Srpska

—ветац и воденичар

Ѕио Ље то вредан сеоски воденичар, што Ље по сав дан у староЉ воденици млео жито. ќд тог жита хранили су се мештани ††маленог и веома брдовитог села ƒрагиЉевице у ¬аЪевском краЉу. ќваЉ вредни воденичар звао се ¬елимир “имотиЮ, у селу свима знан под надимком воденичар ¬еЪа. ќн Ље био весео човек и веома среЮан због посла коЉи обавЪа, као и због сазнаЬа да се од Ьеговог труда храни доста деце и Ъуди, па му ниЉе било тешко да многе године проводи радеЮи у сеоскоЉ воденици званоЉ ќглавачка. Ќи Љедна погача ниЉе тако лепо мирисала као она коЉа Ље умешена од брашна из ќглавачке воденице, препричавали су децениЉама ƒрагиЉевчани, а понегде се таЉ мирис печеног хлеба Љош шири у сеЮаЬу старих мештана овог живописног села.  ажу да Ље мешена ††од житног брашна чиЉа су зрневЪа бивала самлевена под млинским каменом коЉи Ље окретао воденички точак покренут водом из реке £адра. ƒа би се дошло до погаче за храну телу, али и црквене литурРиЉице и вина за храну души када се у цркви освешта, свако зрно пшенице требало Ље самлети, а грожРе обрати. ¬оденичар ¬еЪа неуморно Ље млео жито, а виноград под сеоским брдом ЅоЉчицом вредно окопавао и неговао, за празнике тамЉаном кадио па Ље богато раРао. —вима Ље онда добро било, а посебно деци и сеоском свештенику. —таром проти Ѕогосаву  овачевиЮу коЉи Ље службовао у ќсечини и на ѕлаваЬу, било Ље мило када му доРе ¬еЪа са даровима за цркву: првином од вина и новим белим брашном, па да може прота чесно и како доликуЉе служити ЋитургиЉе —вете, проскомидисати над просфором од чистог белог брашна и домаЮег вина, да се народ ваЪано причести. ЅлагосиЪао Ље ¬еЪу прота и духовно саветовао, примаЉуЮи дарове:

††††

- ’вала ти брате на овим даровима, Ѕог да те награди што се бринеш за своЉу —рпску светосавску православну цркву. „уЉ, као што ти виноград окопаваш и жито меЪеш, сви треба себе да преиспитуЉемо и да се духовно истребимо од греховног корова. ƒа постом и молитвом, врелим покаЉаЬем са исповешЮу пред свештеником и каЉуЮи се за лоше мисли, речи и дела душу очистимо. ј сузама као оном водом из реке £адра што покреЮе воденично коло и спира онаЉ камен, да се очистимо Ьима и срца орадостимо. —а ближЬима да се измиримо и братски изЪубимо, па да видиш онда милине и ето нам напретка и сваке среЮе од Ѕога.

- £есте, часни оче. ƒобро збориш. —ве нам Ље узалуд ако душу своЉу не очистимо од греха и не заволимо милог нам Ѕога ’риста. - ѕотом би се ¬еЪа поклонио пред старим протом, поЪубио га у руку и узевши благослов радостан одлазио своЉоЉ куЮи.

¬оденичар ¬еЪа Ље био сувоЬаваст и потанак, с коврЯама испод шаЉкаче. Ќа образу краЉ усне имао Ље Љедан повеЮи младеж коЉи га Ље чинио у исто време саговорником, веома озбиЪним, али некако драгим. »мао Ље „добру душу“ рекли би ƒрагиЉевчани.  орак му Ље био хитар, покрети руку брзи и одавали су снагу, ваЪда због тешких Яакова жита и брашна коЉе Ље самцит по сав дан подизао и сипао у окна, па одатле у средину млинског камена. „есто Ље био брашЬав, а како и не би? Ќа десноЉ руци имао Ље ожиЪак, давно из ѕрвог светског рата, када се борио са јустругарима и тамо код ћоЉковца у ÷рноЉ √ори био повреРен. «ахваЪуЉуЮи воЉсци црногрорских —рба под воРством воЉводе £анка ¬укотиЮа успео Ље да преРе јлбаниЉу са Љош деветесет хиЪада српских воЉника, како историЉа, и опет доРе своЉоЉ фамилиЉи жив и здрав у ƒрагиЉевицу. „есто Ље знао да каже, када се Ъуди ЉадаЉу за ситнице да би их утешио да има и тежих ситуациЉа у животу од Ьихових: „≈Љ, браЮо моЉа, ко ниЉе прешао јлбаниЉу пешке, не зна шта су муке тешке“. Ѕио Ље мало и погрбЪен, можда од воЉничке пушке и ранца коЉи Ље носио неколико година по боЉиштима од ¬аЪева до  аЉмакчалана, и засигурно Љош од вреЮа жита у воденици. ÷рномаЬаст тен Ље имао, али су му очи биле некако кристално плаве и ведре, плаве као ≈геЉско море на коЉем Ље слободу у ратовима бранио са браЮом √рцима.

- ¬еЪо, вечерас раниЉе заврши са радом у воденици, па хаЉде куЮи сутра Ље —авиндан, да се молимо Ѕогу и —ветом —ави, - брижно му рече супруга ƒрагиЬа.

- ƒобро, пожуриЮу, - рече смирено ¬еЪа коЉи Ље своЉу жену веома поштовао.

ЌиЉе лако бити домаЮица, маЉка, па Љош воденичарева жена. ќна има велики задатак у куЮи. Ѕрине се о здравЪу и чистоЮи деце и свог мужа, Љош ако има неко од стариЉих у породици болестан, домаЮица Ље ту прва да му помогне. ќна спрема храну за породицу и све душе у домаЮинству. „ува дух куЮе, чува своЉ образ, она Ље прави свештеник дома. Ќа ЬоЉ почива будуЮност чеЪади, али и ако мало даЪе продужимо видике, на ЬоЉ почива будуЮност и села и државе. јко она - домаЮица посрне, посрнуЮе и куЮа, и село, и држава и нациЉа. ѕраво име за домаЮицу Љесте - маЉка и честита жена свог мужа, а ¬еЪина ƒрагиЬа Љош беЉаше и воденичарева жена коЉи Ље вазда брашЬав и доле краЉ реке у воденици више проводи дане него код куЮе. ЌиЉе реткост ни да често преноЮи уморан од посла у воденици.†† »за окна има Љедну собицу коЉа Ље дрвеним даскама преграРена од радног дела и у ЬоЉ се налази воЉнички кревет са металним ногарама и сламаним душеком. Ќа ЉедноЉ од дасака поред врата виси о клину стара икона √осподЬа и —ветог Ќиколе,  рсне славе “имотиЮа. “аЉ део воденице Ље Љедини од цигле озидан, и на Ьега се наставЪа ††дрвена преграда са унутрашЬе стране. —а три зида вежу дрвене греде коЉе су стубовима причвршЮене за камени темеЪ. ”за зид Ље пеЮ, а поред Ье дрвени сандук пун марЪиво напакованих дрвених цепаница за ложеЬе и ситно исцепкана потпала. “у Ље и мали сточиЮ, рад доброг сеоског тишЪера на коЉем Ље бокал за воду и две чаше, а изнад Ьега окачени о ексере бели пешкир и одеЮа за преобуку.  раЉ сточиЮа на дашчаном поду стоЉи стаклени балон исто са пиЉаЮом водом и флаша ракиЉе. ††Ќа сточиЮу Ље и свеЮа, повеЮа воштаница, метална кадионица, кутиЉица са тамЉаном од картона вешто направЪена, феЬер, шибица и Љедно £еванРеЪе поцепаних корица, а поред дрвена столица без наслона. Ќа кревету беше бела као воденичарево брашно постеЪина, видно вежених краЉева црвене и плаве боЉе. “о Ље рад ¬еЪине маЉке, а све Ље ово уредила колико се може по воденици ¬еЪина жена ƒрагиЬа.

ѕолазеЮи у воденицу, ¬еЪа поЪуби децу и благослови их тако што се прекрсти и рече: „Ѕог наш »сус ’ристос и сутрашЬи празник —ветог —аве да вас чуваЉу.“ ƒеца га поЪубише у десну руку коЉа Ље била испуцала од напорног рада као кора хлеба. ќкрену се Љош Љедном ка икони , поклони се и изаРе напоЪе. «а Ьим иРаше по великом снегу добра жена ƒрагиЬа и помазивши га по лицу прошапута му:

- ¬идиш како Ље —ретен порастао, Љош мало Юе на ѕлаваЬ у школу, а и ∆ивко и ∆ивка су хвала Ѕогу оЉачали. ¬одила би их сутра у цркву на ѕлаваЬ да виде како деца рецитуЉу, па да се и они ослободе за догодине да декламуЉу у част празника —ветог —аве.

- ƒобро си размислила. “реба да иду. «наш тамо у ормару у шареноЉ марамици има новца, узми па купи свецу Љедну велику воштаницу и упали. ј вечерас да окадимо куЮу и иконе, па да припалим кандило пред иконама. ††—утра одох у ќсечину. ЅиЮу у цркви на литургиЉи, па да после свратим код –адоЉа да га обиРем, чуо сам да се разболио и да му понесем мало брашна, ††††мекиЬа и комовице, можда му треба за облоге.

††††

- »ди, Љашта, иди. —евап Ље обиЮи болесника, а и своЉи смо. ƒа ли Юе му АурРа доЮи из ¬аЪева? —лаба Ље оРа по овом снегу, видиш да Ље мени нападао до колена, Љош веЉе, а Љедва да Ље свануло. ƒа ниЉе Ъудима за храну па да не идеш у воденицу по овом киЉамету, али треба и деци и народу хлеба, иду празници, ЅогоЉавЪеЬе и £оваЬдан, а испразнила се окна од ЅожиЮа.

- “реба да идем. ћилорад Юе доЮи и £ован да донесу пшеницу и белог кукуруза да им самеЪем. ƒа не кажу: „≈во ми дошли пуних вреЮа, а нема ¬еЪе“. “и иди греЉ се и куваЉ деци и старима чаЉ, и ти с Ьима попи, вреди на ову зиму. £а сам стоку намирио, овце и волове, а ти види шта Юеш са твоЉом жгадиЉом, оним пилиЮима по овоЉ зими. Ќека ти деца помогну. ѕа вечерас ††заЉедно да попиЉемо чаЉ, пожелео сам хаЉдучку траву, нисмо Ље Яаба брали летос.

- ’оЮу. Ћеп дан да ти буде. «богом!

- «богом - рече ¬еЪа и оде у воденицу пробиЉаЉуЮи се низбрдо кроз сметове, нерашчишЮеним путем ка £адру. Ќикога ниЉе срео, а има близу два километра од Ьегове куЮе до воденице. ћраз и велики снег Ъуде Ље натерао у куЮе, осим што обиРу и нахране стоку, нигде не иду.

...ѕред воденицом ни трага од ћилорада и £ована. ¬еЪа вешто преРе брвно на £адру и оде пред воденицу. ѕрексрсти се и отвори врата, оде до иконе, скиде шаЉкачу и помоли се Ѕогу изговараЉуЮи, „ќче наш“, па потом узе лопату и поче да разгрЮе снег испред воденице. Ќеколико леденица скиде са крова коЉе су се приЪубиле о диреке са воденичког црепа. ј онда спази и Љедну повелику леденару коЉа виси сама за себе, одвоЉена од дирека и дасака па не даЉ Ѕоже да кад се отопли, напукне и падне на неког, Љер при дну Ље као игла оштра, а има цела два килограма. Ц”х, хвала Ѕогу да сам Ље видео - рече себи у Ьедра ¬еЪа и скиде Ље.

” том се зачу промуко глас: „ѕомаже Ѕог ¬еЪо.“, то беше ћилорад стигао, носеЮи тежак Яак пун пшенице на своЉим широким плеЮима.

- Ѕог ти помого Љуначе, одговори му радосно ¬еЪа - добро си преко брвна прешо са тим Яаком. ќставивши лопату уз воденицу, притрча да му помогне и Яак да спусти на снег, па да га брзо унесу у воденицу да не влажи на снегу.

- —вака ти част баш си поранио ¬еЪо, па Љош и пртиш оваЉ снег. ј он пада као да падао никад ниЉе. јли шта Ље од Ѕога, слаРе Ље од меда! - ћилорад Юе узвикнути.

- £есте вала, Љесте. Ѕог се брине за снег, а човек за капу- рече ¬еЪа уносеЮи Яак до окна.

- ќве године родило слабо жито, доста Ље гладних у —рбиЉи. Ќеку невоЪу ова глад слути, а ево 1934. година Ље почела, данас Ље веЮ 26. Љануар, сутра Ље —авиндан. ƒа нам помогне Ѕог и —вети —ава - забринуто рече ћилорад.

—амо он и ¬еЪа почеше да меЪу жито, кад ево и £ована из √орЬег краЉа села. ”прегао коЬа у велике дрвене санке и натоварио неколико Яакова жита. ѕа стаде пред реку и сиРе са санки, преРе брвно на реци и уРе у воденицу. ћало се накашЪа, па поздрави ¬еЪу и ћилорада: „ѕомоз Ѕог браЮо!“

- Ѕог ти помого делиЉо. Ќису тебе прозвали случаЉно у рату „ЎваЉцарац“, тачан си ко Ьиов сат - шаЪиво рече ¬еЪа домаЮину £овану коЉи беше добро обучен у купоран и панталоне од чоЉе коЉе беху упасане у кожне чизме.

- «ар се тако спремЪен иде у воденицу? - зачуРено га упита и Љош чудниЉе погледа ћилорад коЉи Ље био у старом капуту са доста закрпа. ЎаЉкача му Љедино беше нова, али у млину се избрашЬавила, док чоЉане панталоне на три места беху закрпЪене, а Яизме старе и подеране па их Ље онда умотао неким шареним крпама.

- »дем у ќсечину, код ¬инке, треба да обавимо деобу. ќд како Ље ѕавле умро проРе две године, а ми нисмо ништа решили око имовине. ќна каже да из поштоваЬа према мени као Ьезином брату, неЮе ништа да узима од имаЬа, али Ља неЮу да се огрешим. јко тако она хоЮе, онда да се Ља са Ьом и ¬ладаном договорим па да у мираз Ћепосави, ЬеноЉ Юерки коЉа се удаЉе, даруЉем машину за шивеЬе, пет дуката и наЉбоЪу Љуницу. ≈то то сам се са моЉима куЮи договорио, па зато поРох овако спремЪен. ј ти ¬еЪо покушаЉ да што више самеЪеш, па да вечерас када се вратим из ќсечине понесем коЉи самлевен Яак брашна.

- ƒобро брате, аЉде да ти помогнемо за Яакове, да их пренесемо до воденице. » постараЉ се мало у селу да оваЉ пут што нам се осуо поправимо, Љер не можемо овако преносити стално брашно преко реке овим брвном -каза му ¬еЪа.

- ƒобро брате - рече £ован уздишуЮи, али чврсто носеЮи Яак пун жита. ѕренеше Яакове и поздравише се са £ованом: - јЉде у здравЪе и збогом! - рече и ћилорад. ј £ован преРе брвно не држеЮи се за дрвену мотку коЉа Ље била од краЉа до краЉа брвна, да би могли Ъуди да се држе за Ьу када прелазе и седе на санке, узе дизгине па потера свог „риРана“, како га Ље звао као Љедног од омиЪених коЬа, иначе имао их Ље четири.

” воденици брашно на све стране, бела прашина се подигла као снег споЪа.  ад се заврши млевеЬе ћилорадовог жита, доРе време и доручка.†† ѕошто ¬еЪа ниЉе хтео да Љеде сам, послужи и побожног ћилорада, одборника ††при цркви —ветог великомученика √еоргиЉа коЉа се зида на ѕлаваЬу у селу ќсладиЮу, чиЉоЉ парохиЉи припада и село ƒрагиЉевица пошто немаше своЉ храм. ћилорад Ље био сиромашан материЉално, али веома духовно богат човек. «ато Ље ¬еЪи било посебно драго да га угости. ¬еЪа извади погачу из своЉе плетене торбе, домаЮу пршуту, неколико куваних ЉаЉа, кришку трврдог сира, чеЬ белог лука и веЮе парче сланине. ѕрекрстише се и очиташе „ќче наш“ и сласно Љедоше, седеЮи око мале синиЉе на троножицама.  ада завршише доручак, опет се помолише Ѕогу и заблагодарише ћу на богатим даровима. ћилорад извади малу флашицу ракиЉе из свог старог подераног капута, па попише по неколико гутЪаЉа Ъуте шЪивове ракиЉе уз крсно знамеЬе.

- ѕриЉа на овом мразу ракиЉа, брате ћилораде, да нас загреЉе! - узвикну ¬еЪа.

- £есте брате, пекао сам Ље пре три године, па Ље укртила у дудовом бурету. ¬идиш какву боЉу има као зеЉтин Ље и веома питка.

- £есте, Љесте. £а данас имам пуно посла, не бих више да Ље пиЉем, да ми не узме дан. ’вала ти и збогом пошао. ”Љам неЮу да ти узмем, то ти Ље у част сутрашЬег празника.

- ’вала ти до неба ¬еЪо, среЮан ти сутрашЬи —авиндан! - пун радости узвикну ћилорад.

- » теби и твоЉима код куЮе, па уздравЪу да се видимо! - поздрави га ¬еЪа.

ќде ћилорад радостан, са Яаком на леРима пуним брашна. √ази по снегу, са оним умотаним чизмама у крпе, али ниЉе му жао да снег коЉи Ље добро нападао и коЉи не престаЉе да пада, опет прти Љер код куЮе чекаЉу га деца и жена, отац и маЉка па им ваЪа брашно за хлеб донети. ќн живи у »лиЮима испод ÷ерове √лавице - брда где се налази велики озидан крст краЉ кога ƒрагиЉевчани славе ќгЬену ћариЉу, сеоску славу, и моле се Ѕогу да се Љедног дана озида мала црква, параклис —ветоЉ великомученици ћарини. —а тог брда се види и ¬лашиЮ, ћедведник, ѕовлен, ћаЪен, ÷ер, јвала, ќровичке планине, када Ље ведро чак и Ѕосна.

¬еЪа настави да меЪе £ованово жито. ƒан окраЮао. —унце полако почиЬе да залази, кад ево и £ована, узе од ¬еЪе неколико Яакова па их заЉедно натоварише на санке. ќстави му £ован Яак брашна. ¬еЪа не хтеде, али £ован, богат и милосрдан човек, па Љош са сестром ¬инком се договорио о сестричином миразу, ††весео Ље и ако Ље цича зима, ††сав крепак одвезе се са своЉим „риРаном“.

- ƒа самеЪем Љош коЉи Яак, док сунце ниЉе зашло, па да идем и Ља куЮи - помисли ¬еЪа и тако и уради. —амле Љош пар Яакова, али мораше феЬере да упали Љер веЮ се смрачивати почело.

- ƒа сачекам и ватра да се погаси, не смем Ље оставити у пеЮи, не даЉ Ѕоже да не направим каквог зиЉана. » седе да мало одмори док се ватра не погаси. ѕотраЉа то дуже, али погаси се у пеЮи свака жишка и ¬еЪа поРе да преРе брвно, кад оно прекривено водом. £адар надошао. —нег нападао изнад колена. ¬еЪа се прекрсти. Ѕез двоумЪеЬа врати се у воденицу, потпали пеЮ, помоли се Ѕогу и леже да спава на кревет, коЉи баш за ове неприлике и служи.

√оре у “имотиЮима, под ЅоЉчицом у куЮи ¬елимировоЉ, жена му ƒрагиЬа, спреми постеЪину деци за спаваЬе и рече им:

- ќтац Ље сигурно заноЮио у воденици, снег Ље велики па Юе уЉутру да доРе. ј ми идемо у цркву чим сване. —утра Ље децо —авиндан, школска слава. ”чиЮете о —ветом —ави када поРете у школу. » сутра да чуЉете како деца рецитуЉу песме у част —авиндана, па да и ви догодине научите. ј сада лаку ноЮ.

- ’оЮемо маЉко, лаку ноЮ! - викнуше у глас ¬еЪина деца и легоше у постеЪу. »з пеЮи се чуло пуцкететаЬе дрва коЉа су у ЉакоЉ ватри горела, а кроз мало стакло на вратанцима ове тучане пеЮи видела се ватра, коЉа Ље обасЉавала собу, док Ље напоЪу веЉао снег. Ќебо Ље било ведро, са пуно звезда, а пун месец Ље обасЉао поЪе слично ватри из пеЮи. ƒеца су час гледала у светлост ватре из пеЮи, час су вирила кроз прозор. —ве Ље било баЉковито, чаробно. ќва сцена пред Ьиховим очима разнежила Ље Ьихова дечЉа срца и испунила неком милином. Ћегли су у своЉу постеЪу, али док их сан ниЉе потпуно савладао држали су отворене очи и уживали у топлоЉ соби док се напоЪу пресиЉавао снег по сметовима од сЉаЉа пуног месеца.

” другоЉ соби ƒрагиЬа се молила док Ље кандило обасЉавало лик —ветог Ќиколе на икони. ќна упали свеЮу и клече, па изговари кратку, али из чистог срца молитву: „Ѕлагослови нам децу Ѕоже да буду здрава, то нам Ље наЉбитниЉе. ƒаЉ нам мира ѕресвета ЅогомаЉко. „уваЉ ¬елимира, доведи га жива и здрава куЮи и деци, —вети Ќикола,  рсна славо наша и ти оче —вети —аво, сутрашЬи дану.“ ѕотом угаси свеЮу и леже забринута у празан кревет.

” воденици беше топло од разгореле ватре у пеЮи. —поЪа Ље слика одавала прелеп изглед, али само за гледаЬе кроз прозор из топле собе: наиме, около беше снег са сметовима великим, река £адар надошла па хучи; а на оЯак од зидане пеЮи у воденици виЉе се дим, неколико срна предвоРени Љеленом са великим роговима проРоше надомак воденице и одоше кроз шуму за —таро село. ” близини нигде не беше ниЉедне куЮе, нити да ко од Ъуди проРе покраЉ воденице.

¬редни воденичар ¬еЪа спаваше дубоким сном. ќдЉедном, пробуди га Љака светлост. ќн отвори очи , и угледа испред себе седог старца дуге браде, око чиЉе главе сиЉаше нека необична светлост у облику круга. —тарац беше одевен у свештеничке одежде, и држаше велики златан крст у десноЉ руци, а у левоЉ златан штап. ¬оденичар скочи из кревета пун страха.

- Ќе боЉ се ¬еЪо - по имену га позва оваЉ незвани гост и подиже златни крст изнад главе , па благослови Ьиме воденицу на све четри стране.

- £а сам —ветитеЪ ’риста Ѕога! ѕоРи самном да ти покажем где да градите храм ЅожЉи у овом селу коЉе Ѕог изабра.

—а ¬еЪе као да неко скиде онаЉ страх што га беЉаше обузео од пре свега неколико минута. ќсеЮаше неку топлину у души, па се прекрсти три пута и поклони овом необичном свештенику.

Ц  ако оче да преРемо реку £адар, када Ље велика вода надошла и прекрила брвно Љош синоЮ?

  • Ќе боЉ се, и хаЉде замном - рече му светац.

ƒа ниЉе неко привиРеЬе и Раволска обмана ¬еЪа се увери, Љер и када се трипут прекрстио и призвао име ѕресвете “роЉице, ќца и —ина и —ветога ƒуха, светац Ље и даЪе стаЉао у воденици, па Љош Ље и крст имао и Ьиме благосиЪао. ќгрну се своЉим купораном ¬еЪа, назу чизме и стави шаЉкачу на главу, па изаРе из воденице. —нег и даЪе Љако падаше, све се видело као по дану Љер као од феЬера сиЉаше светлост око главе —ветитеЪеве и обасЉаваше сву околину. ¬ода Ље омаЬила у речном кориту, и брвном Ље могло ††да се преРе. “ако и урадише.

—ветац Ље ишао напред, а воденичар за Ьим. —топе —вечеве нису остаЉале у снегу. Ѕио Ље обучен у беле одежде са пуно извезених златних крстова по Ьима, а на средини леРа у плавом кругу била Ље икона √оспода »суса ’риста. „ќва одежда личи, баш на онакву одежду какву Ље носио ¬ладика на ћитровдан у ќсечини“, размишЪаше ¬еЪа гледаЉуЮи у —веца испред себе. Ўтап Ље носио златан, са крстом на врху и две змиЉе око крста.  рст коЉи Ље држао у руци и он Ље светлуцао, баш онако као у води када се ЉутарЬе сунце огледа, па боЉе светлости пресиЉаваЉу, можеш у Ьих да гледаш, а да те не заслепе. „ акав Ље ово чудни путеводитеЪ и где ли ме води ноЮас?“- у мислима се питао ¬еЪа.

- ¬идеЮеш чедо моЉе, видеЮеш - прозбори —ветац и настави да хода. †††††††† ¬еЮ су били прошли Ьиве зване „ƒуге луке“ и упутили се ка „—аве јнтониЮа лугу“. ¬еЪа се зачуди, како му и мисли погаРа оваЉ дивни —ветац чиЉе лице иако старо, беше веома мило. ѕлаве очи блистале су испод седих обрва, чело велико и сЉаЉно са залисцима седе косе коЉа Ље падала до врата, нос Ље имао мало дужи са благо подигнутим врхом испод кога су биле танке усне, а око Ьих седи бркови коЉи су се утапали у белу дугу до прса браду. Ѕило Ље лепо гледати га у лице коЉе Ље зрачило неком веселошЮу и нежношЮу, а у исто време и строгошЮу. Ќа одеждама преко рамена имао Ље два ланца златна на коЉима су били крст и икона ѕресвете Ѕогородице у маЬем кругу. —иЉали су му на грудима. ƒо земЪе била Ље бела као снег мантиЉа, а кад Ље ишао нису му на ногама биле обичне ципеле или чизме, веЮ ушаране као наЉлепши српски Юилим вунене чарапе. “о Ље ¬еЪу посебно чудило: са Љедне стране дивио се лепоти ових везених у разним боЉама вунених чарапа,као што су некада старе српкиЬе везле, а опет му Ље било чудно како —ветац не додируЉе снег, нити се измокре чарапе када хода.

„—ветац не би био —ветац да ниЉе тако“, помисли воденичар и опет се побожно прекрсти.  ако су се приближавали „—авином лугу“, приметио Ље да ни он ниЉе мокар од снега коЉи непрестано пада, нити му Ље хладно.

 ада стигоше у Ьиву „—авин луг“, како се звала по свом власнику, до коЉе из воденице зване „ќглавачка“ има отприлике око два километра удаЪености, —ветац стаде на сред Ьиве. ѕрекрсти се, благослови луг на све четри стране оним златним крстом коЉи носише у руци, а онда подиже своЉ златни штап, закрсти са Ьиме по снегу и рече: „ќвде градите храм ЅожЉи. ќвде се светлост никада неЮе гасити. £а сам —вети —ава, јрхиепископ српски!“

ƒок ово изговараше и бележише место за цркву, светлост нека необична засиЉаше над Ћугом. ѕотом благослови крстом доброг воденичара ¬еЪу коЉи Ље веЮ скинуо капу са главе и клечеЮи гледаше шта се дешава испред Ьега у овом Ћугу. ¬еЪа целива крст и руку —веца, паде пред Ьим ничице и заплака од радости. ’теде Љош нешто да га упита Љер осети да Ље ово дар од Ѕога за село ƒрагиЉевицу, за целу —рбиЉу да Ље посети са Ќеба ЅожЉег, наЉвеЮи син српски –астко ЌемаЬиЮ, —вети —ава, коЉи Ље у ÷арству Ќебеском краЉ ѕрестола ∆ивога Ѕога, али —ветитеЪа више не беше у Ћугу, нити у ¬еЪином видику.

¬оденичар Ље видео само крст у снегу коЉи Ље —вети —ава закрстио и означио где да се гради храм ЅожЉи. —ав Ћуг Ље замирисао неким миром коЉи Ље лепше мирисао од мешене погаче од брашна из „ќглаРеновачке“ воденице, и подсеЮао Ље на ’иландарски тамЉан и свежи босиЪак.

—унце се иза брда помиЪало, а нови дан се раРао. ƒан —авиндан. ¬еЪа, вредни сеоски воденичар клечао Ље краЉ крста у снегу сам самцит и ЉецаЉуЮи изговарао молитву тихо:

“ —ветитеЪу оче —аво, моли Ѕога за нас.“

***

ƒанас, после много година, у ƒрагиЉевици у „—авином Ћугу“, сазидан Ље храм ЅожЉи на основу ове приче, коЉа Ље до нас дошла из далеких времена захваЪуЉуЮи «агорки  араЉовиЮ, роРеноЉ јндриЮ. Ќе знамо да ли Ље баш храм ту на оном месту где Ље —вети —ава жезлом своЉим закрстио, али веруЉемо у ову воденичареву причу. Ќеки су Ъуди и ону необичну светлост виРали неколико метара испод новосаграРеног храма.

 ада „доРе време“ веруЉу мештани ƒрагиЉевице, откриЮе се то место где су —ветац и воденичар око крста ’ристовог били сабрани. »спуниЮе се тада потпуно благослов —ветог —аве, то место Юе бити достоЉно обележено параклисом и обновиЮе се „ќглаРеновачка“ воденица.

Ќа —авиндан 2017. године √осподЬе, у ƒрагиЉевици

31 / 08 / 2017

     оментари:

    2017-09-15
    04:29
    –адомир —тевановиЮ:
    Ќаше свето ѕравославЪе Ље старо вековима и маЬе од две хиЪаде година, наши манастири такоРе. “о Ље та вредност духа коЉа има континуитет. Ќаше древно, старо, вишехиЪадугодишЬе ѕравославЪе...

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0