Srpska

ќ статусу —абора на  риту

—татус Ђ—ветог и ¬еликог —абораї коЉи Ље одржан на  риту коментарише протоЉереЉ ¬ладислав ÷ипин, доктор црквене историЉе, професор и шеф катедре за црквено-практичнe предметe на ћосковскоЉ духовноЉ академиЉи и професор канонског права у —ретеЬскоЉ духовноЉ семинариЉи.

††††

” Љуну 2016. г. на  риту Ље одржан —абор, коЉи Ље унапред назван Ђ—веправославнимї. Мегов састав и околности Ьеговог сазиваЬа коЉе имаЉу везе са учествоваЬем и неучествоваЬем на Ьему представника аутокефалних ѕравославних ÷ркава изазвали су велики одЉек у медиЉима, углавном нестручан. ” наЉразличитиЉим публикациЉама се истицала Ьегова сензационалност, стално Ље обЉавЪивано да Ље то догаРаЉ без преседана у периоду од више од Љедног милениЉума црквене историЉе. ƒругим речима, Љош пре сазиваЬа докони коментатори су га ставЪали у исти ред са седам ¬асеЪенских —абора од коЉих Ље последЬи одржан 787. г.

«аправо, за то нема основа. ƒвадесетих и тридесетих година ’’ века идеЉа о сазиваЬу ¬асеЪенског —абор Ље с ентузиЉазмом разматрана у ‘анару, за овакву манифестациЉу су се обавЪале припреме, али Ље земЪотрес коЉи се десио у —ветоЉ земЪи (а тада Ље £ерусалим изабран за Ьеговог домаЮина) спречио одржаваЬе —абора на коЉем Ље од стране прогаЬане –уске ÷ркве требало да учествуЉу обновЪенци, коЉи су у ЬоЉ изазвали раскол. —абор Ље одложен на неодреРено време, а кад Ље 1960-их година обновЪена припрема за Ьега (овог пута уз учествоваЬе представника канонске –уске ÷ркве), ниЉе се више радило о ¬асеЪенском, веЮ о —веправославном сабору, али притом, истина, ниЉе било искЪучено да касниЉе може бити проглашен за VIII ¬асеЪенски, али се ниЉедан одговоран црквени прегалац ниЉе унапред изЉаснио о таквом признаваЬу.

ј кад Ље коначно одреРен програм —абора за коЉи су се вршиле припреме постало Ље Љасно да он не може стеЮи статус ¬асеЪенског. ћеРу —аборима коЉе Ље ѕравославна ÷рква признала за ¬асеЪенске ниЉе било ниЉедног на коЉем нису формулисане догме (у виду —имвола вере, саборског ороса или на други начин), а догматске теме нису биле предвиРене програмом —абора коЉи Ље планиран за 2016. годину, а за доношеЬе одлука о малоброЉним питаЬима коЉа су после велике селекциЉе остала на програму, ниЉе била потребна компетенциЉа ¬асеЪенског —абора.

” вези са термином ЂвасеЪенскиї потребно Ље терминолошко обЉашЬеЬе. »сториЉа ÷ркве зна за различите саборе коЉи су себе проглашавали ЂвасеЪенскимї, али касниЉе нису признати за такве, испоставило се да су Љеретички, разбоЉнички, или нису одбачени, али се сматраЉу помеснима, без обзира на то што су неки од Ьих по свом саставу далеко превазилазили границе Љедне митрополиЉе (каква Ље била велика веЮина сабора из I милиЉениЉума после –.’.) или Љедног патриЉархта.  ао пример се могу навести 2 сабора коЉа су била сазвана за време светог патриЉарха ‘отиЉа: 861, 869. и 879. године. ƒруги од ових сабора, на коЉем Ље свргнут патриЉарх ‘отиЉе, а свети патриЉарх »гЬатиЉе враЮен на  онстантинопоЪски престо у  атоличкоЉ цркви се назива VIII ¬асеЪенским, због чега се понекад доноси погрешан закЪучак да га ѕравославна ÷рква одбацуЉе као разбоЉнички. “о ниЉе истина: за нас Ље то само Љедан од помесних сабора.

ƒодеЪиваЬе сабору назива ЂвасеЪенскиї своЉевремено ниЉе имало значаЉ коЉи Ље оваЉ термин попримио касниЉе. –ади се о томе што Ље оваЉ термин ЂвасеЪенскиї (грчки Ђοἰκουμενικόςї) еволуирао. ” –омеЉском царству се многим институциЉама додавао оваЉ титуларни назив: ЂвасеЪенски патриЉарсиї, ЂвасеЪенске судиЉеї. —авремена употреба архаичних титула коЉе одговараЉу реалиЉама прошлости и коЉе су преузете из номенклатуре византиЉске епохе представЪа устаЪени црквени стил. јли кад осеЮаЉ за меру буде изневерен и кад се титуле доживЪаваЉу као карактеристике садржаЉа на основу коЉих се поЉавЪуЉу неодрживе претензиЉе, очигледна Ље мегаломаниЉа коЉа изазива жаЪеЬе.

” том смислу Ље веома карактеристичан Љедан изванредан документ.  раЉем XIV века кад се –омеЉска (или како се сад назива, ¬изантиЉска држава) састоЉала само од престонице с наЉближом околином велики московски кнез ¬асилиЉе ƒмитриЉевич Ље забранио митрополиту да узноси име императора на богослужеЬу, зато што –уси имаЉу ÷ркву, а немаЉу цара. √ласине о овоЉ новини су дошле до  онстантинопоЪа и патриЉарх јнтониЉе Ље великом кнезу ¬асилиЉу упутио повеЪу у коЉоЉ Ље писало:

Ђ“о ниЉе добро. —вети цар заузима високо место у ÷ркви, он ниЉе исто што и други локални кнезови и владари. ÷ареви су на почетку утврдили и учврстили побожност у целоЉ васеЪени, цареви су окупЪали ¬сеЪенске —аборе; они су своЉим законима потврдили поштоваЬе онога што говоре Ѕожански и свети канони о исправним догмама и о уреРеЬу хришЮанског живота; много су се подвизавали против Љереси. «бог свега тога имаЉу велику част и заузимаЉу високо место у ÷ркви. » ако су, по ЅожиЉем допуштеЬу пагани опколили царска имаЬа и земЪе, цара ипак поставЪа ÷рква, по истом чину и са истим молитвама се помазуЉе великим миром и поставЪа се за цара и самодршца –омеЉа, односно свих хришЮана... јко су и неки други хришЮани присваЉали назив цара, сви ови примери представЪаЉу нешто неприродно, противзаконито и више су дело тираниЉе и насиЪа (неголи права). «аправо, коЉи оци и коЉи сабори и коЉи канони говоре о Ьима? ј све, и одозго и одоздо, говори о природном цару, чиЉе се законске одредбе испуЬаваЉу у целоЉ васеЪени и само Ьегово име свуда помиЬу хришЮани, а не било чиЉе другої (÷ит. по:  арташов ј.¬. ≈сеЉи о историЉи –уске ÷ркве. ћ., 1993., стр. 371).

ќва посланица одлично илуструЉе претензиЉе византиЉске правне свести: чак и у последЬем периоду постоЉаЬа државе царство –омеЉа Ље поистовеЮивано са васеЪеном: сматрало се да империЉа нема географске границе и да обухвата цео свет Ц васеЪену, екумену. «ато су царске институциЉе називане ЂвасеЪенскимї, а црквени сабори, коЉи су превазилазили границе поЉединих митрополиЉа такоРе су се називали ЂвасеЪенскимї.

јли временом Ље у православноЉ еклесиологиЉи настало учеЬе о ¬асеЪенским —аборима коЉи нису такви само по називу, веЮ и по суштини ствари, а суштина се састоЉи у томе да вероучитеЪске догматске формуле коЉе су на Ьима проглашене поседуЉу непогрешивост, због чега се и сами —абори признаЉу као богонадахнути, Љер такви и Љесу. ” Ьиховим оросима се заправо садржи Љезгро —ветог ѕредаЬа, коЉе Ље заЉедно са —ветим ѕисмом богооткривена истина.

” канонима и другим црквеним актима нема дефинициЉа коЉе се односе на ¬асеЪенске —аборе, Ьихов састав, овлашЮеЬа и инстанце коЉе су опуномоЮене да их сазиваЉу. ѕошто не постоЉи канонска дефинициЉа ¬асеЪенског —абора, главне црте ове изванредне, харизматске институциЉе у животу и структури ÷ркве се могу открити само на основу историЉских података, уз уопштаваЬе околности у коЉима су они сазивани и одржавани. Ўто се тиче инстанца коЉе их сазиваЉу, свих седам —абора су сазвали императори. ѕо свом саставу ¬асеЪенски —абори су представЪали епископске корпорациЉе. ѕрезвитери, Ракони и монаси без чина, као и царски чиновници присуствовали су —аборима, али су саборне одлуке (оросе) потписивали само епископи или заменици одсутних епископа. »мператорски потписи актова ¬асеЪенских —абора су им давали ауторитет државних закона. »зузетак, коЉи не представЪа норму, Љесте потписиваЬе монаха без епископског чина, аката VII ¬асеЪенског —абора. –азлог за то Ље био ауторитет коЉи су монаси стекли своЉом исповедничком одбраном иконопоштоваЬа у време иконоборачких прогона.

 анонски монопол епископата на учествоваЬе у —аборима наилази на предрасуде, коЉе делимично проистичу из терминолошке збрке повезане са словенским и руским преводом грчких речи. ”ниверзалност ÷ркве Ље Љезиком —имвола вере изражена помоЮу две дефинициЉе Ц Љедна (μία) и католичанска (καθολική, у руском преводу Ђсаборнаї). ” уобичаЉеним представама о саборности ÷ркве, о саборном начелу Ьеног уреРеЬа, коЉе се одразило у рускоЉ литератури, често се среЮе озбиЪна терминолошка грешка, коЉа изврЮе православну еклесиологиЉу. ќва грешка се састоЉи у томе што се успоставЪа директна, непосредна веза са ЂсаборношЮуї коЉа се исповеда у —имволу вере као Љедног од своЉстава ÷ркве и црквене институциЉе као што Ље Ђсаборї.

“ипичан случаЉ аберациЉе коЉи се очигледно не може обЉаснити елементарном неукошЮу и незнаЬем тога да Ље у тексту —имвола вере у оригиналу употребЪена реч Ђκαθολικήї, коЉа нема исти корен као грчка реч Ђсаборї (Ђσύνοδοςї), веЮ Ље наЉвероватниЉе изведена из одавно устаЪене традициЉе шире, дакле, богословски не сасвим адекватне интерпретациЉе садржаЉа поЉма Ђсаборностї, Ђкатоличностї, кад се у идеЉу саборности укЪучуЉе додатни садржаЉ, коЉи може бити изведен из семантике словенске и руске речи Ђсаборї. «аправо, да бисмо били богословски коректни, треба да полазимо од тога да се институциЉа као што Ље сабор не односи пре свега на саборност (католичност), веЮ на апостолске катактеристике ÷ркве. ” класичном  атихизису светитеЪа ‘иларета тема сабора се разматра на одговарЉуЮем месту Ц тамо где се коментарише Ђапостолскої своЉство ÷ркве.

Ќадлежност ¬асеЪенских —абора се пре свега састоЉала у решаваЬу спорних догматских питаЬа. ¬асеЪенски —абори су такоРе издавали каноне у коЉима Ље бележено обичаЉно право ÷ркве или се придавао виши, општецрквени ауторитет одлукама помесних —абора. Ќапокон, —абори су судили поглаварима аутокефалних ÷ркава и другим Љерарсима, не само уколико су били оптужени за Љерес, веЮ и због кршеЬа дисциплине или незаконитог заузимаЬа црквених дужности. ¬асеЪенским —аборима Ље такоРе припадало право да доносе суд о статусу и границама ѕомесних ÷рква. »сториЉски Ље коначно признаваЬе —абора за ¬асеЪенски припадало следеЮем —абору. “ако Ље —абор из 787. године признат као VII ¬асеЪенски на ѕомесном  онстантинопоЪском сабору 879. године.

” црквеном народу Ље уобичаЉено мишЪеЬе по коЉем ¬асеЪенских —абора не може бити више од седам, а то значи, с Љедне стране, да се не може признати за ¬асеЪенски неки од —абора коЉи су раниЉе одржани, а с друге Ц у будуЮности Ље немогуЮе сазиваЬе новог ¬асеЪенског —абора. ќво убеРеЬе коЉе Ље у народу чврсто уврежено не може се догматски образложити, али се мора признати да га историЉа ниЉе оповргла, и зато треба да будемо опрезни и да га не квалификуЉемо као заблуду или предрасуду.

ќ ¬асеЪенском статусу —абора коЉи Ље одржан на  риту и у чиЉи програм нису улазиле догматске теме, веЮ због тога не може бити ни говора. јли да ли Ље исправно или ниЉе то што се назива —веправославним? јко се ради о властитом имену попут тога што су неки сабори познати као Ђƒвократниї, Ђ—абор испод храстаї или наши Ђ¬елики ћосковски —аборї и Ђ—тоглави —аборї, зашто да не? јли ако се не поставЪа питаЬе о властитом имену, веЮ о Ьеговом црквеном статусу, очигледно Ље да —абор на  риту ниЉе био свеправославни. Ќа Ьему ниЉе било представника, не 4, као што обично пишу новинари, а и не само они, веЮ 5 аутокефалних ѕомесних ÷ркава Ц јмеричка ÷рква се не помиЬе, зато што Ьено учествоваЬе ниЉе ни било предвиРено. ћеРутим, то не значи да таква ÷рква не постоЉи и да Ље престао да важи томос коЉим ЉоЉ Ље 1970. године дарована аутокефалност. ƒакле, на —абору ниЉе било представника 5 ÷ркава, а представници 10 других су били присуствовали, али Ље аритметичка надмоЮ присутних у односу на одсутне привид. ѕостоЉи и друга, важниЉа статистика. ѕаства ѕомесних ÷ркава коЉе нису учествовале на —абору износи три четвртине православаца на целом свету.

» Љош о рецепциЉи саборских аката: пошто документа коЉа су донета на Ђ—веправославном саборуї нису догматског карактера и значаЉа, питаЬе Ьихове рецепциЉе се не поставЪа оштро тако да Ьихово признаваЬе или непризнаваЬе служи као лакмус папир ѕравославЪа, као кад су у питаЬу догматски ороси и друга угледна излагаЬа веронауке. –елативан значаЉ ових докумената се признаЉе у зависности од квалитета Ьиховог садржаЉа. ќдмерена оцена сваког од Ьих се може дати тек након темеЪног проучаваЬа. — тачке гледишта црквене дисциплине ова документа у свом не декларативном, веЮ резолутивном делу имаЉу обавезуЉуЮи карактер за оне ÷ркве чиЉи су представници учествовали у Ьиховом доношеЬу, али би било апсурдно сматрати да на било коЉи начин везуЉу и оне аутокефалне ÷ркве, чиЉи поглавари и архипастири нису ставили своЉ потпис на Ьих. ƒругачиЉи однос према Ьима би подразумевао да или Ље то —абор in corpore, или да неко од Ьегових учесника поседуЉе непогрешивост, али хвала Ѕогу, ниЉедан православни епископ не претендуЉе на непогрешивост коЉа припада ’ристовоЉ ÷ркви и коЉа Ље институтивно везана искЪучиво за ¬асеЪенске —аборе.

—а руског ћарина “одиЮ

04 / 07 / 2016

 
¬аш коментар

ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

¬аш коментар:
¬аше име:
¬аш e-mail:
”несите броjеве
коjе видите на слици:


RSS 2.0