден Светог Георгија (бели зраци и црвени централни медаљон),а његова трака својом црно-наранџастом гамом на Георгијевску траку. Али се разликује необичним обликом зрака и медаљона, у облику пет срца (у центру ордена је руски двоглави орао). То је „орден Састрадалног Срца“, који је усвојио почетком 1930-их година генерал А.Ја.Јељшин, начелник америчког одељења Савеза руских војних инвалида у иностранству. Јељшин, носилац георгијевског ордена је и сам био војни инвалид: после немачког хемијског напада, последица повреде централног нервног система је била парализа ногу. Тим пре, што је 1918.године тешко се крећући на штакама, пристао да постане начелник штаба код генерала Ф.А.Келера. Како се после присећао Јељшин, у тадашњој безнадежној ситуацији „није могао да одбије Витешки позив, можда последњи у свом и његовом (Ф.А.Келер) животу.“ Келер је убијен од стране петљуроваца, а начелник његовог штаба је успео да се спаси и избегне из земље. У емиграцији се посветио бризи о руским војним изгнаницима, који су се због немања радне способности нашли у најтежем положају. Орден који Јељшин установио био је позван да обележи заслуге добротвора (како руских, тако и страних) који су помагали браниоцима Русије-онима који су за њу жртвовали све и на крају остали без Домовине. Изабравши „георгијевску“ варијанту дизајна, генерал као да је вољно, или невољно, завршио својим (безусловно војничким!) орденом тропар светом Георгију- покровитељу руске војске:

„Као ослободилац заробљених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче Георгије, моли Христа Бога да спасе душе наше.“