Чудна икона

Рейтинг@Mail.ru Rambler's Top100 Православие.Ru, 6 октября 2017 г.
http://www.pravoslavie.ru/srpska/106922.htm
Петар Давидов

Ову причу смо чули од монахиња из обитељи манастира Преподобног Прохора Пчињског, који се налази на југу Србије, свега неколико километара од границе са Македонијом.

Када смо ушли у манастирску продавницу запазили смо необичну икону: био је то светац са крстом у руци (значи то је мученик или исповедник), али није био обучен у традиционалну одежду, већ у војничку униформу. Неко из наше групе је претпоставио да се пред нама налази лик руског Војномученика Јевгенија Родионова, који је до смрти остао веран Христу и одбио да у заробљеништву скине крст са врата, после чега су га мучки убили муслимански чеченски терористи. Али испоставило се да то није био случај: као што смо установили, на икони није био представљен руски војни грб, већ српски. Дохватили смо се лупе и прочитали текст: «Св. Јован Руски исповедник. Помоћник Српском народу». Превод нам, очигледно, није био потребан, али зашто је Свети Јован, руски светац из 17. века, био у савременој српској униформи? Како то да растумачимо? Разуме се да су сви свети наши помоћници, и ту њихова националност нема неки велики значај. Тако се ми молимо за небеску подршку и Светом Георгију Победоносцу или Исаку Сирину, Николају Чудотворцу, или пак Мојсеју Мурину. Па ипак, зашто се баш на овом месту налази наш овоземаљски (дај Боже и небески) сународник, Свети исповедник Јован Руски?

Монахиње су нам објасниле шта је посреди. Сви ми памтимо страшно НАТО бомбардовање 1999. године, због кога је колевка српског Православља, Косово и Метохија, подпала под апсолутну власт исламиста и њихових газди, НАТО «миротвораца». Сећамо се и подсмешљивих васкршњих честитки, које су окупатори исписивали на својим бомбама и ракетама. Од њихових бомби погинуло је више хиљада људи, а главне жртве су били обични људи. Као што је напослетку признао и високи представник УН-а за људска права у бившој Југославији Јиржи Динсбир, балканска операција НАТО је узроковала више цивилних жртава него косовски конфликт, због чијег решавања је та операција и била покренута. Нанета је страшна штета животној средини у Србији, разрушена је привреда. Ако узмемо да у овај час Србија како-тако долази к себи, после много година, а њен народ је, ма како год страшно то звучало, навикао на сталне ратове, онда можемо претпоставити да би завладао потпуни хаос и да би било много више невиних жртава да то бомбардовање није било прекинуто. Да, Србија је морала да то прихвати како не би била у потпуности уништена и разорена. Притом, сами знате да се на тадашњу Русију, вечну наду Срба, није могло рачунати. Али су се зато на руске свеце увек могли ослонити. Исповедник Јован је светли пример кроткости под таквим околностима, у којима су се тада нашли Срби. Он је био у турском заробљеништву и својом кроткошћу је многим људима открио пут ка Христу. Да, у његовом животу није било велике световне победе, није било труба и фанфара, али било је победе Христове, победе кроткости, тихе и светле победе Бога, коме је ближи «глас тих и танак».

И, како су нам испричале монахиње, Свети Јован Руски се одевен у српску униформу јавио једном светогорском монаху, који се усрдно молио. Светац му је рекао: «Идем да помогнем браћи Србима.» Следећег дана, 10. јуна 1999. године, НАТО бомбардовање је заустављено…

За хришћане су времена увек тешка, и оно у коме живимо није никакав изузетак. Ако обратимо пажњу на то шта се дешава на Косову и Метохији, тим пре схватамо да се живот на том подручју ни у којем случају не може назвати мирним и срећним. Али се, упркос свему, јеванђељска проповед наставља. И, како су нам рекли монаси овдашње обитељи, неки локални Албанци или чак војници НАТО-а, који су се испрва доста агресивно или с ниподаштавањем односили према Православљу, у један мах постају хришћани: некима од њих очи отварају чудеса, а другима тај исти «глас тих и танак», упознавање са тихим светом Христове љубави, која побеђује свако оружје. Тако да је исувише рано отписивати Православље на Косову и Метохији. Ако је један свети руски сужањ, кроз своју кроткост, могао да приближи Христу на хиљаде људи, зар не могу поновити његов подвиг хиљаде православних Срба, који су се нашли у заробљеништву на сопственој родној земљи?