Манија политичке коректности уништава Европу

О узроцима и перспективама пораста хришћанофобије у Европи, о тенденцији према одрицању од традиционалног морала и посебном путу Русије, о филму „Диригент“ и смислу живота у интервјуу који је дао новинарки РИА Новости Олги Липич у тешко време за Цркву, говорио је један од њених истакнутих јерарха – председник Оделења за спољне црквене везе Московске патријаршије, композитор, митрополит Волоколамски Иларион.

Фото: РИА Новости, Владимир Федоренко

—   Забрану ношења крстића у радно време у Великој Британији многи верници сматрају за истакнути пример пораста хришћанофобије у Европи у току последњих година. Познато је да су британски грађани који су добили отказ због демонстрације својих религиозних симбола поднели тужбу суду у Стразбуру. Како се сад развија ситуација и шта Ви о томе мислите?

— Позиција владе Велике Британије која се састоји у оправдању забране послодаваца за ношење крстића на радном месту садржи се у позиционом документу упућеном Европском суду за права човека. Овај позициони документ је упућен у одговор на тужбу неколико грађана Велике Британије којима је у различито време забрањено да носе крстић. Између осталог, то је позната Нађа Евејда, чији је случај имао приличног одјека: пре неколико година она је остала без посла у авиокомпанији “British Airways” зато што је одбила да скине крстић који је носила преко униформе. Затим је медицинска сестра Ширли Чаплин која је 30 година радила у болници добила отказ зато што је носила крстић. И још низ лица која су одбила да региструју савезе истог пола као брак.

У овом позиционом документу који нам је непознат, по информацијама из медија каже се да послодавци имају право да забране ношење крстића. И енглески правници у одбрану ове позиције истичу читав низ аргумената важећег права Велике Британије, као и религиозне аргументе, на пример, да ношење крстића за хришћане није обавезно.

У разматрање ове теме укључио се Кентерберијски надбискуп Ровен Вилијемс који је говорио да је за многе крстић данас постао део некита. Неслагање с овом позицијом истакао је претходни надбискуп – лорд Кери.

У принципу, ово питање се сад разматра у Великој Британији. Међутим, главно је, како ми се чини – сама формулација питања о томе да послодавац може да забрани ношење религиозних симбола својим радницима, а посебно ношење крста. Мислим да то сведочи о врло озбиљном моралном паду и о свесном одрицању представника руководства Велике Британије од хришћанских корена ове земље.

Мислим да је једина паралела која се овде може навести и која ми сасвим природно пада на памет – паралела са Совјетским Савезом у којем је било забрањено управо ношење крстића и где су они скидани с врата уколико би били примећени. И ја сам био ђак, носио сам крстић и сећам се како ми га је наставница кад је приметила ланчић, извукла га је и скинула... Уколико Велика Британија у идеолошком диктату жели да постане налик на ратоборни секуларизам Совјетског Савеза, то неће бити најласкавије поређење за земљу која се сматра демократском.

— А с чиме је, по Вашем мишљењу, повезано то што се слични догађаји у току последњих година бележе један за другим?

— Мислим да је у многим западним земљама, а посебно у Великој Британији – настала некаква манија политичке коректности која се развија брзином манијакалне психозе. Ова политичка коректност се састоји у томе: не дај Боже да ми хришћани или ми – представници ове или оне западне земље било чиме увредимо муслимане, или Јудејце, или хиндуисте или представнике других религија. И да се не би изазвали међурелигиозни конфликти нуди се следеће решење: хајде да потпуно одстранимо религију из друштвеног поља и да одстранимо религиозне симболе из живота друштва – тада ће наводно победити мир и љубав међу вероисповестима.

Међутим, знамо да религиозни симболи једних конфесија у апсолутној већини случајева не изазивају никакву љутњу, напротив, изазивају саосећање код представника других конфесија. У ствари, ови религиозни симболи изазивају љутњу управо код атеиста и представника секуларизованог погледа на свет. Није случајно што у редовима бораца против крстова пре свега видимо управо ратоборне атеисте.

—Да ли се може рећи да се у европским земљама формирао и да делује лоби људи на високим функцијама који ватрено подржавају легализацију истополних савеза, еутаназију, односно максимално укидање забрана које су у друштву постојале вековима? Условно говорећи, да постоји извесна завера, притом не просто антихришћанска, већ усмерена против обичаја свих традиционалних религија?

— Наравно, за ове људе су хришћанство, крст и други хришћански симболи исто што и црвена марама за бика. И није случајно што их ови симболи нервирају: позиција хришћанства по свим овим питањима је врло недвосмислена.

Иако смо више пута говорили о томе да се данас у читавом низу хришћанских Цркава, а посебно у Енглеској цркви саме традиционалне представе о моралним вредностима разлокавају. И на смену моралној доктрини која је забележена у Светом Писму, у Новом Завету, у Јеванђељима и апостолским посланицама, у делима светих отаца, долазе нови либерални стандарди који се инкорпорирају у учење ове или оне хришћанске Цркве о моралу и приморавају их на модификацију ових моралних постулата како би се угодило савременим секуларизованим стандардима.

Тога се добро сећам пошто сам се школовао у Великој Британији од 1993. до 1995. године. И буквално на моје очи, чак за две године, имао сам прилике да видим постепено срозавање енглеског друштва и медија у пучину овог секуларизма.

На пример, сећам се случаја кад је у једном популарном телевизијском програму (чини ми се "Hard Talk") било постављено питање (заправо емисија се тако и звала): „Да ли свештеник мора да верује у Бога?“ Сиже је био следећи: један англикански свештеник по имену Ентони Фримен написао је књигу у којој је доказивао да Бог као лично биће не постоји, да је Бог појам који су људи измислили ради моралног усавршавања. И кад су ову књигу анализирале црквене власти, њен аутор је кажњен на следећи начин: дато му је годину дана за размишљање и посаветовали су му да поново размотри своју позицију. Односно, читавих годину дана он је и даље служио као англикански свештеник, наставио је да обавља свештенодејства не верујући у Бога.

Овакве појаве су се већ тада, 1990-их година могле видети у Енглеској. И наравно, овај процес се само продубљује.

—Које перспективе онда видите? Колико је вероватно да ће овај процес прерасти у окрутне прогоне Цркве у току следећих деценија и то не само у Европи, већ и у Русији? Јер, видимо пораст антиклерикалних расположења у нашем друштву: час акцију око које се дигла велика прашина с плесом девојака у храму Христа Спаситеља, час гласине у вези са станом поглавара у Кући на кеју, час писма Березовског патријарху – све се то претвара у једну велики кампању.

— Треба отворено да говоримо о томе да то није антиклерикализам, већ да су то антицрквено расположени људи који организују овакве кампање и у нашем друштву и у западном друштву.

Али, ако се ипак вратимо Западу, чини ми се да овај процес не може да траје бесконачно. Макар због тога што за цело западно друштво има самоубиствени карактер. И он ће или довести до физичког уништења европских нација или ће се руководство ових држава замислити и почеће да поново разматра своју позицију.

Зашто говорим о физичком уништењу? Зато што на пример, ова либерална безбожна идеологија која је данас постала доминантна у многим земљама Запада не наноси ударац само религији – она пре свега задаје ударац основама људске егзистенције као што су породица и породичне вредности.

Јер, до чега доводи пропаганда хомосексуализма? – До тога да се ствара све више савеза истог пола, који претендују на статус брачних. Притом се само по себи подразумева да у оваквим савезима нема потомства. Уништавање идеала традиционалне породице доводи до тога да има врло мало породица с више деце. Данас је породица с више деце у западним земљама, као и у Русији – велика реткост. Углавном више деце има у породицама муслимана, а не у хришћанским породицама, а још мање у породицама безбожника.

Односно, демографска криза која је данас захватила западне државе већ је довела до тога да опада број становника. И он ће и даље опадати уколико се ови либерални стандарди буду налазили у основи закона, уколико буду формирали јавно мњење и ако се буду пропагирали преко медија.

Уколико људи на власти икада схвате да је то самоубилачки пут и почну да предузимају мере за промену ситуације – можда ће започети обрнут процес. А ако то не схвате и буду тврдоглаве до краја, рекао бих да Западну империју очекује судбина многих великих империја које су постојале и које су пре свега пропале због моралног распада. Као, на пример, Римско царство.

— А како то може да се одрази на Русију? Јер, Русија је делимично Европа и сви ови утицаји, чак и ако је то с неколико година закашњења и слабије, ипак долазе до нас.

— Мислим да Русија не треба да се плаши да иде својим путем. Неколико векова, почевши од епохе Петра Првог покушавамо да се интегришемо у западну културу, у западно друштво, у западни менталитет. У нечему нам то полази за руком – у нечему смо већ постали део западног друштва. Ипак, до сада смо успели да сачувамо своје лице.

Не улазећи у било какве конфликтне односе са Западом, не супротстављајући се вештачки западном свету, ипак можемо и треба да чувамо и развијамо свој културни, национални и духовни идентитет. Јер, Русија је земља у којој већина становника исповеда православну веру и у којој с православцима вековима живе представници других вероисповести.

Мислим да сваки верујући човек у нашој земљи пре свега треба да се побрине за то да живи по својој вери, по оним заповестима којима учи његова Црква или његова вероисповест. Да припадност овој или оној конфесији не буде просто нека културна чињеница, већ да утиче на човеков свакодневни живот.

Ако, на пример, религија учи да је породица савез мушкарца и жене, значи да верник само тако треба да доживљава породицу. Уколико религија учи да брачни пар треба да има онолико деце колико Бог благослови, а не онолико колико они сами планирају (а тако уче и хришћанство, и јудаизам и ислам), то значи да људи треба да живе по овим заповестима.

Бићемо способни за живот тачно онолико колико будемо озбиљно прихватали моралне заповести наших религиозних традиција.

У муслиманским земљама или регионима у којима се чува традиционална представа о породици – видимо стабилан пораст броја становништва. А тамо где је ова представа изгубљена или изопачена запажамо смањење броја становника, демографску кризу. То је врло једноставан и јасан показатељ.

— Сматрамо врло одговорним политичко руководство, законодавце. А шта још могу да учине обични хришћани у Европи за спасење староседелачког становништва континента од изумирања? И како Руска Православна Црква може да помогне?

— Пре свега, треба да сачувамо непоколебљиво основе веронауке и основе моралог учења које смо наследили од Самог Христа, од апостола, од ранохришћанске Цркве и које смо пронели кроз векове, чак и по цену мученичког подвига. Мислим да се снага Православне Цркве састоји управо у томе што она не подлеже утицајима времена, не модификује ни своје вероучење, ни своје морално учење како би угодила секуларистичким либералним стандардима.

Међутим, то се тиче Православне Цркве, рецимо, као организације. Ако је реч о конкретним верницима, треба да констатујемо врло очигледну чињеницу – да ни из далека не живе сви наши парохијани по Христовим заповестима. И ни из далека нису сви они који се сматрају православним хришћанима парохијани наших храмова, не учествују у животу Цркве и њеним тајнама. А што је главно – ни из далека није за све учење Цркве руководство за деловање у свакодневном животу.

Тек кад научимо да свој свакодневни живот градимо на високим моралним основама које проповедају религиозне традиције, моћи ћемо да кажемо да озбиљно схватамо религију.

—У контексту све оштријег сукоба либералног и религиозног погледа на свет посебан значај стиче Ваш заједнички пројекат с режисером Павлом Лунгином – филм „Диригент“ који се појавио на екранима. Како је настала замисао таквог рада и које циљеве сте имали пред собом?

— С Павлом Семјоновичем Лунгином сам се упознао пре пет или шест година, убрзо након што је снимио свој филм „Острво“ који је на мене оставио врло позитиван утисак и убрзо након што сам написао свој ораторијум „Страдања по Матеју“. Поклонио сам му диск с видео снимком премијерног извођења овог дела којем су присуствовали Његова Светост покојни патријарх Алексије Други и садашњи Свјатејши патријарх Кирил (тадашњи председник Оделења за спољне црквене везе), дириговао је Владимир Федосејев. Лунгину се веома свидела ова музика и почели смо да разматрамо питање како би било да се ова музика појача неким видео снимком.

Моје идеје су биле прилично једноставне: да се музика илусрује старим фрескама, рецимо, византијским, македонским и српским, с приказивањем сцена из догађаја Христовог страдања о којима се говори у Јеванђељу и поје у овом ораторијуму. Лунгин је одмах рекао да га то не занима, зато што он не прави документарне већ игране филмове и са своје стране је предложио да музику споји с неком радњом. Даље је почео рад на сценарију. Он је прилично дуго трајао (за то време сам ја постао председник Оделења за спољне црквене везе и митрополит). Знам да је било неколико варијанти сценарија – и у извесном тренутку појавио се сценарио којим је он био задовољан.

У процесу снимања нисам учествовао. Присуствовао сам само једном снимању једне епизоде – кад диригент излази на сцену и почиње да се изводи моја музика.

На крају је добијен резултат, по мом мишљењу, успешног стваралачког савеза. Музика није просто саундтрек уз филм, већ је постала један од главних актера у овом филму. Не само то, неке епизоде филма се потпуно уклапају у ове или оне музичке тачке из ораторијума „Страдања по Матеју“.

—Шта духовна музика и филмска уметност у комбинацији треба да дају савременом човеку, колико могу да га приближе Богу, да га учине бољим, моралнијим и дубљим?

- Мислим да су овакви филмови важни, зато што иако директно не објављују неке религиозне идеје или вредности, наводе гледаоце да се замисле о смислу живота и о одговорности човека за своје поступке.

Строго говорећи, у овом филму нема никаквог религиозног наравоученија. Односно, филм се не завршава, на пример, тиме да је диригент отишао на исповест и добио отпуштење грехова или да су сви јунаци филма сложно кренули у цркву да се причесте.

Лунгин је режисер, који како сам каже, воли да ради у полутоновима, он не воли да доводи сижејне линије до краја. Овде ниједна сижејна линија није доведена до краја. Ми једноставно као да постајемо учесници у извесној драми која се развија неколико дана, али не знамо шта јој је претходило и шта ће за њом уследити.

Ипак, то је филм о врло важним и вечним темама као што су односи између очева и деце, између мужа и жене. И то је филм о томе да неки наши поступци могу бити непоправљиви. На пример, однос овог диригента према свом сину, којег није схватао, којег је игнорисао – и он је свој однос променио тек након што се десило нешто непроправљиво, након што је син отишао из живота.

— Неостварена прича о блудном сину?

- Да, зато што мислим да је филм важан у смислу да приказује свакодневни живот обичних људи – живот у који се улива туга, у који улазе неки проблеми и живот у који се улива музика. И ова музика целој радњи придаје извесну посебну нијансу.

— Да ли се може рећи да јунаци овог филма доживљавају тренутке највећих страсти, бола, страха, туге, сумње који се могу упоредити са Христовим страдањима и да то треба да наговести гледаоцу који размишља пут ка храму?

— У етапи једног од сценарија постојала је идеја да се сиже повезан са животом јунака филма повеже с идејом Христовог страдања, односно да се у филму развијају два паралелна сижеа. На крају Христова страдања као сиже у филму нису приказана – све главно време заузимају сижејне линије повезане с животом јунака.

Ипак, чини ми се да се ова сижејна линија – догађаји Христовог страдања, може пратити у филму, премда не директно. Она се прати кроз музику, кроз фрагменте јеванђељског казивања које се тамо чита. И она се прати кроз однос људске драме, која се развија у филму на наше очи – с Јерусалимом, - местом где се пре две хиљаде година развијала друга људска драма. И на крају све ове драме – доводе до теме односа између човека и Бога.

—Владико, дотакли сте се теме смисла живота. Да ли постоји неки униврзални смисао живота који бисте могли да откријете свакоме ко код Вас долази с таквим питањем?

— Било би врло тешко формулисати универзални смисао живота и кад би се то могло учинити, већ би било учињено. Али мислим да за нас као хришћане не постоји ништа изнад смисла који је формулисао и задатка који је дао Исус Христос: Тражите пре свега Царство Божије и све остало ће вам се придодати.

Не може се данас свакоме лако објаснити шта је Царство Божије. Зато што обични људи, чак и верници Царство Божије замишљају као нешто што је доступно после смрти и што нема директне везе с нашим животом. А ми би, као хришћани који практикују веру, требало да кажемо да Царство Божије може већ бити присутно у нашем земаљском животу уколико то пожелимо.

У цркви долазимо у додир с Царством Божјим које постаје реалност нашег живота кроз наше молитвено искуство, кроз наше учествовање у тајнама, а пре свега у тајни евхаристије (причешћа) – кад не просто општимо с Богом, већ се сједињујемо с Богом духовно, душевно и телесно.

Ово присуство Царства Божијег које најпотпуније осећамо у храму може и треба да прожима цео наш живот. Кад бисмо ово искуство заједничарења у Царству Божијем ставили на прво место, све остало би се око тога градило, приложило. То могу да сведочим из искуства, барем сопственог живота. Али могу да сведочим и на основу искуства многих других људи, које познајем, мојих пријатеља, мојих парохијана, моје маме. А да не говорим о људима из ранијих генерација, о свецима који су много потпуније од нас умели да оваплоте ову заповест у живот.

—А како се ова заповест тежње ка Царству Божијем огледа у човековом понашању осим тога што он одлази у храм? И шта осећа: љубав према Богу, према ближњем, према животу или још нешто друго?

— Опет, не постоји модел понашања који се може приписати човеку ради испуњавања ове заповести. Сваки човек за себе налази конкретне путеве оваплоћења ове заповести у живот уколико заиста жели да живи по њима.

Ево, на пример, блаженом Августину се приписује изванредна изрека: заволи Бога и ради шта хоћеш! То значи: ако човек заиста воли Бога ниједна друга заповест му није потребна, зато што ће он ионако испуњавати све заповести. Он ће их испуњавати зато што воли Бога. Ако воли Бога то значи да ће волети и ближњег. Ако воли Бога то значи да неће дозволити себи да почини смртни грех, па чак ни греховну помисао и тако даље.

Ако човек на прво место ставља Царство Божије и духовне идеале, све остало ће му се придодати. Тражење Царства Божијег и правде његове, оно што нам је заповедио Господ Исус Христос, постаје лајтмотив његовог живота, не само религиозног, већ и личног, породичног и професионалног.

Конкретно, у чему се то испољава? У томе да ако је то православни хришћанин, значи да заснива чврсту породицу, воли своју жену и децу и има онолико деце колико му је Господ дао. Он је и бранилац и хранитељ своје породице. На послу се такође руководи хришћанским моралним нормама: на пример, ако је бизнисмен не краде, одбија шеме корупције, не пристаје на неморалне поступке ради остваривања личне користи, носи крстић чак и ако то противречи дрес-коду.

Сад не говорим о томе да ли се крстић носи унутра или споља – то је већ другостепено питање. Говорим о томе да човек треба да има права да се руководи хришћанским духовно-моралним нормама у свим аспектима свог живота.