Srpska

—вети пробада гмаза

Ћик светог великомученика √еоргиЉа ѕобедоносца у рускоЉ историЉи и култури

—вети великомученик √еоргиЉе се Љош од давнина поштуЉе меРу руским православним народом. Мегов лик заузима значаЉно место не само у црквеноЉ уметности, него и у световноЉ култури: сликали су га разни уметници попут ¬. —ерова и ¬.  андинског, обраЮали су му се анонимни аутори духовних стихова о £егору ’рабром и песници сребрног века...» немогуЮе Ље замислити странице руске воЉничке славе без имена светог ѕобедоносца, у чиЉу славу су биле називане наЉвише почасне воЉне награде –уске империЉе.

ќ хералдичким симболима и воЉним регалиЉама коЉе су посвеЮене светом √еогриЉу разговарамо са познатим воЉним историчарем, аутором низа научних монографиЉа и многоброЉних чланака, руководиоцем ќдеЪеЬа воЉно-историЉског наслеРа ƒома руске диЉаспоре „ј. —олжеЬицин“ , јндреЉем —ергеЉевичем  ручининим.

††††

јндреЉ —ергеЉевич, меРу древним иконама коЉе су се сачувале до данашЬих дана постоЉи велики броЉ икона светог великомученика √еоргиЉа ѕобедоносца. “о, по своЉ прилици, дозвоЪава да говоримо о посебном поштоваЬу коЉе су према светом воЉнику имали наши преци?

«аиста, не треба човек да буде стручЬак да би се одмах сетио колико су многоброЉне представе светог √еоргиЉа коЉе су оставила дела древног руског иконописа. “о су и „портретне“ иконе, и представе са многоброЉним житиЉима коЉе илуструЉу животопис и чуда великомученика, композициЉе у стаЉаЮоЉ пози и на коЬу, иконе из деизисних чинова са иконостаса...–азуме се, свети √еоргиЉе ниЉе Љедини угодник ЅожиЉи коЉи у –усиЉи заслужуЉе посебну Ъубав и пажЬу (поред светитеЪа ЌиколаЉа, пророка »лиЉе, ‘лора и Ћавра...), чак ниЉе ни Љедини свети воЉник- присетимо се ƒимитриЉа —олунског, “еодора “ирона, јндреЉа —тратилата...јли, чини се да римски воЉсковоРа коЉи Ље постао истински руски светац, има посебно „место“ коЉе Ље уЉедно и толико „заЉедничко“ за различите слоЉеве руског становништва.

††††

÷рква се, пре свега, сеЮа и прославЪа великомученика коЉи Ље претрпео страшна страдаЬа и мученичку кончину чиме Ље запечатио своЉу веру у ’риста; сведочанство тог поштоваЬа су, поред иконописа, са коЉим смо почели разговор, и храмови и обитеЪи-присетимо се само древног £урЉевог манастира близу Ќовгорода (главни и наЉстариЉи храм у Ьему Ље мало млаРи од познате новгородске —вете —офиЉе). ƒа, и „ЉесеЬи“ празник-спомен на светог √еогриЉа, 26. новембра по £улиЉанском календару, коЉи се празнуЉе управо у славу освеЮеЬа √еоргиЉевске цркве у  иЉеву, у XI веку. „ѕролеЮни £егориЉ“ (празноваЬе светог √еоргиЉа 23.априла) имао Ље посебно поштоваЬе меРу земЪорадницима коЉи су молили светитеЪа да заштити стоку од дивЪих звери. Ќа краЉу, воЉсковоРа-мученик, мученик-победоносац законски Ље постао „кнежевски“, али и „општи“ светац. ЌиЉе случаЉно да Ље √еоргиЉе Љедно од наЉраспростраЬениЉих „кнежевских“ имена, чак Ље и £арославЪ ћудри на светом  рштеЬу био √еоргиЉе. ќвде Ље умесно споменути и градове коЉи носе Ьегово име- £урЉев-ѕолскиЉ, £урЉев-ѕоловошскиЉ (£урЉевец), или реЮиЮемо, £урЉев у ѕрибалтици-после ƒерпт, а данас естонски “арту.

¬и сте исправно приметили разноликост древне руске иконографиЉе светог √еоргиЉа. » све време Ље прва осоциЉациЉа приказиваЬе чуда о змиЉи.

ЌеЮемо преувеличати ако кажемо да Ље за веЮину руског народа име светог √еоргиЉа пре свега асоциЉациЉа на икону коЉа представЪа коЬаника са копЪем- победиоца змиЉе (аждаЉе). » та подударност Љедног од чуда светог ѕобедоносца са омиЪеним митолошком и баЉковитом темом, као и са темом убиЉаЬа змиЉе, такоРе Ље, вероватно, подстицала и „популарност“ управо овог угодника.

††††

—имбол прве престонице и главног града –уске државе временом, исто, постаЉе приказ чуда √еоргиЉа са змиЉом, иако пут светог ѕобедоносца на московски грб и на грб све –усиЉе, ¬елике, ћале и Ѕеле, а затим и –уске империЉе ниЉе био Љедноставан.

 олико давно се поЉавио оваЉ симбол ћоскве, коЉи Ље поетично утиснула ћарина ÷ветаЉева: „ћосковски грб: хероЉ пробада гмаза...“?

’ералдика, у западном смислу те речи, Ље систем строгих правила саставЪаЬа и описиваЬа грбова. –усиЉа дуго времена ниЉе знала то, иако Ље своЉу државну и „обласну“ („териториЉалну“) симболику, разуме се, имала. ѕре свега, стални прикази-емблеми сусреЮу се на монетама и печатима, при чему се овде спаЉаЉу симболика области и лична симболика, коЉа припада власнику одреРене области или града чиЉи Ље печат или у чиЉе име се израРуЉе кована монета. » ево позната фигура коЬаника са копЪем (реРе са сабЪом) од XIV века постаЉе обавезни приказ на московским монетама и печатима. ј пошто Ље велики кнез £ован III установио двоглавог орла- на своЉ начин наследника пале под османским ударцима православне ¬изантиЉе- лик коЬаника се на висеЮим печатима све чешЮе спаЉа са овим новим за –усиЉу симболом,премештаЉуЮи се на груди царске птице у оквиру малог штита.

††††

—твар Ље у томе да то Љош увек ниЉе √еоргиЉе ѕобедоносац,као што следи из наративних извора, коЉи у више наврата и потпуно дефинисано сведоче да се приказуЉе особа коЉа царуЉе, велики кнез, а затим и цар („велики кнез »ван ¬асиЪевич начини знамен на новцу: велики кнез на коЬу са копЪем у руци. ќтуда назваше монету „копеЉнаЉа“ “), “акоРе, из специфичности самог приказа, Љер на веЮини монета коЬаник се представЪа са круном. ћученички венац у иконопису уопште ниЉе обавезни атрибут, и представЪао се другачиЉе. Ќи змиЉа се на кованици не види (под копитима коЬа обично су ознаке ковнице), иако су ,оупште говореЮи, специфичности коваЬа биле такве да се део фигуре, чак и глава могла наЮи изван оквира монете. ”осталом, ни змиЉа ниЉе била сигуран знак да Ље коЬаЬик коЉи Ље побеРуЉе свети √еоргиЉе. “ако, на насловноЉ страни ЅиблиЉе, одштампаноЉ у ћоскви 1663.године, меРу другим призорима био Ље и коЬаник-победилац змиЉе (привидно, ниЉе приказиван свети) са посветом у стиховима цару јлексеЉу ћихаЉловичу. ћеРу осталима, биле и следеЮе строфе: „ѕобеРуЉ копЪем противника змиЉу/ ѕосебно мачем духа Љеретика злог“.

††††

“реба напоменути да су портрети владара (са веЮом или маЬом сличношЮу, укЪучуЉуЮи и само шематске) Љош од времена јнтике Љедан од наЉраспростраЬениЉих мотива на кованицама. јли код нас се приказ „Љахача“, као конкретног владара постепено претварао у општи државни симбол. ћожемо реЮи да се добровоЪна народна воЉска ћинина и ѕожарског током 1611-1613. године приказивала на монетама „московског Љахача“ са круном (1612. године монете су се ковале у £арославЪу, што се означавало словима Ђя–ї ), иако се за штампу у време ѕрве одбране домовине и ƒруге одбране домовине 1611-1612 ниЉе користио ни таЉ мотив, ни двоглави орао. —имбол воЉске Ље био Љедноглави орао у лету (са друге стране, монете се нису ковале „саветом целе земЪе“ у име свих, веЮ у име владаЉуЮег монарха). ј краЉем XVII века, долази до изузетног процеса, нешто попут обрнуте „секуларизациЉе“- на неки своЉ начин сакрализациЉа приказа: споЪашЬа сличност композициЉе доводи до тога да се „цар-коЬаник“ све чешЮе и чешЮе прихвата као свети √еоргиЉе. ” XVIII веку, веку „слободоумном“ и „секуларном“, коЉи Ље –ускоЉ ÷ркви донео не мало искушеЬа, управо се та интерпретациЉа чврсто и заувек укореЬила.

††††

“оком XVIII века коЬаник постепено нестаЉе са монета (наЉпотпуниЉи приказ са поражаваЬем змиЉе односи се на епоху царице £елисавете). ”ступа место двоглавом орлу (и остаЉе при томе на грудима орла као симбол ћоскве). «ато веЮ легално приказиваЬе светог √еоргиЉа постаЉе московски грб, иако Ље „родослов“ ѕобедоносца у градскоЉ хералдици много стариЉи: датира од 1464. године када Ље реЪефна икона светог √еоргиЉа била поставЪена на —паскоЉ кули  ремЪа. ѕетар I и Ьегови наследници, доносеЮи у –усиЉу мноштво европских правила и норми, утемеЪили су и систематично стваралаштво у области хералдике, измеРу осталог и државне. ѕочетна разрада државних и обласних грбова била Ље у вези са местом на Ьиховим пуковским заставама, Љер су пукови у –усиЉи у веЮини случаЉева носили имена градова, некада према традициЉи коЉа Ље траЉала децениЉама и вековима, чак и ако Ље истинска веза воЉних Љединица са тим градовима била изгубЪена. ” новоЉ хералдици често се користе, преправЪене према европскоЉ хералдиЉскоЉ науци, стари мотиви коЉи су традиционално били емблеми руских градова, области или кнежества, али и друге врсте грбова. Ўто се тиче грба за симбол московске воЉске (како пешадиЉе, тако и коЬице), у наЉмаЬу руку од 1729. године, описивао се као „√еоргиЉе на коЬу, у средини државног грба“.

††††

Ќа таЉ начин, као да долази до тога да се приказ светог √еоргиЉа у своЉству емблема прве престонице –уске државе нашао на ƒржавном грбу –уске империЉе пре него што се формално усвоЉио градски грб ћоскве: последЬи Ље усвоЉила царица £екатерина II, тек 1781. √одине. √рб Ље представЪао, према званичним записима „—ветог √еоргиЉа на коЬу, на средини ƒржавног грба, у црвеном поЪу, како пробада копЪем злу змиЉу.“.” таквом облику се користио у наЉразличитиЉим случаЉевима: на пример,карабиЬери „ћосковског легиона“, коЉи су постоЉали у време £екатерине, носили су на капама, на чеоном делу бакарну значку са ликом светог √еоргиЉа.

ј зашто се у разним временима фигура светог √еоргиЉа на московском грбу окретала час у леву, час у десну страну? ƒа ли то има везе са неким правилима хералдике?

1883. године московски градски грб Ље био промеЬен по угледу на губерниЉски грб из 1856.године; последЬи се поЉавио током хералдичких реформи, повезаних са именом Ѕ.¬. ене, историчарем и начелником —ектора за грбове ќдеЪеЬа херолдиЉе.  ене Ље имао много неприЉатеЪа, коЉи су му доделили зваЬе „самозвани хералдиста“, меРутим, за градску и локалну хералдику –усиЉе Ьегова реформа Ље важна и оправдана. Ўто се тиче московског грба, унесене измене треба сматрати као заиста корисне.

ѕре свега се то односи на „смер кретаЬа“ коЬаника на грбу. —твар Ље у томе, да се према хералдичким правилима, грб у облику штита сагледава буквално као витешки штит, коЉи се носи на левоЉ руци и окренут лицем (сликом) према противнику. «амислимо то и схватиЮемо да би „правилно“ кретаЬе приказаних фигура било „улево од гледаоца“, Љер у супротном Юе фигуре „побеЮи“ од неприЉатеЪа, а то Ље, наравно, непожеЪно. Ќа московском грбу XVIII смер кретаЬа „с лева на десно“ Ље , вероватно, био повезан са традициЉом приказиваЬа на монетама и печатима, а можда и на иконама, и у таквом случаЉу то Ље имало своЉе упориште (некад се у хералдици намерно „нарушаваЉу правила“ да би се знатижеЪни посматрач запитао због чега су правила нарушена и да ли се у томе криЉе неки посебан смисао). јли „преокрет“ фигуре Љахача коЉи се догодио за време  енеа у „хералдички правилном“ смеру, био Ље ,мислим, потпуно оправдан (нажалост, и у данашЬем усвоЉеном грбу ћоскве то ниЉе узето у обзир-као основа Ље узета вариЉанта из XVIII века).

ѕретрпео Ље промене и цртеж самог светог √еоргиЉа. ” XVIII веку се приказивао по узору на цртеже западноевропских витеза, од главе до пете окованих у оклоп, са шлемом са отвореним визиром и копЪем за турнир у руци. —ада Ље лик ѕобедоносца ураРен, у неком смислу, више „историЉски“ и без сумЬе, више православно-он се поЉавЪуЉе у наоружаЬу, условно говореЮи,у „грчко-римском“ стилу, са грчким шлемом са крестом, а главно-копЪе светог √еоргиЉа Ље сада овенчано крстом (према опису-четворокраки православни крст, али због недостатка места могао се представЪати и двокраки). ѕрема званичном опису, московски губерниЉски грб из 1856. године, представЪао Ље „—ветог ¬еликомученика и ѕобедоносца √еоргиЉа са тамноцрвеним штитом, сребрним наоружаЬем у азурно плавом оделу, на сребрном, покривеном пурпурном тканимом са златним киЮанкама, на коЬу коЉи побеРуЉе златну аждаЉу зелених крила, помоЮу златног копЪа на чиЉем Ље врху четворокраки православни крст. Ўтит Ље увенчан »мператорском круном и златним дубовим лишЮем, коЉе Ље сЉедиЬено јндреЉевском траком.“ ; опис градског грба из 1883. године практично Ље идентичан, са изузетком пратеЮе „декорациЉе“ на грбу: „Ўтит Ље увенчан »мператорском круном. Ќа штиту су два унакрсно положена златна скиптра, сЉедиЬена јндреЉевском траком (коЉа означава престони статус ћоскве- ј. .)“ ао такав грб Ље постоЉао до 1917.године.

»спричаЉте, молим ¬ас, о ордену —ветог √еоргиЉа.

††††

Ќаградни систем европских модела поЉавио се у –усиЉи за време ѕетра I, коЉи Ље успоставио орден апостола јндреЉа ѕрвозваног и дамски орден великомученице £екатерине. »мператор Ље имао у плану да усвоЉи и социЉални воЉнички орден, законодавно га назвавши у част светог благоверног великог кнеза јлександра Ќевског, али се после смрти ѕетра, воЉни смисао ове награде некако изгубио(и какви су ратови били за време Ьегових наследника?), па се награда претворила у орден за државне заслуге, у суштини- за више чинове, оставши као таква до краЉа –уске империЉе. Ќа мисао о неопходности воЉног ордена су се вратили у „доба £екатерине“ коЉе Ље познато по славним победама руског оружЉа. »спрва Ље постоЉао проЉекат под називом „орден £екатерине“ али Ље £екатерина II имала довоЪно мудрости и такта да не ствара орден „у своЉе име“ (управо у своЉе , Љер Ље орден —вете £екатерине веЮ постоЉао!), и пронашли су наЉбоЪу вариЉанту- 26. новембра по старом календару, 1769.године, на „ЉесеЬег √еоргиЉа“, било Ље обЉавЪено да се усваЉа „¬оЉни орден —ветог ¬еликомученика и ѕобедоносца √еоргиЉа“ у четири степена.

—татут (законски пропис о ордену) вишекратно се меЬао, меРутим, основне ставке су од Љекатеринског доба остале непромеЬене: „Ќи високо порекло, ни задобиЉене ране пред неприЉатеЪима- гласи прва формулациЉа-не даЉу за право некоме да буде почаствован овим орденом, веЮ се орден даЉе онима коЉи не само да су своЉу дужност обавЪали давши воЉну заклетву,част и обеЮаЬе, веЮ и поред тога се украсили неким посебним храбрим поступком или дали мудре и за Ќашу воЉну службу корисне савете.“ ЌепромеЬен Ље остао и споЪашЬи изглед ордена: „¬елики крст, златни, са двостраним белим емаЉлом, са златом бордуром на краЉевима, у чиЉоЉ Ље средини приказан грб ћосковског царства, то Љест, у црвеном поЪу —вети √еоргиЉе наоружан сребрним оклопом преко коЉег пада златни плашт, са златном диЉадемом на глави, (у пракси Ље приказ могао бити поЉедноставЪен.-ј. .) —едеЮи на сребрном коЬу, чиЉе су седло и узде златне, у дну штита поражава злу змиЉу златним копЪем; на задЬоЉ страни, у средини, у белом поЪу монограм —ветог √еоргиЉа“, „свилена трака, са три црне и две жуте линиЉе“; за први и други степен се, уз орден, додеЪивала и четворокрака златна звезда, у чиЉем Ље обручу било жуто или златно поЪе на коме Ље монограмом приказано име —ветог √еоргиЉа, а у црном обручу златним словима написано: за службу и храброст.“ (девиза ордена)

ќд 1807. √одине, постоЉала Ље и награда “приброЉана ¬оЉном ордену —ветог ¬еликомученика и ѕобедоносца √еоргиЉа“ коЉа се називала „ ¬оЉни орден“ за ниже чинове (воЉнике, морнаре, казаке, подофицире). ” манифесту императора јлександра I Ље обЉавЪено: „ќваЉ орден се задобиЉа само на боЉном поЪу, приликом одбране тврРава или у воденоЉ борби. ƒавао се онима у нижим воЉничким чиновима, како у копненоЉ тако и поморскоЉ воЉсци коЉа Ље активно служила и коЉу Ље красила изузетна храброст у супротставЪаЬу неприЉатеЪу.“ ќд 1856.године, оваЉ орден Ље добио четири степена, а од 1913.године се званично назива √еоргиЉевски крст. —поЪашЬи изглед Ље одговарао изгледу ордена —ветог √еоргиЉа, само без емаЉла. ”згред, напоменуЮемо да за особе коЉе нису хришЮанске вероисповести у –ускоЉ империЉи представе хришЮанских светитеЪа на ордеЬу су се замеЬивале државним грбом, вероватно због страха да не буду повреРена Ьихова верска осеЮаЬа. јли ти страхови изгледаЉу претерано: познати су случаЉеви када су Љахачи-горштаци добивши √еоргиЉевски крст, неизоставно тражили награду са „кавказким Љахачем“, а не са тамо неком „птицом“.

£ош од времена £екатерине Ље било установЪено: „ќваЉ орден никада не скидати, Љер се исти заслугама задобиЉа“, при чему Ље са временом оваЉ постулат добио податне специфичности. ќрденом су награРивани и представници свештенства. »пак, током службе орден Ље требало скидати. »зузетак Ље представЪао само напрсни крст на ленти ордена —ветог √еоргиЉа коЉим су могли бити награРивани воЉни свештеници, или сам орден (иако су случаЉеви награРиваЬа свештеника тим орденом изузетно ретки, одговараЉуЮе правило Ље постоЉало).

” састав √еоргиЉске награде, према статуту из 1913.године, поред „подразумеваног“ уз орден, √еоргиЉевског крста, први пут улази и √еогриЉевска медаЪа у четири степена (пре Ље то била медаЪа „ «а храброст“ за награРиваЬе граничара у мирном времену), и √еоргиЉевско оружЉе.ƒариваЬе наградног оружЉа (златног оружЉа) постоЉало Ље и много пре, али Ље тек тада било званично обЉавЪено и „приброЉано“ ордену-како Ље после приметио Љедан од емигрантских аутора, будуЮи „попут петог степена“.

—ем тога, √еоргиЉевске награде нису биле толико индивидуалне, веЮ колективне и комплекс таквих награда се изграРивао децениЉама. ѕрво (према степену важности) овде су спадали √еоргиЉевске заставе и барЉаци. ” зависности од врсте оружЉа, артиЪериЉцима или пуковима, могли су се, такоРе, даривати украшени √еоргиЉевским лентама сигнални инструменти (трубе или рогови за свираЬе коЉи су чинили цели „хор“); одреРене воЉне Љединице су могле да добиЉу √еоргиЉевске еполете. ѕостоЉао Ље и, тако реЮи, цео „√еоргиЉевски“ пук-Љедан од кирасиЉских пукова (касниЉе драгунски) коЉи се називао „пук ¬оЉног ќрдена“ и имао Ље на шлему приказ звезде ордена. »ако га то ниЉе дефинисало као √еоргиЉевску коЬицу, дуго времена се таЉ пук сматрао за Љедан од модела (коЉи Ље, на пример, признавао Љедан тако захтеван судиЉа, као што Ље император ЌиколаЉ I).

 асниЉе, у складу са праксом награРиваЬа у ѕрвом светском рату, постоЉало Ље мишЪеЬе:ако се у Љедици георгиЉевске коЬице налази веЮи проценат персонала, то утиче на борбене квалитете....негативно. —а такве тачки гледишта, награРени треба неизоставно да буде из „реда споЪашЬих“, иначе награда губи смисао.

—ветски рат, са своЉим обимом без преседана, заиста Ље нагло увеличао броЉ носилаца георгиЉевских ордеЬа, пре свега меРу воЉницима: броЉ награРених четвртим степеном Ље ишао и до стотине хиЪада, а затим превалио и милион! «аЉедно са тим, у односу на лични орден (официрске награде) наставила Ље да постоЉи прилично оштра процедура кандидатуре и награРиваЬа, о коЉоЉ треба реЮи нешто детаЪниЉе.

£ер се, уопште, орден —ветог √еоргиЉа давао тако промишЪено, да Ље „апсолутних“ носилаца ордена (Љош Љедном: управо ордена, а не воЉничког крста) за читаву историЉу било свега...четири: ћ. ».  утузов, ћ. Ѕ. ЅарклаЉ де “оли, ». ». ƒибич «абалканскиЉ и ». ‘. ѕаскевич-≈риванскиЉ. »зненаРуЉе отсуство ј.¬. —уворова на овом списку, али првобитно се ордеЬе могло давати не по рангу: —уворов Ље био награРен треЮим степеном (1771), другим степеном (1772) и првим (1798), ниже ниЉе имао. ƒаЪе иде процедура награРиваЬа четвртим степеном, а затим и √еоргиЉевским оружЉем коЉа Ље , притом, као обавезну етапу укЪучивала и дискутоваЬе о питаЬима о заслугама кандидата за награду у посебним √еогриЉевским скупштинама (или „скупштинама саставЪеним од лица коЉа су имала √еогргиЉевско оружЉе“). ¬ажно Ље подвуЮи то да у скаду са статутом неког другог ордеЬа, такоРе су предвиРане овакве скупштине, коЉе су ипак су некако остаЉале на папиру, док Ље поред √еоргиЉевских скупштина ордеЬем могао награРивати само лично владар.

≈во само Љош Љедног примера захтевности √еоргиЉевске скупштине. 1915.године, током тешких дана повлачеЬа руске армиЉе, у ЉедноЉ од битака, капетан друге класе £а.ј. —лашчов (потоЬи познати бели генерал) на челу са своЉом четом у храбром Љуришу „без обзира на смртну ватру противника“ баца надолазеЮе немце са тактички важне висине, при чему, биваЉуЮи раЬен мало пре тога, лично води воЉнике у Љуриш на нож....са руком повиЉеном преко рамена. ћеРутим, скупштина Ље одбила да подржи кандидатуру за орден —ветог √еоргиЉа (нема сумЬе да би официр добио другу награду, али не √еоргиЉевску!) » само „додатни показатеЪи“ командира батаЪона, коЉи Ље саопштио да Ље он сам у том тренутку испао из строЉа, Љер Ље био раЬен, и да се —лашчов ниЉе бацио по наредби, веЮ по своЉоЉ инициЉативи, натерали су скупштину да промени мишЪеЬе.

»мператор ЌиколаЉ II Ље у дневнику за 25.октобар 1915.године назвао „незаборавним“ дан када Ље он био награРен орденом —ветог √еоргиЉа, при чему се из записа види да Ље та награда за Ьега била потпуно неочекивана. √еоргиЉевска скупштина Ље имала пуномоЮ да награди цара?

—купштина ипак ниЉе награРивала, она Ље проверавала да ли околности и карактер поступка одговараЉу тако високоЉ награди. ” датом случаЉу савет £уго-«ападног фронта се залагао код цара за примаЬе (свега!) четвртог степена ордена сведочеЮи „да Ље присуство ¬ладара »мператора на предЬим позициЉама надахнуло воЉску за нове хероЉске подвиге и дало им велику снагу духа“. »мператор се заиста у време обиласка фронта налазио у зони активне ватре противничке артиЪериЉе. ѕредседаваЉуЮи скупштином генерал Ље потом признао: „»стина Ље да смо се бринули за резултат, али слава Ѕогу, све Ље добро прошло...“ (÷ар Ље одговорио: „Ќеописиво сам дирнут и обрадован незаслуженим орденом, сагласан да носим наш наЉвиши воЉни орден и из свег срца благодарим ¬ама и свим √еоргиЉевским носиоцима ордена, као и ћоЉоЉ Љако воЪеноЉ воЉсци за бели крст коЉи сам задобио Ьиховим Љунаштвом и храброшЮу“). “реба напоменути да Ље управо таЉ генерал, коЉи Ље био неустрашив у боЉу и ниЉе имао боЉазни да Юе император да одбиЉе примаЬе награде,и сам био носилац оружЉа —ветог √еоргиЉа и ордена треЮег и четвртог степена, Љедан од будуЮих утемеЪивача Ѕелог покрета, ј.ћ.  аледин.

”опште говореЮи, меРу онима коЉи су своЉим подвизима били заслужни у ¬еликом рату √еогргиЉевским награда,било Ље доста будуРих воРа и хероЉа Ѕелог покрета. £едан од првих, ако не и први (о овом питаЬу се бурно дискутовало у емиграциЉи) носилац ордена —ветог √еоргиЉа четвртог степена Ље постао будуЮи генерал, а тада капетан ѕ.Ќ.¬рангел-за Љуначки напад фронталног суочеЪаваЬа са немачким пушкама. ѕрви руски пилот коЉи Ље био удостоЉен награде, био Ље ¬.ћ. “качев-будуЮи начелник врангеловске авиациЉе, 1914. г. коЉи се осмелио да достави резултате са обавештаЉног лета авионом на коме Ље током лета метак пробио резервоар са уЪем, па Ље пилот морао ногом да га затвара. ƒруги награРени пилот Ље ¬. Ћ. ѕокровскиЉ (у годинама √раРанског рата постао Ље познат као командир воЉних Љединица) и коЉи Ље 1915. године, без озбиЪног наоружаЬа на свом авиону, напао аустриЉску летилицу и паЪбом из маузера(!) тако препао противничке пилоте, да су ови били принуРени да слете и упали су у плен. √енерал ј. ». ƒеникин, командир прославЪених „„еличних стрелаца“ (бригада, затим дивизиЉа)-име говори само за себе! ѕоред √еоргиЉевског оружЉа и ордена —ветог √еоргиЉа четвртог и треЮег степена, био Ље удостоЉен и „√еоргиЉевским оружЉем са брилиЉантским украсима“,изузетно редка награда. ћада и четири награде —ветог √еоргиЉа за Љедан рат заслужуЉу пажЬу. Ќа краЉу, последЬи руски пуковник коЉи Ље добио орден —ветог √еоргиЉа другог степена(за „суворовски“ Љуриш на турску тврРаву ≈рзеум 1916.године), био Ље генерал Ќ. Ќ. £уденич, будуЮи руководилац „похода на ѕетроград“ 1919.године....

«а време ѕрвог светског рата измене се нису уносиле у √еоргиЉевски статут, меРутим постоЉао Ље таЉни циркулар коЉи Ље дозвоЪавао да се за награду кандидуЉу „воЉни доктори, воЉни свештеници, а такоРе и лица коЉа нису била у саставу воЉске“. ƒодеЪивала се не само за храброст, веЮ управо за „официрски“ подвиг, коЉи Ље учиЬен на челу са воЉницима; Љедан од мотива за такву одлуку могао Ље бити поступак сестре милосрРа –име »вановне коЉа Ље у септембру 1915.године, у тешком тренутку битке, предводила напад воЉника коЉи су остали без командира, и како Ље то тада било званично формулисано „своЉом смрЮу запечатила учиЬени подвиг“.

ƒруга новина Ље постала приметна веЮ у следеЮем, тако страшном, периоду за руску историЉу. ¬елики рат Ље завршен великом трагедиЉом-револуциЉом и распадом армиЉе у коЉоЉ Ље при безвоЪноЉ попустЪивости ѕривремене владе била дозвоЪена поличка пропаганда, меРу коЉима су биле и наЉекстремниЉе и наЉдефетистичкиЉе партиЉе на челу са боЪшевицима. »стовремено, покушаваЉуЮи да се „ демократизуЉе“ воЉска и створе додатни стимуланси за воЉнике коЉи не желе да ратуЉу, као и за деморализоване официре, воЉни министар, а затим и министар-председник ѕривремене владе ј. ‘.  еренскиЉ, решио Ље да официре награди воЉничким √еоргиЉевским крстом према одлуци воЉника-а воЉнике официрским, уз титулу заставника. «нак распознаваЬа тих награда требало Ље да постане метална ловорова грана на траци. Ѕез сумЬе, многи од тих крстова су официри и генерали изумируЮе руске армиЉе заиста заслужили, али поштоваЬе та награда (посебно „грана“, са презиром названа „метла“)ниЉе имала. “реба приметити да су за време √раРанског рата, заслужни генерали ƒобровоЪачке армиЉе ¬. «. ћаЉ ћаЉевски и Ѕ. ».  азанович своЉе воЉничке крстове носили, а да су „револуционарне“ гране са Ьих скинули....

 ако се градила судбина √еоргиЉевских награда у тим, страшним за –усиЉу, годинама?

»сториЉа ордена —ветог √еоргиЉа ниЉе се завршила са револуциЉом 1917.године. Ѕез обзира на то што Ље „главни начелник“ или велемаЉстором рускихг ордена био император,тесна веза самог ордена са историЉом руског ратоваЬа не дозвоЪава да се изостави у условима борбе коЉу Ље Ѕела армиЉа водила против боЪшевизма. Ќа веЮини Ѕелих фронтова (на истоку код адмирала ј. ¬.  олчака, на северу код генерала ≈. . ћилера, на северо-западу код генерала Ќ.Ќ. £уденича) било Ље успоставЪено награРиваЬе старим руским наградама, меРу Ьима и √еоргиЉевским (иако Ље на северо-западу познад свега Љедан случаЉ награРиваЬа оружЉем), и на Љугу –усиЉе код генерала ј. ».ƒикина се то ниЉе практиковало: воЉничким √еоригиЉевксим крстом су сви били награРивани (и ƒеникин, коЉи Ље често сам ставЪао заслужним воЉницима крст).

јли, ето, генерал ¬рангел Ље сматрао: „ЌаграРиваЬе подвига из меРусобне битке, сверуским ордеЬем коЉим су се пре награРивали подвизи у борби са споЪним неприЉатеЪем, сматра се Љедва умесним“...

††††

Ќажалост, данас, када Ље реч о пракси награРиваЬа Ѕелог покрета, обично се присеЮаЉу само те фразе из сеЮаЬа ¬рангела, коЉа пре збуЬуЉе него што даЉе одговор. Ќаравно, и  олчак, и ƒеникин, и £уденич су схватали то и туговали што се на другоЉ страни фронта налази исти народ. ƒа, и отпор Ље почео у време када Љош ниЉе био завршен ѕрви светски рат, и ƒеникин Ље горко жалио у своЉим мемоарима што су црвени командири изгубили елементарни патриотизам, Љер се Љедним фронтом могло ударити по растуреним аустро-немачким окупаторима...јли совЉетска власт (као и украЉинска власт- √рушевскиЉ, —коропадскиЉ) била Ље спремна да поклаЬа немцима руску земЪу , хлеб и злато, само да би се задрже на власти. Ѕорба са таквом антируском, антипатриотском силом, у суштини „са владом националне промене“, тешко да Ље могла изазвати грижу савести коЉа би спречила доделу руског ордеЬа. —твар Ље била у нечему другом: таква награда Ље прерогатива цара, и ƒеникин Ље по том питаЬу, очигледно, био прецизниЉи од  олчака. јли, и  олчак Ље из списка награда коЉе су славиле воЉне победе и државне заслуге, искЪучио више степене ордеЬа, такоРе на таЉ начин симболично представЪаЉуЮи „испразност“ виших зваЬа у државноЉ хиЉерархиЉи, без обзира на своЉу титулу ¬рховног владара.

”месно Ље и питаЬе: ако Ље награРиваЬе орденом —ветог √еоргиЉа било толико неприхватЪиво за „меРусобну битку“ зашто су онда модел управо овог ордена и самог светитеЪа постали воЪени емблеми, у неком смислу симболи армиЉа, коЉе воде ту битку? £ер, практично Ље тако и било- довоЪно Ље погледати на поштанске маркице и новчанице коЉе Ље избацио √лавнокомандуЉучи ќружаним снагама £уга –усиЉе, то Љест исти онаЉ ƒеникин. Ќа многим Ље присутан приказ како светитеЪа, тако и ордена („бели крстиЮ“, некад у своЉству Љедног од атрибута доданог двоглавом орлу). ј Љедна од „улазница √лавног командоваЬа“- новчаница од хиЪаду рубаЪа- у свакодневном животу се називала „лента“ Љер су лента и крст ордена —ветог √еоргиЉа били прво што би падало у очи приликом посматраЬа.

ЌеЮемо заборавити ни наредбу ¬рховног руководиоца и ¬рховног главнокомандуЉуЮег адмирала  олчака од 30. Ќовембра 1918.године, коЉим празник ордена —ветог √еоргиЉа (26. новемебра по старом календару), не само да се обнавЪао, веЮ се и претвара у „празник све –уске јрмиЉе, чиЉи су изузетни представници своЉим високим подвизима, храброшЮу и Љунаштвом запечатили своЉу Ъубав и оданост према нашоЉ ¬еликоЉ ƒомовини на боЉним поЪима“: наводило се „Ьегово празнично прославЪаЬе сваке године у свим воЉним Љединицама и одеЪеЬима“.

††††

ƒодатни значаЉ добили су лик —ветог √еоргиЉа и грб града ћоскве,када су од 1918.године постали стратешки циЪ према коЉем су веЮ били усмерене све операциЉе Ѕеле армиЉе. »нтересантно Ље да Ље у свом проЉекту „–уска Ќародна јрмиЉа“ (1919) пуковник ¬.  . ћанакин (1918.године Ље постао организатор и командант —аратовским корпусом коЉи се састоЉао од локалних сеЪака-добровоЪаца) посебно подвукао: „√рб –уске Ќародне јрмиЉе, до успоставЪаЬа –уског грба од стране владе –усиЉе, треба да буде лик —ветог ¬еликомученика и ѕобедоносца √еоргиЉа, то Љест ћосковски грб, усвоЉен на почетку ствараЬа –усиЉе као и емблема коЉа носи краЉЬи задатак –уске Ќародне јрмиЉе: ” ћоскви, као срцу –усиЉе,окупити наЉбоЪе изборне Ъуде –усиЉе, у чиЉе Юе име сам –уски народ одлучити о даЪоЉ судбини родне груде (извучено из извора- ј.  .) “ ћеРитим, званичне последице таЉ позив ниЉе имао, и самостална „хералдичка улога“—ветог √еоргиЉа могла Ље да васкрсне тек у другоЉ етапи √раРанског рата (1921Ц1922) на ƒалеком »стоку, под влашЮу ѕривреме ѕриамурске владе , а потом –уководиоца ѕриамурског локалног краЉа, генерала ћ.  . ƒитерихса (убеРеног монархисте и дубоко религиозног хришЮанина).

ЌаЉпознатиЉи су призори светог √еоргиЉа на медаЪи коЉа Ље усвоЉена 16.августа 1922.године у спомен на рад ѕриамурског ќбласног —абора, коЉи Ље и донео одлуку да преда власт генералу ƒитерихсу све до успотавЪаЬа монархиЉе; познат Ље лик светог √еоргиЉа у пуном смислу те речи, хералдички, на грбу -по отисцима печата канцелариЉе ¬ладе овлашЮених лица ѕривремене ѕриамурске ¬ладе. «ато се не чини претериваЬем претпоставка да се државни грб „ѕриамурског обласног краЉа“ доживЪава као своЉеврсно чудо √еоргиЉа са змиЉом. √рб несумЬиво не припадаЉуЮи ћоскви-у ситуациЉи када се ни на шта сем на чудо ниЉе могло рачунати.

ћоже се чак реЮи да су √еоргиЉевска лента и сам свети √еоргиЉе, заЉедно са „колчаковском“ вариЉантом двоглавог орла, чиЉу Ље круну замеЬивао сЉаЉни крст, били на своЉ начин грб Ѕеле армиЉе- наследнице армиЉе –уске империЉе коЉа Ље и сама нераскидиво била везана са тим угодником ЅожиЉим. “радициЉу поштоваЬа светог √еоргиЉа руски воЉници су задржали и у изгнанству, и дуго година Ље на разним краЉевима земЪе Ьегов лик спадао меРу омиЪене емблеме воЉних савеза.

”опште, историЉа ордена —ветог √еоргиЉа и „георгиЉевске“ симболике Ље толико опширна, да се у кратком разговору могу навести само Ьени „подеЪци“. јли бих желео да споменем Љош Љедан орден коЉи се поЉавио у емиграциЉи. ќчигледно Ље да подсеЮа на орден —ветог √еоргиЉа (бели зраци и црвени централни медаЪон),а Ьегова трака своЉом црно-наранЯастом гамом на √еоргиЉевску траку. јли се разликуЉе необичним обликом зрака и медаЪона, у облику пет срца (у центру ордена Ље руски двоглави орао). “о Ље „орден —астрадалног —рца“, коЉи Ље усвоЉио почетком 1930-их година генерал ј.£а.£еЪшин, начелник америчког одеЪеЬа —авеза руских воЉних инвалида у иностранству. £еЪшин, носилац георгиЉевског ордена Ље и сам био воЉни инвалид: после немачког хемиЉског напада, последица повреде централног нервног система Ље била парализа ногу. “им пре, што Ље 1918.године тешко се креЮуЮи на штакама, пристао да постане начелник штаба код генерала ‘.ј. елера.  ако се после присеЮао £еЪшин, у тадашЬоЉ безнадежноЉ ситуациЉи „ниЉе могао да одбиЉе ¬итешки позив, можда последЬи у свом и Ьеговом (‘.ј. елер) животу.“  елер Ље убиЉен од стране петЪуроваца, а начелник Ьеговог штаба Ље успео да се спаси и избегне из земЪе. ” емиграциЉи се посветио бризи о руским воЉним изгнаницима, коЉи су се због немаЬа радне способности нашли у наЉтежем положаЉу. ќрден коЉи £еЪшин установио био Ље позван да обележи заслуге добротвора (како руских, тако и страних) коЉи су помагали браниоцима –усиЉе-онима коЉи су за Ьу жртвовали све и на краЉу остали без ƒомовине. »забравши „георгиЉевску“ вариЉанту дизаЉна, генерал као да Ље воЪно, или невоЪно, завршио своЉим (безусловно воЉничким!) орденом тропар светом √еоргиЉу- покровитеЪу руске воЉске:

„ ао ослободилац заробЪених, заштитник сиромашних и лекар болесних, борче против царева, победниче, великомучениче √еоргиЉе, моли ’риста Ѕога да спасе душе наше.“

—а јндреЉем  ручининим
–азговарала ќксана √аркавенко
—а руског »ва ЅендеЪа

ДѕравославЪе и савременостУ

10 / 06 / 2016

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0