Мој први сусрет са владиком Павлом десио се 1976. године. Мој отац, Божидар Симић, прихватио се позива да буде председник Црквеног одбора 1975. године. Он је тада имао 65 година, а ја већ сам био ожењен и имао сам 36. Већ наредне (1976.) године завршена је изградња цркве Свете Недеље у Брњачи, селу близу Ораховца. Обављале су се последње припреме за освећење цркве које је требало да се деси на њен дан, Томину недељу, која пада у прву недељу по Великдану (Васкрсу). Мој отац је направио иконостас, и требало је да идемо у цркву у Брњачи да га монтирамо. Био је велики и однели смо га у деловима, како бисмо га на лицу места монтрали. Натоварили смо све на камион, а отац, седећи поред мене у кабини, рече ми да ће доле у цркви да буде владика. Мислио отац да ја знам ко је владика, а за мене у то време су сви који носе мантије и пуштају браду били исти, нисам нит знао, нит правио разлику.
Дођосмо у цркву Свете Недеље, а у дворишту већ он са једном групом људи из Призрена. Мој тата им приђе, скине шешир, љуби руку, а ја одма носим те делове иконостаса у цркву. Не поздрављам се ни са ким. Отац је остао са њима напољу и пошто су се испричали, владика уђе у цркву. Ја сам већ почео да радим, и правио сам се да га не видим. Један радник ми је помагао. Чуо сам како владика, тихо, пита једног човека из одбора за мене, мислим Бранис (Бранислав Витошевић) да био. Бранис му рече да сам Бошков син. Мога оца је он добро знао. Опет сам чуо како нешто у себи проговара, и био сам сигуран да ме не грди, већ да се кратко помолио за мене. Иако нисам пуно знао, то сам осетио, јер ме је у тренутку нешто пецнуло у грудима. Завршили смо то и дошли кући. Ја се нисам поздравио ,али сам преко ноћи осећао и даље неку тегобу у грудима. Иако ми је било криво што се нисам поздравио, ипак сам некако знао да ми је опростио, а данас то знам сигурно, јер је он светац.
Сутрадан седимо ја и тата у радионици, а са нама и онај Чемаљ, ћуфтеџија, иначе Шиптар. Био нам је кућни пријатељ. Пред њим питам тату, да ми сада каже ко је то био јуче, ко је тај владика? Е ту ми отац исприча да он није ожењен, да не једе месо, да живи скромно, и да је прави светац. Испричао ми је још неке детаље о њему, а Чемаљ прокометариса да то треба да се поштује.
А ја већ следећи пут сам се поправио, поправио сам своју грешку, мада знам да ми је он опростио и за први пут. Прво виђење са њим ја сам му пољубио руку, гледао сам како тата ради тако и ја, и после је поштовао и он мене. И ја сам гледао, онолико колико сам могао, да кад год се нешто правило, кад је црква у питању, да помогнем. Давао сам даске из наше радионице на коришћење. И владика Павле је често долазио код нас. Волео је да дође у нашу кућу, имали смо једну гостинску собу, била пет са шест, и увек би га смештали да седне у врх собе, за столом. Много ми је жао што немам ниједну фотографију, тако како сам га ја у мојој глави запамтио, док седи у нашој кући. Кад би дошао, окупили би се око њега, деца су прилазила да му пољубе руку, моја Милена је тада имала пет година, Јовица две, Маја и Ивана нису биле рођене, али су долазиле и ћерке од мог брата Драгета и брат је долазио. Волео је владика да попричамо. Једном су ми били ту и други гости, моји шураци Сава и Тома. Ех, какав је то разговор био, каква прича, које чудо. Он је разговарао са нама, тихо, све нешто духовно. Увек би узео неки пример, а нама је било много интересантно, цео дан мало је било да га слушамо. Жене су га нудиле да једе, али је он углавном избегавао. И отац је често ишао код њега у Призрен, јер радило се у то време доста и око Свете Недеље, па овде се у Ораховцу градио Парохијски дом, и обавезно се ишло код владике по благослов.
А кад се упокојио мој отац Божидар, владика Павле је дошао на сахрану. Сећам се као да је јуче било. Та зима која је почела 1984, а завршила се 1985. била је на почетку јака. Велики снег је у децембру нападао, а после је дошо топао талас и снег је почео да се топи. И од нашег Божића је отоплило. Чак су и воћке повукле сок. Мој отац се упокојио у суботу 26. јануара, а сахранили смо га у недељу на Светог Саву. Велика лурба ( блато и мокре улице од великог снега који се отопио) била. У поворку више од пола били Шиптари. Тако је то било у то време, наши ишли на њихове сахрани, они на наше. Кад је завршен обред сахране, владика је одржао говор. Е то је тек било чудно за то време. Људи су се гурали да што ближе приђу како би могли да га слушају. Чак је после изашла и једна прича настала баш везана за тај говор. Пера Баљошевић био ближе, а Миле Колашинац, иза њега. Миле је гурао Перу, како би изашао испред њега. Пера га пита,, де ћеш, бре?“. ,,Е вала ми је ћеф да видим да ли чита или напамет говори!“ А Пера му каже:,, Чита, Љиља Бугарски му написаја говор!“ Љиља Бугарски био секретар Комитета у то време, а у комунизму, нико и није смео да говори нешто без дозволе Комитета. И то је остало запамћено. Наравно владика није читао, него је то био један од његових говора, пун поука и љубави.
Е после су мени данима долазили Шиптари да ме питају ко је био тај што ми сахранио оца и што говорио. А ја би им испричао ко је, шта је, како живи.
Сви су се дивили, а један Мирта Сафркаин ми реко:
- Е вала Љупче, он како говорио, да је свет такав, нити би било границе, нити војска, нити миљиција, ништа не би ни требало!
Оставио је владика јак утисак на све и на Србе и на Шиптаре. Нисмо чули до тада тако нешто, ево сад и кад се сетим, ја се јежим куд причам.
Само ми је жао што нису свратили у нашу кућу кад се завршила сахрана, они одмах отишли колима, био секретар Никола Божанић тада са њим, и још неки поп. Нису хтели да остану на ручку иако смо их нудили, и спремили посебно за њих. Али, ето, испоштовао је мог оца, и поред тога што био велики празник, он је дошао на сахрану. То је велика част. Имамо и фотографију у цркви како држи опело мом оцу. Ипак је било време комунизна, мада мој отац није био комуниста, нити сам ја био комуниста. Наравно било је и неких негативних реакција, али мени лично нису смели ништа да кажу, приватно сам радио у својој радионици, нисам зависио од никога.
После очеве смрти владика је наставио да долази код мене. Лепота беше да ти долази такав човек у кућу, деца се радовала. И он је осетио топлину, и увек је волео да седи у ту нашу старинску собу, уређену домаћински.
А кад је умро, а ми протерани одавде из Ораховца где су нам кућу запалили, и скрасили се у Београду, сатима сам чекао да се последњи пут опростим од њега и да му пољубим руку.