Црква - обнављање jедноставности

Рейтинг@Mail.ru Rambler's Top100 Православие.Ru, 17 ноября 2014 г.
https://pravoslavie.ru/srpska/75207.htm
Ђакон Ненад Илић

    

Бог је Љубав.

Христово учење сажето у две највеће заповести које нам је оставио:

„Љуби Господа Бога свога свим срцем својим и свом душом својом, свим умом својим и свом снагом својом. Љуби Ближњега свога као самога себе.“

А апостол Павле нам објашњава: „Ако језике човјечије и анђеоске говорим, а љубави немам, онда сам као звоно које јечи, или кимвал који звечи. И ако имам дар пророштва и знам све тајне и све знање, и ако имам сву веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи“.

Један од мудрих палестинских стараца, Ава Доротеј својим ученицима је све то додатно и нацртао на песку: „Замислите један круг, његов центар, и праве линије које полазе из центра. Претпоставите сада да је тај круг - свет, центар круга - Бог, а праве линије које иду од периферије ка центру - путеви живота људских. Уколико светитељи, желећи да се приближе Богу, улазе у унутрашњост круга, утолико постају ближи Богу и један другоме. И уколико се приближују Богу, утолико се приближују један другоме; и уколико се приближују један другоме, утолико се приближују Богу“.

У ових неколико редова садржано је све неопходно знање о Богу, о човеку и о Цркви. Огроман шум информација и формирање неке врсте метајезика који је прогутао садржаје које покушавамо да пренесемо једни другима све је претворио само у стил, начин комуникације који нас одређује. Покушаји да проговоримо о оном за нас најважнијем, завршавају на површини. И Црква је у шуму метајезика изгубила свој језик, али то је, парадоксално, можда и добро. Тешко да сад може да има сувисле комуникације хришћана са светом, осим – љубављу. То је незгодно, оптерећује и суочава нас са нашим слабостима и кукавичлуком, али је у много чему и олакшавајуће.

Љубав наравно није исто што и сентиментализам.

„ Љубав дуго трпи, благотворна је, љубав не завиди, љубав се не горди, не надима се,
не чини што не пристоји, не тражи своје, не раздражује се, не мисли о злу,
Не радује се неправди, а радује се истини, све сноси, све вјерује, свему се нада, све трпи.
Љубав никад не престаје, док ће пророштва нестати, језици ће замукнути, знање ће престати. Јер делимично знамо, и делимично пророкујемо; А када дође савршено, онда ће престати што је делимично“, каже даље апостол у Химни љубави.

Све ће престати само неће љубав, пошто је Бог Љубав. Једина данас сувисла комуникација Цркве са светом, хришћана између себе и са другима је – љубав. Никада то није било тако огољени и очигледно. Свету не треба ни наша памет, ни наш морал – он вапи за љубављу. Чак и кад изгледа да не вапи – он без љубави умире. Сви покушаји да на црквене теме комуницирамо са светом нестају у шуму разгласа светског мега-гига-тера тржног центра.

Мисионарење, покушај ширења важних црквених порука постаје у најбољем случају само уклапање на место које нам је унапред одређено. Ако се кавалификујемо. Ако умемо да имитирамо језик света, метајезик.

Да не бисмо упали у неко сентиментално, телеће стање разнежености самима собом као бићима љубави и тиме наравно дебело промашили, љубав у нама самима и међу собом морамо редовно обнављати. У тој редовности и упорности је наш подвиг. Наравно и у радикалности и максимализму, а не у задовољавању осредњим резултатима типа : „Можда не волим али макар волуцкам“.
Ако за почетак погледамо на проблем љубави сасвим практично, најбоље је да пођемо од самог центра. Поново: Бог је Љубав.

Понекад препознамо да смо близу Богу, понекад како се од њега удаљавамо. Али поуздано смо Богу близу кад се хранимо Њиме, кад га уносимо у себе, кад се причешћујемо. Окупљање око путира са Христовом крвљу и телом је језгро, језгра Цркве. Сви се причешћујемо истом кашичицом, као деца. Као браћа и сестре који још увек нису научили да се удаљују једни од других. Зато је тужно кад се неко плаши причешћа из заједничке кашичице. Он је већ удаљен и треба га љубављу охрабрити да се врати. Мало је тужнијег од тога да храни живота приступа тек неколицина људи окупљених на Литургији. А остали само посматрају. Кад вечерамо, а неко нас гладан гледа осећамо се непријатно. Сигурно се не осећамо као чврста заједница љубави, породица, браћа и сестре, деца заједничког Оца. А кад се хранимо самим Животом а неко нас гледа – какав је осећај? И какав је осећај оних који се не причешћују. Склоност добровољном умирању? Да ли то може бити утешно? – Тешко да може. Споља гледано скоро хорор – живи и нека врста зомбија.

Литургија је основ обнављања љубави у нама и међу нама. Има онај тренутак у Литургији кад ђакон узвикне: „Љубимо једни друге да бисмо једнодушно исповедали...“ ( Оца и Сина и Светога Духа). Они који понекад присуствују Архијерејској литургији са више свештеника и ђакона, могу кроз отворене царске двери да виде свештенике у олтару како се макар символично целивају, а ако је више ђакона виде и ђаконе како се пријатељски љубе испред двери. Некада су се сви у цркви у овом тренутку љубили са онима лево и десно од себе. Временом је ту било много комешања, и разног циркуса па се одустало од тога. Пошто је обичајно углавном сад црква подељена на лево од улаза – жене и десно од улаза – мушкарце, приликом размене пољубаца не би нужно долазило до саблазни, ако би саблазни уопште било и да су сви измешани. Мало правог живота уместо крутог формализма било би драгоцено за следећи круг љубави око путира. Промену садАшње праксе и увођење некадашње треба да охрабре свештеници, или, са благословом свештеника, ђакони који су већ ту испред народа и позивају на целивање.

И сам улазак у цркву, долазак на Литургију, било би прородно да изгледа као окупљање родбине на свечаној вечери а не као окупљање за сахрану. Ту такође треба да охрабримо једни друге. Тихи жамор пре пре почетка Литургије, пре „Благословено Царство Оца и Сина и Светога Духа...“, не може да шкоди. Да заиста људи погледају једни друге, распитају се о здрављу о новостима. Шапатом, тихо, свечано, али тешко да укочени и суздржани, дистанцирани успостављамо добру подлогу за заједничку молитву Богу, за призивање Љубави.

Наравно, све ово не значи да су инсистирање на личном доживљају и психологизовање Литургије пут ка обнављању и снажењу љубави. Не. Просто треба вратити реалне околности заједнице љубави, изаћи из ропства крутој форми.

Излазак из цркве и даље бављење једних о другима. То је оно што се дешава у мало којој цркви. И то је недопустиво. То би морало поново да постане обавезна пракса у свакој цркви. Агапе - трпеза љубави у некој форми. Да ли заиста заједнички ручак тамо где могућности дозвољавају, да ли само јутарња кафа и ракија, неки залогај, символично. У сваком случају још времена да се упознамо са животним проблемима и радостима ближњих. Да нам не остану апстракција људи који би требало да су нам најближи, заједно са којима смо се из једне чаше једном кашицом хранили Тајном.

Што се тиче онога што се обично зове мисија, или православна култура – то је област за себе, којој треба посветити посебну пажњу. Оно што је сигурно – да би нас људи разумели, морамо скинути много кора које су опколиле језгро наше љубави и храбре отворености. Сви покушаји да памећу комуницирамо са светом само су упадање у неку од спремних преграда. Царска уметност која је породила ремек дела уметности и китњасте проповеди одговарали су другом времену. Времену пре мета-језика тржног центра. Биће да сад до људи могу да се пробију - као некакви православни „вирали“ - само једноставне шифре, символи, батерије радости и љубави. Које ће људи без много размишљања пригрлити и ширити даље.

Модерна уметност је у свом нестрпљивом ходу ка самоуништењу побацала многе скице које нису разрађене. Да ли је рецимо могуће замислити цркву која би по наруџби била осликана од неког као што је био необични геније-наивац Илија Босиљ, домаћин који је почео да слика у позним годинама, кад више није могао да обрађује земљу, и да ли би тако осликана црква саопштавала више љубави и васкршње радости него укочене копије великих средњевековних узора? Наравно да се притом Илија колико толико обавеже држању Предања. Као што рекосмо - сложена тема и о њој другом приликом.