Схиархимандрит Илија (Ноздрин): «Господ није ломио вољу ученика и никакав духовник то не сме»

Рейтинг@Mail.ru Rambler's Top100 Православие.Ru, 29 июля 2017 г.
http://www.pravoslavie.ru/srpska/105453.htm
Схиархимандрит Илија (Ноздрин)
Са руског Ива Бендеља

    

Истински задаци и грешке духовника, избор свештеника који би могао да буде прави учитељ тек оцрковљеном човеку, – мало је тема тежих за разговор од ових. Ова, не тако лака, питања православни портал „Фома“ је решио да постави једном од најпознатијих и најпоштованијих духовника нашег доба, оптинском старцу Илији.

–Баћушка, реците, зашто је човеку који прилази Цркви неопходно духовно руковођење? Из чега се оно састоји?

–Духовном животу се треба учити, и то је, по свој прилици, најважнија школа у нашем животу, без које је цело наше друштво осуђено на пропаст. Погледајте докле је довело безбожје, одрицање живота по заповестима. Није случајно што је средином века наш свет стајао на граници погибије и атомске катастрофе, управо оних година, када су на телевизији обећавали да ће ускоро „показати последњег попа“. Сада тероризам, демонска мржња, деградација нашег села – имају исти корен, што доводи до рушења континуитета у духовном искуству, без којег не можемо нормално да живимо. То не само да удаљава човека од спасења у вечном животу, него и руши свакодневни социјални живот.

Задатак духовног подучавања је управо у томе да препороди и утврди традицију преношења духовног искуства са колена на колено, а такође и да га очува и умножи. О важности тог служења говори и то што у Јеванђељу Господа називају Учитељем. Јер нам је Он сам био пример: Спаситељ је ходао по Палестини са ученицима, из краја у крај, и поступао исто као и други учитељи тог доба, не само у Израиљу, него и у Атини, и на Истоку. Тиме нам је Христос показао да за духовно учење није неопходна топла учионица, може се учити и на голом камењу. Главно је шта и како учимо.

Хришћанство на то даје јасан одговор. Наша вера, богатство нашег духовног живота задобија се пре свега директним разговором са Богом, тојест молитвом, кроз коју човек јача у вери, и без које, према речима Теофана Затворника који је, узгред, био ректор Петербуршке духовне академије, теоретско знање и образовање мало вреде. Али, у исто време свети Теофан не пориче значај знања које је такође неодвојиви део духовног живота, и које човек ни у ком случају не сме да пренебрегава. Зашто данас имамо тако много проблема, између осталог и у духовном животу, у трагању за духовником? Сва несрећа је у одсуству православног васпитања и знања из богословских наука. Ако би дете из детињства понело макар неко сазнање шта је духовни живот, шта је то вера, могло би да избегне многе грешке.

Учити се духовном животу значи примењивати молитву и образовање. И, наравно пре свега, важно је схватати да духовник не може за пет-десет минута дати човеку то, што би, у нормалним животним условима, требало годинама да усваја. Јер често људи долазе у Цркву мислећи да ће одмах постати светитељи, добити посебне духовне дарове од Бога. Али то се не догађа.

Молитва и обраћање Богу треба да су у складу са образовањем, стицањем знања и променама у свакодневном животу.

И управо тим променама треба да руководи духовник. Међутим, он сам по себи не може много дати човеку уколико овај није спреман то да прихвати. Духовник може нешто да објасни, али, као што је речено у јеванђељској причи, сејач сеје, а затим долазе врапци и чавке, кљуцкају зрна и човек опет остаје празан. Човек и његов духовник треба да сарађују, да буду пријатељи. Само тада ће бити могуће говорити о истинском духовном расту човека.

–Сматра се да духовник треба да научи човека да мисли самостално, да се самостално духовно развија. Међутим, многи људи пре бирају да се једноставно у потпуности препусте свештенику, саветују се са њим чак и какве тапете да залепе. Многи осуђују вернике за такво одрицање од своје воље. Да ли је то заиста неправилно?

–Човек треба да сачува своју вољу и треба сам да доноси одлуке. Јер само човек лично може да направи коначан избор у својој души.

Зар не би могао Господ да спаси Јуду од издаје? Могао би, наравно. Зашто, онда Он то није урадио? Јер би то било могуће урадити само насиљем. Богу и Његовој светости је недопустиво да присиљава човека. Принудно добро не може бити добро. Јер, зашто је распет Спаситељ? Он је могао да створи цео идеалан свет и без тога, и да не буде никаквих порока на земљи, и човеку ништа не би било потребно, никакве војске, ни канцеларије. Али Господ је могао то да уради само принудом, сломивши човекову слободну вољу. Он није тако поступио, већ је оставио људима могућност да сами бирају између добра и зла.

Социјални живот даје човеку готова знања, културу, проверено искуство, али како тиме да се користи, он сам одлучује. Тако је и у духовном животу. Господ нам даје кроз искупитељску мисију, преко крста, могућност да побеђујемо своје немоћи, боримо се са ђаволом. Али, користити се том могућношћу можемо само по сопственој вољи. Господ нам је створио васељену, створио законе по којима живимо, дао нам воду, храну, све што је неопходно. Али, како да живимо у овом свету, условљено је, пре свега, нашом вољом, нашим трудом и знањем. Зато је важно да се живот гради на поштовању Божанских заповести, и на слободном избору.

–А шта ако духовник отворено ломи људску вољу, не покушава да подучава, већ да наређује?

–Тада то није духовник. Шта ту рећи, кад је све написано у Јеванђељу. Погледајте, како је проповедао Спаситељ, како су проповедали апостоли. Тако треба да делује и духовник. Ако он не поступа по Светом Писму, не поштује јеванђељске заповести и покушава да наређује... како онда може бити духовни учетељ хришћанима?

Наравно, треба побуђивати човека да се промени, треба исправљати и усмеравати, али у исто време не сме се вршити притисак на личност.

    

–Неки људи траже духовника искључиво у манастиру, чак и не провире у храм поред свог дома...

–Опет, то је погрешно, када особа тражи негде за брдима, мислећи да је ће јој тамо бити боље. Старац Силуан је говорио, ако човек верује духовнику, Господ му преко духовника открива мудрост, без обзира колико је духовно мудар, научен или искусан његов учитељ. Ту је потребно више поверења оног ко моли ка Господу. Ако човек верује Богу, онда му благодат Божија открива оно неопходно.

–Код особе која се тек обратила у веру, стремљење ка монашком путу је тесно повезано са тим што се живот монаха сматра правилнијим, спасоноснијим, а живот мирјана представља одређену „полу-меру“

–Наравно, монашки живот и живот у свету се много разликују. То су два различита пута, али она у подједнаком степену воде ка главном циљу људског живота: спасењу душе и сједињењу са Богом.

Ако човек одлази у манастир, он цео свој живот посвећује спасењу своје душе. Његов живот се заснива на молитвама и послушањима, која би требало да буду неодвојиви део живота сваког монаха. И овде, узгред, улога духовног руководиоца и степен послушања њему треба да буде много виши.

Али и живот мирјана такође треба да буде подређен истом циљу спасења. Разлика је само у томе што је живот човека у свету условљен другим обавезама: да обезбеди породицу, васпита децу, и другим, важним богоугодним бригама. Поред тога, у животу човека који се није удаљио од света, појављује се мноштво светских искушења, али то је само спољна опасност и додатна могућност, јер ће, пребродивши та искушења, човек обрести непроцењиво духовно искуство.

Важно је имати на уму да Господ зна каква искушења коме да пошаље. Нема особе која се не може спасити. Зато, када бирамо свој пут, морамо знати да, како пут монаха, тако и пут мирјана подједнако су спасоносни, и важно је смислено избор правити, без журбе, ослањајући се на своје унутрашње приоритете. И поступати сагласно својој савести, по вољи Божијој.

–Дакле, шта да чини особа која је тек пришла Цркви, и тражи свог духовника? Како направити прави избор?

–Важно је имати на уму да наш свет лежи у злу, да смо после Адамовог пада сви грешни, и овде сваки човек, сваки духовник такође има своје грехе. Савршени идеал не постоји.

Заиста, постоје људи са великим знањем и духовним искуством, којима је могуће обратити се за духовно руководство. Међутим, треба пажљиво бирати, схватајући да чак и јако добар духовник може да вам, из неког разлога, не одговара. Чак врло образовани и искусни духовник може да не одговара, по неким чисто људским критеријумима. Биће вам тешко да изградите однос, зато је важно оценити све, између осталог и људску компатибилност.

Сем тога, желео бих да напоменем шта је говорио Теофан Затворник о почетку духовног живота код човека. Шта је то Царство Небеско? То је разговор са Богом, чистота душе и благодат Божија. Бити очишћен од својих грехова и лично се обратити Богу– најважније је због чега човек долази у Цркву. Ако се човек научи покајању, преумљењу душе и молитви, онда ће моћи да живи уз било ког духовника, самостално ће дејствовати, самостално правити изборе у корист добра, тежиће му. Ако не научи, ни један духовник му неће помоћи.

Важно је такође не заборавити, у свом поверењу ка духовнику, да самостално оцењујемо оно што се догађа. Неопходно је примењивати речи духовника са речима Јеванђеља, са учењима Отаца Цркве, са њеним саборним одлукама, које је важно изучавати и разумети. Никакав ауторитет духовника их може поклопити.

И, наравно, човек који је тек дошао у Цркву треба непрестано да се моли, јер је разговор са Богом најважније ка чему тежи сваки хришћанин.