Srpska

∆итиЉе —ветог ƒрагутина, краЪа —рпског

—тариЉи син благочестивог краЪа —рпског ”роша ѕрвог (1243-1276. г.) и —вете краЪице £елене, а брат —ветог краЪа ћилутина.[1] ѕрема животописцу краЪева и архиепископа —рпских, —ветом архиепископу ƒанилу II,[2] ƒрагутин Ље измоЪен од Ѕога молитвама своЉих побожних родитеЪа, и одгаЉен и васпитан од Ьих у науци √осподЬоЉ и вери ѕравославноЉ. »зучи он и свете и божанствене кЬиге, разумно се наслаРуЉуЮи добрим и красним речима Ьиховим, Љер су се родитеЪи Ьегови увек бринули о овом свом душеЪубазном им чеду и васпитавали га у страху ЅожЉем, благоверЉу и свакоЉ чистоти, те га научише сваком богоЪубЪу и добром владаЬу. ƒрагутин Ље заиста целог живота био искрено побожан и предан вери, а такоРе и одан подвижничком начину живота.

 ада проРе одреРено време узраста, родитеЪи оженише ƒрагутина од царскога племена ”гарског (ћаРарског) народа, давши му за супругу чесну девоЉку  ателину (или  атарину), Юерку угарског краЪа —тефана. ѕриликом ƒрагутиновог венчаЬа отац Ьегов ”рош обеЮа сину дати престо —рпске земЪе и Љош за свога живота назва ƒрагутина „младим краЪем“. Ho по зависти лукавог Равола, неприЉатеЪа Ъудског спасеЬа, ово би повод за велики грех младога краЪа ƒрагутина. „екаЉуЮи испуЬеЬе обеЮаЬа родитеЪа свога и не имаЉуЮи довоЪно стрпЪеЬа, а уз то Љош „слушаЉуЮи прекорне речи са многим досаРиваЬем од свога таста краЪа угарског“, ƒрагутин допаде у велику смутЬу ума свога и, не знаЉуЮи шта чини, отиде тасту своме краЪу угарском и узе од Ьега велику воЉну сшгу народа ”гарскога и  уманскога, и нападе на оца свога. Ѕлагочестива маЉка Ьегова и свЉатЉеЉши архиепископ £оаникиЉе I (1272-1276. г.) покушали су тада да посредуЉу, да се отац и син измире и договоре, али у томе ниЉе било успеха. He знаЉуЮи шта чини, ƒрагутин подиже воЉску на родитеЪа свога и победивши га у покраЉини српскоЉ званоЉ ’ум, на поЪу званом √ацко (у Љесен 1276. године), преоте оцу своме престо и постаде краЪ —рпски са именом —тефан (од до 1282. године). ќтац пак Ьегов ”рош повуче се тада дубЪе у «ахумЪе, а за Ьим поРе и архиепископ —рпски преосвеЮени £оаникиЉе I. “амо се ”рош ускоро замонаши (у ƒрачу), са монашким именом —имеон, па се убрзо пресели ка √осподу (1. маЉа године). “ело Ьегово би затим пренето у Ьегову задужбину манастир —опоЮане и тамо чесно погребено. Мегова пак благоверна супруга £елена, маЉка ƒрагутинова, иако беше незадовоЪна, ипак после овога доРе код свога сина. ¬еЮ при овом сусрету сина и маЉке, краЪ —тефан ƒрагутин моЪаше Ьу за опроштаЉ, Љер осеЮаше да беше погрешио против родитеЪа своЉих. ѕобожна мати га прекори због поступка Ьеговог, посаветова га да се у будуЮе чува и пази, £ер оваЉ наш суЉетни живот на земЪи, ниЉе живот, но Ъута смрт“, па на сузе и плач ƒрагутинов даде му своЉ родитеЪски опроштаЉ и благослов. “ом приликом она доби од Ьега на управу западни део —рпске државе, и то на ѕриморЉу: од ƒубровника до —кадра, а у унутрашЬости: ѕлав и √усиЬ на горЬем Ћиму, и замак ЅрЬаци у горЬем току реке »бра.

—амодржавно владаЉуЮи у своЉоЉ отаЯбини, земЪи —рпскоЉ, ƒрагутин беше честит и праведан владар. £ер у дане Ьегова краЪевства, чега и ми сведоци бисмо, вели —в. архиепископ ƒавило II, не беше код Ьега ни у земЪи ЬеговоЉ неправде, гордости, ни грамзивости. £ер оваЉ благочестиви свагда поступаше по оноЉ речи пророка: „Ќеправду омрзох и одвратна ми Ље, а закон “воЉ заволех“ (ѕс. 118, 163).

Ќо ЅожЉи путеви су неиспитани и нама Ъудима недознаЉни. £ер мало времена после овога, Ѕог ЉавЪа овако знамеЬе овом благочестивом краЪу —тефану ƒрагутину.  ада Ље Љедном Љездио са своЉом властелом по некаквом послу у –ашкоЉ жупи, под тврдим градом £елачом, оч изненада падне с коЬа и сломи ногу своЉу. ќко тога се великаши и народ Ьегов веома ожалосте и узбуде, а благочестиви краЪ овако мишЪаше у уму своме, и говораше: ≈во видим, ваистину, да Ље праведан √оспод и да правду Ъуби (ѕс. 10, 7). —агреших “и, √осподе, очисти ме; учиних безакоЬе, опрости ми. £ер прво не послушах заповести “вога божанског ѕисма, како “и сам рече у “воме светом ≈ванРеЪу:  о злостави оца или матер, смрЮу нека умре (»зл. 21, 15; ћт. 15, 4). » опет: ѕоштуЉ родитеЪе своЉе равно са Ѕогом! ѕреступивши ове заповести, Ља бедник погубих сама себе, Љер подигох руку на родитеЪа свога, и ево су ове ране моЉе по заслузи .. . Ќо, ¬ладико ’ристе, коЉи си нас саздао и знаш немоЮ нашу, знаш природу нашу у коЉу си се обукао; “еби Љединоме сагреших, и пред “обом зло учиних (ѕс. 50, 6). ќпрости ми зато, и помилуЉ ме!

√овореЮи ово и Љош многе друге речи, са великом скрушеношЮу срца свога, ƒрагутин одмах посла посланике млаРем брату своме ћилутину, и позва га да брзо доРе на виРеЬе и саветоваЬе.  ада ускоро стиже ћилутин, благочестиви краЪ ƒрагутин добровоЪно предаде брату престо —рпске државе, на сабору у ƒежеви (такоРе у –ашкоЉ жупи, близу града –аса), 1282. године. “ом приликом, према животописцу архиепископу ƒанилу, христоЪубиви краЪ рече брату своме: КубЪени брате моЉ, ево видиш: како учиних тако ми се врати, те више неЮу владати на престолу овом, коЉи силом узех родитеЪу своме. јко бих и после овога остао на престолу краЪуЉуЮи, тело Юе моЉе бити наказано од √оспода Ъутим и неисказаним мукама. £ер ево, по делима моЉим што их учиних, све ово доРе на ме. «ато, да не бих за навек отпао од будуЮег ÷арства зажелевши пролазну славу, ево ти, драги моЉ и ЪубЪени брате, узми моЉу царску круну н седи на престолу родитеЪа свога, Љер ми Ѕог тако заповеда, и у многолетном животу своме краЪуЉ и брани отачаство наше од насиЪа оних коЉи воЉуЉу на нас. √оспод моЉ »сус ’ристос нека те утврди и укрепи, и сила ƒуха —ветога нека те закрили! Е ќд ¬ладике свиЉу ’риста никада се не уклаЬаЉ, и закону божанскога ѕисма вредно се поучаваЉ; родитеЪа свога никако не безчествуЉ, него са сваком богобоЉажЪивошЮу усрдно поштуЉ, да ти се умноже године живота (ѕриче 4, 10). Ќишта и убога не презири, да не пострадаш Ъуто са оним неразумним богаташем. ќд истине не одступаЉ, Љер √оспод наш ’ристос каже у светом ≈ванРеЪу —вом: јко у истини останете, истина Юе вас сачувати и спасти (£н. 8, 31-32) Е £а пак идем по судбама коЉе ми Ље Ѕог одредио, да не бих прешао у будуЮе векове Ъуто страдаЉуЮи. “реба ми добровоЪно се предати страдашима и телесним мучеЬима, исто онако као што сам добровоЪно учинио зло и оно што Ѕогу ниЉе угодно. » пошто све ово доРе на нас, ми “е се у жалости своЉоЉ сетисмо, √осподе!

ѕредавши тако брату своме престо, благоверни краЪ покаЉник повуче се у северниЉе краЉеве —рпске земЪе, у области зване ћачва и —рем,[3] и задржа их као пределе владавине своЉе. ”скоро затим, две године по предаваЬу престола српског брату своме ћилутину, ƒрагутин доби од своЉе таште, угарске краЪице £елисавете, под своЉу власт ћачву са Ѕеоградом и краЉеве у североисточноЉ Ѕосни ”сору и —оли (око данашЬе “узле). ѕрестоница му беше у „сремском граду“ ƒебрцу, на ЉужноЉ обали реке —аве (измеРу ќбреновца и Ўапца). “у живЪаше благочестиви „—ремски краЪ“ ƒрагутин са своЉом супругом  атарином и своЉом децом: синовима ¬ладиславом и ”рошицом и Юерком £елисаветом.[4] ѕобожни краЪ ƒрагутин од тада се Љош више посвети животу у правоЉ вери и побожности и чиЬаше безброЉна доброчинства ÷рквама ЅожЉим и Ъудима своЉим. ќд тада „сасвим не хтеде ништа од пролазних ствари“, него се сав посвети с Љедне стране окаЉаваЬу греха свога, због устаЉаЬа на родитеЪа, а с друге стране просвеЮиваше поверене му Ъуде светлошЮу праве вере и богопознаЬа. ќ ƒрагутиновим богоугодним подвизима у ово време Ьеговог живота овако нам говори —в. архиепископ ƒанило:

Ўта прво да кажем или одакле да почнем описивати толике трудове и страдаЬа овога благочестивог мужа, неизрециве подвиге и бдеЬа и ноЮна стаЉаЬа Ьегова, непресушне изворе суза Ьегових.  о Юе наЮи таквога коЉи Юе вам све по имену изложити неисказана Ьегова чудесна дела: милостиЬе ништима, утехе малодушнима, састрадаваЬа онима коЉи су у тузи, избавитеЪа увреРенима, многосветлог светилника божанским црквама? £ер Ьему √оспод посла светлост —воЉу и истину —воЉу, да га оне васпитаваЉу и воде (ѕс. 42, 3), и уведе га у велико и свесрдно покаЉаЬе и у богоугодне трудове.  роз те своЉе богоугодне подвиге благочестиви и христоЪубиви краЪ —тефан ƒрагутин стече смелост пред √осподом, Љер страх Мегов имаРаше свагда у срцу своме, и беше распаЪен ЪубавЪу вере истините, и приону за √оспода душеумном мишЪу своЉом, према речима ѕророка: ћени Ље добро приаЬати за √оспода, и полагати наду своЉу на Ѕога свога (ѕс. 72, 28). £ер ќн Ље Љедиии добар и милосрдан душеЪубац, и строЉитеЪ нашега спасеЬа, Љер увек чека наше покаЉаЬе, и све прима као покаЉаног разбоЉника и цариника; само ми не престаЉмо вапити к Мему непрестано са сузама. «ато и оваЉ благочестиви овако говораше себи: ќ душо моЉа малаксала, мало времена имаш да се покаЉеш од зала своЉих коЉе сн учинила. јли уздахни и оплакуЉ себе; устани од сна очаЉаЬа свога, од тежине и леЬости, подигни руке своЉе и завапи из дубине срца ќноме коЉи те може спасти. –еци My од све душе: ќтвори ми, ¬ладико, предобри, отвори ми недостоЉноме и Љадноме двери милосрРа “вога, Љер си “и просвеЮеЬе и светлост помраченима, као што рече у ≈ванРеЪу “воме: £а сам —ветлост свету, и коЉи за ћном иде, неЮе ходити у тами (£н. 8, 12) Е “ако оваЉ слуга ’ристов, имаЉуЮи велику и свесрдну Ъубав према Ѕогу, са великом смелошЮу оплакиваше себе пре времена, и увек говораше у уму своме сам себи: ќплакуЉ себе убоги човече, каЉ се док имаш времена, да тамо после не буде касно. £ер човек, ако изгуби злато и сребро, наЮи Юе себи друго, а изгубивши време покаЉаЬа, никада неЮе друго наЮи.

÷рква —ветог јхилиЉа, јриЪе ÷рква —ветог јхилиЉа, јриЪе
††††

ќваЉ богоугодни и ’ристу ЪубЪени и жеЪени муж, продужуЉе даЪе животописац ƒанило, одбацивши од себе своЉе одело, царске хаЪине и златни поЉас коЉи ношаше, облачаше се у поцепану и искрпЪену одеЮу и опасиваше се Љаким ужетом од сламе и трЬа по нагом телу своме. ” земЪи беше ископао место као гроб, у коме отпочиваше после многих бдеЬа и трудова свеноЮних, од стаЉаЬа и сузног моЪеЬа, а гроб таЉ беше пун трЬа и оштрог камеЬа, тако да ниЉе могао лежати са уживаЬем. ”з то Љош, легавши у таЉ гроб, он Ље много плакао и био се у прса своЉа, горко и са тугом вапиЉуЮи ка Ѕогу и —пасу своме ’ристу: ќ, —ветлости моЉа, слатки »сусе, како се удаЪих од славе “воЉе? ƒао си ми очи да гледам светлост “воЉу, a ja Ьима угледах зло. ƒаЉ ми изворе суза, да омиЉем душевне нечистоте, и да се не удаЪим од “воЉе милости у онаЉ страшни дан “воЉ! “ако се молеЮи са сузама и вапаЉима неисказаним, он опет устаЉаше из тога гроба земаЪског, и узимаЉуЮи у руке божанско ≈ванРеЪе, непрестано га прочитаваше и из Ьега се поучаваше. £ер он ваистину приношаше Ѕогу жртву чисту и беспрекорну, молитве и подвиге своЉе, целим биЮем своЉим.

«атим и даЪе продужуЉе биограф Ьегов —вети ƒанило:  ако да изнесем остале подвиге Ьегове? ѕрво, колике Ље милостиЬе даривао у божанске храмове, колике потребе и сасуде црквене? £ер у дому своме израРиваше свештене сасуде златне и сребрне, украшене бисером и драгим камеЬем, путире и дискосе и нафорне велике зделе, кадионице и рипиде и златне свеЮЬаке, и све остало што Ље потребно, па и свештене златоткане одежде, и све то шиЪаше на дар божанственим црквама и манастирима. » не само у отаЯбини своЉоЉ, него и у другим благоверним народима. —вагда говореЮи: “воЉе дарове од “воЉих дарова, приносим “и, —паситеЪу моЉ! ” –уску земЪу много пута шиЪаше посланике своЉе са драгоценим даровима за божанске цркве и манастире, и милостиЬу за ниште и убоге. “ако исто и у свети град £ерусалим, на √роб √осподЬи и друга —вета ћеста, на —инаЉ и у –аит, и на друга тамошЬа места. “амо отидоше Ьегови дарови и милостиЬе, коЉе шиЪаше тамошЬим монасима, имаЉуЮи срдачну жеЪу да снабде Ьихов иночки живот за коЉим и сам у души чезнуше. ј имаРаше и жеЪу да посети ова —вета ћеста, ако би било могуЮе, ревнуЉуЮи у томе своме великом претку, богоугодном архиЉереЉу ’ристовом —ави. ќд монаха тих места, коЉа споменусмо, он имаРаше неке као своЉе духовне оце, и у писмима им се препоручиваше као Ьихово духовно чедо у √осподу. ” писмима им исповедаше и своЉе грехе, и даваше на Ьихово расуРиваЬе да му они даЉу епитимиЉу, колико припада за Ьегове грехе. ј ови духовни оци му отписиваху и даваху му душекорисне савете и поуке. ќд ових достоимених монаха имао Ље Љеднога таквога на реци £ордану, по имену √алактиона, као свога духовног оца, и према Ьему Ље имао велику смелост. ЅринуЮи се за Ьега, он му Ље слао своЉе имаЬе и писао му: ќче, узми моЉе имаЬе и подаЉ га ништима. ј и сам лично оваЉ христоЪубац, то Љеет краЪ ƒрагутин, непрестано даваше милостиЬу ништима и странцима и маломоЮнима, хромима и слепима и овима потребитима. «ато, слушаЉуЮи о превеликоЉ милостивости ЬеговоЉ, Ьему на двор у ƒебрц долажаху не само из отачаства Ьеговог, него и из околних народа и из далеких краЉева, знаЉуЮи да Юе примити изобилну милостиЬу од Ьега.

—вети ƒрагутин не пропушташе ни Љедно црквено богослужеЬе, него „када биваше време ноЮнога пЉениЉа да се са збором иде у цркву, и према законском црквеном уставу коЉи се држаше на Ьеговом двору, он сам долажаше пре свих других у цркву и остаЉао Ље на служби до краЉа, па пошто би свршио ту обична пЉениЉа, ако би то било рано ноЮу завршено, одлазио би опет у своЉе усамЪено место и тамо продужавао своЉе молитве како веЮ беше навикао. “ако пак чиЬаше оваЉ богоЪубиви не само у своме дому, него ако се догодило да иде и на неки пут, он чиЬаше тако и на било ком другом месту. » Ља, грешни ƒанило, био сам таЉни зналац ових Ьегових таЉних подвига“.

ѕоред ових знаних и незнаних подвига, христоЪубиви краЪ имаРаше и друга богоугодна дела. ѕо сведочанству Ьеговог духовника: он Ље само неколико година живео са своЉом законитом супругом као са женом, а затим Ље сво време живео са Ьом као брат са сестром, то Љест потпуно безбрачно и као монах, иако се уствари тек пред своЉу смрт замонашио, као што Юемо даЪе видети. ѕоред тога, ƒрагутин Ље много радио на обраЮеЬу у ѕравославЪе Љеретика богумила, коЉих тада беше у Ѕосни и у босанским краЉевима коЉе он беше добио као зет угарског краЪа. «ато за Ьега каже —вети архиепископ ƒанило, да „многе од Љеретика босанске земЪе обрати у хришЮанску веру и крсти их у име ќца и —ина и —ветога ƒуха, и присаЉедини их —ветоЉ —аборноЉ и јпостолскоЉ ÷ркви ѕравославноЉ“.[5]

††

—а своЉим пак братом, краЪем —рпским ћилутином, ƒрагутин Ље живео лепо и у Ъубави. Ќо тоЉ ЬиховоЉ Ъубави завиРаху неки околни неприЉатеЪи и пре свих главни неприЉатеЪ рода Ъудског, Раво. “ако, чим Ље ƒрагутин добио на дар северне краЉеве око Ѕеограда, на Ьегову земЪу нападоше два бугарска властелина из Ѕраничева, татарски вазали ƒрман и  уделин, и стадоше пЪачкати и злоставЪати Ьегове Ъуде и краЉеве. “ада се браЮа ƒрагутин и ћилутин заЉеднички удружише и са великом воЉском победише ове насилнике, а Ьихове краЉеве припоЉише —рпскоЉ земЪи. “ако Ље Ѕраничевска област ушла у састав —рпске државе и од тада остала српска за свагда. ѕосле тога, браЮа живЪаху у меРусобноЉ Ъубави и поштоваЬу док, по зависти РавоЪоЉ и грешности ЪудскоЉ, не изби меРу Ьима нека меРусобица, коЉе око поседа и земаЪа, коЉе око власти и наслеРа престола. Михова честита маЉка £елена краЪица, коЉа Љош беше у животу, настоЉаше да се браЮа измире те да не доРе до проливаЬа невине Ъудске крви у ратовима. ј не малу помоЮ у миреЬу браЮе пружи и споменути свети муж ƒанило, коЉи тада беше игуман велике и свете Ћавре ’иландарске на —ветоЉ √ори. ќн са Љош неким монасима доРе из —вете √оре и лично посредова меРу браЮом, те се благодаЮу ЅожЉом мир опет зацари у —рпскоЉ земЪи. »гуман ƒанило отиде са монасима наЉпре у —копЪе код краЪа ћилутина, а затим у ƒебрц код краЪа ƒрагутина, и мудрим саветима и поукама своЉим усаветова браЮу на мир и Ъубав меРусобну. “ом приликом Ље блажени краЪ ƒрагутин обдарио светог ƒанила и Ьегове монахе пратиоце изабраним и драгоценим даровима и прилозима за —вету √ору.

 ада се ускоро затим упокоЉи —вета краЪица £елена, мати ових двоЉице светих краЪева —рпских (3. фебруара 1314. године), краЪ ƒрагутин ниЉе могао благовремено стиЮи на Ьен погреб. Ќо одмах ногом, чим Ље узмогао, он доРе на поклоЬеЬе гробу своЉе маЉке у манастир √радац на »бру, где —вета £елена беше погребена. ѕоклонивши се маЉчином гробу и богато даривавши манастир √радац, ƒрагутин тада отиде код свога брата краЪа ћилутина, коЉи тада боравЪаше у двору своме у месту званом ѕауне. ЅраЮа се ту „састадоше са великом славом и неисказаном радошЮу, и на многе дане наслаРиваху се наЉсрдачниЉе и дивне Ъубави у √осподу Ѕогу своме, тако да су се посрамили сви они коЉи су зло мислили и Ьима слични, видеЮи Ьихову преизобилну Ъубав меРусобну“. ”скоро после тога, супруга ћилутинова краЪица —имонида поРе у Ѕеоград у посету своЉоЉ Љетрви, краЪици  атарини, где би срдачно дочекана, као што говори о томе биограф споменути ƒанило: „» тако доРе (краЪица —имонида) у сЉаЉни и славни град звани Ѕеоград српски, коЉи стоЉи на обали реке ƒунава и —аве; и ту се (две краЪице) поклонише са умилеЬем чудотворноЉ икони ѕресвете Ѕогородице у великоЉ саборноЉ цркви митрополитскоЉ“. «атим су две Љетрве заЉеднички посетиле гроб своЉе свекрве —вете £елене, у манастиру √радцу, па онда отишле на двор краЪа ћилутина, коЉи своЉу снаху  атарину прими са великом ЪубавЪу и поштоваЬем. “ако се братска Ъубав утврди меРу ƒрагутином и ћилутином и остаде чврста до краЉа Ьихова живота.

ѕосле тога, приближи се и блажена кончина благочестивог краЪа ƒрагутина. ќна би 12. марта 1316. године. ” то време, споменути свети муж ƒанило, коЉи у меРувремену беше постао епископ ЅаЬски, беше послао на двор ƒрагутинов у ƒебрц Љеднога од своЉих монаха, старца јтанасиЉа, и оваЉ се наРе тамо у време блаженог упокоЉеЬа ƒрагутиновог. „» када се мало задржа оваЉ старац код христоЪубивог краЪа, пише споменути животописац ƒанило, пошто проРе неко време, паде оваЉ благочестиви и христоЪубиви краЪ —тефан ƒрагутин у Ъуту болест, и поче веома боловати. » разуме христоЪубац да неЮе избеЮи Ъуте смрти у тоЉ болести“. «ато одмах посла писма епископима и игуманима и своЉ властели у ЬеговоЉ отаЯбини, и позва их да се моле Ѕогу за Ьега и Ьегово уснуЮе у √осподу, и да доРу на Ьегово погребеЬе. ƒрагутин Ље мирно дочекао смрт, Љер Ље „увек дочекивао смркнуЮе дана у сваком добром делу и у подвигу истините вере, а свануЮе опет у богоугодним делима“. ѕа и сада, у толикоЉ ЪутоЉ болести, „он не изнеможе од таквог подвига и исправЪаЬа, колико Ље био навикао“.

 ада се сабра сав сабор отачаства Ьегова, тада смирени краЪ зажеле из свег срца Ѕогу да прими пред смрт свети монашки образ. «ато рече присутним епископима, игуманима и изабраним монасима: „ЅраЮо и оци, молим вас Ља грешни, приступивши учините све по достоЉаниЉу што Ља грешни желим, ако и нисам достоЉан тога, али Ље Ѕог милостив свима. ”здаЉуЮи се у Ьега, приступам овом делу нелицемерно, Љер Ѕог чини воЪу оних коЉи √а се боЉе, и молитве Ьихове услишиЮе“. » тако, по законском уставу обукоше га у монашку одеЮу смиреЬа и сгавише му велики анРелски образ. » би назван у анРелском лику “еоктист монах. ѕотом блажени краЪ монах саветоваше своЉу благочестиву супругу и возЪубЪенога сина ¬ладислава како Юе живети у доброЉ вери и чистоти, и како Юе разумно бранити земЪу отачаства свога.[6] ќнда посла и писма своме брату —тефану ”рошу (то Љест ћилутину), ЉавЪаЉуЮи му све о смрти своЉоЉ. ƒаривавши ту присутног монаха, старца јтанасиЉа, ƒрагутин га испрати споменутом епископу ЅаЬском ƒанилу, и написа овоме писмо, говореЮи: „ѕрости ме грешнога, господине и оче моЉ, Љер ево идем на пут, на коЉи никада нисам ишао“. » одмах затим, док су се над блаженим “еоктистом вршиле молитве и певаЬа, он мирно предаде дух своЉ √осподу у петак у девети час, 12. марта 1316. године.

ћанастир –ача ћанастир –ача
††††

 ада пак по обичаЉу хтедоше да омиЉу тело умрлога водом, наРоше га опасана оштрим поЉасом од сламе по нагу телу Ьегову, и обучена у оштру ланену хаЪину. ѕоЉас од сламе беше се: залепио дубоко у тело Ьегово, тако да га нису могли скинути са тела све док нису дуго квасили водом и размекшавали. ќвакав подвиг блаженога нико за живота Ьегова ниЉе познавао. A он, вели том приликом биограф ƒанило, имаРаше и други подвиг за коЉи такоРе други не знаРаху: „∆ивеЮи са женом своЉом у свом животу, оваЉ благочестиви се више од двадесет и трн године не дотаче Ье, него чуваЉуЮи обоЉе целомудриЉе и чистоту, остадоше живети као брат и сестра“. «атим над преподобним “еоктистом би извршено надгробно певаЬе, то Љест опело, и тело му би пренето у Ьегову постоЉбину у град –ас, у цркву —в. великомученика ’ристовог √еоргиЉа, звану АурРеви —тупови. Ѕлажени краЪ ƒрагутин беше за живота свог обновио оваЉ древни манастир —ветог ЌемаЬе и Љош уз Ьега подигао малу цркву —ветог ЌиколаЉа „удотворца, у коЉу и би положено Ьегово свечасно тело. «а своЉе пак умрло тело светитеЪ беше са страшном клетвом заповедио, да „ако се Љави каква благодат ЅожЉа на Ьему, да не износе тела Ьегова од прашЬаве земЪе“. ќво прославЪеЬе заиста и би, Љер Ѕог прославЪа оне коЉи Мега славе.[7]  олика Ље била Ъубав блаженог краЪа ƒрагутина, у монаштву преподобног “еоктиста, према црквама и манастирима ви ди се и из тога, што Ље он ( и Ьегова благочестива супруга) подигао у своЉим областима где Ље владао неколико светих и великих задужбина, коЉе су се и до данас сачувале. To je пре свега манастир —в. јхилиЉа Ц јриЪе, коЉи —в. ƒрагутин подиже заЉедно са своЉим братом ћилутином 1296. године, и у коЉи пренесе из ѕреспе део светих моштиЉу —в. јхилиЉа, епископа Ћариског.[8] «атим, то су и следеЮи манастири: ћанастир “роноша код Ћознице, посвеЮен ¬аведеЬу ѕресвете Ѕогородице; манастир  елиЉе код ¬аЪева, посвеЮен —ветим јрханРелима; манастир –ача краЉ ƒрине, близу ЅаЉине Ѕаште, посвеЮен ¬азнесеЬу √осподЬем; манастир ѕапраЮа код «ворника, посвеЮен ЅлаговештеЬу; манастир “авна код “узле, посвеЮен —ветоЉ “роЉици; манастир Ћомиица код ¬ласенице, посвеЮен —ветом √еоргиЉу; манастир ЋипЪе код ЅаЬа Ћуке, посвеЮен —ветом Ќиколи, и Љош многи друга манастири и цркве у српским краЉевима —рбиЉе и Ѕосне.


[1] —помен —в. краЪа ћилутина и —в. краЪице £елене празнуЉе се такоРе на данашЬи дан. Ѕлагочестиви пак краЪ ”рош I сматран Ље светим ускоро после свога преставЪеЬа.

[2] Мегов свети спомен 20. децембра. —в. ƒанило II био архиепископ —рпски од 1324. до 1337. године.

[3] —ремом се у оно време називала териториЉа не само северно од реке —аве, него и Љужно све до планине –удника. ќва област Ље називана и ћачвом. ƒрагутин Ље задржао под своЉом влашЮу и ћоравичку област, око јриЪа, као и неке области на западу све до “ребиЬа. ќтуда су у овим областима многе цркве и манастири ƒрагутинове задужбине: “роноша,  елиЉе, –ача и јриЪе у —рбиЉи; “авна, Ћомница, ѕапраЮа, ЋипЪе и ћоштаница у Ѕосни.

[4] £елисавета се затим удала за босанског бана —тефана  отроманиЮа, 1284. г. Ќа основу овог сродства са ЌемаЬиЮима, унук —тефана I босански владар “вртко I (1353-91. г.), тражио Ље право наслеРа ЌемаЬиЮског престола у —рбиЉи. “вртко се, као што Ље познато, крунисао за —рпског краЪа у Ѕосни на гробу —ветог —аве у манастиру ћилешеви.

[5] —в. краЪ ƒрагутин Ље, због римокатоличких верника коЉи живЪаху у области Ьегове државе у Ѕосни, писао и папи Ќиколи IV 1291. године, тражеЮи да пошаЪе Ъуде коЉи би сузбиЉали Љеретике патарене (богумиле) у Ѕосни. ѕапа Ље то и учинио и послао двоЉицу фраЬевачких монаха. Ќо ово никако не значи да Ље ƒрагутин пристаЉао на папску униЉу, коЉу су му Ћатини и сам папа покушали наметнути. ƒрагутин Ље увек био верно одан ѕравославЪу, и због тога су га римокатолици из ”гарске и папски легати називали „шизматички“ српски краЪ.

[6] ƒрагутинов пак млаРи син ”рошиц убрзо се замонашио и као монах сахраЬен Ље у манастиру јриЪу.

[7] ћошти —в. ƒрагутина Ц “еоктиста лежале су у ЅурРевим —туповима Љош и године 1597, а онда су их изгледа неки несавесни Ъуди узели и распродали. ƒео Ьегових светих моштиЉу налази се данас у цркви у „ачку. Мегова надгробна плоча налази се данас у манастиру —туденици, покраЉ гроба —в. —имеона ћироточивог, вероватно доспела ту из –аса.

[8] —помен —в. јхилиЉа празнуЉе се 15. маЉа.

—ветосавЪе

12 / 11 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0