Srpska

∆итиЉе —ветог ћилутина, краЪа —рпског

††

¬азЪубЪени ЪубитеЪи ’риста, ево се сада спрема ум слабога самисла худога и смртнога тела мога, и хоЮе да принесе достоЉне похвале онима коЉи ’риста заволеше. јли не знам како и где да наРем речи за то. Ќо наЉпре споменух Ѕога, и узвеселих се, и онда припадам овима коЉе хоЮу да похвалим, и молим се и говорим: ƒобри и свемилостиви и наЉмилосрдниЉи и незлобиви √осподе, коЉи не желиш смрти Ъудима, него хоЮеш да се сви обрате и упуте на покаЉаЬе.  оЉи си рекао у “воме светом ≈ванРеЪу: ћолите се и даЮе вам се (ћт. 7, 7); и опет: Ўто год узмолите у молитви веруЉуЮи, ове Юе вам се то дати (ћт. 21, 22). «ато и Ља молим “воЉе наЉмилосрдниЉе човекоЪубЪе, да ми се да реч за отвараЬе уста моЉих, дарована ми “воЉим —ветим и ∆ивотворним ƒухом. £ер, утврРиван и уразумЪиван Меговом сведариваЉуЮом благодаЮу, моЮи Юу и Ља, грешни и ништавни слуга “воЉ, да искажем нека дела од мноштва неисказаних чудеса “воЉих на нама, а такоРе и достоЉним речима да похвалим ове слуге “воЉе и господу моЉу, коЉе “воЉа божанска благодат венча и узвеличи и прослави изнад многих моЮних и славних на земЪи.

ќвако почиЬе своЉе казиваЬе животописац благочестивих и светих краЪева и архиепископа —рпских, —в. архиепископ ƒанило,[1] коЉи и описа животе и дела краЪа —рпског ”роша ѕрвог, Ьегове супруге —вете £елене, и светих синова Ьихових ћилутина и ƒрагутина.[2]

—вети краЪ ћилутин беше млаРи брат —в. краЪа ƒрагутина (1276-1282. г.), кога и наследи на престолу —рпске државе. ќ начину наслеРа овога говори се опширниЉе у животу —в. краЪа ƒрагутина (под данашЬим датумом). ƒрагутин Ље наиме, збацивши свога оца са престола, после тога пао с коЬа и сломио ногу, па Ље онда покаЉавши се позвао свога брата ћилутина и на сабору у ƒежеву 1282. године предао му власт и краЪевство у —рпскоЉ земЪи. —ам пак он повуче се у северне краЉеве своЉе отаЯбине, где владаше са своЉом супругом и синовима, са престоницом у ƒебрцу на реци —ави, добивши притом од своЉе маРарске тазбине и неке области у —рему, ћачви и Ѕосни.

ћилутин беше васпитан од своЉих честитих родитеЪа у свакоЉ доброЉ науци и побожности. £ош као млад, вели животописац ƒанило, „оваЉ младиЮ био Ље Ѕогу мио, и благодаЮу ЅожЉом означен“. Ѕеше добар пастир повереног му народа у своЉоЉ области, „Ьихов добри учитеЪ и наставник, ненаситни градитеЪ божанских цркава и манастира; и не само градитеЪ, него и обновитеЪ палих и порушених“. —ве ово пак ћилутин чиЬаше у намери , да све приведе ка истинитоЉ вери“. £ер благочестиви ћилутин беше ревнитеЪ у вери ѕравославноЉ. £ер када у Ьегово време византиЉски цар ћихаило VIII ѕалеолог (1258-1282. год.) склопи и потписа униЉу са папом, па настоЉаше да исту насилно спроведе и меРу свима православнима на Ѕалкану и меРу —ветогорским монасима, краЪ ћилутин се диже против Ьега и са успехом ратоваше у одбрану ѕравославЪа. ќд тога доба и касниЉе Ѕог благослови ћилутинову државу и он рашири границе свога отачаства. —рпска земЪа до ћилутина беше „обузета великом теснотом и умаЬена“, Љер држава грчка досезаше до места званог ЋипЪани на  осову. Ўта више, грчки цар ћихаило настоЉаше да од —рпске земЪе одузме и друге краЉеве, па чак и целу земЪу себи покори и Ьену слободу и самосталност уништи. “ада се ћилутин помоли Ѕогу и са своЉом воЉском крете на ¬изантиЉу. ќ томе овако говори животописац Ьегов ƒанило: „» после овога (то Љест после молитве) заповеди ћилутин да се саберу сви Ьегови воЉници, и када то би учиЬено, он узе молитву и благослов од свога светог архиЉереЉа[3] и од свег освеЮеног сабора свештеничког лика, и подигавши се са своЉом силом, поРе у државу области царства грчкога. “амо он заузе околне пределе, a то су ови коЉе Юу наброЉати: оба ѕолога са Ьиховим градовима и околином, главни град —копЪе, и затим ќвче ѕоЪе и «летово и ѕиЉанац (у подручЉу Ѕрегалнице). —ве ове земЪе он узе у почетку свога доласка на престо, и приложи их држави свога отачаства“. ќд овога времена град —копЪе постаде престоница —рпске земЪе.

„увши за ове успехе ћилутинове, цар ћихаило крете на Ьега узевши у своЉу воЉску и многе друге иноплемене народе, “атаре и √урке и друге иноверце. Ќо Ѕог учини те оваЉ издаЉнички цар одмах умре на свом походу (11. децембра 1282. године), оповргнут чудно и изненадном смрЮу своЉом, како вели за Ьега биограф споменути ƒанило. »сти ƒанило Љош додаЉе: „ќваЉ хулни цар, Раволом наговоран, сличан Ље оном лукавом издаЉнику коЉи одступи од светлости у таму, као што и оваЉ цар ѕалеолог, одвоЉивши се од вере хришЮанске (то Љест ѕравославне), узе веру латинску“. ћеРутим, по изненадноЉ смрти цара ћихаила Љедан део Ьегових савезника “атара продужи напад на —рбиЉу, и продре чак до ЋипЪана и ѕризрена, али чудом ЅожЉим би страховито поражен и уништен. £ер дошавши до реке зване ƒрим, коЉа беше веома набуЉала, они видеше на другоЉ страни велики збег српског народа, па одлучише да преРу реку и народ опЪачкаЉу и побиЉу. Ќо кад они навалише преко набуЉале реке, сви се скоро у ЬоЉ потопише, а што их живо преРе на другу обалу они бише поражени од христоимених Ъуди српских. » сам старешина татарски, звани „рноглав, беше ту ухваЮен и погубЪен и Ьегова глава би однета пред ноге краЪа ћилутина.

”скоро затим краЪ ћилутин са воЉском своЉом, и Љош са воЉском коЉу доби од свога брата ƒрагутина, крете опет на грчку земЪу и заузе области Ьене све тамо до —вете √оре јтонске, земЪу —трумичку и —ерску,  рстопоЪ (данашЬа  авала) и друге околне краЉеве. ќтпустивши потом воЉску брата свога, ћилутин крете са своЉом воЉском Љош даЪе и заузе земЪу ƒебарску и  ичевску, са градовима и областима Ьиховима, па земЪу ѕоречку са околином, и чак продре на Љуг до “есалиЉе. ѕотом се врати у своЉу земЪу и пребиваше у миру и благостаЬу.

” то време на северу од ћилутинове државе, а источно од области Ьеговог брата ƒрагутина, владаху самостално и насилнички кнезови бугарски и татарски ƒрман и  уделин. ќни живЪаху у краЉевима око места ∆дрела на ћлави (данашЬа √орЬачка клисура) и одатле са бугарским, куманским и татарским четама упадаху у ƒрагутинове краЉеве и пЪачкаху —рпски народ и земЪу. “ада се на позив свога брата ƒрагутина дигне на Ьих благочестиви краЪ ћилутин, страховито их порази и Ьихове краЉеве дадне у наслеРе брату своме. ќд овога времена Ѕраничевска област постаде и за свагда остаде саставни део —рпске земЪе и државе. —ам тадашЬи бугарски цар АорРе “ертериЉе, таст ћилутинов, коЉи му беше дао своЉу кЮер јну за супругу, беше у приЉатеЪским односима са ћилутином и Ьеговом маЉком £еленом, али не беше у приЉатеЪству други владар бугарски у ¬идину, кнез Ўишман, коЉи беше у сродству са  уманцима и беше признао врховну власт татарског кана ЌогаЉа. Кут на ћилутина због победе над ƒрманом и  уделином, Ўишман са воЉском крете из ¬идина и продре у област ’восно, све до архиепископиЉе српске у ѕеЮи, са очигледном намером да Ље опЪачка, запали и уништи. Ќо ту он би побеРен силом √осподЬом и молитвама —ветих: —аве и —имеона, и —в. јрсениЉа, коЉи ту лежи. “е ноЮи видеше Ўишманови воЉници велики огЬени стуб где силази с неба, из кога избиЉаху огЬене луче и опаЪиваху их, те се они сви у страху и паници разбегоше. “ако не могуЮи ништа зло учинити, Ўишман би принуРен да се повуче без успеха, Љедино што Ьегови дивЪи  уманци том приликом спалише манастир ∆ичу, коЉу затим обновише —вети краЪ ћилутин и архиепископ ≈встатиЉе II (1292-1309. године). √онеЮи Ўишмана и Ьегову воЉску, краЪ ћилугин доспе до града ¬идина на ƒунаву и заузе град, а сам Ўишман Љедва се спасе бежеЮи чамцем преко ƒунава. «атим он моЪаше мир од краЪа ћилутина, што му оваЉ милостиво и даде, а касниЉе даде и своЉу кЮер јну за Ўишмановог сина ћихаила, коЉи потом постаде бугарски цар (1223-30. г.). ќве победе ћилутинове изазваше завист и мржЬу на Ьега татарског кана ЌогаЉа, као врховног господара свих бугарских краЉева, и он са своЉом воЉском, саставЪеном од “атара,  уманаца, јлана и  авказаца крете на Ьега и на —рбиЉу. Ќашавши се у великоЉ невоЪи и опасности, краЪ ”рош ћилутин се топло моЪаше Ѕогу, говореЮи: „ƒобри човекоЪупче √осподе, надо ових коЉи “е исповедаЉу. “и знаш немоЮ нашег смртног тела, и —ам си се у Ьега обукао. «бог множине безакоЬа моЉих, коЉима сам везан од младости моЉе, нисам достоЉан да погледам на висину “воЉу, или да са смелошЮу призивам свето и страшно име “воЉе. Ќо “еби доброме и благоме предлажем душу и мисао моЉу, “и ми Љедини помози, молитвама ѕресвете ћатере “воЉе“. ѕомоливши се тако усрдно и са сузама √осподу, ћилутин призва у помоЮ и —ветог —имеона и —аву, молеЮи их да не предаЉу отаЯбину своЉу у руке иноплеменика. «атим посла ЌогаЉу своЉе посланике да га доброразумним речима и молбама умоле да одустане од похода, обеЮаваЉуЮи му при томе да неЮе више дирати у Ѕугарску земЪу нити нападати на краЉеве коЉе “атари имаЉу под своЉом влашЮу. —илни кнез татарски затражи од ћилутина Ьетовог младог сина —тефана као таоца, што отац са жалошЮу мораде да учини, да би сачувао душе народа свога и Ьегову слободу. ћлади краЪевиЮ —тефан отиде са некима од властеле српске на татарски двор, и остаде тамо неко време док га Ѕог не избави отуда и врати у дом родитеЪа свога. £ер Ѕог учини да оваЉ ЌогаЉ погине у борби са “октаЉем, законитима каном „«латних ’орди“ татарских (у битци код ќдесе 1299. г.), те краЪевиЮ —тефан би слободан да се врати родитеЪу своме у —рбиЉу. “ом приликом, —тефан се ожени “еодором, Юерком бугарског цара —милца (1292-99. г.), са коЉом доби сина ƒушана, потоЬег цара —рпског.[4]

††

ќвога свога сина —тефана краЪ ћилутин Ље затим поставио за намесника и владаоца у «етском приморЉу, „одликовавши га сваком чашЮу царскога достоЉанства, давши му све што му Ље потребно, од малога до великога“. ” то пак време краЪ ћилутин се поново ожени, и постаде зет васеЪенског цара у ¬изантиЉи јндроника II ѕалеолога (1282-1328. г.). ќво би после нових победа ћилутинових над грчким воЉскама (око 1299. године, те цар јндроник склопи траЉно приЉатеЪство и сродство са краЪем —рпским ћилутином. ћлада кЮи царева, принцеза —имонида (чиЉи се дивни лик сачувао у ћилутиновоЉ и ЬеноЉ задужбини √рачаници), би од самог цара предата ћилутину, пошто их претходно у законити брак благослови и венча охридски архиепископ ћакариЉе. ќд свога таста ћилутин тада доби у мираз све освоЉене краЉеве, те тако завлада траЉни мир измеРу —рба и √рка. Ќо ова женидба ћилутинова не би по воЪи многима, како ближим тако и даЪим суседима, и они почеше радити против ћилутина. ”з то, у ово време би покренуто и питаЬе ћилутиновог наслеРа на српском престолу, у што би умешан и Ьегов брат ƒрагутин, и —имонидина маЉка царица »рина, и такоРе нека српска властела. To све узнемири младога —тефана, те он, наговорен од споменуте српске властеле, устаде на свога оца ћилутина желеЮи да му преузме из руку краЪевску власт и престо српски. ”след свега тога у «ети наступи не мали метеж и неред, те краЪ ћилутин крете тамо са воЉском, угуши споменути неред и метеж, а син му се —тефан сам предаде у руке са синовском покорношЮу. ћилутин га испочетка прими лепо, но потом, на интриге многих злурадника и неприЉатеЪа Ъудског спасеЬа, помете се толико да сина свога затвори у замак у —копскоЉ области и допусти да га тамо ослепе. —тефан потом би послат у ÷ариград на заточеЬе, но чудом ЅожЉим и помоЮЉу —ветитеЪа ЌиколаЉа би исцеЪен и враЮен после своме оцу, са коЉим се измири и кога после на престолу наследи.[5]

ћилутин се ускоро измири и са своЉим братом ƒрагутином, са коЉим имаРаше неке меРусобице и сукобе, и света браЮа проведоше остатак земног живота свог у Ъубави и меРусобном поштоваЬу. Миховом измиреЬу и Ъубави много допринесе и Ьихова света маЉка краЪица £елена, као и знаменити и свети муж ƒанило, коЉи беше наЉпре игуман ’иландарски, а потом епископ ЅаЬски и ’умски, а касниЉе постаде и архиепископ —рпски.[6] ќн Ље лично долазио из ’иландара са своЉим монасима, и боравио и код краЪа ћилутина на двору му у —копЪу, и код краЪа ƒрагутина на Ьеговом двору у ƒебрцу, и молитвама, саветима и поукама своЉим мудро измирио заваРену браЮу, што су наравно и они обоЉица жарко желели и свесрдачно прихватили. £ер ова два света брата, иако беху наследници слабе и грешне природе старога јдама, ипак беху причесници и обновЪене Ъудске природе Ќовога јдама Ц ’риста Ѕогочовека, Љер беху верни чланови Меговог богочовечанског “ела Ц ÷ркве ѕравославне, у коЉоЉ живЪаху непрекидном вером, молитвама, покаЉаЬем и осталим спасоносним светим таЉнама и врлинама.

«а светог краЪа ћилутина[7] сведочи нам Ьегов животописац ƒанило, да беше свагда у великим и богоугодним подвизима, коЉе многи други не знаРаху, а ƒанило их таЉно знаРаше, Љер беше веома близак —ветом  раЪу. „“реба знати и видети, вели ƒанило, Ьегове трудове и зноЉеЬа, Ьегово трошеЬе тела свога, ноЮна бдеЬа и топле сузе, Ьегове неизрециве милостиЬе све до саме смрти Ьегове; Ьегову нарав незлобиву, тиху и послушну“. »стина, ћилутин Ље као краЪ и господар некада показивао и строгост и оштрину, али никада ниЉе био злобан нити без милости и хришЮанске Ъубави. јко Ље као човек и имао неких грехова своЉих, ’ристос —паситеЪ га не остави у Ьима, него га од Ьих покаЉаЬем избави. „£ер истинита —ветлост Ц ’ристос, вели животописац ƒанило,  оЉи просвеЮуЉе сваког човека коЉи долази на свет (£н. 1, 9), ќн Ц велики и страшни “ворац све видЪиве и умне природе, увек очекуЉуЮи покаЉаЬе свакога човека, не презре ни овога христоЪупца, него му просвети разум срца, и он, сетивши се грехова младости своЉе и дошавши у умиЪеЬе срца, поче се молити усрдно Ѕогу, говореЮи оне речи пророчке: √осподе, упути ме на пут “воЉ, и поЮи Юу по истини “воЉоЉ (ѕс. 85, 11). √одине моЉе, говораше он, као паучина проРоше, и коЉа добра живота мога да “и принесем? —а каквом смелошЮу да погледам на “ебе, —удиЉу праведнога? ѕокаЉаЬе не стекох, а тако исто ни сузеЕ Ќо √осподе и ÷аре векова, не погуби ме са безакоЬима моЉим, него ми пошЪи светлост “воЉу и истину “воЉу на просветЪеЬе мислених очиЉу моЉих. ƒаруЉ ми обилну кишу суза, да угасим страсни пламен тела мога, да се неприЉатеЪ моЉ не порадуЉе због мене. ћногих и великих добара овог живота насладио си ме, но Ља недостоЉни врло повредих заповести “ебе, Ѕога мога“.

ќвакве и многе друге речи говореЮи оваЉ благочестиви краЪ, вели даЪе животописац ƒанило, предвиде своЉу природну смрт, и после овога одлучи се па многа богоугодна дела, у коЉима и сконча живот своЉ. „ћилутинова добра дела и подвизи беху многи и разноврсни, но наЉвише он чиЬаше милостиЬе сиротима и убогима и даваше богате дарове црквама и манастирима ЅожЉима. „ќн постаде угодан √осподу: безброЉне свете цркве украшуЉуЮи, и од праведних трудова своЉих многе милостиЬе ништима делеЮи“. He штедеЮи богатства свога, но узимаЉуЮи као из неког неисцрпног извора, Љер беше заиста богат као ретко ко у Ьегову времену, оваЉ блажени и светородни муж одевао Ље и хранио слабе и немоЮне, подизао сироте и убоге, и украшавао и снабдевао свете цркве ЅожиЉе. —тупаЉуЮи на владарски краЪевски престо, он се беше Ѕогу заветовао да Юе за сваку годину колико буде владао подизати по Љедну цркву Ѕогу, што се на Ьему заиста и обистини. £ер владаЉуЮи са Ѕогом у —рпскоЉ земЪи пуних четрдесет година, он заиста и подиже равно четрдесет цркава ЅожЉих, од коЉих су тридесет пет или шест до данас сачуване или наброЉане. јли, ево како о Ьеговом доброчинству и задужбинарству говори Ьегов биограф свети ƒанило:

ќваЉ христоЪубиви краЪ беше „Ѕогу смеран и Ъудима угодан, и пружаше ништима безброЉне милостиЬе.  ао што се не може изброЉати песак мора, тако ни Ьегове милостиЬе. » он то чиЬаше не само у Ѕогом му дарованоЉ држави отачаства свога, него и по целоЉ великоЉ –оманиЉи (то Љест ¬изантиЉи), и у самом великом граду Ќовом –иму, тЉ. ÷ариграду, Љер и тамо сазида цркве, а другима даде многе милостиЬе; свуда снабдеваЉуЮи и хранеЮи ниште, слабе и потребите. ќн заиста подражаваше праведнога £ова, и јврама блаженог, и патриЉарха £акова, Љер делом беше Ьихов подражатеЪ, и изгледом Ьима сличан. “ако Ље живео и тако чинио у многим годинама, тако да се име Ьегово прочуло и било проЉавЪено у свим околним краЉевима, како источним тако и западним: —тефан ”рош, превисоки и крепки и самодржавни и милостиви краЪ —рпски. «бог Ьегове чувене милости и милостиЬа, Ьему долажаху из ближЬих и даЪних краЉева, са морских острва и преко мора, и из самога светог и славног града £ерусалима. Мих са тихошЮу примаЉуЮи и чинеЮи им милостиЬу, не малим милостиЬама испуни и сам свети град £ерусалим. ”место злата и сребра коЉе даваше, он прими молитве и благослове од тамошЬег светог патриЉарха и свих осталих у том светом граду. ј и свету и велику и Ѕогом чувану √ору јтонску он испуни многим милостиЬама, и сазида тамо свете цркве, украси их и просветли их (то Љест живописа их), и тамошЬе многе монахе снабде свим оним што им требаше Е ќ сваком добром делу, коЉим би могао угодити Ѕогу, он се тако стараше, да ваистину сваку врлину испуни, и сваку злобу и порок од срца замрзе. Ѕогом даровано му добро и земно богатство царства свога она мудро и разумно расточи, и то на разноврсне начине: прво даде на дар Ѕогу, друго на подизаЬе светих цркава, треЮе раздаде ништима и страним и потребитима“.

††

ѕо казиваЬу хиландарског игумана и потоЬег архиепископа ƒанила, свети и христоЪубиви краЪ ћилутин наЉпре подиже велики саборни храм светог и богосаграРеног манастира ’иландара, на место оног малог коЉи беху подигли први ктитори. ћилутин затим украси оваЉ дивни хиландарски храм сваком лепотом, златним украсима и фрескама, па онда око цркве подиже многе царске конаке, трпезариЉу и келиЉе за пребиваЬе монаха, па утврди унаоколо град са кулама и пирговима, да би манастир био заштиЮен од нападаЉа гусара.[8] «атим додели манастиру ’иландару многе метохе са селима и другим богатствима, и уопште речено никада не престаЉаше бринути се о овоЉ наЉвеЮоЉ српскоЉ светиЬи. Ќо не само ’иландару, него и другим манастирима и монашким братствима —вете √оре монахоЪубиви краЪ даваше изобилне прилоге и богате дарове. „» где су му год ЉавЪали да има неки монах или подвижник, или неки коЉи ’риста ради странствуЉе у пустиЬи или живи у некоЉ рупи земаЪскоЉ, свима таквима он нештедимице шиЪаше све што Ље потребно, са скрушеним срцем и смерним духом“.

” самом пак царском граду ÷ариграду ћилутин подиже божанску цркву звани ѕродром (то Љест посвеЮену —ветом ѕретечи), са дивним и прекрасним палатама унаоколо за примаЬе и смештаЬе странаца и болесника. ќва ксенодохиЉа (то Љест страноприЉемница) и болница би снабдевена свим потребним стварима, креветима и меким постеЪама, и ЬоЉ беху приложена многа села по грчкоЉ земЪи, коЉа свети краЪ откупи и приложи, да би се од Ьих могли издржавати многоброЉни болесници и сиромаси. ћилутин издаде наредбу овоЉ ксенодохиЉи и болници да „ако какав болесник нема никакве наде, онда нека сваки такав иде слободно ка тамо спремЪеном одру за Ьега у тоЉ болници“. ”з то, он постави и достоимените Ъуде своЉе у ту болницу, коЉи Юе похаРати и неговати болне, тако да нико од болесника не узнегодуЉе, него ако што затражи да има ко да му то да. ¬елико мноштво болесника лежало Ље и лечило се у овоЉ болници човекоЪубивог краЪа —рпског, а добри нудиоци овога благочестивога дворили су их док се не исцеле. ќнда би ови исцеЪени одлазили радуЉуЮи се, а други болници долазили би на Ьихово место. ќсим тога, богатодарежЪиви краЪ Ље одредио да се и на капиЉама светог ѕродрома обилно раздаЉе хлеб и друга храна, ради нахраЬеЬа гладних, сиротих и странаца, о коЉима нико друга не имаРаше да се брине.

»сто тако, и у граду —олуну ћилутин подиже велике палате, и сагради две дивне цркве ЅожЉе: Љедну у име светог архиЉереЉа ’ристовог ЌиколаЉа, а другу у име светог великомученика ’ристовог √еоргиЉа, и то баш на месту где некада беше обавЪено прво рукоположеЬе светитеЪа —рпског —аве, па то место беше разрушено и опустело, те га сада свети краЪ из темеЪа обнови и украси.

††

«атим у своЉоЉ земЪи оваЉ неуморни задужбинар подиже и обнови безброЉне цркве и манастире, од коЉих Юемо споменути само неке. ѕодиже дом ѕресвете Ѕогородице, добре «аштитнице рода хришЮанскога, у месту званом “рескавац (код ѕрилепа) и испуни га богатим приносима своЉим, свим што Ље било потребно за службу Ѕогу и ѕречистоЉ ћатери МеговоЉ. ќвде приложи и многе иконе златом и бисером украшене и оковане, па кадионице и свеЮЬаке златне, и све друге потребе црквене. ѕотом сагради цркву —в. великомученика ’ристовог √еоргиЉа у  ичевскоЉ области, коЉу такоРе богато обдари и снабде свим црквеним потребама. ћноге друге цркве и манастире, коЉе Ьегови претци ЌемаЬиЮи или други раниЉи православни задужбинари беху подигли, па оне касниЉе беху порушене и запуштене, свети краЪ их сада из темеЪа обнови и сваком лепотом изнутра и споЪа украси, Љер никако не подношаше да храмови Ѕога ∆ивога стоЉе разрушени или напуштени. „ќбнавЪаше стара рукоположеЬа родитеЪа и прародитеЪа своЉих, и из самих основа подизаше и усавршаваше по ЅожЉем благовоЪеЬу“. ћилутин тако сазида цркву ”спеЬа ѕресвете Ѕогородице, звану епископиЉа ѕризренска (то Љест чувену цркву Ѕогородицу Кевишку у ѕризрену),[9] и такоРе прелепу цркву ЅлаговештеЬа ѕресвете Ѕогоматере, коЉа Ље епископиЉа √рачаничка (то Љест данашЬи величанствени манастир √рачаницу на  осову); па цркву Ѕогородице “роЉеручице у славном граду —копЪу; затим цркву —ветог √еоргиЉа на реци —ерави код —копЪа; и цркве —ветог  онстантина и —ветог ѕретече у самом граду —копЪу; и опет цркву —ветог √еоргиЉа Ќагоричанског (у селу —таро Ќагоричино код  уманова), коЉу из темеЪа обнови и украси. ” великоЉ ЌемаЬиноЉ лаври —туденици, у том ƒому ѕресвете Ѕогородице, оваЉ христоЪубиви праунук светог богоЪупца —имеона подиже цркву родитеЪима Ѕогоматере Ц —ветом £оакиму и јни. «атим у ƒабарскоЉ покраЉини на доЬем Ћиму, у месту званом ќраховица, он подиже Љош Љедну цркву ’ристовом великомученику √еоргиЉу, и другу опет цркву ’ристовом великомученику Ќикити, близу града —копЪа (у —копскоЉ ÷рноЉ гори), коЉу дарива манастиру ’иландару у —ветоЉ √ори. ќн такоРе подиже и цркву —ветог Ќиколе у ’восну и приложи Ље манастиру ћилешеви, где почиваше свето тело —ветитеЪа —аве. ћонахоЪубиви и манастироЪубиви краЪ задужбинар обнови и украси старе манастире древних српских подвижника и светитеЪа: преподобног £оакима ќсоговског (у —арандапору), и преподобног ѕрохора ѕчиЬског (под планином  озЉаком), саградивши им нове цркве и богато их украсивши и снабдевши свим потребностима. —а своЉим пак братом ƒрагутином он подиже манастир јриЪе у ћоравици, a са своЉом маЉком £еленом обнови манастир —ветог —рРа и ¬акха на реци ЅоЉани код —кадра. Мегове су задужбине и манастир  осаница код ƒраме (у √рчкоЉ), и манастир ¬итовница код ѕетровца на ћлави, и манастир √рнчарица код  рагуЉевца, и манастир ћоштаница код ЅаЬа Ћуке у Ѕосни, и многи, многи други манастири и цркве.

јли не само у своЉоЉ земЪи и свом —рпском народу, него и свуда по васеЪени, он неуморно или подизаше цркве и манастире или их богато обдариваше и помагаше. “ако он сагради манастир —ветих јрханРела у самом —ветом √раду £ерусалиму, на месту не далеком од ∆ивоносног √роба √осподЬег, где раниЉе —вети —ава беше ктитор. ќн подиже и цркву —вете —офиЉе у —ердици (данашЬоЉ —офиЉи у ЅугарскоЉ) и обдари друге манастире у ЅугарскоЉ. «атим и сама света гора —инаЉска виде Ьегово задужбинарство и доброчинство. £ер и тамо, у древном манастиру —вете великомученице ≈катерине, што га подиже велики цар £устиниЉан, оваЉ нови £устиниЉан постаде ктитор и добротвор: Љер подиже тамо цркву —ветог —тефана и многе приносе и дарове дарива, » не само овом манастиру, него и блаженим оцима no —инаЉскоЉ пустиЬи он доставЪаше не мала приношеЬа и Ьихове потребе испуЬаваше. Ѕогате прилоге посла он и цркви —ветитеЪа ЌиколаЉа у граду ЅариЉу у »талиЉи, и по другим местима где потребоваше. ЌаЉзад сагради и своЉу личну задужбину манастир —ветог —тефана у ЅаЬскоЉ (код  осовске ћитровице), у коЉем и би по смрти погребен.

”опште рекавши, вели животописац Ьегов ƒанило, он свагда имаше у уму своме онаЉ страшни час доласка ќнога коЉи Ље ¬ечан ƒанима, када Юе бити суд без милости онима коЉи нису чинили милост, и зато свагда чиЬаше милостиЬу за коЉу нико и не знаРаше. He само што су се к Ьему стицали од свиЉу градова, краЉева и села, и из околних земаЪа, безброЉни ништи, страни и потребити, хроми, слепи и губави, него Ље и он сам ишао ноЮу таЉно по народу и невидЪивом за друге руком чинио издашну милостиЬу. „ ада Ље ноЮ долазила, вели биограф ƒанило, коЉи беше лични сведок свега тога, оваЉ христоЪубиви господин моЉ чиЬаше ово дивно и богоЪубиво дело коЉе нико ниЉе знао: свлачио Ље са себе царске хаЪине коЉе Ље даЬу носио и облачио се у худу и стару одеЮу, прикривши притом и лице своЉе да га неко не препозна. ќнда Ље узимао са собом двоЉицу или троЉицу слугу своЉих, коЉима беше заповедио да никоме не говоре што виде, па Ље узимао са собом и носио велико мноштво злата и других потребних ствари да их раздаде убогима и испуни утробе Ьихове сваким добрим даром. £ер нелицемерно чиЬаше милостиЬу, и истински ЪубЪаше ниште и убоге. »зишавши тако таЉно из двора свога, и дошавши неприметно до станова Ьихових где живЪаху, он им раздеЪиваше злато, храну и одеЮу, a они не знаРаху ко им то даЉе. ќво Ље блажени краЪ чинио до краЉа живота свога. ”за све то он Ље и ноЮу кропио постеЪу своЉу сузама своЉим, говореЮи: „”стани, кукавче, да будеш спреман пре оног времена; ако си и навикао да чиниш грехе, ипак се прени на покаЉаЬе, Љер те чека суд, вечна мука и огаЬ неугасиви“.

—вети краЪ ћилутин био Ље веома одан светоЉ ѕравославноЉ вери и ÷ркви. «а Ьегово време умножи се ÷рква ЅожЉа у —рпскоЉ земЪи и броЉ епископиЉа порасте на шеснаест. To cy биле ове епархиЉе: зетска, рашка, хумска, хвостанска, звечанска, топличка, призренска, будимЪанска, липЪанска, скопока, дебарска, моравска, браничевска, мачванска, кончулска и градачка. —вете архиепископе —рпске, наследнике —ветога —аве, он веома цеЬаше и свако им поштоваЬе указиваше. «а Ьегово време беху архиепископи у —рпскоЉ ÷ркви: ≈встатиЉе I, £аков, ≈встатиЉе II, —ава III и Ќикодим, са коЉима заЉедно свети краЪ подизаше и обнавЪаше свете цркве и манастире. “ако Ље са —в. архиепископом ≈встатиЉем II (1292-1309. г.)[10] обновио велику архиепископиЉу у ∆ичи, коЉу  уманци беху опЪачкали и порушили; исту Ље затим са —в. архиепископом —авом III (1309- 1316. г.)[11] украшавао и животописао. —а —авом III ћилутин Ље започео и зидаЬе своЉе задужбине манастира ЅаЬске, коЉу Ље довршио и украсио заЉедно са епископом ƒанилом ЅаЬским.[12] Ќа краЪа ћилутина су током Ьегове дуге владавине вршени разни притисци са стране да прихвати латинску униЉу и потчини се римскоме папи, но он то никада ниЉе учинио нити од своЉе ѕравославне вере одступио. ќн Ље бивао у воЉном савезу са западним (римокатоличким) владарима, но то Ље било да се избави од разних опасности по државу Ьегову, али никада ниЉе ишло на штету ѕравославне вере Ьегове и народа Ьеговог. Ўта више, сам папа римски и Ьегова куриЉа покретаху западне владаре на рат против —рпског краЪа ћилутина (као „шизматика“), но у томе рату Ѕог поможе православном слузи —воме те Ћатини ништа не успеше.[13]

ѕосле многих трудова и подвига, доРе наЉзад и кончина живота блаженог и христоЪубивог краЪа ћилутина. ќсетивши да Юе брзо отиЮи на пут, коЉи из овог суЉетног света води у вечне обитеЪи, краЪ дозва к себи архиепископа Ќикодима, и рече му: „”зми моЉе имаЬе и подаЉ ништима, не бих ли како Ља грешни постигао неко опроштеЬе грехова“. ѕосле тога, паде оваЉ превисоки краЪ у Ъуту болест, и поче боловати у свом двору ЌеродимЪу на  осову. –азумевши унапред да неЮе избеЮи смрти у тоЉ болести, он се брзо опрости са свима присутнима, и од тада престаде говорити, Љер му се Љезик беше свезао. ѕотом мирно предаде душу своЉу у руке √оспода свога и —паситеЪа, на дан 29. октобра 1321. године. ”скоро затим стиже у ЌеродимЪе и епископ ЅаЬски ƒанило, и над телом —ветога  раЪа би обавЪено свечано погребно пЉениЉе. «атим му чесно тело би пренето у гроб, коЉи сам беше себи спремио, у храму —ветог јрхиРакона ’ристовог —тефана у манастиру ЅаЬскоЉ.

ƒве и по године по преставЪеЬу Љавише се на гробу ћилутинову „чудна знамеЬа и виРеЬа“, те баЬски игуман —ава и манастирска братиЉа, одслуживши свеноЮно бдениЉе, извадише тело Ьегово из гроба и наРоше га сасвим нетЪено, Љер ни Љедна влас главе Ьегове не беше отпала. —вето тело —ветога  раЪа би затим положено у нарочито украшен ковчег и ставЪено у сам храм ЅаЬски, пред икону ¬ладике свиЉу ’риста Ѕога.  ада за ово чудо дознаде Ьегова супруга —имонида, коЉа се по смрти ЬеговоЉ беше вратила оцу своме у ÷ариград, она начини кандило од скупоценог злата и извезе скупоцено платно као прекривач за кивот тела Ьеговог, и све то посла у манастир ЅаЬску. ѕотрешена пак тим чудесним догаРаЉем, она се и сама за тим одрече света и замонаши у манастиру —ветог јндреЉа у ÷ариграду.

††

ћошти —ветог краЪа ћилутина почивале су у манастиру ЅаЬскоЉ до доласка “урака у —рбиЉу 1389. године, а онда су пренете у “репчу, Љер су “урци запалили манастир. ƒоцниЉе (око 1460. године), због турског зулума и насиЪа, однео Ље ове свете мошти у —офиЉу митрополит —илоан и оне и данас тамо почиваЉу у цркви коЉа се зове „÷рква —ветог  раЪа“. Меговим светим молитвама нека √оспод и нас помилуЉе и спасе. јмин.

” многим манастирима и црквама, углавном задужбинама —в. краЪа ћилутина, налазе се Ьегови свети ликови и фреске. ” манастиру пак √рачаници он Ље Љедном насликан и у монашкоЉ ризи (осим ако то ниЉе лик Ьеговог оца ”роша I, као монаха —имеона).


[1] Мегов свети спомен слави се 20. децембра.

[2] —помен —в. ƒрагутина и —в. £елене видети такоРе под данашЬим датумом.

[3] ” то време архиепископ —рпски беше —в. ≈встатиЉе I, коЉи се слави 4. Љануара.

[4] —помен —в. —тефана ƒечанског, ћилутиновог сина, слави се 11. новембра.

[5] ќ свему овоме опширниЉе се говори у ∆итиЉу —в. —тефана ƒечанског под 11. новембром.

[6] —в. ƒанило II, архиепископ —рпски (1324-1337. г.); спомен му 20.децембра. ќн Ље описао животе краЪева и архиепископа —рпских.

[7] ј тако исто и за —в. краЪа ƒрагутина, као што се може видети у Ьеговом ∆итиЉу под данашЬим датумом.

[8] ѕознат Ље и до данас сачуван чувени веома високи ћилутинов пирг, са утврРеЬима и са црквом ¬азнесеЬа √осподЬег на врху, подигнут на пола пута измеРу ’иландара и мора, на месту званом ’руоиЉа, близу места званог —амариЉа.

[9] —в. ћилутин Ље град ѕризрен учинио своЉом новом престоницом и у Ьему подигао неколико болница.

[10] —помен —в. ≈встатиЉа II слави се 16. августа.

[11] » —вети —ава III се празнуЉе у календару —рпских —ветитеЪа под 26. Љулом.

[12] To je потоЬи архиепископ —рпски ƒанило II (1324-1337. г.), животописац краЪева и архиепископа —рпских. ƒанило подробно описуЉе како Ље по смрти —аве III, на сабору сазваном од краЪа ћилутина на —пасовдан 1317. године, за новог архиепископа био изабран —в. Ќикодим (слави се 11. маЉа), а не сам ƒанило, иако Ље Ьега желео краЪ ћилутин.ќваЉ —в. Ќикодим Ље узмирио —в. краЪа ћилутина са сином му —тефаном, те Ље —тефан враЮен из прогонства.

[13] » по блаженоЉ кончини —в. краЪа ћилутина, римска куриЉа и Ћатини били су кивни на овог православног светитеЪа и борили су се против Ьеговог поштоваЬа као светитеЪа. ѕесник ƒанте јлигиЉери, у своЉоЉ „ЅожанскоЉ  омедиЉи“, ставио Ље краЪа ћилутина у пакао као“шизматика“!!

—ветосавЪе

12 / 11 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0