«Шта име моје ти значи?»

Циклус «Моћ књиге». Чланак 4

    

Хамлет за воланом

Постоје сервиси за позивање таксија који клијенту на мобилни телефон шаљу кратку поруку о томе да шаљу возило и наводе име возача. Једном сам наручио кола и добио поруку: аутомобил марке (рецимо) „нисан“, боја (рецимо) црна, возач се зове Хамлет. У принципу, не сећам се тачно марке и боје ових кола, али име возача нећу заборавити. Без било каквог „рецимо“ возач је био Хамлет. „Баш ме занима,“ – мислим, какав је овај таксиста Хамлет. С беретком? С мачем? Тужних очију као што су очи Смоктуновског?...“ Долази возило, излазим из зграде, седам у кола. За воланом је човек источњачког изгледа од четрдесетак година. Мршав, кратке косе, необријан. Ништа нордијско. Ништа онострано и загонетно. Питам: „Јесте ли Ви Хамлет?“ Каже: „Јесам. Куда идемо?“ Одговорио сам и кренули смо.

Али занимало ме је: зашто Хамлет? Зашто не Дон Кихот, или д’Артањан? Упитао сам. Не подругљиво. Добронамерно. Каже: „Мој тата је волео позориште. Радио је као лекар. Као обичан лекар. Није био начелник болнице, није био чиновник. Просто лекар у дому здравља. Али је био лудо заљубљен у позориште. Могао је да превали преко сто километара до Бакуа, да оде на представу или на оперу, а онда ноћу да се врати и да ујутру буде на послу. Он ми је дао име Хамлет.“ Питам: „А имате ли браће и сестара?“ – „Имам.“ – „А да ли су они, - кажем – Ђулијете, Офелије, Меркуцији?“ Он врло мирно окреће волан (сигурно је навикао на таква питања). „Не. Они имају обична имена. Само сам ја Хамлет.“ Даље се возимо ћутке. Осмехујем се гледајући кроз прозор. Добронамерно. Онда кажем: „Ви сте Азербејџанац, зар не? Ако је отац ишао у позориште у Баку, то значи да је Азербејџанац. Знате, био је још један Азербејџанац који се звао Оњегин...“ Сад се већ он осмехује: „Не, нисам знао.“

Власт јунака

Оњегин Јусиф огли Хаџикасимов Оњегин Јусиф огли Хаџикасимов
А он је заиста постојао и звао се Оњегин Хаџикасимов. Његова породица је била племенитог порекла. Префикс „хаџи“ уз презиме значи да је у његовом роду било праведника. Мајка му је била филолог и лудо је волела руску књижевност. Земља је 1937. године обележавала стогодишњицу смрти А. С. Пушкина. Зато је сину који је рођен те године дала име Оњегин. Узгред речено, Оњегинов млађи брат такође има књижевно име: Низами – у част веома познатог источњачког писца Низамија Гјанџеве. И он је рођен кад је била нека годишњица. Схватили сте: занимљива породица. Оњегин (онај из Азербејџана) је занимљив још и због тога што је био један од најпознатијих песника на чије стихове су компоноване песме. Валериј Ободзински их је изводио. „У сваком стиху су само тачке после слова „л“... Тако сам хтео (на руском: хотел), али нисам умео (на руском: сумел)...“ Многи се тога сећају. Певао је у Булбул-огли. Многи су певали. А пошто у СССР-у нису важила међународна ауторска права Оњегин је смело преводио западне шлагере на руски потпуно мењајући смисао. Рецимо, “One way ticket” је претворио у „Плаво-плаво иње“. То је било исплативо. Новац, слава и сви атрибути и једног и другог. Међутим, Оњегин је 1985. године постао Олег. Крстио се и примио је Православље. После је отишао у Оптину где је постао Силуан. Умро је у схими с именом Симеон. Сахрањен је негде око Домодедова. Ето, то је таква прича. „Не знате за овог азербејџанског Оњегина?“ – питам таксисту Хамлета. Каже: „Не. Не знам. Стигли смо.“ Платио сам и опростио од Хамлета. Идем и размишљам. Тачније – сећам се:

Срце без жеља било је тада,

Кад мучну сам врелину пила...

„Оњегина“ ваздушна громада

Као облак нада мном се надвила.

То је Ахматова. Сину није дала име у Пушкинову част, али је била очарана његовом поезијом. И како се само прецизно изразила: „ваздушна громада“. И размишљам: ко је још добио име у част Пушкина? Тачно. Сетио сам се: Вампилов, драматург, назван је по Пушкину. Дивни Вампилов који је написао „Лов на патке“ и „Старијег сина“. И „Кућа с погледом на поље“ и „Анегдоте из провинције“. Он је био јединствен и самоук. Све што је написао вреди. Живео је још краће од Пушкина. Са тридесет пет година се утопио у Бајкалском језеру, 1972. године.

„И небом плове бродови од облака. / Али је сваки гроб – крај земље.“

А рођен је исте године кад и Оњегин, 1937. Јубиларне године. Ето, мислим, какву власт Пушкин има над људским судбинама. И не само Пушкин, већ и Оњегин; не само Шекспир, већ и Хамлет. Односно, нема је само аутор, већ и лик. Он је нешто попут сенке, измишљен је – а такође делује. „Ваздушна громада“. „Ваздушна“, али „громада“.

„Оњегин и космос“  

Идем тако и сећам се Германа Титова. Гагариновог дублера и другог космонаута у свету. Гледао сам документарни филм о њему. Он је добио име Герман у част јунака Пушкинове „Даме пик“ (премда бих се ја плашио да назовем сина по таквом јунаку). А сестра му је Земфира. Она је, опет, добила име из Пушкинових „Цигана“, оних у којима је и Алеко (премда се такође не бих усудио да дам кћерки име у част овакве јунакиње). Германов и Земфирин тата је био професор руске књижевности негде на Алтају. Очигледно да је озбиљно волео стваралаштво „сунца руске поезије“. Није деци дао име по црквеном календару, него по школском програму. Ето, да није сину дао име у част Германа, већ макар у част Ленског – Владимир, Титов би можда први полетео у космос: причало се да партија није хтела да пошаље у орбиту Руса који се зове Герман. Јуриј је боље. Више смо навикли на њега. Топлије је. Како год било, други космонаут света је такође волео Пушкина. Пушкин му је помагао да живи. Тачније, да преживи.

Пилот-космонаут Герман Титов Пилот-космонаут Герман Титов
    

Космонауте тренирају и дресирају на такав начин да није сигурно да ли ће иједан од њих уопште полетети у космос: може се десити да умру и на земљи од преоптерећења или услед несрећног случаја. И колико их је таквих – пионира неба, који су се упокојили на тренинзима на земљи! Један од тестова јесте глува соба. У њој нема ниједног звука и влада мркли мрак. Ту човек треба да седи. Понекад данима. А посматрају га лекари и начичкан је сензорима. Проверавају да ли може да издржи самоћу, некретање и одсуство спољашњих стимуланса. Простије речено, проверавају да ли ће човек полудети у космосу или неће. Дакле, Герман Титов је у глувој соби декламовао читаве главе из „Евгенија Оњегина“. Да би сачувао психичко здравље. Да би изашао из ове собе као друштвено користан човек. И рецитовао је тако много да су стручњаци који су га посматрали стекли утисак да Титов зна напамет целог „Оњегина“. Али не само то, он је знао напамет Мајаковског и још по нешто. Био је образован и паметан. Једном речју, из собе је изашао као друштвено користан космонаут. И чик нека сад неко каже да су за освајање космоса потребни само физика, инжењери и софистицирана техника.

Да би човек летео до звезда треба прво да их посматра. А гледање звезда је већ поезија и ако је нема, човек ће целог живота гледати само у земљу као да је нешто изгубио.

Ничег више нисам стигао да се сетим тог дана, зато што није требало да идем далеко од места на којем сам изашао из Хамлетових кола. Поштено говорећи, ничег више о Оњегиновом животу се не сећам, осим тога што сам научио на часовима руске књижевности. „И више није било мастила, и оловка се сломила“. Ако се сетим или ако сазнам, испричаћу вам. Часна реч.

Протојереј Андреј Ткачов

Са руског Марина Тодић

12/29/2016

Види такође
Кад спаљују књиге Кад спаљују књиге
Циклус „Моћ књиге“. Чланак 3
Протојереј Андреј Ткачов
Да су књиге небитне људи их не би спаљивали. Овако их спаљују. Спаљују их редовно и аргументовано. Калиф Омар је спалио Александријску библиотеку пропративши паљење сакраменталном реченицом: „Ако је у свим овим књигама исто оно што и у Курану,чему оне?
Бегунац од света: књига протоjереjа Андреj Ткачова Бегунац од света: књига протоjереjа Андреj Ткачова
Jeромонах Игнатиjе (Шестаков)
Књига коју држите у рукама посебна је по томе што, на њеним страницама, један познати руски свештеник, проповедник и мисионар наступа у улози књижевног критичара.
Изабрана дела руског свештеника и мисионара оца Андреја Ткачова Изабрана дела руског свештеника и мисионара оца Андреја Ткачова
У издању издавачке куће "Бернар" на овогодишњем Београдском сајму књига појавиће се изабрана дела познатог руског свештеника и мисионара, оца Андреја Ткачова. У пет тематски потпуно одвојених књига читаоци ће моћи да открију одговоре на многа питања савременог човека - хришћанина из угла протојереја Ткачова.
Књижевност као Тројански коњ Књижевност као Тројански коњ
Циклус „Моћ књиге“. Чланак 2
Протојереј Андреј Ткачов
У пубертету треба читати о путовањима, о пиратима и о авантурама. Фенимор Купер, Жил Верн, Стивенсон... Запажа се известан ненадокнадив губитак тамо где дете у пубертету не чита после поноћи, не машта над књигом, не замишља себе као једног од јунака.
Моћ књиге Моћ књиге
Циклус „Моћ књиге“. Чланак 1
Протојереј Андреј Ткачов
Портал „Православие.ру“ представља циклус чланака протојереја Андреја Ткачова „Моћ књиге“, посвећен улози књиге у цивилизацији, њеном утицају на људске судбине и књижевности као „локомотиви живота“.
Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×