Srpska

ƒанило II, архиепископ —рпски

—¬≈“» српски архиепископ ƒанило живео Ље и делао у време српских краЪева: ћилутина и —тефана ƒечанског, и цара ƒушана. ¬ластелински син, остаде Љединац у своЉих знатних и богатих родитеЪа, пошто му помреше браЮа и сестре Љош за Ьегова детиЬства.  ао дете, ƒанило моЪаше родитеЪе да га даду учитеЪу да се учи кЬизи, али они, уцвеЪени смрЮу своЉе деце, нису хтели да Ьихово Љединче изнурава себе учеЬем. ћеРутим малишак остаде упорно при своЉоЉ жеЪи, и умоли Љедног роРака свог да га таЉно од родитеЪа одведе к учитеЪу. ƒаровит и врло приЪежан, ƒанило убрзо постаде наЉбоЪи ученик, и превазиРе све своЉе вршЬаке и другове у школи, тако да му се сви дивЪаху. –одитеЪи пак Ьегови спочетка веома туговаху, но када дознадоше где се налази Ьихов син и како Ље напредан у учеЬу, примирише се и препустише се у свему воЪи ЅожЉоЉ.

††††

ћеРутим у дечака ƒанила, упоредо са чежЬом за знаЬем, стаде се буЉно развиЉати и чежЬа ка целомудриЉу, чистоти, посту, бдеЬу, молитви, к врлинама коЉима се одликуЉу зрели Ъуди. ѕодвизаваЉуЮи се у тим врлинама, он се поче много интересовати подвижничким животом. ¬олео Ље да се срета са монасима, указивао им Ље дужно поштоваЬе, ступао Ље с Ьима у разговоре о монашком животу. » ускоро у Ьему се разгоре жеЪа да и сам постане монах. » он често моЪаше Ѕога да га удостоЉи монашког чина. ћного слушаЉуЮи о чудесима у светом граду £ерусалиму и у —ветоЉ √ори јтону, он веЮ у таком узрасту сагореваше од жеЪе да посети та света места. јли за то Љош не беше наступило време.
 ада ƒанило постаде пунолетан, краЪ ћилутин га узе на своЉ двор, пошто беше дознао за Ьегове изврсне особине.  раЪ га заволе, и држаше га близу себе, и указиваше му посебну пажЬу. Ќо ƒанило се не погорди, него се и на двору држаше скромно и смирено, непрекидно чезнуЮи за монашким животом и чекаЉуЮи од Ѕога згодну прилику да ту своЉу чежЬу оствари.

Ѕлагочестиви краЪ ћилутин често Ље путовао по своЉоЉ земЪи, обилазеЮи цркве и манастире, клаЬаЉуЮи се светиЬама и раздаЉуЮи богату милостиЬу. Ќа Љедном од таких путоваЬа у свити благочестивог краЪа налазио се и ƒанило. «а време боравка у манастиру —вете “роЉице, —опоЮанима, ƒанило се зближи са Љедним богоугодним старцем монахом, и у разговору с Ьим откри му чежЬу душе своЉе за монашким животом, и моли га да му помогне да ту чежЬу оствари. » када се краЪ и Ьегова свита после богослужеЬа повукоше на одмор и починак, христочежЬиви млади властелин се таЉно, ноЮу, искраде из манастира са споменутим старцем, монахом, и воРен овим побеже у манастир светог Ќиколе, у  ончул, на реци »бру. “у игуман тога манастира ЌиколаЉ замонаши бегунца са краЪевог двора давши му име ƒанило.

ƒавно жеЪан монаштва, ƒанило се свом душом даде на испуЬаваЬе монашких завета; ревносно посеЮуЉуЮи заЉедно са другима црквена богослужеЬа и у току дана радеЮи све манастирске послове, ƒанило се ноЮу насамо предавао бдеЬу, богоразмишЪаЬу и непрестаноЉ молитви. ћолитва, сузе умилеЬа и покаЉаЬа, пост и други подвизи убрзо учинише те ƒанило постаде образац за друге монахе. √лас о Ьеговим подвизима пронесе се на све стране. ƒоРе таЉ глас и до ондашЬег архиепископа —рпског ≈встатиЉа. ќн га позва к себи, Љер му беху потребна просвеЮена и побожна духовна лица. » много пута архиепископ позиваше к себи ƒанила, али он никако ниЉе хтео да остави омиЪено му место свога подвижништва. “о примора архиепископа те се обрати краЪу ћилутину, да он нареди монаху ƒаЉнилу да се одазове захтеву архиепископову.  раЪ саветова преподобноме ƒанилу да испуни воЪу преосвеЮенога, и писаше му овако: „“и си се свагда одликовао оданошЮу и послушношЮу моЉоЉ воЪи; поступи и сада по моме захтеву и жеЪи. ”осталом, ти сам добро знаш, Ље ли похвално не слушати архиепископа. ќн ме Ље више пута и оправдано молио о томе“.

“ада преподобни ƒанило, у Ќади да га Ѕог неЮе лишити —воЉе благодатне помоЮи, реши да отиде к архиепископу. ”зевши благослов од игумана и опростивши се са братиЉом свога манастира, он отпутова к архиепископу ≈встатиЉу, чиЉи се двор налазио у манастиру ∆ичи. јрхиепископ га прими са великом ЪубавЪу и рукоположи за Љеромонаха, и задржа на свом двору.

ЌалазеЮи се поред архиепископа, преподобни ƒанило продужи своЉ подвижнички монашки живот, напредуЉуЮи у врлинама. ” исто време он обавЪаше разне налоге архиепископове и дужности у управним пословима црквеним. Ћичан и речит, он имаРаше „дар од √оспода да мудро и паметно говори пред царевима“, по речи пророка »саиЉе. “ако проведе он годину и по дана поред архиепископа.

ћеРутим преподобног ƒанила не напушташе Ьегова давнашЬа пламена жеЪа: да види —вету √ору, и у ЬоЉ манастир ’илендар, задужбину светог —тефана ЌемаЬе и сина му —ветога —аве, у коЉоЉ су се они подвизавали, и оставили Ље своме потомству као небеску драгоценост. ¬еома волеЮи и ценеЮи ову свету задужбину, краЪ ћилутин Ље царски обнови и прошири. ”сто на молбу ондашЬег ’илендарског игумана  ириЉака, ћилутин подиже недалеко од манастира на самоЉ морскоЉ обали пирг, утврРену кулу са црквом —ветога —паса, ради заштите манастира од морских разбоЉника. Ќо игуман  ириЉак ускоро умре. јрхиепископ ≈встатиЉе и краЪ ћилутин, у бризи да изаберу достоЉног преЉемника, сазваше духовни сабор ради саветоваЬа, и сабор Љеднодушно изабра Љеромонаха ƒанила за игумана ’илендарског.

»збор преподобног ƒанила за игумана ’илендарског пада у мучно и тешко време не само за —вету √ору јтонску веЮ и за сву √рчку царевину, ¬изантиЉу. ” то време “урци су се веЮ кретали ка ÷ариграду; настоЉавали су да се из јзиЉе морем пребаце и у ≈вропу. √рчки цареви су предузимали све мере за заштиту хришЮана од неверника. ѕри томе старали су се и за помоЮ са стране. “ако Ље краЪ ћилутин помагао грчкоме цару јндронику —тариЉем против “урака у јзиЉи. «атим грчки цар би принуРен да прибегне ствараЬу наЉамничке воЉске; у том циЪу он узе Ўпанске  аталонце. Ќо наЉамничка воЉска не хте се држати уговора, и ускоро ступи у везу с “урцима, и постаде Ъути противник православног хришЮанског царства. ќни су пЪачкали, рушили и палили куЮе по целом Ѕалканском полуострву. ѕо обалама пак грчких мора харали су морски разбоЉници, особито ¬енециЉански. ќви сувоземни неприЉатеЪи,  аталонци, и морски Ц првенствено ¬енециЉанци, не оставише на миру ни —вету √ору јтонску. ѕреувеличани гласови о богатствима —ветогорских манастира привлачаху разбоЉнике, коЉи у дивЪачким налетима не штеРаху становништво, веЮ не гледаЉуЮи ни на зваЬе ни на узраст убиЉаху, пЪачкаху, одвоРаху у ропство. ќд тих разбоЉника, иако хришЮана Ц латина, не остаде поштеЮена ни српска светогорска лавра Ц ’илендар.

≈то, у тако тешко време преподобни ƒанило би назначен за игумана у ’илендару.  раЪ ћилутин и архиепископ ≈встатиЉе испратише игумана ƒанила са богатим даровима за свету ’илендарску лавру. —тигавши у ’илендар игуман ƒанило се предаде Љош строжиЉим духовним подвизима, проводеЮи живот у наЉдубЪем смиреЬу и испосничком молитвеном подвизаваЬу. ѕри томе он доживЪаваше многа искушеЬа и нападе од злих духова, коЉи се на све могуЮе начине паштаху да га омету у Ьеговим молитвеним подвизима, нарочито ноЮним, наводеЮи на Ьега разне страшилне и страхотне привиде. Ќо све то он савлаРиваше и побеРиваше свесрдном молитвом, богомудрим пошЮеЬем, трпЪеЬем, ослаЬаЬем на Ѕога, и примораваЬем себе на све веЮе и веЮе подвиге. Ћични пример игумана и Ьегове топле красноречиве поуке подражаваху и шираху меРу манастирском братиЉом Љеднодушност, слогу, меРусобну Ъубав и ревнитеЪску радост у подвизима.

“ако проРе доста времена. Ќо наступише нове прилике коЉе захтеваху од игумана ƒанила нове подвиге: заштиту ’илендарске обитеЪи од споменутих разбоЉника, коЉи пустошаху и разараху сву —вету √ору. ” утврРени и уреРени ’илендарски манастир беху се збегли многи мирЉани, тражеЮи ту себи крова, заштите и прехране. —ве манастирске залихе беху ставЪене на расположеЬе гладним Ъудима. Ќо када залиха нестаде, сви стадоше трпети глад. ЌаЉзад, у опседнутом манастиру почеше и Ъуди и стока умирати од глади. Ќеки због тога решише да беже из опседнутог манастира; али при покушаЉу бекства неприЉатеЪи их похваташе, па неке од Ьих убише а неке у ропство одведоше. ћеРутим игуман ƒанило, Љак вером и храбар надом у Ѕога, не падаше духом. ЌеприЉатеЪ Ље чинио силне напоре да продре у ’илендар: много пута Ље покушао да развали манастирску капиЉу, или да пробиЉе бедеме; често пута Ље стрелама засипао манастир, али никако ниЉе успевао да се увуче у манастир. ѕреподобни ƒанило Ље храбро бранио манастир и Љуначки подносио рат и глад, сав ослоЬен на √оспода непрестаном молитвом. “ако он издржа три и по године у утврРеном манастиру, опседнутом од неприЉатеЪа. ј када неприЉатеЪ Љедно време одступи од манастира, брижЪиви и далековидни игуман ƒанило реши да спасе манастирске драгоцености. «ато он наЉпре осигура даЪу заштиту и одбрану манастира са онима што остаЉу, а сам са неколицином братиЉе узе свештене утвари и драгоцености, и крену у —рбиЉу да их тамо склони, да их се неприЉатеЪ не би дочепао ако му ’илендар падне у руке. Ќа том путу преподобни ƒанило се пробиЉао кроз краЉеве, заузете и опустошене од неприЉатеЪа. Ќо помоЮу ЅожЉом, провлачеЮи се кроз сваковрсне опасности, он благополучно стиже у ондашЬу српску престоницу, град —копЪе, предаде краЪу све црквене драгоцености, и исприча му све муке и недаЮе коЉе неприЉатеЪи задаЉу —ветоЉ √ори.  раЪ ћилутин с радошЮу прими игумана ƒанила, и дивЪаше се како се он са толиким благом пробио посред самих неприЉатеЪа и стигао жив, и здрав. ѕритом краЪ свесрдно и с брижном ЪубавЪу моЪаше преподобнога оца ƒанила да остане код Ьега док садашЬе опасности не мину —вету √ору и пут коЉи води ка ЬоЉ. јли преподобни никако не пристаЉаше да борави ван —вете √оре, готов да одмах крене натраг уздаЉуЮи се у милост и помоЮ ЅожиЉу и опомиЬуЮи се речи √осподЬе, да се не треба боЉати оних коЉи убиЉаЉу тело а души не могу ништа учинити.  ао добар подвижник он беше решен прегрпети све оскудице и беде, па и саму смрт, али не оставЪати поверену му обитеЪ.

—тога се преподобни са много Ъубави опрости с краЪем и крену натраг у —вету √ору. Ќа том обратном путу он доживе многоброЉне опасности, али га из свиЉу Ьих спасаваше нарочито промишЪаЬе ЅожЉе о Ьему и богодана му мудрост.
—тигавши наЉзад у ’илендар, преподобни га затече пред падом: Љер браниоци манастира дуго веЮ времена опседнути страдаху од глади и жеРи, и веЮ беху готови да се предаду неприЉатеЪима. ѕреподобни ƒанило одмах посла неке своЉе искусне и вичне Ъуде, те се они некако пробише до мора, купише лаРу пшенице, и доставише Ље манастиру. «атим преподобни наЉми у околини —вете √оре наоружане воЉнике за заштиту ’илендара од неприЉатеЪа. ј неприЉатеЪи, чувши да се игуман ƒанило вратио у ’илендар и сабрао тамо воЉнике, не усудише се да те године нападну манастир, него се расеЉаше по своЉ —ветоЉ √ори, свуда хараЉуЮи и пЪачкаЉуЮи. ј када се, по опустошеЬу —вете √оре, варвари враЮаху натраг, и Љедан одред Ьихов пролажаше у близини ’илендара, воЉници што се налажаху у ’илендару стадоше молити преподобнога ƒанила да им допусти да нападну неприЉатеЪа. ѕреподобни беше против тога не желеЮи их излагати опасности и ранама. ћеРутим они, уздаЉуЮи се у √оспода и ѕречисту Ѕогородицу и у молитве преподобнога, начинише заседу на врло згодном месту за напад, и ту изненада нападоше на пролазеЮе варваре. ћноштво неприЉатеЪа би раЬено, побиЉено, и много их везаних у манастир доведено, и много оружЉа и драгоцености заплеЬено. ѕреподобни ƒанило виде у томе очигледну помоЮ ЅожЉу, узнесе пламену благодарност Ѕогу, а заплеЬене драгоцености посла на поклон краЪу ћилутину по неколицини верних слугу.
ѕосле тога преподобни се поново даде у строге монашке подвиге, проводеЮи сво време у молитви, посту и богоразмишЪаЬу. «а своЉе врлине, велике трудове и мудрост он код свиЉу стече велику Ъубав и поштоваЬе.

Ќакон немного времена пронесе се вест по —ветоЉ √ори да се варвари поново спремаЉу да изврше напад на ’илендар, са намером да овога пута потпуно сврше са Ьим. ѕохлепни на богатство ’илендара, они су жудели да га се ма на коЉи начин докопаЉу. ѕреподобни ƒанило, дознавши о томе и очекуЉуЮи себи смрт од варвара, оде у руски манастир светог ѕантелеЉмона к своме духовном оцу да се види и поразговара с Ьим. “амо се он са своЉим духовним оцем издвоЉи у високи манастирски пирг (= кулу), и проведе с Ьим насамо у разговору цео дан и ноЮ. ћеРутим неприЉатеЪи наРоше себи помоЮнике: поткупише златом два хилендарска служитеЪа, коЉи, заведени Раволом, обеЮаше предати им преподобног ƒанила у руке. » док преподобни боравЪаше у –уском манастиру, неприЉатеЪи смислише да се заЉедно са поткупЪеним слугама увуку на неки начин у –уски манастир и ухвате преподобнога ƒанила. «ато они ноЮу одоше –уском манастиру. ѕоткупЪене слуге стадоше куцати на манастирску капиЉу, молеЮи да их пусте унутра ради виРеЬа са преподобним игуманом ƒанилом поводом неких манастирских послова. јли се оци побоЉаше, и не пустише их све до ЉутреЬа.

ѕреподобни ƒанило, обавештен о Ьима, замоли да их пусте к Ьему.  ао повод свог доласка слуге наведоше неки измишЪени разлог. Ќезлобив и простосрдачан, преподобни им поверова. Ќо у праскозорЉе, када преподобни, ходеЮи поред манастирског пирга, читаше „асове, угледа у даЪини као неко Љато огромних птица. ј када се развиде, показа се да су то чете варвара. ’алачуЮи, они опколише манастир и свим силама наваЪиваху да пробиЉу ма1настирске бедеме. ЌаЉзад провалише унутра, и почеше дивЪачки пЪачкати и уништавати. ѕритом захтеваху да им предаду игумана ƒанила, иначе Юе манастир до темеЪа срушити и спалити. » стварно, они запалише храм и келиЉе. «атим наслагаше силна дрва, даске и сламу око пирга у коме се скривао преподобни, па запалише. ѕламен се стаде високо дизати; слуге што беху у кули са преподобним, стрелама засипаху с куле варваре, и многе ранише и убише. “ада завереници коЉи беху са тим слугама, почеше наговарати остале слуге да преподобног ƒанила предаду у руке неприЉатеЪима, да би на таЉ начин спасли своЉе животе. Ќо проницЪиви и прозорЪиви игуман подвижник осети и схвати ту издаЉничку заверу, и мудро се снаРе: на врху куле беЉаше црква, кЪучеве од Ье преподобни узе таЉно, позва све у цркву да се помоле Ѕогу и да се опросте меРу собом пошто су на домаку смрти; сам пак у души своЉоЉ непрестано призиваше √оспода у помоЮ.  ада уРоше у цркву, онда слуге, верне преподобноме, на уговорени знак изненада разоружаше заверенике, па са преподобним ƒанилом изаРоше из цркве закЪучавши издаЉице у ЬоЉ. ћеРутим пламен веЮ досезаше до врата; преподобни наЮе мало воде и нешто вина, изли их на огаЬ, те тако умаЬи силу огЬа. ”том √оспод показа к Ьима милост —воЉу: одЉедном са врха јтона дуну силан прохладни ветар, коЉи стаде разгонити дим и гасити огаЬ, и своЉом свежином спасе од неподношЪиве вруЮине оне што се налажаху у кули. “ако то траЉаше до подне, када неприЉатеЪи изаРоше из манастира и распоредише се да ручаЉу. ќдЉедном меРу Ьима настаде нека пометЬа и узбуна: они дохватише своЉе оружЉе, поскакаше на коЬе, и брзо одЉурише од манастира. ѕреподобни ƒанило спрва сматраше да Ље посреди нека Ьихова нова замка или лукавство, и не напуштаЉуЮи кулу усрдно вапиЉаше ка √осподу. ћеРутим проРе доста времена а неприЉатеЪи се не враЮаху. ЌаЉзад светитеЪ дознаде да су главне старешине варвара оставили —вету √ору са своЉим воЉницима, па су зато и ќни што су харали и зулумили по –уском манастиру и држали у опсади кулу напустили то и побегли. ƒоживевши све то, преподобни узнесе благодарност Ѕогу за такво чудесно спасеЬе своЉе.
ќставивши –уски манастир, преподобни ƒанило са своЉом духовном децом и сапутницима упути се у светогорски  сиропотамски манастир —ветих „етрдесет ћученика, што Ље на морскоЉ обали. “аЉ манастир Ље у своЉе време био много помогнут —ветим —авом, првим архиепископом —рпским. “у преподобни ƒанило уписа себе и своЉе родитеЪе у манастирски поменик. » пошто проведе тамо неколико дана у молитви, он се врати у своЉ манастир ’илендар.

ѕосле пустошеЬа и пЪачкаЬа —вете √оре у току три и по године од стране пЪачкашких латинских крсташа, у —ветоЉ √ори се стаде постепено васпоставЪати спокоЉство и редован монашки живот. Ќа очишЮеЬу Ѕалкана од ових варвара заЉедно су радили грчки цар јндроник и српски краЪ ћилутин.

 ада се на —ветоЉ √ори зацари поново тишина и спокоЉство, преподобни ƒанило, увек жеЪан усамЪеннчког подвижничког молитвеног тиховаЬа, реши да се повуче са игуманског положаЉа. “ако, за игумана ’илендарске обитеЪи би поставЪен Ьегов ученик Ќикодим, а о’н се повуче у келиЉу светога —аве на  ареЉи, где се у своЉе време подвизавао у молитвеном тиховаЬу сам свети —ава, и оставио властити “ипик за живЪеЬе у тоЉ ЬеговоЉ молчалници. ѕреподобни ƒанило се свом душом предаде подвижничком живЪеЬу по “ипику светога —аве: с великим усрРем и ЪубавЪу он све време провоРаше у молитви, пошЮеЬу, свеноЮном стаЉаЬу, метаниЉима, песмопЉениЉима, и осталим светим подвизима, за коЉима Ље чезнуо Љош од ране младости. ¬елики и неподражЪиви беху Ьегови монашки трудови: строгим постом он мораше тело своЉе; проводеЮи све ноЮи у молитвеном бдеЬу, поЉаЬу псалама и метаниЉима, он до самог расвитка не даваше себи ни наЉмаЬег одмора. “аким животом он стече дар обилних суза. ћноге нападе и лукавштине приреРиваше му Раво у време тих подвига; али светитеЪ тада скидаше са себе крст коЉи Ље увек носио на прсима, ограРиваше Ьиме себе са вером и молитвом, и тако уништаваше и развеЉаваше тиме сва лукавства вражиЉа. “о беше Ьегово уобичаЉено оруРе и оружЉе у искушеЬима и нападима на Ьега од стране демона. ѕреподобни сиЉаше своЉим врлинама, тако да многи монаси —вете √оре стадоше долазити к Ьему ради духовне утехе и савета.

” време када се преподобни ƒанило подвизаваше у  ареЉскоЉ испосници, у ЬеговоЉ отаЯбини —рбиЉи настаде рат: против краЪа ћилутина устаде Ьегов брат ƒрагутин, са намером да помоЮу ”гарскога краЪа отме престо ћилутина и на Ьега посади свога сина ”рошицу. ћилутин се наРе у великоЉ опасности. ЅоЉеЮи се упада неприЉатеЪа, он смести драгоцености своЉе у манастиру ЅаЬска. јли он не имаЮаше поверЪива човека, коме би поверио чуваЬе тих драгоцености. ”том епископ ЅаЬске умре. “ада се мисао краЪа ћилутина задржа на вредном ƒанилу, бившем игуману ’илендарском. » он стаде слати к Ьему у  ареЉу Љедног изасланика за другим, позиваЉуЮи га к себи. —ав предан усамЪеничким подвизима, преподобни ƒанило дуго се отказиваше. јли га неодступне молбе краЪеве наЉзад примораше, те он реши да остави омиЪено место свога молитвеног подвижничког тиховаЬа и самоваЬа. ј зашто га Ље краЪ звао, преподобни ниЉе знао.  раЪ се неисказано обрадова доласку светога ƒанила, обасу га великом ЪубавЪу, и ускоро му у четири ока подробно исприча своЉу муку и неопходну потребу да се он, ƒанило, прими за епископа ЅаЬске и да узме под своЉу управу манастир светог —тефана у ЅаЬскоЉ, где су смештене драгоцености. ќваЉ краЪев предлог и молба и захтев силно огорчи преподобног ƒанила, и он упорно одбиЉаше то не желеЮи се растати са омиЪеном —ветом √ором и тамошЬим подвижничким молитвеним тиховаЬем.
јли краЪеви разлози и молбе, и стварно тежак положаЉ краЪев, принудише наЉзад преподобнога да пристане, нарочито када му краЪ обеЮа да Юе га, ако се помоЮу ЅожЉом среЮно врати из рата, отпустити у —вету √ору.

“ако свети ƒанило би иосвеЮен за епископа ЅаЬске и поставЪен за настоЉатеЪа манастира светога —тефана. “амо краЪ таЉно од свих уручи преподобноме све драгоцености, и крену са воЉском против брата, иако то ни наЉмаЬе желео ниЉе. ѕо воЪи ЅожЉоЉ рат се среЮно сврши по краЪа ћилутина. —вети ƒанило би посредник Ц миротворац меРу браЮом: измири краЪа ƒрагутина и ћилутина; убеди ƒрагутина да се насвагда одрекне потхвата, увредЪивих за хришЮанска осеЮаЬа.
ѕосле тога епископ ƒанило стаде упорно молити краЪа ћилутина да га отпусти у —вету √ору. ћада краЪ покушаваше на све могуЮе (начине убедити преподобнога да остане у отаЯбини, оваЉ никако не хте на то пристати, и отпутова у ЪубЪени ’илендар. “амо се настани у споменутом пиргу, и поново се предаде своЉим милим преРашЬим подвизима монашким са неподражЪивом ревношЮу.  ао свагда, тако особито сада, он се посвеЮуЉе читаЬу и изучаваЬу кЬига —ветога ѕисма. ј то читаЬе и изучаваЬе —ветога ѕисма беше сво ограРено и прожето молитвом, постом, бдеЬем, смиреноумЪем, радосним самомучеЬем, и осталим светим подвизима.  роз све то у светог епископа Ц подвижника поЉача се Ьегова давнашЬа жеЪа да отпутуЉе у —вету «емЪу и поклони се тамошЬим хришЮанским светиЬама. —матраЉуЮи да Ље сада наЉзгодниЉе време за то, он се стаде спремати за пут.

«а ту светитеЪеву намеру сазнаде у —рбиЉи краЪ ћилутин, и веома се ожалости, Љер му Ље епископ ƒанило и сада, у 1316. години, као и до тада био веома потребан као човек у кога Ље он имао потпуно повереЬе и чиЉе Ље савете високо ценио. » краЪ стаде упорно призивати к себи преосвеЮеног ƒанила и молити га да одложи своЉе намеравано путоваЬе у —вету «емЪу и доРе у —рбиЉу, и тако и овом приликом докаже Ъубав и оданост к Ьему.

Ќе знаЉуЮи краЪеве намере, свети ƒанило испуни усрдне краЪеве молбе и по треЮи пут допутова у —рбиЉу.  раЪ се веома обрадова доласку епископа ƒанила и одлучно му изЉави да га више неЮе пустити од себе, пошто му Ље потребан као наставник и саветник. ѕреосвеЮени ƒанило, видеЮи да ништа не помажу ни откази ни молбе, са тугом за омиЪеном —ветом √ором смерно рече: „Ќека Ље за све благословено име √осподЬе“. ѕошто пак ЅаЬска епископиЉа беше укинута, краЪ упути епископа у архиепископиЉу к архиепископу —рпском —ави III, коЉи му додели у своме дому келиЉу, као будуЮем свом преЉемнику, Љер краЪ ћилутин, наговараЉуЮи епископа ƒанила да се врати у —рбиЉу, обеЮа му престо светога —аве.
јрхиепископ —ава III ускоро умре. Ќа архиепископски престо би уздигнут, вероватно по препоруци светога ƒанила, Ьегов ученик, хилендарски игуман Ќикодим, коЉи Ље сиЉао побожношЮу и врлинама, а свети ƒанило би поставЪен за епископа ’умског, 1317. године.

ЌаЉзад, стари краЪ ћилутин се разболе, и после кратке болести у свом дворцу у ЌеродимЪу, издахну на рукама светога ƒанила, 20. октобра 1320. године. —вети ƒанило, као Ьегов бивши духовни отац, узе учешЮа у сахрани краЪа у ЬеговоЉ задужбени, манастиру светог —тефана у ЅаЬскоЉ, сагласно давнашЬоЉ жеЪи покоЉнога краЪа.

ѕосле краЪа ћилутина на престо ступи Ьегов син, свети —тефан ƒечански. ќдмах после свог крунисаЬа он призва и приближи себи епископа ƒанила, кога Ље из младости своЉе заволео и ценио као мудрог саветника Ьеговог оца, а нарочито као свог помоЮника и заштитника у тешким невоЪама. ЅлагодареЮи заузимаЬу и посредоваЬу епископа ƒанила —тефан ƒечански Ље ослобоРен из заточеЬа у ÷ариграду и коначно помирен са оцем, краЪем ћилутином.
—ада, преосвеЮени ƒанило постаде новоме краЪу први учитеЪ, саветник и помоЮник. ” почетку своЉе владавине ƒечански се наРе у многим тешкоЮама, како унутрашЬим тако и споЪашЬим. Ќови краЪ се морао бранити од унутрашЬих неприЉатеЪа и супарника своЉих: свога брата од стрица ¬ладислава, сина краЪа ƒрагутина, и свога роРеног брата по оцу  онстантина. »сто тако ваЪало Ље бранити и себе и —рбиЉу и од споЪашЬих неприЉатеЪа. Ѕугарски цар ћихаил отера од себе своЉу жену Ќеду, сестру —тефана ƒечанског, и раРаше на зближеЬу и савезу са √рцима противу —рба. —тефан ƒечански Ље морао и да се оружЉем брани и да прибегава мирним преговорима. «а такве пак преговоре не беше тада човека способниЉег од епископа ƒанила.  раЪ ƒечански повери епископу ƒанилу воРеЬе тих преговора и са бугарским царем ћихаилом и са грчким царем јндроником ћлаРим. » он обави те преговоре са потпуним успехом.

Ќо вршеЮи разна краЪева посланства и обасипан ЪубавЪу и пажЬом и почастима од стране краЪа, епископ ƒанило ниЉе могао заборавити своЉе омиЪено усамЪеничко подвизаваЬе и молитвено тиховаЬе у —ветоЉ √ори. «ато он, после ових успешно извршених посланстава, отпутова опет у —вету √ору. Ќо у време тог Ьеговог одсуствоваЬа, у —рбиЉи умре архиепископ Ќикодим, 13. маЉа 1324. године.  раЪ —тефан ƒечански одмах стаде позивати из —вете √оре светога ƒанила, не извештаваЉуЮи га ништа о своЉоЉ намери, само га позиваЉуЮи да му доРе ради саветоваЬа. ѕреподобни ƒанило се одазва позиву и доРе у —рбиЉу. “ада —абор све земЪе —рпске, сазван краЪем, Љедногласно изабра 14. септембра, на  рстовдан, 1324. године епископа ƒанила „за архиепископа свих —рпских и приморских земаЪа“. ” то време епископу ƒанилу беше педесет година.

—тупивши на престо светога —аве, архиепископ ƒанило се свом душом своЉом предаде раду на добро ÷ркве своЉе тако воЪене отаЯбине. —ам стуб и пример побожности, мудрости и ревности, он богомудро владиковаше: дизаше и украшаваше цркве, просвеЮиваше паству своЉу еванРелском просветом, свуда и свиме радеЮи на томе да душе своЉе пастве сачува од разних заблуда и утврди у вечноЉ »стини ’ристовоЉ. «ато Ље много радио на просвеЮиваЬу свештенства и ширеЬу светих и свештених кЬига. —ав се залагао да се богослужеЬе врши правилно и благоЪепно.

—вети ƒанило, у своЉоЉ разноврсноЉ делатности еванРелскоЉ, ишао Ље стопама светога —аве и Ьегових наЉбоЪих наследника. ЌаставЪао Ље што су добри и ревносни архиепископи започели, и исправЪао што су слаби покварили. ћилутинов помагач, он као да се, нехотице, такмичио са своЉим краЪем у множини, лепоти и богатству задужбина. —поменути само наЉважниЉе, биЮе доста. ѕодигао Ље у ѕеЮи храм Ѕогородице ќдигитриЉе Ц ѕутеводитеЪке, с два мала храма у ЬоЉ, светом £овану и светом јрсениЉу, где Ље набавио грчке кЬиге и осигурао службу грчким монасима. —аградио Ље црквицу светог Ќиколе краЉ своЉе велике задужбине. —мислио Ље и извео испред ѕеЮских храмова красну, иконописану, припрату с патосом. —азидао Ље пирг, с црквицом светог ƒанила на врху и са звонима, с ѕриморЉа мучно довезеним. «авршио Ље прекинуту обнову ∆иче, опустелу од  умана, покрио Љу Ље, дигао Ље стуб, иконописао трпезариЉу и подигао Љедну дрвену зграду. ћудар и речит, имао Ље дара и вештине за свако земаЪско дело. √радитеЪ и садитеЪ, свети архиепископ Ље правио од пустоши и дивЪине питому и уЪуРену земЪу. ѕри сваком послу Ље неодступно стаЉао, док га ниЉе довршио. ќсим великих задужбина, он Ље Љош у ћагличу обдарио цркву светога АорЮа, подигао Ље палате и саградио келиЉе. ” £елшици Ље подигао цркву светог ћихаила и двор. ” Ћизици Ље обновио цркву светога —аве. —ве своЉе задужбине опколио Ље виноградима, воЮЬацима и вртовима. √де ниЉе стигао подиЮи цркву од камена, градио Љу Ље од дрвета.

—вети архиепископ ƒанило знаменит Ље не само као побожни подвижник, црквени и државни радник, него и као веома просвеЮен човек и писац. Мегов присни ученик, коЉи Ље и написао Ьегов ∆ивот, сведочи да Ље ƒанило био веома начитан, много волео кЬигу и бринуо се за ширеЬе кЬиге у —рбиЉи.  ао писац он Ље оставио чувено дело: „∆ивоти краЪева и архиепископа српских“.

Ќеуморан у служби Ѕогу до краЉа живота, смирен монах и храбар ратник, дубок мислилац и окретан државник, искрен испосник и „искусан делимаЕ световнога живота“у одушевЪен уметник и савестан кЬижевник, пун мисли о небеском животу и потпуно предан обраРиваЬу земЪе, сав на небу душом, и сав на земЪи са небеском »стином, свети архиепископ ƒанило мирно се упокоЉио у √осподу у време цара ƒушана ноЮу измеРу 19. и 20. децембра 1337. године.

¬елики монах, велики подвижник, велики Љерарх, велики трудоЪубац и велики родоЪуб, свет душом и умом и срцем, он се Љош за живота удостоЉио од √оспода дара чудотворства. Ќа престолу светога —аве као архиепископ провео четрнаест година и три месеца. Меговим молитвама, √осподе »сусе ’ристе, помилуЉ и нас грешне, и удостоЉ нас свом душом служити “еби кроза све векове. јмин.

—ветосавЪе.орг

03 / 01 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0