Кад се ради о догађајима у Сирији западни, а и многи руски новинари не воле да помињу верску припадност жртава. Говоре само о извесној «општељудској трагедији», не заборављајући да додају да је по западним рачуницама војска владе за време бомбардовања и пуцњаве убила више људи него побуњеници. Али, као прво, ова статистика је врло сумњива. А као друго, као што је писао Владимир Набоков поводом «белог» и «црвеног» терора у Француској, постоји велика разлика између гушења устанка, чак и невештог, и тежње да се успостави режим тероризма с убиствима подигнутим у ранг политике. Посебно с убиствима због верске припадности.
Стављање свих ових смрти на исту гомилу, као што то чине присталице западног погледа на догађаје у Сирији, исти је грех као и онај који су чинили совјетски чиновници називајући жртве Бабјег Јара совјетским грађанима. Да, људи који су убијени у Кијеву јесу били совјетски грађани. Међутим, нису убијени због тога – већина их је убијена због тога што су били Јевреји. Тако је и у данашњој Сирији. Гину многи, али убиства, отмице и мучења због верске припадности изазивају највеће негодовање, они су најстрашнији и треба их посебно истраживати.
Истаћи ћемо да се Патријарх Руске Православне Цркве није крио иза магловитих формулација, као што су то учинили поглавари других Цркава. Патријарх је отворено позвао америчко руководство да не наноси ударе по Сирији. «С дубоком забринутошћу смо примили вест о планираним војним ударима војске САД по територији Сирије, - написао је у свом писму америчком председнику поглавар РПЦ. - Ван сваке сумње, то ће донети још већа страдања сиријском народу, пре свега мирном становништву. Услед спољашње војне интервенције на власт у Сирији могу доћи радикалне снаге које неће умети и неће хтети да обезбеде међуконфесионалну слогу у сиријском друштву.“
Које снаге могу доћи на власт у Сирији види се из интервјуа који је за француски лист «Фигаро» дао Доменико Кирико, италијански новинар који је провео пет месеци у заробљеништву терориста који себе називају сиријском опозицијом. У последње време новинари из хришћанских земаља све чешће постају жртве отмица – и то управо на територији коју контролишу терористи.
Овај интервју смо превели на руски језик специјално за читаоце РЕЛИГАРЕ.
А.Шчипков
Доменико Кирико: «Револуција у Сирији је изгубила своју част»
Интервјуисао: Ришар Езе («Фигаро»)
«Фигаро»: Да ли сте знали Сирију пре него што сте допутовали тамо у априлу?
Доменико Кирико: Тамо сам путовао неколико пута. Јер, за свој лист сам извештавао о свим арапским револуцијама. У Либији су мене и још тројицу италијанских новинара неколико дана држали Гадафијеви борци. То је био суров притвор...
Ф: А под којим условима сте кренули на овај службени пут у Сирију?
Д.К.: Кренуо сам заједно с колегом, белгијским новинарем и политикологом Пјером Пикиненом. Још из иностранства смо успоставили контакт са Слободном војском Сирије (ССА) [која се бори против Асада]. Представници ове војске су нас провели кроз град Кусејр који се налази близу границе. Хтели смо да дођемо до Дамаска, до зона које су побуњеници већ «ослободили». Међутим, одвијале су се жестоке борбе и на пролазак до главног града би требало чекати десет дана, а ја сам планирао да за репортажу потрошим свега недељу. Замолили смо од ССА двојицу водича који би нам пуказали пут до најближег градића. Управо ови водичи из ССА су нас издали. А можда су нас и продали. Било како било, четврт сата после нашег одласка наш «џип» је био блокиран и пут су нам преградили неки људи с аутоматима «Калашњиков». Они су нас узели као таоце и предали локалном «емиру» - Абу Омару, више разбојнику него исламисти или револуционару. Тамо су нас окрутно претукли, а онда су нас предали групи неког ал-Фарука који се званично сматра делом исте ове Слободне војске Сирије.
Д.К.: Да, посебно зато што ал-Фарук улази у Сиријски национални савет – опозициону групацију коју је Запад прву призно и у коју је више месеци имао неограничено поверење. Управо овај ал-Фарук учествује на свим конференцијама у Риму и Бриселу. Тамо се среће с владама наших земаља, Белгије и Италије и свим нашим министрима се препоручује као ослободилац Сирије. Веома бих желео да ова његова банда и сва ова њихова Слободна војска Сирије у коју ова банда улази, објасне како је то могло да се деси: двојица западних новинара постају таоци на њиховој територији и још се притом према нама опходе као према животињама.
Ф: Кажете да је ваше заточеништво било пакао...
Д.К.: Свих 152 дана колико смо били одвојени од спољашњег света, од првог дана су нас окрутно тукли. Везивали су нам руке на леђима и бацали су нас у ћелије без прозора, с мноштвом инсеката, забрањивали су нам и да се умивамо – иако све то противречи принципима ислама. Према нама су се опходили као према животињама. Два пута сам доживео имитацију стрељања – уз слепоочницу су ми прислањали пиштољ. Бандити су слагали Пјера да му је отац умро од туге не дочекавши његов повратак. Касније се испоставило да су лагали. Сваког дана су нас понижавали. Једини период кад су се према нама опходили људски јесте кад су нас предали бригади џихада Џабхат ал-Нусра која је повезана с «Ал Каидом». Тамо су нас пребацили зато што је шиитска организација «Хезбола» која је базирана у суседном Либану почела офанзиву на Кусејр где су нас држали. Сама по себи бригада представља организацију исламских фанатика, они обављају намаз по правилима пет пута дневно и живе аскетски. Али су с нама бар делили своју храну. Иако је њихова исхрана оскудна тамо нам је било боље него код момака из Слободне војске Сирије – они су нас хранили само отпацима са свог стола.
Ф: Да ли је чињеница да сте чак и по спољашњем изгледу хришћанин отежала ваш положај?
Д.К.: Наши мучитељи се нису посебно занимали за наша веровања. Тек кад сам се нашао у групи повезаној с «Ал Каидом» почели су да разговарају са мном на ове теме. Али, само зато да би ме обратили у ислам. Међутим, нису ми претили – за разлику од мојих претходних тамничара. Они су ме између себе називали «хришћанин».
Ф: Шта вам ово ваше страшно исксутво говори о сиријској револуцији?
Ф: Да ли ћете се некада вратити у Сирију?
Д.К.: Сматрам да је сад тамо просто немогуће радити. Ипак, за новинара је важно да присуствује на сцени ратних дејстава, да преноси људима бар делић патњи које доживљава локално становништво. То је наш посао. Немамо права да будемо кукавице.
Превод: Дмитриј Бабич