Srpska

Ѕугарска ѕравославна ÷рква о —абору на  риту

††††

—тав —ветог —инода односно —абора Ѕугарске православне цркве према —абору на  риту (2016), као и тексту „ќднос ѕравославне цркве према осталим хришЮанима“

29. новембар, 2016, Ѕугарска ѕатриЉаршиЉа

—вети —инод у пуном саставу, на свом заседаЬу одржаном 15. новембра 2016. године, «аписник є 22, размотрио Ље текст „ќдноси ѕравославне цркве са остатком хришЮанског света“ усвоЉен у Љуну ове године од стране —абора на острву  рит, √рчка, и усвоЉио Ље следеЮи став:

Ќа свом заседаЬу одржаном 1. Љуна 2016. «ап. є 12, —вети —инод у пуном саставу Ље одлучио да предложи одлагаЬе ¬еликог и светог сабора ѕравославне цркве, као и да се припреме за Ьегово одржаваЬе продуже. ” супротном —вети —инод Ље изЉавио да Ѕѕ÷ неЮе учествовати на Ьему.

Ќакон тога, са сличним предлозима су иступили и —вети синоди других помесних православних цркава Ц учесница у организациЉи —ветог и великог сабора ѕравославне цркве. ќрганизатори ¬еликог и светог сабора на  риту се нису обзирали на ове предлоге. Ќакон тога су четири аутокефалне помесне цркве наЉавиле своЉе неучествоваЬе (по хронолошком реду): Ѕугарска православна црква (одлука од 1. Љуна ове године), јнтиохиЉска патриЉаршиЉа (одлука од 6. Љуна ове године), √рузиЉска православна црква (одлука од 10. Љуна ове године), –уска православна црква (одлука од 13. Љуна ове године).

ќд 16. до 27. Љуна ове године на ѕравославноЉ академиЉи на острву  рит у √рчкоЉ, одржан Ље планирани ¬елики и свети сабор ѕравославне цркве, али без учешЮа четири помесне аутокефалне цркве, и без учешЮа признате од стране Ѕѕ÷ аутокефалне ѕравославне цркве у јмерици (ѕ÷ј), чиЉе учешЮе од почетка припрема за сабор ниЉе било предвиРено, чак ни као госта. Ќа —абору су присуствовали представници медиЉи и гости из хетеродоксних верских група (римокатоличке, англиканске, итд.).

—абор одржан на  риту гласао Ље и са неким изменама усвоЉио шест предсаборских докумената, као и своЉу „≈нциклику“ и „ѕосланицу“. ƒокумент „ќдноси ѕравославне ÷ркве са остатком хришЮанског света“ нису потписала 33 епископа коЉи су учествовали на —абору, а неки од епископа коЉи нису потписали (меРу Ьима и истакнути православни богослови) издали су Љавна образложеЬа свог става.

—воЉим дописом «ап. є 798 од 14. Љуна 2016, (заведено у —инодскоЉ канцелариЉи под є 498 од 20. септембра 2016.) Мегова —ветост ¬асеЪенски патриЉарх ¬артоломеЉ Ље послао —ветом синоду Ѕѕ÷ резултате гласаЬа и документа усвоЉена од стране —абора. Ќакон стручног превода од стране овлашЮеног преводиоца, епархиЉски митрополити су добили та документа.

ѕрви важан закЪучак Ље да су документи, изгласани и усвоЉени од стране —абора на острву  рит, у односу на Ьихову предсаборску верзиЉу, претрпели извесне безначаЉане и недовоЪне измене за свеправославно прихватаЬе.

I Ц ƒокумент „ќдноси ѕравославне ÷ркве са осталим хришЮанским светом“

  1. Ўто се тиче текста у тачки 4 може се реЮи да Ље ѕравославна црква под „Љединством свих“ увек подразумевала сЉедиЬеЬе или враЮаЬе у своЉе наручЉе путем светог крштеЬа, светог миропомазаЬа и покаЉаЬа свих оних коЉи лутаЉу по стихиЉама овог света, као и оних коЉи су отпали од Ье у Љерес и раскол, у складу са канонима ÷ркве. £една, света, саборна и апостолска црква никада ниЉе изгубила Љединство у вери и заЉедништву ƒуха —ветог и не може да прихвати наводно „васпоставЪаЬе Љединства“ са „другим хришЮанима“ Љер Ље то Љединство увек постоЉало у “елу ’ристовом, и само Љединство и Љединственост су суштинске особине ÷ркве.
    “акоРе, ѕравославна црква не може да прихвати различите концепте и доктрине на коЉима инославни засниваЉу то Љединство. “акве су теориЉе о постоЉаЬу привидног „Љединства“ свих хришЮанских вероисповедаЬа, као што Ље учеЬе о „невидЪивоЉ цркви“, „теориЉа грана“, „крштеЬска теологиЉа“ или „Љеднакост деноминациЉа“. —ве ове теориЉе се могу повезати са схоластичком доктрином о тварноЉ благодати —ветога ƒуха, коЉа Ље саборно осуРена од —вете ÷ркве. јко се ово учеЬе прихвати, онда се Ьиме може правдати присуство ЅожЉе благодати у разним хришЮанским вероисповестима, коЉе се у разним деноминациЉама разликуЉу у квантитативном и квалитативном смислу. ѕрема томе, инославна теориЉа прихвата да, уколико се у ЉедноЉ хришЮанскоЉ заЉедници врше литургиЉске радЬе, оне могу да призову благодатни живот на различите начине, коЉи варираЉу у зависности од састава сваке вероисповести. ќва теолошка теориЉа тврди да литургиЉске радЬе могу дати приступ спасеЬу хришЮанима заЉеднице коЉоЉ припадаЉу. «ато би претпоставка благодати у свим хришЮанским деноминациЉама требала да представЪа заЉеднички напор ка постизаЬу пуноЮе Љединства у ’ристу (упор. ƒекрет о екуменизму ƒругог ватиканског концила).
  2. ” вези са исказом у тачки 5, у потрази за „изгубЪеним Љединством свих хришЮана“, сматрамо да Ље ова изЉава неприхватЪива и недопустива, Љер ѕравославна црква никада ниЉе изгубила своЉе унутрашЬе Љединство, упркос Љересима и расколима коЉи представЪаЉу иступаЬе из “ела ÷ркве, од коЉих тело не губи своЉу првобитну суштинску целост, а коЉа подразумева онтолошку неодвоЉивост од ’ристове ипостаси.
  3. ” тачкама 6, 16 и 20 признаЉе се „историЉски назив“ Е „других, коЉи се не налазе у заЉедници са Ьом (ѕравославном црквом Ц пр. пр.), инославних хришЮанских цркава и вероисповести“, иако оваЉ документ у тачки 1 утврРуЉе другу ствар, а то Ље да се Љеретичка или шизматичка заЉедница не може назвати „црква“. ѕостоЉаЬе многих цркава Ље неприхватЪиво према догмама и канонима ѕравославне цркве. ќсим тога, у почетку, у тачки 2, у документу се наводи да се „Љединство ÷ркве заснива на чиЬеници да Ље Ьен оснивач √оспод наш »сус ’ристос, као и на Љединству —вете “роЉице, и светим таЉнама ѕравославне цркве. “о Љединство се изражава кроз апостолско преЉемство (наслеРе Ц пр. пр.) и светоотачко ѕредаЬе коЉе Ље живо до данас.“ ƒодатак изразу „историЉски назив“ и обЉашЬеЬе да инославна вероисповедаЬа нису у заЉедници са ѕравославном црквом, не уклаЬаЉу проблематичну погрешност овог текста.  ао што Ље поменуто у т. 6 документа, оваЉ одломак стоЉи у супротности са стварношЮу. Ќазив „ѕравославна“ у односу на £едну, свету, саборну и апостолску цркву ’ристову, историЉски утврРено име, умаЬуЉе ли Ьегову ваЪаност и значаЉ? —вако право име, изникло у историЉи, одражава извесну природу, постоЉеЮу стварност. ” супротном, то би био поЉам без стварног садржаЉа, просто Љедно име без стварног предмета коЉи изражава или рефлектуЉе. “акав назив, без правог субЉекта, Ље фикциЉа. ” овом случаЉу би саборски документ требало да истакне да „историЉски назив цркве“, коЉи се односи на одлутале из заЉеднице ѕравославне цркве, Љесте фиктивно име без стварног односа са реалношЮу. јко ово не обЉаснимо, историЉски назив „инославне цркве“ Юе имати своЉу праву историЉску референцу на коЉу се односи; то Љест, признаЮемо реално постоЉаЬе других цркава, осим православних, што Ље у ЉасноЉ супротности са ставом 1 и са уводним речима т. 6 документа (÷рква Ље Љедна и Љедина).
  4. »зЉава у ставци 12, коЉа афирмише да Ље „заЉеднички циЪ свих приликом воРеЬа богословских диЉалога коначна рестаурациЉа Љединства праве вере и Ъубави“, сувише Ље поЉедноставЪена и не представЪа исцрпно димензиЉе процеса. £единство подразумева ЉедноверЉе, ЉедномислиЉе и ЉедноделаЬе (Љеднодушност Ц пр. пр.) у свим догматским дефинициЉама и црквеним правилима, утврРеним на ¬асеЪенским саборима, као и у односу на литургиЉско предаЬе и светотаЉински живот у ƒуху —ветом. Ќачин да се достигне то Љединство Ље кроз покаЉаЬе, исповедаЬе православне вере и крштеЬе.
  5. “ачка 20 каже да се „перспективе теолошких диЉалога ѕравославне цркве са остатком хришЮанства увек утврРуЉу на основу принципа православне еклисиологиЉе и канонских критериЉума веЮ успоставЪене црквене традициЉе“. Ц но, тачниЉе би било израз „веЮ успоставЪена црквена традициЉа“ заменити са „традициЉом ѕравославне цркве“.
  6. ќпшти утисак овог документа Ље да у Ьему постоЉе многи двосмислени изрази и терминолошке еклисиолошке недоследности. “акоРе Ље важно и то, да из Ьега не проистиче оправдани, свеобухватни и примарни циЪ воРеЬа богословских диЉалога са инославним вероисповедаЬима, коЉи Ље, по канонском поретку, повратак инославних у крило ѕравославне цркве; а такоРе, у складу са тим циЪем нису Љасно формулисани главни основи и принципи овог диЉалога. ”место тога, т. 16 и даЪе, даЉе легитимност невладином „—ветском савету цркава“ у коме Ѕѕ÷, слава Ѕогу, одавно веЮ не учествуЉе.
  7. ” одеЪку о главном циЪу, коЉи смо навели горе у тачки 6, у документима (т. 9, 10, 11, 12, 13, 14 и 15) такоРе, доследно и свеобухватно се регулише методологиЉа за воРеЬе разних диЉалога.
  8. ” тексту тачке 22 Љасно се претпоставЪа непогрешивост и некритички однос ка —абору коЉи Ље одржан на  риту, Љер се у овоЉ тачки потврРуЉе да „очуваЬе истините ѕравославне вере гарантуЉе Љедино саборски систем, коЉи Ље од памтивека наЉкомпетентниЉи и поуздан критериЉум ÷ркве по питаЬима вере и канонских одредби.“ јли би могло да се укаже на читаве периоде црквене историЉе коЉи показуЉу да Ље коначни критериЉум за потврРиваЬе ¬асеЪенских сабора будна догматска свест целе пуноЮе ѕравославЪа. —истем васеЪенских и —веправославних сабора не може да обезбеди аутоматску или механичку исправност исповедаЬа вере православних хришЮана.

II Ц √лавни закЪучак

—абор одржан на  риту ниЉе ни велики, ни свети, ни ¬асеЪенски:

  1. «бог неучествоваЬа на Ьему низа помесних аутокефалних цркава и због прихватаЬа организационих и теолошких грешака. ћеРутим, поштуЉемо и ценимо напоре свих организатора и учесника у ЬеговоЉ реализациЉи.
  2. ѕажЪиво испитиваЬе докумената усвоЉених од стране сабора на  риту, доводи нас до закЪучка да неки од Ьих садрже неслагаЬа са учеЬем ѕравославне ÷ркве, са догматским и канонским ѕредаЬем ÷ркве са духом и словом ¬асеЪенских и ѕомесних сабора.
  3. ƒокументи усвоЉени од стране —абора на  риту су предмет даЪег богословског расуРиваЬа у циЪу исправЪаЬа, редакциЉе, кориговаЬа или замене другим (новим документима) у духу и традициЉи ÷ркве.

Ѕѕ÷ Ље неодеЪиви члан, живи део £едне, свете, саборне и апостолске ÷ркве.  ао део “ела ’ристовог, као само то “ело на помесноЉ териториЉи Ѕугарске и бугарских епархиЉа у иностранству, Ѕѕ÷ Юе и даЪе наставити да буде у братском, евхаристиЉском, духовном, догматском и канонском Љединству са свим осталим помесним православним црквама Ц како онима коЉе су учествовале на —абору на  риту, тако и са онима коЉе нису учествовале. ÷рква ниЉе световна организациЉа него Ѕогочовечански организам. Ќа Ьу не утичу, и на Ьен саборни живот не би требало да утичу, политички и социЉални интереси и поделе коЉе произилазе из Ьих. Мена глава Ље —ам √оспод »сус ’ристос, коЉи Ље „ѕут и »стина и ∆ивот.“

ѕринципи аутокефалности и саборности у црквеном животу не само да нису противречни, него се меРусобно допуЬуЉу, проистичу Љедан из другог и у потпуном су Љединству.

—а бугарског посрбио:

ѕротоЉереЉ-ставрофор —рбоЪуб ћилетиЮ

—ветосавЪе.орг

15 / 12 / 2016

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0