Srpska

ƒвапут роРена

«а низ година коЉе сам провела пишуЮи кЬигу „∆итиЉа новомученика из области  оми“ много пута сам пропутовала таЉ сурови северни краЉ. ѕоред сакупЪаЬа сведочанства о светима, понекад сам се сусретала са занимЪивим Ъудима, чиЉе задивЪуЉуЮе животне приче вреди записати. ѕрича о »рини „абановоЉ Ље Љедна из Ьих. ќна Ље преживела касапнички стаЪински логор, глад и болести, чак су Ље и живу сахранили на сеоском гробЪу. ”пркос свему томе, »рина „абанова Ље све истрпела и притом помагала своЉим ближЬим у Ьиховим животним проблемима.

††††

ѕородица

»рина „абанова се родила у казнено-радном логору Ћокчимлаг у области  оми, где Ље била послата Ьена маЉка “атЉана »вановна, Љер Ље била из свештеничке породице. Мен отац »ван £аковЪевич Ље био син свештеника и он Ље у колевку своЉе, тек роРене, Юерке сакрио породичну икону и тиме Ље благословио. £ош док Ље била дете »рина Ље научила да истрпи све муке коЉе Юе Ље снаЮи касниЉе.  ао пример су ЉоЉ послужили скрушено трпЪеЬе маЉке и очева вера, као и непоколебЪивост Ьеног деде, свештеника £акова »вановича, кога су због верног служеЬа Ѕогу, за казну, преселили у заселак ѕезмог. јли чак и тамо Ље £аков »ванович таЉно продужио да служи. ѕроповедао Ље, крстио, држао опела, а наЉвеЮа драгоценост коЉу Ље имао су биле иконе. ѕородичну икону поклонио Ље свом сину, »ринином оцу, када Ље оваЉ послат на фронт и дао своЉ живот за отаЯбину. ѕородица ниЉе ништа сазнала о томе како Ље он погинуо, али неким чудом »рина Ље у своЉим позним годинама гледала “¬ емисиЉу у коЉоЉ Ље била приказана група Рака, коЉи су нашли земне остатке воЉника из ƒругог светског рата и икону. ј та икона Ље била Љако слична икони, коЉу Ље »ринин отац сакрио у Ьену колевку, а касниЉе са собом понео на фронт. „“ата“, помислила Ље тада »рина, али Ље погледала само краЉ емисиЉе и ниЉе сазнала где су пронашли страдалог воЉника.

ƒетиЬство

»рина Ље, уз своЉу маЉку, прошла кроз све тешкоЮе живота у логору. ќна Ље била обавезна на тежак физички рад у шуми, док Ље Љош била дете. ћеРутим, деца би често пошла дубЪе у шуму, где их не би видели, и тамо су била сведоци ужаса. Ќаиме, на ободу логора комунисти су стреЪали логораше коЉи су били тешко болесни, или због глади нису били у стаЬу да раде. „ћи смо били сведоци тога Ц прича »рина »вановна. Ћогораше су довозили до, специЉално за ту прилику, ископаних ровова. —влачили их, узимали све Ьихове драгоцености, чак и златне зубе, и на краЉу их стреЪали. ƒо дана данашЬег памтим то стратиште, тамо Љош увек Ъуди наилазе на делове старе одеЮе“.

††††

ƒруга страхота у логору била Ље глад. »рина се сеЮа да су били дани када ЉоЉ Ље маЉка давала само Љедан лист купуса да поЉеде. √оЬена глаРу деца су крадом покушавала да из складишта доРу до залогаЉа гЬилог кромпира.  ада би их хватали, казне би биле сурове. „Ќекога су шибали по табанима, а друге су шутирали у стомак. “ада Ље моЉ трбух био надувен од глади, а имала сам и рахитис“, обЉашЬава »рина.

£едном приликом, усред тог грозног логора, зачуо се тихи, прелепи дечЉи глас Ц »рина Ље запевала песму, коЉу Ље од других научила док Ље радила у шуми. “аЉ дечЉи глас дубоко Ље проникао у душе измучених логораша. ѕосле Ље то постала омиЪена разбибрига свих за време кратких предаха од тешког рада.

††††

Ѕекство

ј после Ље покушала бекство из логора. „ѕобегла сам са мамом под окриЪем ноЮи. “ри дана смо бежали од гонича са псима“, присеЮа се »рина.

” оближЬем селу ѕозтикеросу, уточиште у цркви им Ље пружио месни свештеник. »рина »вановна Ље до дана данашЬег захвална верницима коЉи су их скривали, ризикуЉуЮи притом своЉе животе. »ринина маЉка Ље била трудна и следеЮег дана родила Ље Ьеног брата. ћеРутим, он ниЉе проживео ни годину и умро Ље од упале плуЮа. ѕнеумониЉа Ље умало стала живота и »рину. Ќакон тешке болести, помислили су да Ље умрла и живу Ље сахранили. ќна Ље гребала поклопац од ковчега, а рака Ље била плитка, и ниЉе била покривена дебелим слоЉем земЪе. »рина се сеЮа да ниЉе знала где се налази и да Ље било Љако загушЪиво и мрачно. Ќа сву среЮу, Ьено гребаЬе Ље чуо пас, коЉи Ље откопао танак слоЉ земЪе. ” таЉ час за псом Ље дошао и Ьегов газда, коЉи Ље био ловац, и спасао »рину из гроба. „ѕамтим Љедино како се нада мном надвио непознати старац, сав сед, са добрим очима“, благо се сеЮа »рина. “ако се и десило, да су уЉутру сахранили девоЉчицу, а веЮ увече се она вратила у црквено двориште. Куди су помислили да Ље васкрсла и разбежали су се, а Ьена роРена маЉка ниЉе могла да поверуЉе да Ље »рина била клинички мртва и од тада Ље почела да зазире од Ье.

„ј мене су Ц прича »рина Ц довели у цркву, поново крстили и угостили Љако укусном и слатком храном“. “о Ље био Ьен последЬи дан у том селу. ¬еЮ сутрадан су их комунисти нашли, Љер их Ље неко од сеЪана издао.

„”хватли су нас и вратили у логор Ц наставЪа своЉу трагичну причу »рина. ћаму су послали на тежак рад. ѕревозила Ље Рубриво уз помоЮ волова. £едном приликом Ље пала под санке и остала инвалид за цео живот. ј мене су послали у сиротиште и одатле ме пустили тек 1953. године“.

††††

»збор животног пута

Ќакон тога, »рина Ље уписала средЬу поЪопривредну школу у ”Ъановску. “а школа Ље тада била смештена у здаЬу некадашЬег —тефановског манастира —вете “роЉице.

»рина посматра фотографиЉе из тог доба и показуЉе шта се где налазило: „ѕод брдом Ље било манастирско гробЪе, тамо су стаЉали стари камени крстови. «воник су претворили у „ омуну“, а у монашким келиЉама Ље била „ЅесарабиЉа“.  елиЉе су биле испуЬене овчиЉим изметом. ƒруге девоЉке и Ља, смо то све очистиле и окречиле приде. ƒок смо биле ученице те школе, трудиле смо се да се са наЉвеЮом бригом односимо са свиме што Ље некада припадало манастиру. „ак сам остале девоЉке учила да се, док су у здаЬу бившег манастира, понашаЉу пристоЉно, да се не сваРаЉу и не осуРуЉу Љедна другу и да праштаЉу.

“рпЪеЬе

—ама »рина »вановна Ље пратила иста правила током целог свог живота. » тада када Ље услед повреде остала непокретна и када Љу Ље муж оставио болесну и саму са петоро деце, она Ље све мирно претрпела и ниЉе носила злобу у срцу. ¬еровала Ље да Юе ЉоЉ √оспод дати довоЪно снаге да све истрпи. “ри године се она тако мучила, док ЉоЉ се у сну ниЉе указала Ѕогородица, коЉа ЉоЉ Ље рекла само Љедну реч: „»ди“. ѕосле тога, »рина Ље устала из постеЪе и почела полако да се креЮе по стану, а кроз годину Ље потпуно проходала.  ао да све то ниЉе довоЪно, она Ље на себе преузела одговорност да се брине о парализованоЉ маЉци и бившем мужу, коЉи су обоЉе тешко повреРени у несреЮама. Ќа краЉу, чак ни рак ниЉе могао да Ље савлада. „ѕросто нисам имала времена да обраЮам пажЬу на своЉе здравЪе, док су око мене страдали моЉи ближЬи“, говори »рина. ќперациЉа Ље прошла успешно и рак Ље био побеРен.

 ада Љедан човек на своЉим плеЮима носи толики Љад, тада и наЉмаЬе радости Ьега чине неизмерно среЮним. «а »рину та радост Ље певаЬе, с тим што сад пева у хору ветерана. ќстало време она проводи са своЉим многоброЉним унуцима, коЉе учи, као некада другу децу у школи, да се понашаЉу пристоЉно, да се не сваРаЉу и не осуРуЉу Љедни друге и да праштаЉу.

ѕрипремила Ќаталь€ ѕрокофьева
— руског јлександар АокиЮ

02 / 11 / 2016

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0