Избеглице

    

Данас их на свету има 50 милиона. Ове цифре су УН навеле 20. јуна, на Међународни дан избеглица. Поређења ради, то је 6 милиона више него што је било 2012. године. А разлози за напуштање места боравка се нису променили. То су оружани сукоби и климатске промене. У принципу, од времена Другог светског рата није било овако огромног броја људи који су истерани из рођених кућа. Данас је на списак земаља у којима се ова невоља одомаћила доспела и Украјина.

    

Сигуран сам у то да су многи наши савременици наивно веровали да глад, рат и други кошмари данас имају везе само са земљама трећег света. А ми смо, ето, цивилизовани у паметни, више нисмо у стању да чинимо зверства, дакле, нећемо ни патити због њих. Шта рећи? Историја руши идоле и враћа нас насушном смислу Јеванђеља. У њему се каже: «Јер, био сам гладан и нахранили сте Ме; био сам жедан и напојили сте Ме; био сам туђинац и примили сте Ме» (Мт. 25, 35). Гладни и жедни путници данас куцају на врата наших домова и према томе треба да се односимо хришћански. Небо и земља ће проћи, а актуелност речи Светог Писма неће проћи. Цивилиазција није решила ниједан проблем, само их је сакрила у широку одећу комфора. Будите пажљиви. Шта ћемо још рећи?

    

Као прво, сетићемо се да је Господ наш, Који је испио чашу туге и људских патњи, такође био избеглица. И то од самог детињства. У Мамином наручју и у пратњи Јосифа на магарцу је побегао у Египат од мача Иродових војника. Већ ова чињеница нас приморава да на избеглице гледамо другим очима. Христос куца на врата људи, узимајући обличје жене с дететом у рукама, старца, породице с неколико деце. Треба примати управо Христа гледајући на Њега духовним очима. Процене броја избеглица се веома разликују. Једни кажу – 400 хиљада. Други – 50. Али нека је чак и 50, што је много мање него у стварности. То значи да је 50 хиљада пута Христос дошао у Русију у току последњих недеља. Христос је дошао специфично изговарајући звук «г», говорећи јужноруским акцентом. Али то је Христос. Долазећи у нечију кућу као избеглица Он доноси и Свој благослов. И закључак је један: Русијо, немој занемарити благослов Божанског Избеглице. Прими благодат.

    

Имамо шта да кажемо и самим избеглицама. Многи од вас ће се вратити кући, али још већи број неће. И не зато што сте престали да волите свој завичај, већ зато што су они који су тамо дошли на власт учинили све, а учиниће још и више да онемогуће ваш живот у Украјини. И то значи да чак и они који би желели да се врате у свој родни дом, па нека је и страдао у бомбародвању, неће моћи то да учине. Мораћете да се настаните на новом месту. Донели сте оскудно покућство, документа и мало новца. Донели сте на својим рукама децу, нека су рођена и у путу, али то није све. Донели сте искуство и животне навике. Јер, ви сте већином радници, обични, једноставни људи, трудбеници. Са временом ћете се захвалити својој новој домовини свакодневним стваралачким радом. Међу вама има педагога, инжењера, баштована и уметника. Треба да заволите ново место на којем живите, земљу која вас је примила и да радите на новом месту тако да затвори уста сваки скептик, да чак и најотровнији злонамерник престане да сумња у то да ли је требало да будете примљени. А таквих ће бити и већ их има. Дакле, драги принудни мигранти, имате вредне руке, душе су вам широке, и имате крстиће на грудима! Ви не једете туђи хлеб. И себе ћете нахранити и околини ћете бити од користи са временом. Старо ће се заборавити, почеће ново. Нова земља ће бити лепша од претходне. Навикавајте се и немојте губити наду. Нова домовина чека на ваш труд.

    

Још једну страну процеса представља власт. Човека је лакше убити папиром него циглом. Испоставите списак бесконачних захтева избеглици – и лако ћете га убити. А то је углавном Словен, крштен човек, прави брат или сестра, који је само из нужде и спасавајући живот прешао границу. За руску демографију је то добитак – прилив свеже крви. За руску економију – појава нових, вредних руку.

Тешкоће ће проћи, а људи ће остати. У принципу и у целини, све што се дешава је милост Божија за Русију. Да ли чиновник треба то да схвати? Мора. А пошто мора, он нема права да убија човека хладноћом, да затвара пред њим врата, да мучи његову душу речима: «Дођите сутра.» Главно богатство наше земље нису топови и ракете, нису нафта и гас, нису балет и филм, већ људи. Ако буде људи – биће свега. И Господ шаље у партијама и у мањим групама нове људе у нову (стару) историјску домовину. Према овоме се можемо односити и као према повратку Јевреја у Обећану земљу. Не у смислу «ала су навалили», већ у смислу «изволите, уђите» и без вас то неће започети. Немци из Поволжја извлаче пегаве Немце светлосмеђе косе који имају десетину немачке крви. Пољаци траже своје живе сународнике и ако их нема, траже и негују гробове мртвих. А да ли су Руси гори? Своји су дошли. Мајка окупља децу под крила. Зар их треба мучити папирима, зар им не треба олакшати законити боравак? То је изазов. То је историјски задатак.

    

Бог нас није заборавио. Ни ми Њега не треба да заборавимо. Русијо, прими Христа у обличју избеглице Који куца на врата твог дома. Избеглицо, донеси са собом Христа у место новог живота, донеси Га у твојим мислима, у твојим молитвама. Христе Боже, учини да горки данашњи дан са временом постане сладак у устима нашим, да се кроз невоље и неочекиване несреће учврсти Црква, да се умножи Твој народ, да се непријатељ посрами и постиди, да се распу његове помисли и кости као суви песак.

Може се рећи још много тога, али много није потребно. Ево, испод нашег прозора на магарцу пролази Мали Христос у наручју Богомајке. Поред иде Јосиф. Које потврде ћемо Им тражити? За која документа ћемо их замолити? Ко је коме више потребан – ми Њима или Они нама? Хајде да пажљиво размислимо.