Старешина храма Преображења Господњег у Звезданом градићу о томе како космос утиче на човека и због чега су од нас сакривене тајне Васељене.
Отац Јов (Талац), духовник одреда космонаута, у авиону
– Оче Јове, новембар је у животу Звезданог градића био обележен двама важним догађајима. Навршиле су се четири године откако се у граду космонаута појавио дом Божји – храм Преображења Господњег: он је освећен 28. новембра, а 20. новембра је обележена 15. годишњица Међународне космичке станице (МКС) – острвцета Земље које кружи око ње у космичком простору. Да ли се може сматрати симболичним што су се ова два догађаја десила, чак и ако је разлика између њих 11 година, скоро истог дана?
– Да, може се рећи и тако. Вероватно је то још један повод да размислимо о томе да истинска спознаја Васељене без вере није могућа. Искуство спознаје ван Бога је жалосно искуство Адама и Еве које се завршило трагедијом. И човек је од богосличног постао ништаван, од генијалног је постао груб. Међутим, сви велики научници који су икада проучавали космички простор и који су тежили ка томе да спознају законе створеног света и уређење Васељене су по правилу били дубоко верујући људи или су – пре или касније – долазили до вере схватајући да је овај свет могао да уреди само Премудри Творац.
– Да ли бисте могли да наведете неке конкретне примере?
– Научници су сами више пута сведочили о својој вери.
«Како је срећан онај којем је дато да се кроз науку узвиси до Неба! Тамо изнад свега види стваралаштво Божије!» - ове речи припадају Јохану Кеплеру. Сећате се, у школи смо учили Кеплерове законе из физике? Он је открио три закона кретања планета, написао је два дивна дела: прво је, ако се не варам, «Нова астрономија», а друго је «Хармонија света». У «Новој астрономији» су и била записана два прва закона који математички доказују Коперников систем. Коперник је открио хелиоцентрични систем, рекао је да у центру уопште није Земља, како се сматрало до њега, већ Сунце око којег се окрећу планете: Марс, Венера, Земља и Меркур, а веома далеко се налази непокретни свод звезда. Међутим, Коперник није умео све тачно да израчуна, а Кеплер је био јединствени математичар и својим открићима је у потпуности потврдио да се наша планета налази у систему са Сунцем у центру. Проучавајући свет Кеплер је видео Славу Божију, он је осетио ову хармонију и лепоту! А у његово време није било ни моћних телескопа, а тим пре свемирских бродова. Ми имамо велику срећу: захваљујући савременој техници можемо својим очима да видимо како је Васељена лепа! Изнад наше главе је црно небо, али бисмо уз помоћ јаког телескопа видели шароликост Васељене, видели бисмо мноштво галаксија: има их и плавих, и зелених, и љубичастих! То је задивљујуће. Господ је створио овај свет – чак бих рекао: «насликао» је Васељену као велики, генијални уметник. Бојама, лепотом. Зато што је Бог Љубав. А Љубав све лепо ствара. И научници који су успели да проникну у суштину бића – коју им је Господ само мало открио – угледавши ову лепоту, схватали су да је могла бити створена само руком Творца пуног љубави. Јер, Јохан Кеплер није усамљен у својим закључцима. Сетимо се макар Коперника – оснивача хелиоцентричног система. Кажу да га је црква прогањала и није му давала да проучава створени свет. Међутим, неки заборављају да је он био каноник, а кад је умро његов деда-бискуп, био је на челу читаве епархије – ни мање, ни више! Никад му вера није сметала да проучава свет Божји. Он је био католик, врло црквен човек. Ево како дубоке речи је изрекао: «Морам да признам: Сведржитељ! Не спознајемо Га. Он је велик силом, судом и пуноћом правосуђа, али ми се чинило да идем траговима Бога.»
– Оче Јове, али први главни продор у космос – први човеков лет – био је остварен у време безбожности. Како се то може објаснити?
– Да, тако је. Али, људи који су учинили овај продор су били верујући људи. Са сигурношћу можемо рећи да су и Сергеј Павлович Корољов, и Воскресенски, и Рјазански, били верујући људи. Можда, на пример, нису били црквени, али су зато били дубоко верујући људи. На пример, аутор аутоматских система за управљање свемирским бродом Борис Викторович Раушенбах је написао дивну књигу о иконопису. И, узгред речено, део ове књиге је био објављен у часопису «Комунист».
Једноставно, тада није било могуће отворено освештавати ракете. То је било време Хрушчова – време највећих прогона Цркве, чак више него у Стаљиново доба. Хрушчовљеви прогони нису били само сурови, већ некако префињени. А верујући људи су правили космичке апарате с молитвом. Са сигурношћу могу да говорим о томе, зато што имам познанике међу руководиоцима ракетних корпорација који су причали како су видели да угледни научници закрштају ракету из далека, кад је била лансирана. Молили су се, молили су Божију помоћ, да им Он помогне да њихове идеје, оваплоћене у металу, добро раде. Иако, мислим да су, наравно, схватали да ове идеје нису могле да се појаве саме по себи – Господ им је помагао.
– Шта мислите, због чега људи који су схватили извесне законе постојања, који су увидели извесну хармонију, долазе до закључка о томе да све то не може бити, на пример, резултат еволуције Васељене?
– Зато што, увидевши лепоту Божанске творевине човек постаје ближи Богу. А кад се налази поред Бога, не може да остане у греховном стању у којем се налазио. На пример, кад се Силуан Атонски, којег је обузела страшна туга, молио испред иконе Спаситеља, Господ је одједном оживео на икони. У истом тренутку Силуан Атонски је све схватио и одмах га је напустило греховно стање чамотиње и туге. Његово срце је било испуњено оним што Бог јесте. А Бог је Љубав и Смирење. Касније се подижник целог живота сећао осећања која су га тада обузела. И целог живота је молио Господа да му дарује могућност да буде исто тако смирен.
– Зашто је молио управо за смирење? Зашто није молио да му врати осећај Љубави?
– Да, Љубав је нешто највеће што постоји у Васељени. Она човека чини богочовеком. Бићем сличним Богу. Али, није могуће стећи Љубав без смирења. Ова љубав не пада само онда кад постоји смирење. Тако је говорио велики Макарије Оптински. Смирење омогућава човеку да не постане гордељив, да схвати да није нешто сам открио, већ му је Господ, по Својој милости, подигао крајичак завесе. А кад човек види Бога у својој близини с њега као да пада греховна мрена. Међутим, испоставља се да се слична ствар не дешава само кад човек види Самог Бога, већ и Божију творевину које се није дотакла прљавштина. Ово човека мења, чини га бољим. Једноставније се може схватити на конкретном примеру. Ево, сетите се, кад видимо нека места на којима је живео свет човек, кад видимо његове ствари, осећамо посебну благодат. На пример, кад долазимо у Тројице-Сергијеву Лавру, код нашег аве Сергија, или код преподобног аве нашег Серафима Саровског, осећамо како велика благодат, по молитвама свеца, силази на ово место. А и Лавра, и Дивејевска обитељ су дело људских руку, а шта рећи о творевини Господа! А цео свет је творевина руку Божијих. И на неоскрнављеним местима човек осећа изузетну благодат. И изузетну радост.
Као пример желим да наведем занимљив догађај чији је сведок био космонаут Валерије Корзун. Причао ми је да је кад је летео по други пут једне ноћи на станици у орбити видео како француска астронауткиња Клоди Андре Ењере седи поред илуминатора и пажљиво гледа Земљу кроз њега. Забринуо се, долетео је опрезно до ње да је не би уплашио и упитао је зашто не спава. А Клоди је одговорила да не може да спава зато што жели да се диви Земљи. Рекла му је да се не брине: с њом је све у реду и осећа се апсолутно срећно. Валерије Григоријевич је тада упитао Клоди: «А шта је срећа?» «Не знам, - одговорила је, - али се осећам апсолутно срећно!»
Игуман Јов (Талац)
Ето, кад човек има неку благодат ако га неко упита шта је то, он неће моћи да објасни ономе ко није видео слично стање. Зато што ову пуноћу може да схвати само онај ко је доживео исто. Тада се све може објаснити врло једноставним речима.
–Оче, космонаути су људи који су имали срећу да виде сву лепоту Земаљске кугле. Да ли сматрате да их то мења на неки посебан начин?
– На МКС се безусловно налазе људи који теже ка Господу. Кад човек гледа звезде и диви се звезданом небу и радује се, наравно, то говори о томе да човек, чак ни не схватајући то, тражи Бога. Правог Бога, живог Бога. То је дубока чежња за Богом. Космонаути у некој невидљивој равни долазе у додир с лепотом створеног света и то има великог утицаја на њих.
Кад се космонаути налазе на МКС међу њима се успостављају потпуно другачији односи у поређењу с онима који обично постоје међу људима на Земљи. Како је рекао један амерички астронаут: «Кад гледам кроз илуминатор, не видим границе. Видим Земљу: она је плава, жута, зелена.» Дакле, због првородног греха који су починили Адам и Ева човек је обично лишен овакве целовитости. Знамо да је човечанство било јединствено, а изградња Вавилонске куле је довела до тога да има много језика, значи, појавило се мноштво граница. Људи су и пре тога били у непријатељским односима, али су после ове поделе почели изузетно окрутно да ратују. Једно племе је ишло у рат против другог, покушавајући да пороби, да потчини себи његова осећања, жеље, да га примора да ради за њега. Човек се удаљио од Бога. Али кад су људи на станици у орбити, тамо се све изглађује, зато што се, као прво, људи стално налазе на ивици неке опасности, јер је космос агресивна средина. Природно, могу да преживе само ако се налазе у мађусобним братским односима.
– Пример Клоди Ењере који сте навели је врло занимљив. Да ли су Вам можда космонаути поверавали још неке догађаје из свог живота у орбити?
– Лепе примере братског понашања дају ванредне ситуације, јер се човек у потпуности открива пред лицем опасности. Тако је 23. фебруара 1997. године на станици «Мир», претходници МКС, избио пожар. И сви они који су били на станици пожурили су да га гасе: и Руси, и Американац, и Немац. Јер, да је била уништена станица, нико не би могао да преживи. Сам човек не може да се спаси. И у таквим тренуцима људи постају свесни те чињенице. Мада, наравно, има различитих Немаца, различитих Американаца и различитих Руса. Ипак, на станици у орбити владају посебни односи међу људима, они се одликују топлином.
– Оче, а да ли се ова изузетно топла атмосфера може објаснити тиме што се врши врло строг одабир кандидата за космички одред? Између осталог, и психолошки. Јер, тамо доспевају само психички изузетно стабилни, неконфликтни и мирни људи.
– Рећи ћу једну ствар: космонаут није идеалан човек; космонаут није савршен човек; космонаут није светац. Сам по себи скафандер не чини човек горим или бољим. Иако обнажава јаке стране личности. Исто као и слабе. Зато је рад космонаута опасан посао, сложен посао који захтева велики интелект и храброст, и човек има потребу, мора да мобилизује све најбоље што постоји у њему: стручна знања, искуство, самоодрицање. Али, ако човек живи ван Бога лет у космос га може учинити не бољим, већ 1000 пута горим.
– Како то? Треба се показати само с најбоље стране. Нема потребе да човек, као у неким земаљским професијама, прибегава лукавству, да се додворава, да цинично некога доводи у заблуду како би обавио поверени задатак. Нема ни претпоставки за изазивање частољубља: свако обавља мисију која му је поверена, све је јасно прописано у инструкцијама, свака радња је увежбана још на Земљи. Нико неће покушаати као на пример у шоу-бизнису, да изађе први на сцену. И то још по сваку цену.
– Да, али ту делују други фактори. Зато што, како год окренеш, космонаута има мало: у читавој историји човечанства у космосу је било свега 500 људи тако да после повратка на Земљу, наравно, осећају да су по нечему посебни. Околина испољава појачано интересовање за њих, и људи се према њима имају посебан однос: он се у појединим случајевима не може назвати само поштовањем – не, то је нешто више. И неки не могу да издрже «звездану» болест. Човек почиње да мисли да је НЕШТО, да је НЕКО, а уствари – није ништа посебно, осим што је стекао нека специвична знања и навике – а тим склоностима га је, узгред речено – Господ наградио, - прошао је успешно медицинску комисију (хвала Богу и на томе) и летео је у космос. А моралне особине су се приликом провере показале као слабе: нема ни великодушности, ни стрпљења, ни смирења, ничега. То се може стећи, а може се и изгубити.
То је као и код монаха. Често поредим (ово поређење чак није први пут мени пало на памет, о томе смо већ говорили прошли пут) космонауте и монахе. На постригу монах добија известан залог – на земљи не постоји ништа изнад монаштва. Али, може све да усмери себи на осуду – да живи као свиња. И уместо велике награде коју му Бог даје зато што се одриче целог света, он добија страшну казну. Све зависи од њега. Залог је већ дат због тога што се човек одрекао света, али ако живи неправилно, то неће довести до добра. Исто тако је и овде. Човеку се даје залог – може да види створени свет, може да осети – да опипа рукама, да види очима – да постане заједничар у како је Господ стварао свет. То је велика лепота, она је недокучива, она се не може видети на Земљи. И то невидљиво делује на душу, на срце – не може се објаснити како, али душа почиње да осећа. И ако човек са захвалношћу и с трепетом прима овај дар – он, као Клоди, може да каже: «Апсолутно сам срећан.» Али, ако човек умисли да је нешто посебно, пошто му је дато да то види – готово је. Постаје сличан Адаму који је једном одлучио да спозна свет без Бога.
– Оче Јове, зашто након оваквог «продора», кад је човечанство успело да превлада земљину тежу, кад је успело да схвати како се може живети на станици у орбити, кад је чак успело да дође на Месец, ми сад као да тапкамо у месту? Јер од тада није било никаквих генијалних открића која би нам помогла да даље напредујемо.
– Бог, Који је све створио, могао би да нам да такво знање, да нам омогући да дођемо до таквог открића да можемо да полетимо куд год желимо. Али, само у случају кад бисмо били спремни за ова открића, да налазећи се у Богу, живећи у Богу, путујемо у друге Галаксије. А како можемо говорити о другим звездама и другим световима ако је створени свет тако огроман да не можемо чак ни да замислимо?! Ево, на пример, не можемо да долетимо ни до средине нашег Сунчевог система, још увек немамо такву заштиту од сунчевог и космичког зрачења, немамо тако моћне моторе. А сад замислите да се звездани систем Алфа Кентаур који је најближи Сунцу, налази на удаљености од 43 светлосне године. Кад бисмо направили брод који би се кретао брзином светлости, а сматра се да на свету не постоји ништа брже, чак и уз такву огромну брзину морали бисмо да летимо три-четири године. А најближа Галаксија се налази на удаљености од 2,5 милиона светлосних година. Односно, брзином светлости бисмо морали да летимо 2,5 милијарде година! Крајња тачка Васељене која се види уз помоћу телескопа налази се на удаљености од 14 милијарди светлостних година. А колико у овом простору има Галаксија? Отприлике, наравно, јер нико не може да каже прецизно? 500 милијарди! Научници кажу да у просечној Галаксији има око 600-700 милијарди звезда. Замислите колико их има у целој Васељени! И људски живот не би био довољан да се долети до њих.
– Али, због чега је требало стварати тако огроман простор ако живот постоји само на Земљи, а Земљани не могу чак ни да замисле у потпуности размере Васељене, јер људски разум не размишља у таквим категоријама? Зашто је требало стварати тако огроман свет без живота?
– Ломоносов, наш великан, који је био и дубоко верујући човек и истакнути научник, је говорио: «Творац је људском роду дао две књиге. У једној је показао Своје величанство, у другој Своју вољу. Прва је овај видљиви свет, који је створио како би човек гледајући величину, лепоту и склад Његове творевине, признао Божанску свемоћ у складу с поимањем које му је даровано. Друга књига је Свето Писмо. У њој је показана жеља Творца за нашим спасењем.»
То је веома занимљива мисао! Значи, све ово огромно звездано небо нам је дато да бисмо могли да схватимо – макар и магловито – Славу Божију. И да спознавши њену величину кажемо: Слава Теби, Боже!
Отац Јов код апарата који се спушта.
Господ је створио целу Васељену за нас. И кад би човек живео по јеванђељским заповестима Бог би могао да му да могућност да спознаје Његову творевину путујући Васељеном.
– Али, шта Га спречава да нам открије ова знања?
– Богу није тешко да нам открије, али човек својим грубим умом не може да схвати и да чује глас Божји, јер грехови и страсти ограничавају његову свест. Истинску спознају о створеном свету, о Васељени, може имати само човек чистог срца. По нашем, то је светац. Односно, заиста свет човек који је очистио своје срце од греха, од страсти – само он може заиста да види, да спона оно што је око њега и да увиди сву величину и премудрост Божију. Људи који нису очистили срце до краја, односно наши савремени научници, или они који су живели раније – само су делимично могли доћи у додир с овим кретањем нетварних Божанских енергија у Васељени, у створенм свету.
Господ је откривао тајне створеног света свим великим свецима. Григорију Палами, Серафиму Саровском, Сергију Радоњешком...
– Али, зашто онда нико од њих није описао ова откровења?
– Они су дорасли томе и схватали су да ако се Божанске тајне открију обичном човеку који није очистио срце, то би имало исти ефекат као да се прваку, који зна да броји до 100 откривају знања која су доступна свршеном студенту Бауманског унвиерзитета.
– Човека обузима страх кад помисли да око нас постоји тако огроман свет, беживотан, који живи по законима који су нам несхватљиви.
– Било би страшно кад бисмо били без Бога.
О томе је лепо рекао Паскал кад га је једном неко упитао да ли верује у Бога. Одговорио је да све људе дели на три категорије. У прву спадају они који су спознали Бога и служе Му. То су паметни и срећни људи.
Други су они који не познају Бога, али Га траже. То су паметни, али још увек несрећни људи.
И трећи су они који не знају Бога и не желе да Му служе. То су глупи и несрећни људи.
Није главно спознати створени свет, већ спознати Творца. Истинитог, живог Бога. Тада ће нам се све открити. Зато што нема ничега изнад знања о Богу.
С игуманом Јовом (Талацем) разговарала је Марина Лев