Srpska

—рби и –уси кроз историЉу

—рби и –уси Ц 2000 година дружбе и милениЉум хришЮанског заЉедништва

††††

Ќико од православних словенска народа ниЉе у своЉоЉ свеукупноЉ историЉи показао толико меРусобне сличности, истоветности, духовне блискости и траЉне Ъубави, као што су то показали руски и српски народ.  ао нека постоЉана невидЪива нит, приЉатеЪство —рба и –уса живи непрекинуто веЮ две хиЪаде година. Ќаша два братска, православна и словенска народа, Љош у древна времена, били су Љединствени део Љедног великог словенског мора. £ош у дубокоЉ прошлости, живела су на истим оним просторима коЉи и данас припадаЉу –усиЉи или пак данашЬоЉ —рбиЉи. ЌиЉе никакво преувеличаваЬе Ц у историЉи можемо врло лако пронаЮи претке данашЬих —рба на териториЉама садашЬе –усиЉе, као и обратно, лако Юемо срести претке данашЬих –уса на териториЉи садашЬе —рбиЉе. ќво са своЉе стране сведочи о истоветности, словенскоЉ величини и Љединствености, као и заЉедником пореклу –уса и —рба. “о Ље и показатеЪ Ьихове наЉближе духовное, културне и етничке сродности.

††††

ЌиЉе случаЉно да поЉедини руски и српски историчари често и данас цитираЉу и тумаче древногрчког географа и историчара —трабона, коЉи Ље живео од 63 г. пре ’риста, до 20 г. после –оРеЬа ’ристовог. —трабон Ље наиме писао да Ље на териториЉи «ападне јзиЉе (данас –усиЉе) и ћале јзиЉе, живео велики народ —рба. —трабон чак наводи и име Љедног владара по имену ќблак, кога ови историчари убраЉаЉу у —рбина Љер —трабон говореЮи о народу коЉим ќблак влада, таЉ народ именуЉе као Sirbaces vel Srbaces. —трабон такоРе открива и податак да су древни —рби на тим просторима обитавали пуних 400 година све док их ’уни, у давна времена, у Љедном од ратова, нису нагнали на сеобу према унутрашЬости ≈вропе. ќ горе поменутом српском владару Ц по имену ќблак, —трабон говори као о моЮном лидеру, коЉи Ље, око 70 г. пре ’риста, слао помоЮ од 20. 000 воЉника краЪу ‘арнаку, господару Ѕосфора и северозападног дела ћале јзиЉе.

» знаменити ћитрополит ћосковски ћакариЉе Ѕулгаков, у првом тому своЉе капиталне „»сториЉе –уске ÷ркве“ пише, да Ље Љош у првом веку, римски писац и географ ѕлиниЉе —тариЉи (23-79.г. нове ере), меРу осталим народима у области  авказа, навео и —рбе. ѕлиниЉе —тариЉи у свом делу „Historia naturalis“, измеРу осталог директно каже: A Cimmerio accolunt Maeotici, Vali, Serbi, Zingi, Psesii Ц у преводу Ц ѕоред  имериЉана стануЉу ћеотиЉци, ¬али, —рби, «инги, ѕсеси. »наче, читава древна —арматиЉа, обухватала Ље териториЉе од ÷рног и јзовског мора на Љугу, земЪе измеРу две знамените реке ¬олге и ƒона, као и цео поЉас до  авказа и  аспиЉског мора. —ве овде наведене териториЉе добрим делом и данас припадаЉу управо братскоЉ –усиЉи. —рпски народ, како наводи ћитрополит ћосковски ћакариЉе, на териториЉи данашЬе –усиЉе, у древноЉ —арматиЉи, тЉ. измеРу  авказа и ушЮа реке ¬олге, помиЬе и еминентни александриЉски астроном, математичар и географ,  лаудиЉе ѕтоломеЉ, аутор знамените „ арте света“, коЉи Ље живео од 87. до 165 г. нове ере. ѕтоломеЉ у своЉоЉ познатоЉ „√еографиЉи“ дословно пише: Μεταξυ δε των Κεραυνιοω ορεων και του Ρα ποταμου Οριναιοι και Σερβοι Ц у преводу Ц »змеРу  ераунског горЉа и реке –а (смештени су) ќринеЉи и ¬али и —рби. »наче, опште Ље познато у историЉскоЉ науци да се река ¬олга у античка времена називала –а.

ѕтоломеЉева ѕтоломеЉева " арта света"
††††

«а нашу заЉедничку руско-српску историЉу Ље веома интересантна и териториЉа «акарпатЉа, коЉа Ље некада давно, но релативно кратко, у X веку, припадала  иЉевскоЉ –усиЉи. £едан део ове области по имену ЅоЉке, веома се често наводи у српскоЉ историЉи. ќбласт ЅоЉке многи од историчара не везуЉу само за «акарпатЉе, веЮ и за неке маЬе или веЮе региЉе на териториЉи данашЬе Ќемачке, „ешке или ѕоЪске, помиЬуЮи истовремено у своЉим истраживаЬима и тзв. Ѕелу —рбиЉу, земЪу на коЉоЉ су живели преци данашЬих —рба. (на пример ¬ладимир ОоровиЮ, ѕавел Ўафарик и др.). ќва региЉа, звана ЅоЉке, поменута Ље и код ¬изантиЉског ÷ара и хроничара из X века  онстантина ѕорфирогенита у Ьеговом делу Ц „ќ управЪаЬу империЉом“. —рби су наиме, по речима овог византиЉског владара, почетком VII века, у времену »сточноромеЉског »мператора »раклиЉа, а по дозволи истога, на Ѕалкан дошли, управо из области ЅоЉке. ( онстантин ѕорфирогенит пише да се област ЅоЉке налазила измеРу “урске, тЉ. измеРу ”гарске-Ѕугарске и ‘раначке државе, тЉ. на Ѕалкану и у ширем ѕодунавЪу). ќви —рби су населили наЉвеЮи део Ѕалкана, настанивши се на териториЉи данашЬе ÷ентралне —рбиЉе, Ѕосне и ’ерцеговине, ƒалмациЉе Љужно од реке ÷етине, ÷рне √оре, данашЬе —еверне јлбаниЉе, древне античке ћакедониЉе и делимично ≈ладе.

Ўто се тиче пак раниЉе поменутог «акарпатЉа на западу данашЬе ”краЉине или негдашЬе древне  иЉевске –усиЉе, Ьега су са ѕодунавЪем многи европски историчари сматрали чак и за прапостоЉбину свих —ловена, а не само —рба (на пример ѕавел Ўафарик, Ћав ЌиколаЉевич √умиЪов и други). ќно што додатно скреЮе пажЬу српских историчара на «акарпатЉе, Ље податак, да извесна област по имену ЅоЉке, и данас постоЉи у «акарпатЉу, где и сада можете срести многе српске топониме, као што су на пример  осово ѕоЪе или  осовска –ека, или код стариЉих Ъуди чути сачуване древне народне песме коЉе певаЉу о —рбиЉи, Ѕеограду или ÷рноЉ √ори. » стари матерЬи Љезик многих житеЪа «акарпатЉа Ље оригиналан и ниЉе нити руски, нити новоисконструисани украЉински, нити поЪски, нити чешки, нити словачки а нити модерни српски. “о Ље можда Љедна вариЉанта древног заЉедничког словенског Љезика, са разним утицаЉима западног, источног и Љужног словенског диЉалекта, коЉи има додирних тачака са многим данашЬим модерним словенским Љезицима, али и са пуно типично српских глаголских облика.

” недостатку времена за исцрпниЉа излагаЬа на тему наше наЉдубЪе древности, ови уводни осврти, пре свега су послужили да, цитираЉуЮи барем неке од древних историЉских извора, одсликамо непобитну реалност дугог сапостоЉаЬа предака српског и руског народа, на оним териториЉама коЉе су некада припадале или данас припадаЉу рускоЉ држави и руском географско-историЉском кругу, што опет сведочи о нашоЉ огромноЉ блискости и непобитноЉ словенскоЉ сродности.

††††

ƒаЪа историЉа наших народа, од делимичног  рштеЬа —рба у VII и значаЉниЉег у IX веку, и  рштеЬа –уса у IX и X веку, далеко нам Ље извесниЉа и ниЉе тако мутна, неЉасна и несигурна за неке чвршЮе закЪучке као она наЉдревниЉа. Ўездесетих година IX века, од времена руских светих кнезова јсколда и ƒира, првих владара  иЉевске –усиЉе, коЉи су 867. г. примили ’ришЮанство, и паралелно с тим процесом, од времена српског кнеза ћутимира за време чиЉе владавине Ље око 873 г. велики броЉ —рба примио ’ристову веру, и руски и српски народ, ушли су практично истовремено, на историЉску позорницу, као зрели и културни народи. »ако се наше две словенске државе у то време више нису директно граничиле, захваЪуЉуЮи светоЉ браЮи  ирилу и ћетодиЉу и Ьиховим светим ученицима, коЉи су Љужнословенско наречЉе узели за основ словенске азбуке и писма, наши народи, постали су Љош сродниЉи и ближи него ли пре —вете “аЉне  рштеЬа. ќд тих времена па све до данас, руски и српски народ само су продубЪивали своЉу многослоЉну блискост и никада се нису налазили у било каквом воЉном сукобу али су зато веома често сараРивали и заЉеднички ратовали за вечне идеале ’ристове Ѕожанске ѕравде.

¬оРени таЉновитим ѕромислом ЅожиЉим, наша два народа, не само да су приближно у исто време први пут у своЉоЉ историЉи у значаЉниЉем броЉу примили ’ришЮанство, веЮ су преко своЉа два —ветитеЪа, коЉа су живела у истом историЉском периоду, и коЉа су носила исто име ¬ладимир, свако у свом роду, учврстили благочестиву веру. £едан, —вети ¬ладимир  иЉевски, по крштеЬу ¬асилиЉе, коначно Ље 988.г крстио –уски народ, а други, —вети ћученик ¬ладимир, на крштеЬу £ован, кнез на српском ѕриморЉу у области ƒиоклитиЉи, учврстио Ље своЉим мученичким подвигом православну веру код —рба. » Љедан и други светитеЪ су своЉ многоплодни и пролазни живот на земЪи, заменили боЪим и вечним на Ќебесима, скоро у исто време. —вети ¬ладимир  иЉевски предао Ље своЉу свету душу у ЅожиЉе наручЉе 1015. године, а —вети —рпски  нез £ован ¬ладимир ƒиоклитиЉски, мученички Ље и на превару пострадао по наредби бугарског цара ¬ладислава, 1016. године. Ќа таЉ начин, преко ова два света савременика и имеЬака, преко двоЉице —ветитеЪа по имену ¬ладимир, руски и српски народ су се на Љедан таЉанствени начин Љош више духовно зближили у небоземним размерама.

††††

ѕосебно Ље интересантан, поучан и значаЉан податак коЉи Ље изнео први знаменити руски историчар, —вети ѕреподобни Ќестор  иЉевопечерски (XI/XII век), да су преци свих  иЉевских –уса, киЉевску земЪу населили дошавши предходно са простора »лириЉе тЉ. са Ѕалкана. “о опет говори о дубокоЉ етничкоЉ и свакоЉ другоЉ истоветности и сличности —рба и –уса.

ћеРусобна блискост наших народа такоРе се продубила одласком српског принца –астка ЌемаЬиЮа 1192. г. на —вету √ору јтонску. Мега Ље тамо повео Љедан руски монах са јтоса, коЉи Ље на двору –астковог оца —тефана ЌемаЬе, господара —рбиЉе, просио милостиЬу за своЉ руски манастир на —ветоЉ √ори. Ќе случаЉно, принц –астко дошао Ље управо у –уски —ветогорски ћанастир на јтосу, где Ље на ЅлаговЉести 1192. г. и пострижен у монашки чин, добивши монашко име —ава. ќн Ље под куполама древне руске обитеЪи упиЉао своЉа прва знаЬа из монашког живота, трудеЮи се у послушности, посту и молитви. —вети —ава Юе 1219.г. постати и први јрхиепископ јутокефалне —рпске ÷ркве, а следеЮе 1220.г. приредиЮе «борник ÷рквених и граРанских закона звани Ќомоканон, «аконоправило или  ормчиЉа. ќваЉ Ќомоканон у редакциЉи —в. —аве ЌемаЬиЮа, дошавши Љош у XIII веку, преко разних преписивача, кроз Ѕугарску у –усиЉу, одиграо Ље огромну улогу у историЉи –уске ÷ркве и руске државе у следеЮих неколико векова, а пре свега на поЪу ÷рквено-правне и државно-правне науке и традициЉе.

††††

” времену трагичног монголо-татарског ропства –усиЉе, коЉе Ље траЉало од 1237. до 1480. године, као значаЉног српског делатника коЉи Ље оставио дубоког трага у духовном животу руског народа, свакако треба поменути светогорског старца »саиЉу —рбина, коЉи Ље 1381.г. превео на словенски Љезик дела светог ƒионисиЉа јеропагита, да би се веЮ следеЮе 1382. г. поЉавио и –уски списак овог превода.

ЌеЮемо заборавити ни ћитрополита ћосковског —в.  иприЉана ÷амблака, коЉи Ље у периоду од 1390. до 1406.г, управЪао –уском ÷рквом. »ако се ћитрополит  иприЉан у историЉи наЉчешЮе назива Ѕугарином, Љер Ље био родом из ¬еликог “рнова, престонице другог Ѕугарског царства, не сме се изгубити из вида врло Љасна историЉска чиЬеница, да Ље неке делове бугарске државе одваЉкада насеЪавао српски народ. —тога ниЉе ни мало случаЉно, нити би иког требало да чуди, што руски Ќиконовски Ћетопис овог знаменитог првоЉерарха, директно назива —рбином.

—вакако, не можемо без помена заобиЮи ни веома плодотворног светогорског Љеромонаха ѕахомиЉа —рбина, коЉи Ље прешавши у –усиЉу, у XV веку, измеРу осталог, написао и три житиЉа Љедног од наЉвеЮих руских —ветитеЪа, —ергиЉа –адоЬешког, као и преко 30 различитих дела. “у углавном спадаЉу разне службе и житиЉа поЉединих знаменитих руских светитеЪима тога доба.

ћало Ље пак позната и чиЬеница да су —рпски ÷ареви и  раЪеви директно помагали –усиЉу у наЉтеже време монголо-татарског ропства. » заиста, све до пада —рбиЉе у турско ропство 1459. г., живеЮи £еванРеЪем ’ристовим и сеЮаЉуЮи се руске Ъубави указане —ветоме —ави и преподобном —имеону ЌемаЬи, многи —вети —рпски  раЪеви и ÷ареви слали су прилоге –уском ћанастиру на —ветоЉ √ори или неки вид помоЮи у саму –усиЉу. —ачуване су и многе грамате коЉе говоре о томе, а ÷ар —рпски ƒушан —илни постао Ље и ктитор –уског —ветогорског ћанастира —в. ѕантелеЉмона. ѕисац древног житиЉа —ветог —рпског  раЪа ƒрагутина, јрхиепископ —рпски —вети ƒанило ƒруги, пише о томе да Ље  раЪ ƒрагутин „много пута у руску земЪу слао своЉе посланике са драгоценим даровима боженственим црквама и манастирима, и милостиЬу нишчима и немоЮнима, Љер Ље он у рускоЉ земЪи имао свог возЪубЪеног приЉатеЪа, кнеза ¬асилиЉа, и Ьему Ље по достоЉности част указивао, шаЪуЮи му сладке речи с великоЪепним царским даровима“.

††††

ѕосле делимичног пада —рбиЉе под власт ќсманлиЉа, поразима на ћарици 1371.г. и на  осову 1389.г., и Ьеног тоталног државног слома 1459. г. падом нове престонице Ц —медерева, српска земЪа Ље утонула у мрак тешког и вишевековног агарЉанског ропства. ”право у то време, –усиЉа Ље уЉедиЬена око ћосковског ¬еликог  Ьажевства, преко победе —ветог ƒимитриЉа ƒонског над ћамаЉем, на  уликовском Ц ( осову поЪу), 1380.г., полако почела да се ослобаРа монголско-татарског ропства, што Ље дефинитивно учинила 1480 г., под ћосковским ¬еликим  Ьазом »ваном “реЮим, победом при тзв. „—тоЉаЬу на реци ”гри“. –усиЉа Ље стога, као Љедина моЮна и слободна православна земЪа у свету, краЉем XV века постала прибежиште многим —рбима са окупираног Ѕалкана. —толеЮима потом, на десетине српских монаха из —рбиЉе и —вете √оре, у наручЉу и загрЪаЉу –усиЉе, налазило Ље речи утехе и охрабреЬа, као и честу материЉалну помоЮ за од “урака опЪачкане и разорене српске храмове и манастире. ѕримера ради, тако Ље средином XVII века, 1653 г., у ћоскву због добиЉаЬа помоЮи за —рпску ÷ркву и ствараЬа савеза против “урске, дошао и сам —рпски ѕатриЉарх √аврило, где Ље био веома лепо примЪен и од ÷ара јлексиЉа ћихаЉловича и од ѕатриЉарха –уског Ќикона. ќн Ље у –усиЉи провео пуних шест година, где Ље 1655 г. заЉедно са –уским ѕатриЉархом Ќиконом, јнтиохиЉским ѕатриЉархом ћакариЉем и –уским јрхиЉереЉима, учествовао на ÷рквеном ћосковском —абору. Ќарочито Ље важно подвуЮи и то да Ље живеЮи у ћоскви, ѕатриЉарх —рпски √аврило, у поЉединим приликама, по благослову ѕатриЉарха Ќикона, замеЬивао и самог –уског ѕрвоЉерарха.

††††

„ак су и неки познати руски владари имали српске крви и били васпитани не само на рускоЉ веЮ и на српскоЉ традициЉи. ѕоменимо на пример првог руског цара »вана IV ¬асиЪевича Ц √розног (√розни на руском значи Ц страшан неприЉатеЪима Ц –усиЉе), чиЉа Ље баба по ЬеговоЉ маЉци £елени √линскоЉ, била —рпкиЬа Ц јна √линска £акшиЮ, кЮер српског воЉводе —тефана £акшиЮa а унука воЉводе £акше, родоначелника ове чувене српске породице. ѕамтеЮи Ъубав своЉе баке јне √линске £акшиЮ, коЉа га Ље у детиЬству упознавала и са Ьеговим српским коренима, ÷ар »ван IV ¬асиЪевич посебно Ље ценио, штитио и помагао —рпски ћанастир ’иландар на —ветоЉ √ори. ќн Ље као велики молитвеник и србофил, као –уски ÷ар и српске крви, написао ћолeбни  анон наЉвеЮем —рбину у историЉи Ц —ветоме —ави ЌемаЬиЮу. Ќе случаЉно, гроб са телом ÷ара »вана IV ¬асиЪевича налази се у јрхангелском —обору ћосковског  ремЪа, поред фресака светих —рба Ц ѕреподобног —имеона ћироточивог, —ветог —аве ЌемаЬиЮа и —ветог ¬еликомученика Ћазара  осовског.

ќсобито значаЉну улогу у опстаЉаЬу српског народа и српске културе на историЉскоЉ позорници, –усиЉа Ље на себе узела после трагичне тзв. ѕрве ¬елике —еобе —рба са  осова, ћетохиЉе и —еверне ћакедониЉе, коЉа се догодила 1690. године. “ада Ље, након неуспелог аустриЉско-српског рата против “урака, 37 хиЪада српских породица, заЉедно са патриЉархом —рпским јрсениЉем “реЮим „арноЉевиЮем, пошло на север, напустивши под притиском зверстава разуларених “урских, Ўиптарских и “атарских хорди, своЉа вековна огЬишта на  осову, ћетохиЉи и ћакедониЉи. »ако Ље Љедан велики део —рба остао на своЉим имаЬима, трпевши невиРена гоЬеЬа од стране “урака, Ўиптара па чак и наЉамника “атара, ова трагична сеоба Ље први пут после 1000 година озбиЪниЉе изменила демографску и националну слику Љужних српских региЉа. Ќо, чак и после ове велике сеобе, српски народ остао Ље веЮински на  осмету и ћакедониЉи. ќни —рби коЉи су избегли, по невоЪи су се наЉвеЮим делом настанили на земЪама тадашЬе ’абзбуршке монархиЉе. ћноги историчари сматраЉу да Ље броЉ избеглих —рба премашио цифру од 200 000, што Ље јустриЉи дало могуЮност Ьиховог насеЪаваЬа на кризним граничним областима према “урскоЉ, организуЉуЮи их у посебне воЉно териториЉалне и административне Љединице зване ¬оЉне  раЉине.  ако су многи српски манастири и на десетине српских цркава на  осмету и другим деловима —рбиЉе уништени, умногоме Ље замро духовни и културни живот српског народа, што Ље довело и до великог недостатка богослужбених кЬига, одежди и сасуда. —таЬе Ље постало посебно критично после Љош Љедног неуспелог српског устанка против “урака коЉи Ље избио 1737. године. ”станак се завршио ƒругом ¬еликом —еобом —рба са  осова, ћетохиЉе и ћакедониЉе. Му Ље предводио српски ѕатриЉарх јрсениЉе „етврти £овановиЮ Ўакабенда. Ќакон ове, можда Љош трагичниЉе сеобе, Ъубимци турских окупатора, Ўиптари, прешавши са териториЉе данашЬе јлбаниЉе, Љош су се више раширили и укоренили на напуштеним и спаЪеним српским поседима. ƒа у овом периоду историЉе ниЉе било помоЮи ћаЉке –усиЉе, како и данас —рби називаЉу наЉмоЮниЉу словенску православну државу, стаЬе у страдаЉуЮем српском народу, и опЪачканоЉ и материЉално увелико разореноЉ —рпскоЉ ÷ркви, било би заиста много теже.

††††

ѕо обиму, одмах после ове две велике сеобе —рба., коЉе су настале услед турских зверстава над незаштиЮеним народом, долази Љедна, у суштини сасвим другачиЉа српска сеоба Ц сеоба у ÷арску –усиЉу. ќна се догодила по жеЪи самих —рба, углавном 1751. и 1752. године, а као одговор на укидаЬе ѕоморишке и ѕотишке ¬оЉне  раЉине за —рбе граничаре у аустриЉскоЉ држави. ”кидаЬем ¬оЉних  раЉина коЉе Ље Ѕечки ƒвор потом подарио угарском племству, —рби граничари су остали без своЉих воЉничких привилегиЉа и под угрозом потпадаЬа у поданички положаЉ према неприЉатеЪски настроЉеном маРарском племству. Ќе желеЮи да живе у некоЉ врсти полуропства под туРинским и римокатоличким притиском, —рби су се обратили с молбом –ускоЉ ÷арици £елисавети, коЉа им Ље као искусним ратницима против “урака, подарила земЪе у £ужноЉ –усиЉи, на граничном поЉасу према “урцима ќсманлиЉама и  римским “атарима. “ако су —рби постали руски елитни граничари са само Љедним великим задатком Ц да бране руске земЪе од набега “урака и “атара и шире териториЉе –уског ÷арства на Љуг и исток. —рбима су дате и посебне воЉно-административне целине. ѕрво Ље 1751. г. створена Ќова —ербиЉа а следеЮе 1752.г. и друга српска воЉно-административна област названа —лавЉаносербиЉа. ѕоменимо и податак да се и раниЉе, пре ових великих српских сеоба у –усиЉу, Љош у време цара ѕетра ¬еликог, но у знатно маЬем броЉу, Љедан део —рба из јустриЉе населио у –усиЉи. ќд ових —рба касниЉе Ље, за време руске царице јне, 1727. г., формиран, по храбрости и воЉном умеЮу, чувени —рпски ’усарски (коЬички) ѕук. » данас, 280 година после, поЉедине породице у ћалорусиЉи памте своЉе српске корене, а многа места имаЉу негдашЬе српске називе, што сведочи о не малом српском присуству у историЉи негдашЬе –уске ÷аревине.

††††

ќбавезно се требамо присетити да Ље, после турске окупациЉа, а нарочито након поменутих ¬еликих —еоба —рба, коЉе су пратиле велике похаре, уништеЬа, разараЬа и паЪевине, —рпска ÷рква практично остала без богослужбених кЬига, многоброЉних икона и ÷рквених сасуда. —ве Ље то у наЉвеЮоЉ мери надоместила стална руска помоЮ српском народу и —рпскоЉ ÷ркви. “а вишевековна помоЮ –уске ѕравославне ÷ркве и –уске ÷аревине српском народу и целоЉ —рпскоЉ ÷ркви, омогуЮила Ље колико толико нормалан ÷рквени живот у нашем народу. «апитаЉмо се, на пример, шта би са нама —рбима било, да вековима ниЉе постоЉало тако обилне руске подршке? ƒа ли би смо ми као народ уопште у оволикоЉ мери опстали и у оволиком броЉу остали православни хришЮани?

ѕосебно велику бригу и сваковрсну помоЮ, како воЉну и дипломатску, тако и црквену и културну, –усиЉа Ље показивала према Љедном малом острву српске државне слободе, званом ÷рна √ора. ѕочевши од ћитрополита ƒанила ѕетровиЮа Мегоша, коЉи Ље 1711. г. постао савезник ѕетра ¬еликог и читавог –уског ÷арства у борби против “урака, па све до ÷рногорског  раЪа Ќиколе I ѕетровиЮа, ÷рна √ора Ље узимала учешЮа у свим ратовима –усиЉе против “урске. Ќарочито Ље интересантно што су —рби ÷рногорци, потпуно добровоЪно и без молбе —ветога ÷ара ЌиколаЉа II, 1905. године ушли у рат чак и против £апанског царства. ” овом, по –усиЉу нажалост неуспешном рату, као наЉхрабриЉи воЉник Љавио се Љедан —рбин ÷рногорац и перЉаник ÷рногорског KраЪа Ќиколе ѕетровиЮа, јлександар —аЉичиЮ, коЉи Ље у личном двобоЉу победио чувеног самураЉа £апанскога ÷арства за шта Ље добио високе почасти и одликоваЬа од –уског ÷ара ЌиколаЉа II –оманова.

††††

Ќо, наЉвеЮи русофил у историЉи —рба, па самим тим и историЉи ÷рне √оре и Ѕрда, засигурно Ље —ветитеЪ ѕетар I ѕетровиЮ Мегош, ћитрополит ÷рногорски, ѕриморски и —кендериЉски. ќваЉ знаменити господар ÷рне √оре и Ѕрда, и велики „удотворац, ѕророк и «аконодавац, Љединствена Ље личност у историЉи српско-руских односа. Ўколован у ѕетрограду за време царице ≈катерине ¬елике и намоЪен под куполама јлександро-Ќевске Ћавре, —вети ѕетар ÷етиЬски Ље у своЉу младу и чисту душу Љош од малих ногу упиЉао неизмерну Ъубав према –усиЉи. ќн Ље у Ъубави ка –усиЉи отишао далеко испред свих. ќ томе сведочи и следеЮи податак. Ќаиме, када Ље веЮ као господар и ћитрополит ÷рне √оре и Ѕрда, —ветитеЪ ѕетар ÷етиЬски почетком XIX века са своЉим —рбима из ÷рне √оре воЉевао против Ќаполеона на ѕриморЉу, као савезник ÷ара јлександра I, он Ље 1807. године изнео Љедан веома занимЪив политички план. ” том документу и предлогу –уском ÷ару јлександру I –оманову, —вети ѕетар ÷етиЬски Ље молио ÷ара да га после победе над Ќаполеоном на —рпском ѕриморЉу, подржи у обнови „—лавЉаносербског царства“. «аузврат, —вети ѕетар ÷етиЬски, писмено се обавезао –уском ÷ару да Юе се он, ако га ÷ар подржи у обнови —рпског ÷арства, одреЮи световне власти и предати Ље –уском ÷ару јлександру I, коЉи би постао ÷ар обновЪене —рпке ÷аревине. «а престоницу —рпског ÷арства —вети ѕетар ÷етиЬски предложио Ље приморски град ƒубровник, настаЬен у то време —рбима римокатоличке вере.

††††

 ако Ље ÷ар јлександар столовао у далеком ѕетрограду, ћитрополит ÷етиЬски му Ље понудио да у ƒубровник пошаЪе свога Ќамесника, коЉи би морао бити роРени –ус, и коЉи Юе носити титулу ѕрезидента —лавЉаносербског ÷арства. Ќа жалост, због раниЉих потписаних договора –усиЉе и јустриЉе, оваЉ план —ветог ѕетра ÷етиЬског о уЉедиЬеЬу —рпског и –уског ÷арства, под царском круном династиЉе –оманов, ниЉе могао бити прихваЮен од стране ÷ара јлександра. “у неизмерну Ъубав према –усиЉи, —вети ѕетар ÷етиЬски Ље посведочио и 1830. године, у свом предсмртном “естаменту, где Ље српском народу у ÷рноЉ √ори завештао вечну верност према ѕравославноЉ –усиЉи и –уском ÷ару, запретивши уЉедно страшним проклетством, свакоме ко буде радио против –усиЉе и –уског »мператора.

÷арска –усиЉа Ље непосредно помагала и велики устанак у —рбиЉи 1804. године, коЉи Ље против “урака подигао родоначелник српске династиЉе  араРорРевиЮа,  ара √еоргиЉе ѕетровиЮ. ѕримера ради, Љедна од наЉчувениЉих и наЉвеЮих битака у читавом устанку, била Ље битка код ¬арварина, 6. септембра 1810. године, у коЉоЉ су значаЉног удела узели и руски воЉници послани у помоЮ —рбима од стране цара јлександра I –оманова. –уске воЉнике Ље у бици предводио гроф ќрурк. ” овом жестоком сукобу, у коме су заЉедничке руско-српске воЉне формациЉе до ногу потукле многоброЉниЉу турску воЉску, животе за слободу —рбиЉе положили су и многи –уси. —амо због продора ‘ранцуза у ћоскву 1812. године, и страха за судбину саме –усиЉе, изостала Ље Љош веЮа руска помоЮ овом српском устанку коЉи Ље уздрмао темеЪе османлиЉске власти на Ѕалкану.

††††

јли, –усиЉа ниЉе стала на томе, веЮ Ље и касниЉе, скоро непрестано, воЉно и дипломатски помагала српски народ у борби против “урака са Љедне стране, и честе западне ненаклоности ка ослободилачким тежЬама балканских народа, са друге. «ато су симпатиЉе према –усима и –усиЉи у српском народу током читавог IXX века стално расле.

“реба истаЮи и одлучуЉуЮу улогу –уске ÷аревине у добиЉаЬу аутономиЉе српске државе и —рпске ÷ркве 1830/31. године. ƒа ниЉе било сталних и упорних руских дипломатских притисака на “урску ÷аревину и посредоваЬа код ÷ариградске ѕатриЉаршиЉе, тешко да би —рби у то време тако лако добили своЉу државну и ÷рквену јутономиЉу.

–уска ÷аревина воЉнички Ље и материЉално помагала српски народ и у ослободилачким ратовим против “урака од 1876-1878. године. ћноги руски добровоЪци су и своЉе младе животе уградили у темеЪе нове српске слободе. —етимо се само погибиЉе чувеног руског пуковника и српског добровоЪца ЌиколаЉа ЌиколаЉевича –аЉевског коЉи Ље командуЉуЮи у бици против турских окупатора, погинуо 20. августа 1876. године, у месту √орЬи јдровец код јлексинца. ” славу ЅожиЉу и у знак захвалности пуковнику –аЉевском и ћаЉци –усиЉи, на месту погибиЉе великог руског воЉсковоРе, по коме Ље чувени руски писац Ћав ЌиколаЉевич “олскоЉ обликовао лик ¬ронског у роману „јна  ареЬина“, подигнут Ље 1903. године велелепни ’рам ѕресветоЉ “роЉици.

††††

»пак, наЉвише место у молитвеном и историЉском памЮеЬу српског народа, припада последЬем руском цару —ветом ћученику ЌиколаЉу II –оманову и ЬеговоЉ страдалноЉ и светоЉ породици. ќваЉ неизмерни христоЪубац Ље с правом назван заштитником православних народа Ѕалкана. ЌиЉе било ни Љедног Љединог историЉског момента, за време Ьегове владавине, када он ниЉе посебну пажЬу и бригу обраЮао на Ѕалканске хришЮане и Ьихово, некада скоро очаЉно стаЬе, под турским оковима. ѕосебно Ље ÷ар ЌиколаЉ II волео српски народ. ќн Ље био скоро Љединствени европски владар коЉи Ље у ѕрвом Ѕалканском рату 1912. године, стао у отворену дипломатску заштиту балканских хришЮанских народа, коЉи су се уЉединили против турског окупатора, и коЉи су ослободили скоро читаво Ѕалканско ѕолуострво од петвековне османлиЉске тираниЉе.

ќне крваве и ратне 1914. године, руски цар ЌиколаЉ и руски народ, одмах су енергично стали у одбрану —рбиЉе од воЉног напада агресивне јустро-угарске ћонархиЉе. Ќе приставши на то да Љедан мали народ, какав су —рби, неправедно буде прогутан од стране ÷ентралних сила, –усиЉа Ље стала уз малену православну балканску сестру Ц —рбиЉу. Ќа првом месту, из хришЮанске Ъубави и бриге за заштиту српског народа. “ом одбраном —рбиЉе од германског империЉализма Ље и почео ѕрви —ветски –ат, током кога Юе у вихору безумне и злочиначке боЪшевичке револуциЉе, и сам —вети ÷ар ЌиколаЉ II –оманов са читавом породицом, као и десетине милиона православних –уса, мученички пострадати. ¬ечно Юе остати запамЮено и христоподобно залагаЬе —ветог ÷ара ЌиколаЉа II за спас —рпске ¬оЉске током јлбанске √олготе, у зиму 1916. године. ƒа ниЉе било ултиматума –уског ÷ара упуЮеног западним „савезницима“, за хитну помоЮ изгладнелоЉ, промрзлоЉ и болесноЉ —рпскоЉ јрмиЉи, сва —рпска ¬оЉска и сав народ коЉи Љу Ље пратио, умро би у албанским лукама. » данас одЉекуЉу истините речи наЉвеЮег —рбина после —ветог —аве Ц светог владике ЌиколаЉа ∆ичког и ќхридског: „—aвест наша нас приморава да плачемо када –уси плачу; да се радуЉемо када се –уси радуЉу. ¬елики Ље дуг наш пред –усиЉом. ћоже човек бити дужан човеку, може и народ народу. јли дуг коЉим Ље –усиЉа обавезала српски народ, 1914. године, тако Ље огроман да Ьега не могу вратити ни векови ни поколеЬа. “о Ље дуг Ъубави коЉа свезаних очиЉу иде у смрт“.

††††

ѕосле ѕрвог —ветског –ата, српски народ Ље ѕромислом ЅожиЉим удостоЉен те части, да прихвати на десетине хиЪада православних –уса коЉи су избегли од антихришЮанског боЪшевичког терора. “ако су се —рби бар мало одужили —ветом ÷ару ћученику ЌиколаЉу II и читавоЉ ѕравославноЉ –усиЉи, али Ље таЉ дуг скоро немогуЮе достоЉно вратити. Ќо, православни —рби нису заборавили, нити Юе икада заборавити, на ÷ара ЌиколаЉа II и Ьегову и сверуску жртву за —рбиЉу.  ао само мали пример, и данас живе Ъубави ка ÷ару ЌиколаЉу II, може нам послужити и податак, да су само током 2006. године, два новопостроЉена православна српска манастирска храма у целини или делимично, посвеЮена —ветим ÷арским Ќовомученицима.

“алас руске емиграциЉе коЉи Ље, по неком дубЪем ѕромислу ЅожиЉем, после ѕрвог —ветског –ата запЪуснуо —рбиЉу и читаву  раЪевину £угославиЉу, освежио Ље нашу земЪу, и дао Ље свеукупном српском друштву нови полет и нову снагу. –атом десеткована српска интелигенциЉа нашла Ље у руским избеглим епископима, свештеницима, монасима, монахиЬама, универзитетским професорима, лекарима, архитектама, историчарима, правницима, педагозима, своЉе нове учитеЪе и узоре светског реномеа.

Ќе заборавимо да Ље управо у —рбиЉи 1922. године, у —ремским  арловцима, основана и –уска «агранична ÷рква, на челу са ћитрополитом јнтониЉем (’раповицким). —етимо се само таквог руског духовног дива као што Ље свети владика £ован (ћаксимович) ЎангаЉски и —ан ‘ранцискански. ќваЉ мудри и бескраЉно благи –ус са древним српским коренима, кога многи сматраЉу и наЉвеЮим —ветитеЪем и „удотворцем XX века, коЉи Ље “еолошки ‘акултет завршио управо у —рбиЉи, а Љедно време предавао и у ЅитоЪскоЉ ЅогословиЉи —ѕ÷, остaвио Ље за собом дубокога трага у духовном животу не само нашег народа веЮ и читавог света. ”право Ље талас руске емиграциЉе дао —рбиЉи нове духовне силе и освежио —рпску ÷ркву, а нарочито српско монаштво, десетинама руских свештенослужитеЪа, подвижника и подвижница. ƒа ниЉе било ове, и за —рпску ÷ркву и за српску државу, неизмерно важне руске послератне помоЮи, —рбиЉа тешко да би се тада тако добро упознала за исихазмом ќптинских —тараца, или знала за женско монаштво, кога су донели управо –уси. Ќе би се удостоЉила ни познанства са писцем капиталне и светски познате „»сториЉу ¬изантиЉе“, коЉу Ље баш у —рбиЉи написао знаменити руски емигрант, византолог и професор √еоргиЉе јлександрович ќстрогорски.

††††

—рби и –уси, као и у ѕрвом, тако и у ƒругом —ветском –ату, били су на истоЉ страни ватрене линиЉе, коЉа Ље од 1941. г. била окренута против наци-фашистичке коалициЉе Ќемачке и »талиЉе. —рпски народ Ље у пролеЮе 1941. године, учинио руском народу засигурно велику услугу и помоЮ, Љер су —рби београдским демонстрациЉама од 27. марта. 1941. г., и своЉим, за ’итлера неочекиваним, свргаваЬем пронемачког режима у Ѕеограду, за неколико недеЪа одложили веЮ спреман план за напад на —овЉетски —авез, звани Ѕарбароса.  ако Ље време касниЉе показало, управо тих неколико недеЪа коЉе Ље Ќемачка изгубила у нападу на £угославиЉу, биле су потребне ’итлеру да избегне напад на ћоскву, у за Ќемце наЉнезгодниЉем периоду великих руских мразева, коЉи су олакшавали одбрану руске престонице. » на таЉ начин, —рби су помогли руском народу и вратили бар део дуга великоЉ и неизмерноЉ рускоЉ жртви за —рбиЉу у ѕрвом —ветском –ату.

» данас, у годинама поновних српских страдаЬа, Љединствена велесила у читавом свету, коЉа се ЉавЪа сталном заштитницом —рбиЉе и српског народа, Љесте управо –усиЉа. » данас, када Ље на распетом  осову и ћетохиЉи срушено око 150 српских цркава и манастира, протеранао 230 000 —рба а преко 1200 Ьих зверски убиЉено, наЉвеЮу и наЉдиректниЉу помоЮ српскоЉ држави и —рпскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви пружаЉу управо руска држава и –уска ѕравославна ÷рква.

» данашЬи ѕредседник –уске ‘едерациЉе, г. ¬ладимир ¬ладимирович ѕутин, Љединствени Ље председник неке светске велесиле, коЉи се тако упорно и отворено супроставЪа отимаЬу духовног срца —рбиЉе Ц  осова и ћетохиЉе, и неодступно бори за свеукупне српске интересе. —тога Ље он данас за —рбе, засигурно убедЪиво наЉпопуларниЉи светски државник. ѕосебно се треба нагласити и велика материЉална помоЮ коЉу руска држава и –уска ѕравославна ÷рква годинама упуЮуЉу на  осово и ћетохиЉу. јко томе томе додамо и велике финансиЉске прилоге коЉе руска држава и –уска ÷рква даЉу целоЉ —рпскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви, што за директне проЉекте договорене на наЉвишим нивоима Ц што за добровоЪну и спонтану помоЮ, преко веома честих прилога руских верника српским храмовима и манастирима, слика руске бриге за српски народ биЮе Љош боЪе приказана.

††††

—ве што Ље до сада, у кратким цртама, истакнуто као наЉважниЉе у нашоЉ двехиЪадугодишЬоЉ руско-српскоЉ дружби, треба увек додатно неговати и унапреРивати на свим нивоима сарадЬе наша два братска словенска и православна народа. ѕосматраЉуЮи у кратким цртама нашу многовековну историЉу и вишестолетне братске и приЉатеЪске, политичке и духовне везе, долазимо до закЪучка: Ъубав –усиЉе према —рбиЉи и српском народу, као и Ъубав —рба према –усиЉи и руском народу, Љесте неизмерно дубока, и за Ьу не треба претерано бринути. ќна Юе, без обзира на све историЉске мене и промене, ћилошЮу ЅожиЉом, молитвама наших руских и српских светих предака као и нашим усрРем ка врлини, само наставити да се грана и даЉе своЉе добре плодове на свим поЪима. “о ни мало и не чуди, Љер како Ље често говорио наЉвеЮи русофил меРу —рбима, —вети ѕетар ÷етиЬски, ми —рби и наша браЮа –уси смо ЂЉедноверни, Љеднородни и Љеднокрвни народї. Ќека таква свест и даЪе расте у нашим срцима и нека се шири и остваруЉе кроз многоброЉне гране наше меРусобне братске сарадЬе. јмин. Ѕоже даЉ.

–еферат игумана ѕетра (ƒрагоЉловиЮа) на ћеРународном ‘оруму
ДЅратска —рбиЉа Ц историЉа и савременостУ,
одржаном у руском граду  алуги од 11-13. новембра 2006. године,
у организациЉи –уске и —рпске ѕравославне ÷ркве

ѕринцип

08 / 12 / 2016

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0