Време информационих ратова

Срећан сам што РЖД гради железницу у Србији, не као директор железнице за кога је то један до бројних уговора, него као човек који на тај начин покушава да бар мало компензује бол који је Србија осетила у то време

Кад год се говори о могућем наследнику Владимира Путина на месту председника државе, обавезно се помене и Владимир Јакуњин, искусни руководилац огромног колектива Руских железница (РЖД), који имавише од милион људи. Јакуњин је један од старих лењинградских Путинових пријатеља и страни медији често пишу о његовом „великом утицају” на руског председника („Форбс”).

Бавио се дипломатијом, био је у два мандата заменик министра саобраћаја, да би пре девет година постао директор РЖД. Председник је Фонда „Андреј Првозвани” и сваке године на Ускрс лично учествује у доношењу у Русију благодатног огња с Христовог гроба у Јерусалиму. Руководи „Центром националне славе”, а председник је и међународног форума „Дијалог цивилизација” који се сваке године одржава на Родосу.– РЖД је трећа по дужини железница у свету (више од сто хиљада километара), а по дужиниелектрификованог дела је прва. Сада,усред зиме, у сваком дану пропусти 5.600 теретних возова, а у шпицу сезоне и по 11.000 возова. Све то реализује огроман колектив – од око милион непосредно запослених. Свако радно место има синергијски ефекат за економију – отвара се још 3, 5 радних места у сродним или пратећим привредним гранама. Ако се томе додају чланови породица, дакле још по три или четири, добија се огроман број људи који живи од руских железница, представља Јакуњин компанију којом руководи.

Резултати пословања РЖД поричу чињеницу да је држава лош власник...

Да, држава је власник, али је, рекао бих, пре маћеха него мајка. Нимало нас не мази, можда смо зато и научили да сами зарађујемо. Увек смо имали позитиван биланс, једина смо корпорација у Русији у којој је стопа раста плате строго везана за производност рада.

И једини сте сачували извесне навике из совјетског периода – бесплатно лечење за своје раднике, угаљ за пензионере који живе далеко од градова, бесплатно школовање...

Железнички транспорт је веома сложен посао, посао везан за велики ризик и људи морају бити посвећени том послу. Та посвећеност се не формира по директиви. Да, код нас је строга дисциплина; да, одлука руководства мора да се спроведе; да, неиспуњавање одлуке председника компаније значи отказ. То се строго поштује. Али, ми смо свесни у каквим условима наши људи живе и раде. Ми нисмо баш најбоље уређено друштво. Зато имамо сопствени пензијски фонд који даје знатан додатак на пензију, као и солидну отпремнину од око 10.000долара. Сваке године школујемо 8.000 студента. И не сматрамо да су то расходи, то су инвестиције у будућност компаније.

Руске железнице су у припремама за Олимпијаду обавиле огроман посао на изградњи инфраструктуре у Сочију, 157 км пруге и путева, 17 тунела кроз кавкаске планине, 5 железничких станица... Те огромне успехе прате, нажалост, и приче о огромним крађама и корупцији које понављају чак и чланови МОК-а.

Према нормативима, за посао који смо ми обавили, потребно је најмање 8 година. Ми смо све урадили за 5! У историји наше земље никад се тако није ништа урадило. Можда, својевремено, Бајкалско-амурска магистрала. Ја се веома поносим тим пројектом и поносим се људима који су га остварили.

А што се оптужби тиче – ништа ново.Онај ко никад ништа није урадио, проглашава себе за најбољег судију. Живимо у време информационих ратова. Недавно је Ројтерс објавио чланак да је једно село остало без воде зато што смо ми одатле узимали камен за изградњу! Истина је да то село никад није имало воде, а да смо им ми, успут, саградили водовод кад су нас мештани замолили, а и нама је било згодно да не вучемо воду камионима. Слично је и с неким путевима. Кад је требало да пруга прође кроз терен где расте шимширова шума, подигли смо пут на стубовеи сад имамо предиван поглед из воза на шимширову шуму. И нико о томе не говори. Али су измислили да је 30 процената украдено, неко може да измисли и више. Мене те приче не узбуђују јер знам да се наша првобитна процена вредности радова на инфраструктури потпуно поклопила са закључном експертизом.

Примајући орден председника Србије у амбасади у Москви рекли сте да се стидите што Русија није помогла Србији кад је бомбардована. Сличне речи Срби често могу чути од својих руских пријатеља. Сматрате ли да је појединац одговоран за понашање своје државе, иако,у суштини, не учествује у доношењу одлука?

Традиција односа друштво–власт, друштво–држава, која је својствена нама у Русији, подразумева да кад говоримо о држави, ми кажемо „наша” земља, „мој” град. У енглеском језику ви то нећете чути, тамо кажу „ова” земља, „та” земља. То је разлика која носи цивилизацијски карактер. Спремајући се за предавање које треба да држим у Бечу, посвећено цивилизационим основама државне политике, наишао сам на реченицу коју је изговорио Картер: „Ми не треба никоме да се извињавамо нити да осећамо грижу савести зато што су сви наши поступци били мотивисани добрим намерама”. Могу само да му одговорим Дантеовим речима: „Пут до пакла поплочан је добрим намерама”. Дакле, одговор на питање је да ја, као руски човек, осећам бол и горчину зато што смо били толико слаби, што су нас толико раздирали сопствени проблеми да нисмо могли да пружимо ону подршку коју је наша држава морала да пружи. Али, то није изменило наше односе, наше историјске везе су толико јаке и ништа их не може угрозити. Срећан сам што РЖД гради железницу у Србији, не као директор железнице за кога је то један до бројних уговора, него као човек који на тај начин покушава да бар мало компензује бол који је Србија осетила у то време.

Откуд тај помало необичан однос за бизнисмена?Поред тога, ви сте и иницијатор многих добротворних акција везаних за Србију – слали сте хуманитарну помоћ на Косово и Метохију, организовали путовање косовске деце у Русију...

Поштено ћу вам рећи, то се све појавило за време бомбардовања и насилног одсецања Косова и Метохије. То је земља на којој су концентрисани најзначајнији манастири, цркве, фреске... Земља натопљена православљем. И кад су почели да уништавају православље, кад су се православни људи, браћа, сестре, деца... нашли у гету, ми смо решили да урадимо бар оно што можемо – да развијамо сарадњу преко Фонда „Андреј Првозвани”и Центра националне славе. Морали смо нешто да учинимо...

Ове године обележавамо почетак Првог светског рата. Сведоци смо покушаја ревизије историје и жеље да се кривцима за рат прогласе Србија и Русија.

У томе су највећи стручњаци англосаксонске цивилизације, они су,између осталог, подвргавали критичкој анализи и „грешку” Русије што је изабрала православље за државну религију, фалсификовали чињенице, измишљали бесмислице и то је све веома познато. То је информациони рат и он се води беспоштедно. Води се рат за уништавање породичних вредности јер то ствара могућност манипулације сваким човеком појединачно. Све те бесмислице о Првом светском рату, о прећуткивању улоге Русије у победи над фашизмом нису просто немарност, већ циљана пропаганда усмерена на дезоријентацију сваког појединог човека и дезоријентацију друштва у оним земљама о којима је реч.

Сваке године организујете „Дијалог цивилизација” на Родосу. Најистакнутији интелектуалци из целог света разговарају, предлажу решења, а моћници не престају да ратују од завршетка Другог светског рата. Понекад се чини да сви ти разговори немају баш много смисла...

Мало је говорити. Дијалог, то су разговори равноправних представника цивилизација. Кад постоји конфликт интереса, само дијалог може да омогући да се ситуација не доводи до туче. С те тачке гледишта, дијалог цивилизација није просто место на коме се може слободно рећи све што се мисли, него и инструмент израде прецизне анализе опште светске ситуације у различитим сферама људског живота – у економији, политици, социјалним сферама, геополитици... Пример Сирије показује да су, чак и при постојању безусловних идеолошких и политичких противуречности између Русије и САД, таква решења могућа и то даје оптимизам. И хвала богу. Лош мир је бољи од добре свађе.

* * *

Безбедност Олимпијаде

Нико не може да обезбеди стопроцентну безбедност у целом свету, али на једном издвојеном, полузатвореном простору апсолутно може. Сочи је већ полузатворен град. А ускоро ће бити потпуно затворен, у њега неће моћи да се уђе без специјалне дозволе, плус све технолошке справе, видео, специјална ограда, специјални центар и плус наравно рад специјалних служби... Сигуран сам да никаквих непријатности не може бити.