У Ораховцу око 400 Срба бије битку за опстанак

    

Ораховац – То злокобно стратиште недужних, те 1999. оплакало је 20 Срба који су страдали од албанске УЧК, а само у једном дану фамилија Баљошевић је изгубила пет мушких чланова. Сада, 16 године касније, од некада три хиљаде Срба, у граду између планинских врхова Паштрика и Коритника има тек око четири стотине оних који живе на вековном имању и који свој живот не виде у туђини.

За њих је све иза ових 300 метара, колико се Срба сабило у четири сокака Горње, српске махале – туђ свет. Чак и онда, кад се зором, преконоћ, на продатој, српској кући завијори албанска застава.

– Од 1999. године до данас продато је сто српских кућа. Што тамо у граду, што овде, у српском делу. Само у априлу и марту ове године будзашто је 15 дато Албанцима. Влада у Приштини даје новац, како би све ставили под своје, а ово, некадашње насеље које се помиње још у повељи српског краља и цара Стефана Душана, ставили под своју тапију. Није лако, кад осванеш, а на кући, на којој се вековима вила српска стоји албанска застава – у ходу нам казује Марјан Шарић, доскора први човек општине Ораховац, који са супругом и двоје деце живи у тих триста метара, колико је од рата преостало Србима.

Куће се продају за 5.000 до 15.000 евра. Цео Ораховац се пре неки дан сјатио ту на тргу и у порти Цркве Успења Пресвете Богородице. Обрадовали се, дошла делегација из Београда. Поодавно никог није било.

– Тешко се, претешко живи. Куће се продају. Страх се увукао у преостале Србе. Не радимо, а помоћ коју шаље Србија је тек да преживимо. Нећемо ми социјалну помоћ. Ми хоћемо сами да зарађујемо, да привређујемо – сетно говори Љубиша Шарић, младић који има факултетску диплому, а посла нема.

У Ораховцу, енклави без жица, сокацима шетају албански полицајци. Од рата Срби се сахрањују на црквеном гробљу, јер је гробље у албанском делу остало запуштено и оскрнављено.

Надомак имагинарне линије са албанским делом града, затичемо уплакану седамдесетогодишњу Радмилу Улановић. – Син ми се потуца по туђим кућама са петоро деце. Да ми је да се он удоми. Ја, са мужем болесним, ево, ту сам – показује на камену, распуклу кућу док јој прилазе и теше је Маријела Целић (53) и Љубица Илић (54), које углас рекоше да никуд из Ораховца нису ишле.

Срећемо Новицу Радића, који је напунио 60. годину, и који нам ко некад, казује да су му „гелери још у главу”. – Причао сам ти, тад кад сам ја рањен, погинуо је Зоран Вукићевић – тешким гласом, док му суза искри, као за себе, говори Новица, некадашњи радник „18. новембра”.

Обретосмо се у Винарији „Антић”, чији је власник некадашњи главни технолог у ПКБ „Орвин”, у којој је ове године прерађено око 35.000 белог, црвеног и розе вина. Надалеко позната винарија све теже послује.

– Како је потписан Бриселски споразум, не можемо робу да пласирамо у Србију. Муче нас дажбине, папири. Овдашњи народ је вредан, хоће да ради, да живи од своје зараде, али се не може. Молимо Београд да нешто уради. Само један папир и решили бисмо се мука – отресито говори тридесетседмогодишњи Немања Витошевић, чија се двоспратна породична кућа налази на самом улазу у Ораховац. На питање да ли планира да оде из родног града, одсечно одговара: – Нема тих пара. Ако ја одем, оде цео српски Ораховац!

У основној школи и гимназији, али и у вртићу има око 50. деце. Многи родитељи, у страху, децу уписују у школе у Косовској Митровици. Одједном граја. Пискавим гласом, хоће да их сликамо Урош Грковић (8), Милутин Зечевић (9), Немања (10) и Филип Шарић, који је годину дана старији, Лука Стојковић, Марија Станковић, Валентин Матић... У призренској ношњи, ко велика, Милица Шарић. Тискају се, питају како до новина да дођу. А, овде београдске новине не долазе. Телевизијски програм је углавном, на албанском, сигнал мобилне телефоније „никакав”.