Srpska

—вештеник  ронид

Ѕорис «аЉцев Ље велики руски писац, представник кЬижевности руске емиграциЉе прве половине XX века. –оРен Ље 1881. године у племиЮкоЉ породици. ѕроменивши неколико факултета ипак Ље одлучио да се посвети стваралаштву после упознаваЬа са ЅуЬином и јндреЉевим. “оком ѕрвог светског рата писао Ље чланке против немачке агресиЉе и заступао идеЉу воЉеваЬа до победе. –еволуциЉу Ље схватио као велику трагедиЉу за разлику од многих других представника руске интелектуалне елите. ” √раРанском рату Ље изгубио неЮака и пасторка. 1922. године заувек одлази из –усиЉе. ” емиграциЉе се обраЮа православноЉ тематици. —авременици су писали о Ьему као о човеку невероватно чисте душе. ѕосле можданог удара, воЪена жена писца Ље годину дана била непокретна и Ѕорис «аЉцев, коЉи Ље тада био у годинама, све своЉе време проводио Ље са Ьом. ”покоЉио се 1972. године у ѕаризу.

††††

ќдломак из кЬиге „—вети —ергиЉе –адоЬешки. »забране хришЮанске приче“ ставила Ље на располагаЬе порталу ѕравославие.рс издавачка куЮа „Ѕернар“, коЉа своЉим преводима открива стваралаштво «аЉцева српскоЉ читалачкоЉ публици. ќва и друге кЬиге ове издавачке куЮе могу да се купе у „–изници «емун“, кЬижари задужбине манастира ’иландар, црквеним продавницама, кЬижарама ƒелфи, Ћагуна, ¬улкан.

***

††††

ќтац  ронид, крепак, снажан шездесетогодишЬи човек, иде у цркву. ћного година веЮ живи овде, мужици га поштуЉу и зову  роном; а он савесно одлази на службу, враЮа се куЮи, венчава, чува таЉне, звони у звона са верницима, црквеЬацима и старцима, и за собом некуда води парохиЉу.

—лужи вечерЬу после дневног одмора не сасвим полако. ќсим тога, велики Ље пост Ц тешко време; у цркви Ѕог зна колико Ље народа; много Ље одрпаних сеЪака, рРавих жена, исповести; често подригуЉу роткву и биЪно уЪе Ц а потом следе сви греси.  акви су Ьихови греси? —ве Љедно те исто женско гунРаЬе, поклони, епитимиЉе, а мужици псуЉу током године, пиЉу вотку.

—тари  рон се не жали, он Ље човек радан, поштен, тридесет година Ље поп, има камилавку, служи брзо и просто, како Ље село научило.

ЌиЉе Љедини коЉи делуЉе овде; иза Ьега у прошлости сежу поколеЬа отаца, предака; сви су се они мучили овде.  рон памти деда ѕетра, оваЉ Ље видео Љош ‘ранцузе, а ѕетров Ље отац од свога слушао како су градили камену цркву, у коЉоЉ сада служи  рон, како Ље спахиЉа земЪу поклонио и подигао парохиЉски дом, где Ље сада клир и жене мироносице. ћного Ље избораних стараца помрло у  роновом веку Ц с некима од Ьих Ље као дечак играо лапту[1] Ц и све их Ље просто и лепо сахранио на гробЪу иза села. ѕонекад се сеЮа Ьихових дедова, оних са коЉима су живели Ьегов отац и деда, и Љош много других, коЉе не зна, али коЉи су били тада, и као непознати отишли одавде Ц сви на Љедно место, тамо на гробЪу, где су и отац ѕетар, Ќикодим и остали.

—ам  рон има пет синова Ц богослови, сви здрави, добри дерани.  рон, мислеЮи о Ьима, машта где Юе живети, множити се, служити; како да им пренесе своЉу мудрост Ц живот Ље тежак, каква Ље парохиЉа, какав Ље клир? ’оЮе ли стати на ноге, хоЮе ли бити крути попови?

“ешко Ље довести их куЮи за ¬аскрс, пута нема, вода, блато, у нижим местима коЬима преко главе. “реба иЮи сам, тада Ље Љош како-тако могуЮе, снажни коЬи Юе се довуЮи, али у граду се отац  рон веЮ замислио: све Ље топлиЉе и топлиЉе; сада Ље сигурно велика вода по ливадама. ј петорица дугаЉлиЉа чека, хоЮе им се куЮи, да се обрадуЉу пролеЮноЉ слободи.  од куЮе пеку куличе[2], чека маЉчица, распуст, црква.

“ада  рон хвата горЬи ток реке. ЌиЉе седео, наравно. ѕростиру се коЬски покривачи, коЬи су тешко натоварени Ц креЮу. Ќапред отац  ронид, позади деца. ƒобро Ље што нису у санкама: сада иза града, на пет врста, треба пливати.  оЬи напред протежу Ьушке, као пацови;  рон скупЪа мантиЉу, богослови гракЮу отпозади и такоРе пливаЉу.  рон Ље достоЉанствен Ц ипак Ље шеста недеЪа, духовни човек Ље на врхунцу Ц не би да испадне смешан. ј, као увек, познати мужици у селу се клаЬаЉу, само малишани беже назад и циче.

 уЮа Ље простран поповски стан, многодетна матушка, пролеЮе и галама; силно миришу куличи, рибЬак Ље цео испуцао и прекривен сипкавим ледом; али топлота долази, и напукли брежуЪци нагло се топе на светлости.  од матушке Ље велика гужва; трчкара се по оставама са маслацем и свакаквим важним намирницама за кухиЬске послове.

Ѕогослови су овде своЉ на своме, а  рон за то време Љош ради у цркви. —ада мора много да се моли и стара; треба читати £еванРеЪе, онда опет исповедати и причешЮивати. ƒани протичу у служеЬу, а за тамних ноЮи —трасне седмице само бруЉе вечне буЉице и на небу пламте звезде на црном баршуну. ѕутем куЮи из цркве иде споро и прескачуЮи барице, али Ље угодно иЮи: позади деца, петорица басова у настаЉаЬу, помагали су у цркви, добро су певали, давали снажан тон служби.  ада постане тешко с годинама, имаЮе на кога да се ослони.

„ћлада армиЉа“, мисли  рон, а код куЮе веЮ свечано, свемоЮна матушка савлаРуЉе све бриге око празника, боЉи ЉаЉа победничком боЉом и спокоЉна Ље, макар био —трашни —уд.

††††

Ќо, и недеЪа се приближила; за то време и пролеЮе Ље одмакло, свуда Ље веЮ сиво, спарно; време Ље ведро, ЉутреЬе би морало бити лепо и благодатно. ÷рквеЬаци, старешина, Ракони, сви су спремни: ово Ље Ьихов дан, наЉвиша тачка живота. » свуда по селима почиЬу припреме: греЉу купатила, где Ље забачено и скровито перу се одмах код пеЮи, провлачеЮи се кроз уска врата као црви; са мужичких тела, грубих, опорих, спираЉу вишемесечно блато; износе чисте кошуЪе, чак беле, са црвеном уметком испод пазуха, шишаЉу косу на потиЪку; пЪуцкаЉуЮи, стружу врат одломЪеним комадом косе. ” забаченим угловима жене навлаче на главе кичке[3], у ушима пачЉе паперЉе. ќгромно свемужичко тело комеша се са стране, у цркву доноси пасху[4], чека посебан блистави дан.

«а веома мрачних ноЮи црква се види издалека Љер прозори веома светле. –ано, доста пре свечаног часа, све Ље пуно, и  ронид врши древну службу; одоцнели са пасхом прилазе летЬим стазама. ƒок  ронид чита и моли се, у топлоЉ ноЮи непрекидно хуче потоци, пуним тоном, као моЮне трубе, а горе су звезде без броЉа; оне неочекивано устаЉу са хоризонта, испуЬаваЉу таму изнад глава и исто тако одмах пропадаЉу на други краЉ неба. ” тренутку, када се врата отвараЉу и из цркве излази литиЉа са химном, чини се да светлим опходом трипут опасуЉу цркву у мраку, под сливеном звоЬавом, уз поЉаЬе, литиЉа се поново улива унутра. —ада сви у рукама имаЉу свеЮе; капЪе зноЉ и цури са мушких лица; временом кроз плач иде из руке у руку свеЮица, пред иконама блистаЉу читави свежЬеви.

” Љедном тренутку двоЉица устаЉу; ’риста су сусрели, опевали, постоЉали са свеЮицама, али Ље страшно вруЮе, а литургиЉа дугачка.  ад се оно освеЮуЉу пасхе? ƒва сата, народ се уморио. ” гомили са кутиЉом за прикупЪаЬе прилога седи човек, „наЉпобожниЉи“, дрхтавих руку и орловска носа; иза наЉпобожниЉег прости младиЮ с тасом, иду храмом; мужици прилажу, броЉе своЉе копеЉке и даЉу од срца, али озбиЪно; схватаЉу, узимаЉу кусур. —унце се приближава истоку, у цркви Ље народа све маЬе; мноштво омладине Ље код ограде на клупицама; дечица храбро дремаЉу меРу одраслима, понеко се код пеЮи чак сместио да спава; гураЉу се, бЪесак и ватромет гасне, а земЪа сусреЮе свог Ѕога у сили и светлости. —амо наЉпобожниЉи без предаха звецка новчиЮима код тезге, као да се спрема да продаЉе ¬аскрслог; вади свеЮице и помера ноздрве.

–азилазе се у четири часа.

“ежак Ље оваЉ дан  рону; готово да нема времена за спаваЬе, у девет обавезно мора назад. ”прежу поповске таЪиге; поред  рона Ље момче црвених образа, у капутиЮу, с огромним рукама. “амо, на месту чинодеЉства, он Юе баЮушки распалити тамЉан, отпевавати и збуЬивати спахиЉе.

ќтац  ронид чврсто седи у таЪигама; сунце греЉе; над Ьивама ваздух струЉи, плови, земЪа се таЉи у светлости. ћладиЮ се прибиЉа уз баЮушкин бок Ц из профила види Љаке  ронове обрве и под сунцем нежну браду.

” спахиЉскоЉ куЮи  рона поштуЉу због озбиЪности, због памети. ” трпезариЉи, са свеЮом испред иконе, он из године у годину поЉе, моли се, даЉе крст да се целива и спретним покретом поправЪа косу после молебна; затим се омрси. ћладиЮ Ље на краЉу стола и стиди се своЉих руку. £едне године говори о “олстоЉу, друге Ц о рату, о разним догаРаЉима у срезу: ко Ље где умро, ко како води домаЮинство: пиЉу, но  рон Ље беспрекоран; младиЮ често поправЪа белу мараму око врата и победнички гута, страшно ваЪаЉуЮи Љабучицом.

ѕотом  рон одлази и исто понавЪа код осталих спахиЉа, мудро беседи и повремено погледуЉе младиЮа: ниЉе ли се преоптеретио.

«а то време из села излазе млади, на брежуЪцима под топлим сунцем котрЪаЉу ЉаЉа из жЪебова, у шареним групама.

ƒевоЉке су у црвеном; на жутозеленом откосу оне су у колу око ЪуЪашке; на конопцима, под налетом силног ветра, црвена платна високо лепршаЉу увис.

¬еЮ Ље време да се сеЉе, земЪа чека, сви знаЉу да су добри рани усеви, али не може се, празник Ље. ѕразник Ље целе недеЪе, и за то време Ље грешно и незамисливо не угасити жеР, не лежати испод плота. ќд поднева до вечери девоЉке гласно певаЉу, из села у село котрЪаЉу се теретна кола Ц гости, а време протиче; ни сам  рон ниЉе задовоЪан.

Ќа ¬аскрс села „подижу иконе“ по реду. “о значи, напред Ље  рон са Раконом, а иза носе барЉаке; иде весела гомила друмом, певаЉу „’ристос воскресе“, топли ветар добрано дува са стране, барЉактари се храбро зноЉе, а код куЮе сви чекаЉу. » натраг, када  рон одЉаше на коЬу, иконе и знамеЬа носе право поЪем. Ќа почетку вечери брбЪаЉу из свег гласа по стрЬиштима. Ћица се црвене, злато гори на иконама на светлом пролеЮЬем ветру, и мотке збуЬено лете кроз ваздух. ¬еЮ Ље време тихог и успламтелог пролеЮа. ¬еЮ Љеле цветаЉу; на ободу села поЉавЪуЉу се бледозелени цветиЮи; чудно Ље пронаЮи ове маЉушне миомирисне изданке природе на црним четинарима. Ќа местима где Ље влажно и спарно, у сивкастим Љасицима поЉавЪуЉу се Ъубичице; слаби сладуЬави мирис креЮе се у таласима, а оне стоЉе Ц нежне, окренувши ка Љугу и сунцу своЉе главице, као драге виле; но ако их откинеш, убрзо увену. ”вече у помрчини долеЮу шЪуке на Љезеро са удаЪених места; оне лете Љедна за другом на минутном растоЉаЬу и тихо жагоре како се не би изгубиле.

††††

—унце греЉе, стада су изашла у поЪе. ÷елог дана лутаЉу, пасу меку траву топлим Ьушкама; краве Ьишу боковима и повремено избацуЉу доброЮудни Љезик; из села се вуку сиЮушна дечица под бледолазурним небом да чуваЉу стоку до поднева, а назад иду по стрЬишту замишЪено и без журбе; подижу штапове, везуЉуЮи на Ьих крпе-барЉаке Ц певаЉу нешто своЉе, потом лове чавке у поточиЮу; над Ьима струЉи светли пролеЮни ваздух; дан и ноЮ расцветава се по Љарузи. —ело Ље блеРе и тише, слама на крову Ље модрикаста и греде у избама као да дишу.

Ќа АурРевдан  рон има посла: иза села, у поЪу обавЪа молебан Ц благослов за стоку на испаши.  раве су простодушне, коЬи мирни и питоми, као добри радници, само су ждрепци плаховити: лако, на своЉим дугачким танким ножицама скачу са Љедног места на друго. —тоЉе ЮутЪиве жене. ¬аскрс Ље веЮ прошао, време Ље озбиЪно и тешко, црвених хаЪина нема, лица дубоко изборана, са светлим дубоким очима, и зуби напола нестали, баш као код коЬа. ƒобро познаЉу своЉе животиЬе, посматраЉу их, мисле о нечем док  рон чита испред стола и моли се. ѕотом све кропи светом водицом и отпушта на мирну испашу.

—унце се све раниЉе раРа и издашно греЉе земЪу; радосно пролеЮе. —ам  рон, власник сто десетина, задовоЪан Ље и не жали се. ќдозго Ље веЮ Љедном загрмело, уз наЉвеЮу вруЮину и силне црне облаке; севало Ље, грмело благодатно и отегнуто, а уочи удара бледа муЬа обасЉала Ље траву.

Ц  аква сила Ц говори отац  ронид и крсти се.

ѕотом Ље све узлетело, као да се неко забавЪа на небу, а на поЪима овас ницаше весело и доле по ливадама трава напредоваше. «емЪа постаде спарна шикара коЉа гмиже под ногама. јли другог дана опет се на небу поЉавило сунце, одмах се све просушило и кренуло у висину.

ѕосле ручка, уочи одмора,  рон изаРе на клупицу код рибЬака. ¬елики рибЬак, испред ненастаЬеног маЉура на тоЉ страни, лежао Ље као ужарено огледало, а сунце Ље местимично продирало у воду; ту су биле топле, зеленкасте мрЪе.  рон Ље седео и посматрао, а у рибЬаку су хоризонтално дремали шарани, такоРе стари, као и он сам; с времена на време сиЮушне црвенперке прилазиле су до саме површине, помаЪале се, правиле кругове. ” кретаЬу риба беше леЬост, и  рон Ље тада осеЮао своЉе године и снагу пролеЮа. ”стао Ље, прошетао поред рибЬака и, замишЪен, пошао куЮи. ”спут Ље размишЪао о закупу: Љесу ли мужици из  остенке одрадили дуг? ’оЮе ли АорРе дати рубЪе, или Юе преварити? »стина, код куЮе су чекали свакоЉаки клиЉенти, а увече мора да сахрани девоЉчицу код ѕетра  онстантинова. ” последЬе време поумирало Ље много деце, „све Ље то живот“. √робиЮе лако и брзо копаЉу на гробЪу, навише, у удаЪеном углу; овде Ље много дечиЉих хумки; измеРу Ьих трава, а поред Љарак са пелином. ќдавде се види далеко; славна земЪа лежи наоколо, као златна чиниЉа;  рон полагано пали тамЉан, гледа у даЪину; у равномерном лету дим из кадионице се на почетку диже изнад хоризонта у небо, потом силази доле. —а четири стране дува слаб ветар, облачиЮ дима бледи и покорно се шири, постаЉе плавичаст. »за плаче жена; румени младиЮ отпевава. ”брзо спуштаЉу сандучиЮ Ц и краЉ.

 рон пролази кроз хумке, дрвени крстови местимично су накривЪени, зарасли у траву. Ќа гробЪу нема дрвеЮа, слободан ваздух од земЪе до неба. »змеРу крстова спокоЉно промиче ветар, понекад ластавица седне да предахне.

 рон се заустави код оца и прекрсти се; овде Ље чак и име урезано; тог трена, при заласку милог сунца, на споменику гори светлост; високо на небу лебде ласте, усмераваЉуЮи се крилима према поточиЮу у ливадама.

Ѕлизу Ље “роЉица, а онда, кроз недеЪу дана Ц вашар. ¬есела “роЉица пада у ведар дан. ѕрашина по друму и сунце одозго пржи, а небо радосно-плаво, као што беше и страшно давно, у детиЬству. —табла бреза шуме код цркве, таЉна Ъубав зри у омладини. ” свим колибама испред икона су гранчице; када почну да се суше, поЉавЪуЉе се нарочити мирис у оскудном човечиЉем боравишту; ветриЮ кроз прозорче помиче гране, а из детиЬег доба присеЮа се бубица коЉе су милеле по праз ничном жбуЬу. ” шуми, на дивЪим местима, девоЉке плету венце Ц везуЉу врхове бреза, праве лук и нагаРаЉу хоЮе ли брзо да увене. ƒечица траже у долинама шарену траву бусеЬачу, она расте Љадна и чудна, неодреРене боЉе. ћале девоЉчице Ље ископаваЉу, облаче у хаЪинице и чуваЉу, као луткицу. Ћипе и храстови стоЉе около у тишини.

¬еЮ Ље много трава израсло на ливадама, и животиЬа воли да шета у пару. ќнижи старац  арпич гори под сунцем; дугачки бич пузи за Ьим као змиЉа, Ьегово лице Ље мрко, а коса снежнобела. „удно Ље видети ово сребро на грубом пастирском телу.  ада Ље без капе, ветар лагано Ьише Ьегове коврЯе, на темену Ље ружичасти апостолски кружиЮ. »де ли у подне куЮи, на коЬу, узвишицом, у гуЬу, стоЉи ли сатима око стада, кршан, као добар бор Ц увек су Ьегове очи светле и пуне поЪског ветра; понекад оне сузе, али их сузе само умиваЉу.

Ќа вашар се сЉате села из целог округа. »за  роновог села, на пашЬаку, наместили су шаторе; врве таЪиге, рукунице стрче нагоре. ѕрашина и жамор, мирише катран, скиче прасиЮи и издалека сеоски празник личи на монголски табор. ѕуше се топле краве, жуте се и жалосно посматраЉу влажним очима: тешко Ље живети, треба попустити. Ќакупци крава излежаваЉу се у трави иза вашара, код пута. “у су како би преотели стоку и купили Ље на велико пре трговаца.

” два, три сата долази да разгледа и  рон. Ќа вашару веЮ шета троЉица ЉевреЉских свештеника из округа; Љедан жалосниЉи од остале двоЉице; коса му позади Љош ниЉе порасла, груди уске, смета му свештеничка раса. ѕоред Ьега Ље снажна матушка у мантилу и шеширу са цвеЮем. ¬етар лелуЉа црвене цветове и само што не однесе душу и памет ускогрудог оца. ќн се зноЉи и купуЉе жени чешаЪ. ј  рон паметним дубоким тоном разговара са бакалином, здрави се са козачким подофициром. ЌесреЮна „сеоска полициЉа“ Ц у прашини и усахла од старости, непрестано се налази у патроли, труцка се на козачком седлу и дрошкама[5] из општине у општину, гори на сунцу, а на вашарима грицка сунцокрет и снуждено беседи са либералним спахиЉама.

 од бакалина  рон испиЉа чаЉ, држеЮи тацну у снажним маЪавим рукама; тражи кучину за школу; али док теку разговори и тргуЉу сунцокретом, изненада с бока наилази олуЉа. ћоЮна киша гуши земЪу и радосно се сЉедиЬуЉе с Ьом, брзо кисну Ъуди, пребацуЉу на себе асуре, склаЬаЉу се испод таЪига; лете на коЬима; жива пара диже се са Ьих. √оре у црним облацима показуЉе се ватрена змиЉа, заслепЪуЉуЮи ударац цепа ваздух, издалека, са поцрнеле земЪе, подиже се слатки мирис; трава се повиЉа под олуЉом, замире.

 рон се сакрио код бакалина и подсмева се киши; горе изнад Ьега платно се брзо наквасило, али он се не узнемирава и без шешира истура главу на кишу.

Ќакон пола сата олуЉе више нема; пуше се и протичу гомиле облака у златноЉ светлости. ƒиЉамантске капи пресецаЉу ваздух и божанствена дуга поЉавЪуЉе се на небу.  рон осунчан зрацима прикупЪа мантиЉу и креЮе куЮи.  од куЮе, поред плота, жуто-бели Љасмин процветао као разбарушена шубара, и ка оцу  рониду плови снажан мирис. ¬ече блиста. »з кухиЬе искаче галопом кафени пас  аштан. “рчи незграпно, Ьегово тело Ље огромно и меко; светлуца се у покретима, глава му Ље медвеРа са округлим жутим очима; сав Ље као добар несташни враголан.  рон га милуЉе по глави и улази у куЮу.

ƒругог дана, предвече, небо Ље прозрачно. ”тихнули су ветрови, у облацима Ље Ъубав и милозвучност.  рон одлази према реци; рибе се брчкаЉу; поплавЪена ливадска трава Ље сочна и недирнута; веЮ цветаЉу звончиЮи, цвеЮе косидбе.  рон предосеЮа сено и слатке мирисе. ¬едри враголани трче по плиЮаку. ” врбаку, коЉи мирише као када Ље  рону било девет година, песком трчкараЉу деца. ЌаЉстариЉи их учи да пливаЉу. —лабуЬава тела весело светлуцаЉу на сунцу, циче и боЉе се дубине, а потом се одмах на обали поЉавЪуЉу ружичасте кошуЪице, као да су уместо голих тела израсли светли цветови.

 рон се полако пеЬе на брдо иза реке и Љедва иде стазицом кроз младу раж; мора у ƒмитрово, овуда Ље ближе пречицом. ѕрошавши раж, зауставЪа се на ливадици са коЉе се подиже пара: прилично Ље вруЮе да хода даЪе, жели да предахне. —кида шешир; полуседа коса пада доле.  ао стари пастир, он гледа доле на село и размишЪа о нечему. ќдЉедном чуЉе иза себе слабо шуштаЬе. Ќа краЉу озеленеле детелине стоЉи зец; трчао Ље весело скакуЮуЮи у топлу зору и, угледавши  рона, замро. ѕодигао се на задЬе шапице, мрда ушима, и брци му се немирно мичу. ÷ело сиво слабашно телашце подрхтава и пуно Ље свете знатижеЪе.  рон Юути и осмехуЉе се. «екан скакуЮе и лаганим трком, не боЉеЮи се, претрчава поЪе у десетак корака; високо подиже репиЮ на позадини бледопрозрачног неба.

ЅаЮушка се и даЪе осмехуЉе и устаЉе. ѕолагано иде утабаном стазицом кроз овас и након неколико минута поново се окреЮе натраг. јли зекана више нама, само се село у долини пуши и лежи у вечерЬоЉ светлости.

«ором, враЮаЉуЮи се куЮи, отац  ронид чуЉе првог певца. ќн меко кукуриче и наговештава врели Љун и ноЮи без росе.

††††

.


[1] Ћапта (народна игра с лоптом).

[2]  улич (васкршЬи колач).

[3]  ичке Ц старинске капе удатих жена.

[4] ѕасха Ц руска посластица од сира и сувог грожРа коЉа се спрема за ¬аскрс, обично у облику пирамиде.

[5] ƒрошки Ц руска кочиЉа

— руског √оран ƒабетиЮ

06 / 09 / 2017

¬аш коментар

ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

¬аш коментар:
¬аше име:
¬аш e-mail:
”несите броjеве
коjе видите на слици:


RSS 2.0