Srpska

ќ саборности истинитоЉ и лажноЉ

 уда води еклисиологиЉа критског Д¬еликог —абораУ?

ќколности сазива и резултати „—ветог и ¬еликог —абора“, одржаног на  риту у Љуну ове године, - коЉи предентуЉе на свеправославни статус, али чиЬенично се показаао као саветоваЬе делегациЉа 10 од 15 ѕомесних ѕравославних ÷ркава, - потпуно очекивано ставили су на дневни ред зататак заштите традиционалне православне еклисиологиЉе, пошто се пред нашим очима остваруЉе радикална реформа у области црквеног устроЉства.

‘ото: holycouncil.org ‘ото: holycouncil.org
††††

»з историЉе планова новог ¬асеЪенског —абора

»деЉа одржаваЬа новог ¬асеЪенског —абора почела Ље активно да се развиЉа у православном свету у другоЉ половини 19. Ц почетак 20. века. ћноги виРениЉи црквени посленици како за границом, тако и у –усиЉи били су одушевЪени овим проЉектом. „инило им се да Юе одржаваЬе таквог —абора унети струЉу свежег ваздуха у живот ѕравославне ÷ркве, помоЮи превладаваЬу накупЪених проблема, назначити нове перспективе. ћеРутим, ускоро Ље постало Љасно да оствариваЬе таквог проЉекта изазива мноштво сложених теориЉских питаЬа, повезаних с тим на коЉи Ље начин могуЮе Ц ако Ље уопште и могуЮе Ц обновити установу ¬асеЪенског —абора у новоЉ историЉскоЉ ситуациЉи.

ЌеЉасно Ље било и то шта може послужити као одговараЉуЮи разлог за сазив —абора свих ѕравославних ÷ркава. Ќа пример, почетни повод Ц регулисаЬе грчко-бугарског црквеног питаЬа Цу –ускоЉ ÷ркви ниЉе сматран довоЪно важним за Ьегово решаваЬе на нивоу ¬асеЪенског —абора. ¬ременски следеЮи покушаЉи били су изазвани стремЪеЬима ка спровоРеЬу разноврсних црквених реформи и зближаваЬу с англиканском заЉедницом, све до пуне обнове евхаристиЉског општеЬа с Ьима, што Ље такоРе ставило под сумЬу успех могуЮег —абора, чиЉа би решеЬа тешко била прихваЮена од читаве црквене пуноте. –азорни неуспех првог —веправославног саветоваЬа 1923. године и отимаЬе обновЪенских реформи у –ускоЉ ÷ркви од стране поЉединих ѕомесних ÷ркава, брзо су отрезнили црквене реформаторе, покренувши их да се уздржаваЉу од брзих деЉстава и бореЬа за оствариваЬе означених промена путем сазива опште признатог и пуноважног црквеног —абора.

ѕоново Ље дошло до враЮаЬа теориЉским питаЬима. јли, уместо да се она озбиЪно разматраЉу, било Ље одмах предложено да се договара о формату —абора, а затим да се воде припреме на линиЉи прихваЮених договора. ¬ажно Ље разумети да се до овога часа организациЉа —веправославног —абора води на основу драговоЪне сагласности ѕомесних ÷ркава, а не на основу неких опште прихваЮених канонских норми. ќна се овди и на фону постоЉаЬа неслагаЬа у вези кЪучних еклисиолошких питаЬа меРу поЉединим ѕомесним ÷ркавама, и зато се модел —абора, усаглашен на —веправославним саветоваЬима, показао од почетка климав и споран, што су и показале живе расправе, коЉе су претходиле одржаваЬу —абора на  риту.

«аЉедно с овим, грчка страна Ље Љош давно формулисала главни циЪ —веправославног —абора: отпочетка се такав —абор замишЪао као важни елемент еклиосиолошких реформи. 6. Љуна 1930. године атинске новине „ѕатрис“ саопштиле су у чланку „«аЉеднички фрон ѕравославЪа“ о значаЉу предсаборског саветоваЬа, коЉе Ље спроведено те године:

„Ѕез сумЬе, ’ристова ÷рква Ље Љедна и вечна, али Ље Ьена делатност у свету обавезна да следи за тим свеопштим променама, с коЉима заЉедно еволуира човечанство. » док Ље ѕравославЪе владало у бескраЉноЉ –усиЉи, а православно свештенство Ље надничило за добробит царске династиЉе, организоваЬе узаЉамног деЉства свих православних аутокефалних ÷ркава, под духовним воРством ¬асеЪенске ѕатриЉаршиЉе, тог духовног врха читавог ѕравославЪа, ниЉе било лако. јли сада, када Ље антихрист, о коме говори хришЮанско предаЬе, таЉ истребитеЪ религиЉе, продро на териториЉу бивше –уске империЉе... ѕравославЪе треба поново да организуЉе своЉу христоимену пуноту и да обнови духовну снагу ради своЉих духовних чада, коЉима прете напади вукова. ” прошлости аутокефалне православне ÷ркве, исцрпЪене робским служеЬем осваЉачима, нису могле да постигну договор, успоставити опште стаЬе и устроЉити заЉеднички рад и узаЉамну помоЮ. јли, на среЮу, таЉ период Ље завршен, и веЮина православних ÷ркава се налази у апсолутноЉ слободи за заЉедничко деловаЬе“[1].

Ќа таЉ начин, Љош 1930. године отворено се проговорило шта Ље циЪ —веправославног —абора Ц ни маЬе ни више „поново организовати христоимену пуноту... под духовним воРством ¬асеЪенске ѕатриЉаршиЉе“. ќ томе да се оваЉ циЪ ниЉе променио током протеклих година, сведоче речи садашЬег ÷ариградског патриЉарха ¬артоломеЉа на отвараЬу „¬еликог —абора“:

„—азиваЬе овог —абора условЪено Ље неопходношЮу регулисаЬа, поред осталог, и унутрашЬих питаЬа ѕравославне ÷ркве. ќна су никла, пре свега, због система канонског устроЉства наше ÷ркве, коЉе се састоЉи из јутокефалних ÷ркава, од коЉих свака сматра себе слободном у своЉоЉ области да регулише унутрашЬа питаЬа, доноси сопствене одлуке, што понекад усложЬава сведочеЬе ÷ркве у савременом свету 'Љедним устима и Љедним срцем' и раРа неспоразуме и трвеЬа, коЉа потамЬуЉу лик тог Љединства... ћеРутим, иако Ље и такво устроЉство канонско и еклисиолошко правилно, опасност Ьеног превраЮаЬа у неки вид 'федерациЉе ÷ркава', од коЉих свака намеЮе своЉе интересе и стремЪеЬа, не увек чисто црквене по своЉоЉ суштини, условЪава непоходност примене саборности“[2].

 ао што видимо, —веправославни —абор се и сада од Ьегових идеолога замишЪа као оруРе рушеЬа створеног система „канонски и еклисиолошки правилног“ устроЉства ѕравославне ÷ркве и формираЬа новог црквеног устроЉства на основу неке неЉасно изражене „примене саборности“.

”назад сто година формулисани програм све ове године се са завидном упорношЮу методично и етапно спроводи у живот. ≈во, на пример, шта Ље 1920. године писао часопис „÷рквена истина“, званично гласило ÷ариградске патриЉаршиЉе:

„Ќакон што буде прихваЮено да ¬асеЪенски ѕатриЉарх, као ѕредстоЉатеЪ федерациЉе православних ÷ркава, постане виша административна глава ѕравославЪа, биЮе неопходно основати у ÷ариграду виши црквени савет, саставЪен од представника свих ѕравославних ÷ркава, патриЉаршиЉских и националних. ќваЉ федерални савет под председништвом ¬асеЪенског ѕатриЉарха Юе остваривати надзор над читавим ѕравославЪем, бавити се заЉедничким питаЬем и служиЮе као видЪиви центар свих федеративних православних ÷ркава“[3].

„—аборност“ као инструмент „васеЪенских“ претензиЉа ÷ариграда

”право се тако замишЪао —веправославни —абор од почетка Ц као стално деЉствуЉуЮи „виши црквени савет“ при ÷ариградском патриЉарху, коЉи Юе „остварити надзор над читавим ѕравославЪем“.

—ве ове године ÷ариградска патриЉаршиЉа Ље разматрала установу —веправославног —абора Љош и као начин утврРиваЬа свога беспоговорног првенства. £едан од идеолога —абора, митрополит £ован («изиЉулас), изразио Ље таЉ програм у виду краЉЬе кратке формуле: „√де Ље —абор, тамо Ље првенство, а где Ље првенство, тамо Ље и —абор“[4]. ѕошто ÷ариградска патриЉаршиЉа претендуЉе на васеЪенско првенство, онда му Ље нужан и одговараЉуЮи ¬асеЪенски —абор, без кога Ьегово првенство неЮе имати неопходни израз. ”право таЉ циЪ, а не процедуралну сврсисходност или сагласност историЉским реалиЉама, протежира ѕравилник „—ветог и ¬еликог —абора, коЉи Ље саставЪен тако да су ÷ариградском патриЉарху додеЪене савршено неоснована права[5]. Ќужно Ље схватити да Ље, под покриЮем аргументациЉе о опште црквеноЉ користи, —веправославни —абор замишЪен и остваруЉе се у своЉству инструмента борбе за власт у ѕравославноЉ ÷ркви.

ќствариваЬе овог програма на  риту се ниЉе дало, и тешко да Юе се дати у будуЮности. ѕунота ѕравославЪа никада неЮе допустити узурпациЉу власти у ÷ркви. ћеРутим, задатак датог момента се састоЉи у томе да се изведе добри саборни подухват на путу строге сагласности црквене традициЉе и истине ѕравославЪа. ј то да се идеолози „—ветог и ¬еликог —абора“ надахЬуЉу туРим учеЬима, може се с лакоЮом видети како у прихваЮеним документима на  риту, тако и у поЉединачним наступима Ьегових ученика.

ѕрво што на себе скреЮе пажЬу у саборским документима Љесте неосновано зближено схватаЬе „саборности“ (католичности) и „синодалности“ (саборности). »деЉа —абора као установе заЉедничког одлучиваЬа опште црквених питаЬа долази од —ветих јпостола (ƒап. 15) и, несумЬиво, Ље ауторитативна. ћеРутим, принцип „синодалности“ се никада не ЉавЪа као део догматског учеЬа о ÷ркви. ” —имволу вере се говори о Љединству, светости, апостолскости и саборности (католичности) ÷ркве, али не и о ЬеноЉ „синодалности“.

√рчи израз „καθολικὴ ἐκκλησία“ („католичка ÷рква“) Ље вишеструк и сложен за превод (ниЉе се случаЉно латинска традициЉа задовоЪила Ьеговом простом транскрипциЉом). »зраз „католички“, коЉи долази од синтагме „καθ’ ὅλου“ („у целом“, „уопште“), указуЉе на целосност Ьиме описаног предмета, Ьегову свеопштост. ” оквиру 4. века, када оваЉ термин улази у еклисиолошку традициЉу, идеЉа католичности се супротставЪала пре свега расколима и Љересима сваке врсте. ”право одавде добиЉа своЉ почетак западна традициЉа именоваЬа ортодоксне и Љедине ÷ркве као „католичке“. £една од обЉава „свеопштости“ Љесте начело организационог Љединства, на коЉе подсеЮаЉу источне титуле ѕредстоЉатеЪа ѕомесних ÷ркава Ц „католикоса“, као и грчки термин за означаваЬе катедралног храма Ц „καθολικὸς ναός“ (католикон, отуда руски „саборна црква“, „собор“). ”шавши у словенски превод —имвола вере израз „саборна ÷рква“ (у почетку Ц „сборна“) скреЮе пажЬу управо на целокупност, Љединство ÷ркве, сабраноЉ из многоброЉних заЉедница, повезаних Љединством вере и таЉни и сачиЬаваЉуЮи Љедно мистично “ело ’ристово.

—аборност (католичност) се зида на реалном евхаристиЉском и догматском Љединству ѕравославне ÷ркве и уопште не потребуЉе формалне „манифестациЉе“ кроз неке допунске процедуре или институте. Ўто се тиче —абора, они су се у двехиЪадегодишЬоЉ канонскоЉ традициЉи уобличили у Љедан од важниЉих института црквеног управЪаЬа, али Ц подвлачимо Ц искЪучиво на помесном новоу! —абори се сазиваЉу и спроводе под председаваЬем првих епископа (патриЉараха, митрополита, архиепископа) и с учешЮем осталих епископа те или друге области (провинциЉе, државе, народа). ”право постоЉаЬе општег —абора епископа на челу с првим епископом Љесте главно формирано обележЉе ѕомесне ÷ркве.

Ќа таЉ начин, речи „сабор“ (σύνοδος) и „саборност“ (καθολικότης) су поЉмови савршено различити по садржаЉу и значеЬу. ћеРутим, у критским документима се утврРуЉе фактичка истоветност ова два поЉма. Ќа делу смо сведоци покужаЉа увоРеЬа у црквено сазнаЬе новотарског постулата о томе да саборност ѕравославне ÷ркве не може бити остварена другачиЉе него путем формалног института Ц —абора: „ѕравославна ÷рква, - говори се у „ѕосланици —ветога и ¬еликог —абора“, - изражава своЉе Љединство и саборност у —абору. —аборност одреРуЉе организациЉу, прихватаЬе одлука и избор свога пута“ (т. 1). ” „ќкружноЉ посланици“ критског форума изЉавЪено Ље да „ѕравославна ÷рква, у Ьеном Љединству и саборности Љесте ÷рква —абора“ (т. 3).

≈клисиолошке новине: „синодалност“ као замена католичности

‘ото: holycouncil.org ‘ото: holycouncil.org
ƒруга мисао, коЉа Ље била обЉавЪена на  ритском саветоваЬу, на први поглед звучи просто шокантно: испада да ѕравославЪе до овог часа ниЉе постигло одговараЉуЮе црквено устоЉство! ѕо речима ÷ариградског патриЉарха ¬артоломеЉа, „канонско устроЉство наше —вете ÷ркве“ Љош се ниЉе „утврдило коначно“. ќво тврРеЬе се образлаже тиме што до овог часа не постоЉи регуларни —абор читаве ÷ркве, коЉи, по речима идеолога  ритског —абора, Љесте апсолутно неопходан за проглашаваЬе Љединства ѕравославЪа.

” свом иступу на отвараЬу —абора патриЉарх ¬артоломеЉ Ље изЉавио: „—аборност (синодалност, συνοδικότης) прожима собом све основне видове живота ÷ркве, од Ьене месне до васеЪенске проЉаве... ƒревна ÷рква Ље установила институт саборности (синодалности) у своЉству врховног и последЬег суда свога живота, не само у ванредним условима спорова и конфликата, веЮ и када Ље реч о начину управЪаЬа Ьоме на сталноЉ основи“.

—удеЮи по овоме, патриЉарх ¬артоломеЉ развиЉа мисао да Ље и на „васеЪенском нивоу“ у ÷ркви такоРе потребно да постоЉи —абор, коЉи Ље позван да у своЉству „врховне и последЬе“ инстанце управЪа ÷рквом „на сталноЉ основи“.

“акав стални ¬асеЪенски —абор не треба просто да постане „врховна инстанца на плану живота и вере чланова ÷ркве“, веЮ и „повезуЉуЮа карика у општеЬу ѕомесних ÷ркава... на светком плану“. Ѕез таквог —абора у ÷ркви тобоже неЮе бити стварног Љединства. ”тврРуЉуЮи да се „Љединство... ЉавЪа као трочлано: Љединство у “аЉнама, у вери и у канонском устроЉству на помесном или регионалном нивоу. ÷рква Ље Љедно тело у читавом свету, обЉедиЬено у ЉедноЉ вери, у ЉедноЉ ЅожанскоЉ ≈вхаристиЉи и таЉинском животу, и зато се нуждава и у саборности (синодалности) и на васеЪенском плану“. ” првих хиЪаду година „Љединство свих ѕоменсих ÷ркава“ на том плану „обезбеРивали су“ ¬асеЪенски —абори, а у садашЬе време оваЉ задатак Ље позван да испуни „—вети и ¬елики —абор“.

ќчито Ље да овакво богословЪе на отворени начин изврЮе традиционално схватаЬе црквеног Љединства и значеЬе саборног института у животу ÷ркве.

£единство ÷ркве се увек сматрало као духовно Љединство. ≈во шта пише о Љединству ÷ркве у ѕравославном катехизису: „÷рка Ље Љедна по томе што Ље она Љедно духовно тело, има Љедну √лаву Ц ’риста и надахЬуЉе се Љедним ƒухом ЅожиЉим“[6]. „÷рква Ље Љедна, меРутим, постоЉе многе ÷ркве одвоЉене и самосталне... “о су посебне ÷ркве, или делови £едне ¬асеЪенске ÷ркве. —амосталност Ьиховог видЪивог устроЉства не спречава их да духовно буду велики делови Љедног тела ¬асеЪенске ÷ркве, да имаЉу £едну √лаву Ц ’риста и Љедан дух вере и благодати. “о се Љединство изражава видЪиво Љеднаким исповедаЬем вере и општеЬем у молитви и “аЉнама“[7].

ѕознати публициста јлександар —турдза писао Ље, штитеЮи православну еклисиологиЉу од приговора паписта: „£единство ÷ркве Ље свецело духовно и не одреРуЉе се ни местом, ни временом. ≈то зашто нас апостол ѕавле позива да 'чувамо Љединство духа у савезу мира, чинеЮи Љедно тело и Љедан дух' по Љединству призваЬа и уздаЬа, памтеЮи да Ље 'Љедан Ѕог, Љедна вера и Љедно крштеЬе'[8]. ѕокушаЉи замене неизрецивог духовног Љединства неким формалним механизмима, посебним личностима или институтима Љесте саблазан: прво Ље Ьему подлегао римски католицизам, а сада се Ьима искушава и православна свест.

√оворити да без сталног свеопштег —абора ÷рква нема пуноважно Љединство, значи отворено признавати да такво Љединство ниЉе постоЉало никада: Љер пошто древни ¬асеЪенски —абори нису били стални институт, онда то значи да и нису могли „да обезбеде Љединство“ на сталноЉ основи. » ево управо сада ÷ариградски патриЉарх позива, коначно, да обЉави стварно Љединство ÷ркве, кога су, показуЉе се, били лишени наши —вети ќци и учитеЪи.

ѕатриЉарх ¬артоломеЉ тврди да —аборе треба сматрати „у своЉству врховног и последЬег суда“, „врховног ауторитета у ÷ркви“, „врховне инстанце на плану живота и вере чланова ÷ркве“. Михове одлуке, „као богонадахнуте, носеЮи печат ƒуха —ветога“, треба да буду „обавезуЉуЮи за све чланове ÷ркве“, тако да „они, коЉи одбиЉаЉу да их прихвате... остаЉу ван ÷ркве“. ћеРутим, ова идеЉа Љавно преувеличава улогу саборног института у ÷ркви.

ќвде Ље умесно присетити се и упозореЬа мученика ћихаила Ќовоселова: „÷рква ’ристова Ље по своЉоЉ суштини савез узаЉамне Ъубави, и непогрешивост... припада само Љедном савезу узаЉамне Ъубави. » то непосредно значи да се познаваЬе истине одузима свакоме ко искЪучуЉе себе из тог савеза, тЉ. ставЪа себе изнад Ьега, наметаЉуЮи своЉе мишЪеЬе, на основу сопственог свог ауторитета свима другима. јко ово чини Љедно посебно лице, онда се познаЬе истине одузима том лицу, а ако то чини заЉедница лица, онда се познаЬе истине одузима од те заЉеднице, без обзира каквом би се титулом та заЉедница украшавала, макар и титулом ¬асеЪенског —абора. «ато што Ље истинити ¬асеЪенски —абор такво сабраЬе, коЉе сведочи о вери не од себе, веЮ од ÷ркве... » ниЉе важан —абор, веЮ Ље важна саборност“[9].

—ама мисао о томе да Ље било коЉи —абор правоснажан да наступи у своЉству коначне инстанце и да Ље управо сазив —абора начин испоЪаваЬа истине, на одлучан начин противречи црквеном искусту, сагласно коме се тражеЬе истине и познаЬе воЪе ЅожиЉе увек схватало као тежи духовни подвиг, а не као испоЪаваЬе неких простих формалних процедура. —аборни суд се увек сматрао само као Љедан од начина сведочеЬе истине, коЉи сам по себи Љош тражи рецепциЉу црквеног сазнаЬа, а уопште не као непорецива истина у последЬоЉ инстанци.

—тални —веправославни —абор Ц разараЬе принципа аутокефалиЉе

Ќечувено новачеЬе Љесте и сама идеЉа стално делуЉуЮег —веправославног —абора.  раЉеугаони камен читаве православне еклисиологиЉе Љесте учеЬе о Љеднакости —ветих јпостола, коЉи су од √оспода »суса ’риста добили иста пуномоЮЉа. Ќа том Ље принципу основана и канонска норма истог достоЉанства и суверенитета аутокефалних ѕомесних ÷ркава. Михови —абори су се увек сматрали као више и самодовоЪне судске и административне установе. ÷рква Ље вековима израРивала заштитне механизме, коЉи спречаваЉу упад Љедних ÷ркава у унутрашЬе послове других. Ѕезусловно, у канонском праву постоЉи принцип апелациЉе „вишем —абору“, али се и такав —абор такоРе сматра у оквиру ѕомесне ÷ркве.

» ево, на фону такве многовековне канонске традициЉе, 2016. године на  риту се прихвата епохално решеЬе: „основати —вети и ¬елики —абор у своЉству регуларно делуЉуЮег »нститута“ (ѕосланица —ветог и ¬еликог —абора ѕравославне ÷ркве, т. 1).

»ако црквено-правни статус сличног —абора остаЉе непрописан ни у каквим уставним документима (а чуваЬе сличне неопредеЪености иде очито на руку црквеним реформаторима), савршено Ље очигледно да се он схвата управо као стално делуЉуЮи надцрквени орган при ÷ариградском патриЉарху. ƒок Ље —веправославни —абор било Љош могуЮе схватати као проширено свеправославно саветоваЬе, неопуномоЮено за прихватаЬе општеобавезуЉуЮих одлука, институт тог —абора ниЉе раРао посебну узбуну, веЮ напротив, чак Ље изазивао симпатиЉе и одреРене наде. јли када Ьега почиЬу отворено да позиционираЉу у своЉству регуларног —абора свих ÷ркава и под тим декларациЉама да уводе спорну канонску, чак и догматску базу Ц све то постаЉе изазов православноЉ традициЉи, Љер Юе прихватаЬе идеЉе сталног ¬асеЪенског —абора значити нарушаваЬе читавог система канонског права и корениту ревизиЉу православног учеЬа о ÷ркви.

—ледеЮа спорна ставка критске еклисиологиЉе Љесте тврдЬа о неопходности светског („васеЪенског“, οἰκουμενικό) нивоа црквеног управЪаЬа, коЉа се замишЪа као деЉствуЉуЮа димензиЉа црквене структуре, са своЉим формалним институтима Ц —аборима и престоЉатеЪем. — овим циЪем се активно искориштава Ц а суштински, превратно изокреЮе Ц титула ѕрестоЉатеЪа ÷ариградске ÷ркве, коЉи се од почетка 6. века назива „васеЪенским патриЉархом“. ќваЉ почетни епитет указуЉе на посебно место у црквеноЉ хиЉерархиЉи архиепископа катедре Ќовога –има Ц престонице –имске (–омеЉске, ¬изантиЉске) империЉе. ѕриметимо да су се као „васеЪенски патриЉарх“ могли титулисати престоЉатеЪи свих пет главних престоница ÷арства. »ако се ова титула сачувала само за ÷ариградског архиепископа, Ьегов носилац се никада ниЉе сматрао у ѕравославноЉ ÷ркви као „патриЉарх читаве васеЪене“. –ади пореРеЬа Ље умесно сетити се да се титула јлександриЉског патриЉарха „—удиЉа васеЪене“ никада ниЉе схватала, и сада се не схвата, у том смислу да Ље читава васеЪена дужна да се обраЮа јлександриЉском патриЉарху код спорних питаЬа, рачунаЉуЮи да се управо од Ьега добиЉе непогрешива одлука последЬе инстанце. јли околности су се измениле, и у садашЬем упорном именоваЬу ÷ариградског патриЉарха не другачиЉе до „¬асеЪенски“ открива се Љасан еклисиолошки програм.

–еч „васеЪена“ (οἰκουμένη) уопште се често среЮе у текстовима, прихваЮеним на  риту. Ќа пример, у „ѕосланици —ветог и ¬еликог —абора“ речено Ље да ÷рква „доноси дарове ЅожиЉе читавоЉ васеЪени“, да „учествуЉуЮи у ЅожанскоЉ ≈вхаристиЉи“ ми се „молимо за васеЪену“, да Ље „—вети и ¬елики —абор открио нове хоризонте у савременоЉ многоликоЉ васеЪени“. ќвде се говори и о „васеЪенском плану“ у ÷ркви (т. 11). » управо у тоЉ „многоликоЉ васеЪени“ и на „васеЪенском плану“ црквене организациЉе  ритски „—абор“ проглашава постоЉаЬе „¬асеЪенског патриЉарха“, коЉи сазива ¬асеЪенске —аборе и председава на Ьима, док у исто време остали „ЅлажеЬеЉши предстоЉатеЪи“ само даЉу своЉу „Љедномислену сагласност“ (ὁμόφρονη γνώμη) одлуци „Меговог Ѕожанског —весвЉатеЉства“. —ве те претензиЉе на Љавни начин понавЪаЉу тужни пут западног папизма.

Ќа путу ка истинитоЉ саборности

ѕрикриваЉуЮи се расуРиваЬима о црквном Љединству, идеолози  ритског „—абора“ воде у катастофе и расколе. Ќа речима осуРуЉуЮи еклисиолошке Љереси и бринуЮи се о чистоти ѕравославЪа, на делу они намеЮу ÷ркви нечувена канонска новачеЬа, иза коЉих стоЉи измеЬена догматика. —амом чиЬеницом одржаваЬа „—ветог и ¬еликог —абора“, без обзира на одсуство неколико ѕомесних ÷ркава, ѕравославЪе Ље поставЪено пред опасним изазовом.  акав Юе бити излаз из настале кризе, тешко Ље предвидети. £асно Ље Љедно: сагласити се с проЉектом „—ветог и ¬еликог —абора“ у садашЬем виду и прихватити Ьегове документе, значи поЮи путем деформациЉе традиционалне еклисиологиЉе, што Юе, несумЬиво, имати наЉозбиЪниЉе последице за црквено Љединство.

ћеРутим, и одреЮи се од идеЉе учвршЮеЬа Љединства православног света Ц рачунаЉуЮи ту и помоЮ свеправославних института Ц такоРе ниЉе благоразумно. Ќеопходно Ље само вратити ту идеЉу у корито отачке традициЉе, да нови по облику, али традиционалан по своЉим канонским принципима, општеправославни институт не би изазвао спорове и раздваЉаЬа.

ѕре свега, нужно Ље одбацити идеЉу сталног ¬асеЪенског —абора као свесветског органа, коЉи стоЉи изнад ѕомесних ÷ркава. —леди одлучно пресеЮи покушаЉе ÷ариграског или било ког другог престола да утврди васеЪенско првенство путем присваЉаЬа неких посебних права и надлежности.

____

[1] Ἑνιαῖον μέτωπον τῆς Ὀρθοδοξίας // Πατρίς. 06.06.1930. Ἀρ. 809. Σ. 1.

[2] ”водна реч Меговог Ѕожанског —весвЉатеЉства ¬асеЪенског ѕатриЉарха кира ¬артоломеЉа на седници отвараЬа —ветог и ¬еликог —абора (20. Љуна 2016. године), http://www.ec-patr.org/docdisplay.php?lang=gr&id=2178&tla=ru.

[3] Lουκαρᾶς E. Ποῖον τὸ ρόλον τοῦ μέλλοντος Οἰκουμενικοῦ Πατριαρχείου // Ἐκκλησιαστικὴ Ἀλήθεια. 1920. Ἀρ. 46. Σ. 428Ц429.

[4] Ὁ Συνοδικὸς Θεσμός: Ἱστορικά, Ἐκκλησιολογικὰ καὶ Κανονικὰ Προβλήματα // Θεολογία, 80, 2 (2009). Σ. 40.

[5] ¬.:  нутов ј., иерей, [≈рмилов ѕ., диакон],  узенков ѕ.¬. –азмышлени€ о регламенте Ђ—в€того и ¬еликого —обораї, намеченного на ѕ€тидес€тницу сего года // http://www.bogoslov.ru/text/4914016.html.

[6] ѕитаЬе 256: «ашто се ÷рква назива Љедна?

[7] ѕитаЬе 259:  ако се Љединственост ÷ркве односи према постоЉаЬем многих ѕомесних ѕравославних ÷ркава?

[8] —турдза ј. –учна€ книга православного христианина / ѕер. с греч. —. ƒестуниса. ќдесса, 1849. —. 110Ц111.

[9] Ќовоселов ћ.ј. ѕисьма к друзь€м. ћ., 1994. —. 139.

ѕревод: архим. др Ќикодим (ЅогосавЪевиЮ)

18 / 07 / 2016

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0