Православие.Ru, 25 июля 2017 г. https://pravoslavie.ru/srpska/105353.htm |
Обележавање 200 година од смрти вође Првог српског устанка Карађорђа Петровића одржано је данас на Опленцу.
Свечаној церемонији која је почела полагањем венаца, а настављена пригодним уметничким програмом присуствовао је министар за рад, запошљавање, борачка и социјална питања Зоран Ђорђевић.
Он је у обраћању присутнима рекао да вођа устаника Карађорђе није дочекао да види слободну Србију, али је уградио себе у темеље српске државе.
Вожд Карађорђе убијен је на данашњи дан 1817. године код Велике плане у Радовањском лугу.
***
Била је то наизглед само још једна од многих побуна Срба против турског окупатора. А онда, Први српски устанак је под вођством Ђорђа Петровића прерастао у рат за национално ослобођење и утабао стазу за стицање независности Србије. Због тога је, према речима историчара Дејана Ристића, Карађорђе утемељивач нововековне српске државе.
Двестогодишњица његовог погубљења у ноћи између 25. и 26. јула 1817. прилика је да се да савремени вредносни суд о њему и надогради све оно на чему смо му захвални, истиче Ристић у разговору за „Политику”.
Још пре 1804. године, Ђорђе Петровић се супротстављао османској власти, најпре као хајдук, а затим и у аустро-турском рату и борбама у Кочиној крајини. Потом се вратио у Београдски пашалук, којим је крајем 18. и почетком 19. века владао Кара Мустафа-паша, благ и наклоњен Србима који су га назвали „српска мајка”. Али, у пашалук почетком 19. века долазе дахије – одметнути јаничари. Они се најпре стављају у службу паше, а онда га убијају и заводе страховладу у пашалуку која кулминира „сечом кнезова”, подсећа Ристић.
Погубљење десетина највиђенијих Срба определило је преживеле народне прваке да се 15. фебруара 1804. окупе у Орашцу, где доносе одлуку о подизању устанка. Карађорђа бирају за вођу, на предлог Станоја Главаша који је одбио да стане на чело побуне. Карађорђе је тај избор невољно прихватио, напомиње Ристић.
– После ослобађања Орашца, Аранђеловца, Тополе, затим добијених битака током 1805. и 1806. (Иванковац, Мишар, Делиград), године 1807. ослобођен је Београд. Тада побуна прераста у ослободилачки рат и Карађорђе успоставља комуникацију с бечком и руском царском владом, накратко чак и с Наполеоном, тражећи савезнике. То му је само делимично успело, јер је Београдски пашалук био кап у османском мору и много су се већи интереси преламали у троуглу Беч–Петроград–Истанбул – објашњава Ристић.
После српског пораза на Чегру 1808. устанак слаби и Турци 1813. враћају цео пашалук под своју контролу. Карађорђе одлази у Аустрију и потом у Русију тражећи начина да прибави нове снаге, оружје и подршку. У међувремену, Милош Обреновић 1815. подиже Други српски устанак и убрзо трансформише борбу из оружане у дипломатску.
– Таква Милошева стратегија показала се мудром и далекосежно исправном, што је и потврђено 1878, међународним признањем Србије на Берлинском конгресу. Карађорђе је пак сматрао да треба да се врати у Србију и устанку поврати оружани карактер. Он се залагао да се ствари решавају на бојном пољу, док је Милош био склон преговорима, дипломатији и подмићивању. То је био суштински разлог њиховог сукоба иако су били пријатељи и кумови – истиче Ристић.
Карађорђе је преко посредника обавестио Милоша о повратку и склонио се у околини данашње Велике Плане, у Радовањском Лугу, код свог пријатеља Вујице Вуличевића, иначе Милошевог кума.
– Сматрао је да је ту безбедан и да ће одатле успоставити везу с Милошем. Уместо тога, Милош је наредио његово убиство, које је било монструозно. Погубљен је секиром и потпуно искасапљен. Тако је трагично, неочекивано и недопустиво изгубила живот једна од најзначајнијих личности српске историје – сумира Ристић.
Карађорђе пак ни после смрти није имао мира.
„Најпре је кришом, на брзину сахрањен у Радовањском Лугу како Турци не би нашли његове посмртне остатке и иживљавали се над њима. Нешто касније, пренет је у Богородичину цркву у Карађорђевом граду у Тополи коју је сам подигао, да би почетком 20. века био по трећи пут сахрањен у Цркви Светог Ђорђа Победоносца на Опленачком брегу у Тополи коју је подигао његов унук краљ Петар Први”, закључује Ристић.
И ове године, на годишњицу Карађорђевог убиства, биће положени венци на Опленцу. Ристић каже да би ова јубиларна годишњица морала да се обележи не само кроз манифестације већ и кроз образовни систем и средства јавног информисања.
– Чини ми се да не користимо овај повод да изнова вреднујемо Карађорђев јединствени и огромни допринос и да из угла савремене генерације искажемо захвалност једном од очева нације – сматра историчар Дејан Ристић.