Блага истина о свијету, човјеку и његовом спасењу била је премудро објављена самим Господом Христом. Својом јеванђелском проповјеђу Он је посвједочио безграничну љубав према човјеку и показао да је наше спасење заиста реалан догађај који се изобилно нуди свима. Међутим сва јеванђелска истина је своје коначно тумачење и објашњење добила у дјелима свети отаца и учитеља наше Цркве. Они су прије свега својим усрдним начином хришћанскога живљења достигли духовно савршенство, показавши тиме да јеванђелска проповјед није лаж или обмана, него провјерен пут који води у вјечност. Као живи примјер који свједочи о истинитости хришћанске религије, Свети оци су открили сву радост и љепоту хришћанскога живљења и спасњеа кроз Цркву. Управо захваљујући њима многе тајне и истине наше вјере остале су неповрјеђене и сачуване у својој спасоносној форми. На тај начин рађало се и богословље као чврсти темељ на коме стоји сама Црква, која у свој својој чистоћи још од апостолских времена чува вјеру и предаје то велико богатство својим члановима.
Још од раних хришћанских времена преко светих апостола, а затима преко њихови наслиједника Црква кроз многовјеквну историју свога постојања духовно руководи свој вјерни народ на путу к Царству небеском. Богато светоотачко наслијеђе вијековима је градило Цркву као заједнцу људи жељних Истине и спасења. Ни једна епоха и временски период није осјетио дефицит светоотачког присутства, као што то није случај ни данас у савременом животу. Нови подвижници благочешћа, учитељи и пастири васељене надахнути Духом Светим свједоче и чувају Цркву Христову као непоколебљиви стубови Православља. Њихов живот је неодвојив од Богочовјека Христа, јер главна и основна истина према којој се они стреме јесте богопознање и обожење. Због тога следовање животу и дјелу светих отаца јесте правилни избор свакога православног човјека.
Следовање житијам светитеља и подражавање њиховог земаљскога подвига, воде нас к исправном начину духовнога живљења. Пошто је сва природа човјекова повређена гријехом, савршенство хришћанина у духовном животу немогуће је без сталног духовног руководства. Многи људи пришавши Цркви, немогу одмах да усвоје сву истину Хришћанскога живљења. Због тога сваки вјерник осјећа потребу да пред собом има живи образ некога које њему потпуно једнак, а које опет на дјелу посвједочио да је живот по Јеванђељу заиста могуће остварити. И тај образ свједочанства даје нам се несебично у лицима светих отаца који су земаљски представници небеске Цркве. Јер и светитељи су били обични људи, као и ми, али су имали јаку силу духа, коју су потпуно усмјерили стицању савршенства које их је одвело у живот вјечни и заједницу са Богом. Својим благочестивим и богоугодним начином живљења они су открили основу и суштину овоземаљског живота. На тај начин ми можемо рећи да су свети оци у буквалном смислу наши духовни васпитачи, који својим примјером дају одговоре на сва питања која се појављују у нашем духовном животу. Они нас духовно укрепљују и храбре на нашем овоземаљском путу, својим молитвеним заступништвом пред Господом, они нам помажу да савладамо све препреке које нас одвлаче од правилнога хришћанскога пута. Због тога је читање житија светих, насушна потреба свакога православнога хришћанина. Пред нама животи светитеља предстају као духовни светионици који освјетљаваку пут нашим душама које плове по бурном мору овоземаљскога живота. У њима се откривају сва она својства која треба да красе човјека на путу ка савршенству.
Свој лични подвиг и духовно искуство свети оци су несебично преточили у богато литературно наслијђе и предали га вјернима. У њима су они изложили своје мисли, своје срце, образ свога живота који води спасењу и духовном савршенству. Света Црква је увијек са великим поштовањем његовала светоотачку литературу као веома битан и важан аспект свога мисионарскога дјелања. Свети Игњатије Бројчанинов свједочи да су светоотачка дјела написана под утицајем Светога Духа и у својој основи имају свето Јеванђеље Христово[1]. Њихов и извор и крај јесте Свето Писмо. Светоотачка дјела тумаче нам и откривају суштину светога Јеванђеља. Због тога савко ко жели да добије истинско познање Ријечи Божије, дужан је изучавати свете оце. Из њих ми такође сазнајемо како треба да усвојимо и испунимо јеванђелске заповјести. Другим ријечима речено, потребно је научити од светих отаца како се правилно борити против гријеха и искушења, те како Богоугодно вршити молитвени подвиг и врлински живот уопште. Због тога свети Игњатије са пуним правом упоређује књиге светих отаца са богатом ризницом цјелитељних трава, где душа хришћанина може да нађе лијек за сваку своју гријехом нањету рану. Хришћанин који изучава дјела светих отаца храни своју душу небеском храном, која га побуђује на праведан живот и испуњавање духовних подвига.
Главна тема и питање које прожима цјелокупно светоотачко наслијеђе јесте спасење и остварење живота са Богом. Полазећи од сазнања да је људска природа повријеђена гријехом, те да гријех човјека отуђује од Бога и спасења, они излажу своје лично искуство борбе против гријеха ради сједињења са Господом. Очистивши своју душу од грјеховне нечистоте, захваљујући усрдним подвизима и испуњењу јеванђелски заповједи, они су успјели да остану доследни свога хришћанскога позива те да добију вијенац вјечне славе од Господа.
Тако свети Макарије Египатски поучава да је спасење резултат узајамне сарадње човјекове воље и Божије благодати. Пут спасења могу проћи само они који се стално хране благодаћу Светога Духа, а варају се они који сматрају да се могу очистити од гријеха својом сопственом моћи[2].
Потпуно идентично о спасењу говори свети Јефрем Сирин – у човјеку су два закона : закон гријеха који га вуче на своју страну и закон благодати који га вуче ка небу. Зато спасење бива Божијом благодаћу, по мјери вјере и љубави човјека[3].
Свети Јован Златоуст говори о могућности спасења искључиво посредством благодати која је у свој својој пуноћи дарована Цркви кроз Сина Божијег који је њена глава. Та благодат није принуђујућа, јер се дарује Богом, а човјек својом слободном вољом и врлинама треба да је прими и тако одговори на љубав Божију. Зато благодат – спасење, често одступа од човјека када он упорно остаје у гријеху[4].
Свети симеон Богослов поставља благодат као циљ хришћанскога живота и уопште као циљ цјелокупног Богочовјечанског домостроја спасења. Син Божији се оваплотио да сви који вјерују у Њега приме благодат Светога Духа и да се на тај начин препороде и обнове. Но да би се стекла благодат, основна врлина која коју треба најприје имати јесте вјера. Она је сила која очишћује очи срца – ум и разум да би могли видјети Бога онако како је то заповјеђено у Јеванђељу.
И многи други дивни и богомудри мужеви наше свете Цркве такви као што су свети Атанасије Велики, свети Григорије Ниски, свети Максим Исповједник, а такође и наши савременици свети Димитрије Ростовски, свети Тихон Задонски, Никифор Астрахањски, свети Игњатије Бројчанинов, свети Јустин Поповић, свети Николај Велимировић у својим дјелима премудро откривају тајне и истине православног богословља. Оно што је заједничко код свих јесте јединствени и канонски поглед на цјелокупно црквено исповједање. Православна Црква је вијековим чувала чистоћу своје вјере. Изворно Јеванђелско учење Христово управо је једино сачувано у Православној Цркви до данашњих дана захваљујући светим оцима. Због тога је важно да одговоре на сва питања која се тичу правилног хришћанског живљења, и спознања истина и догмата наше вјере тражимо у светоотачкој литератури.
[1] Игумен Марк Лозинский. Духовная жизнь мирянина и монаха по творениям и письмам епископа Игнятия Брянчанинова.Москва 1977. Стр.33.
[2] Архимандит Јустин Поповић. Проблем личности и познања по учењу св. Макарија Египатског. Пут Богопознања. Стр. 69.
[3] Архимандит др. Јустин Поповић. Догматика Православне Цркве. Књ. III. Стр.552.
[4] Архимандит др. Јустин Поповић. Догматика Православне Цркве. Књ. III. Стр 553.