Ове године смо прославили стогодишњицу од рођења Његове Светости блаженопочившег Патријарха српског г. Павла, такође, пет је година од његовог упокојења. Тим поводом разговарамо са архимандритом Методијем, намјесником Цетињског манастира, који је био уз Патријарха последње двије године његовог живота.
Памтим те дане када сте се припремали да путујете у Београд на ново послушање нашој светој Цркви односно да будете, може се рећи, келејник Његовој Светости. Морам овако кроз шалу сада да вам исповједим да смо сви ми који смо вас познавали били онако по црногорски поносни, што, ето, поред свих отаца и монаха ипак један наш цетињски калуђер иде у Београд да пази Патријарха. Како сте се ви осјећали по том питању? С обзиром на духовни портрет Патријарха, смјело ћу вас питати: ко је кога пазио?
За тај наш црногорски понос ми немојте причати, јер се ми Црногорци поносимо и када врапца међу соколове пошаљемо и глисту међу љуте гује. Да немамо ту црту нашега карактера не бисмо ни опстали између Сциле и Харибде. На памет ми није пало да ће Патријархов посљедњи подвиг, после свих дотадашњих који су га пратили кроз цио његов живот, бити да са мном, цетињским калуђером, заврши свој земаљски пут. Но, истина је, вјечно сам благодаран Богу што ме је удостојио тог времена од двије и по године које сам подијелио с њим, које је прошло као један тренутак који је умногоме и увелико дјеловао на мене, онда онолико колико сам од њега одмах знао и могао осјетити, данас оно што од тог тренутка могу да носим и умијем да примим.
Како је изгледао један ваш заједнички дан, мислим на оне дане када би Патријарх бивао свјежији, одморнији?
Шта може да ти каже планинар коме се десило да се једном у животу, од хиљада других планинара којима се то није десило, попне на кров свијета, осим да ти каже да је био на осам хиљада и кусур метара, да је на највишој тачки на планети, да је цио свијет под његовим ногама, а ипак његово усхићење, испуњеност, срећу и задовољство нам никад не може пренијети. Ја вам могу причати кад смо ми устајали, кад смо јели, кад смо се молили, у које доба смо кога примали, али оно што се дешавало међу нама и у мојој души, о томе ја могу само да размишљам и тиме да живим цио мој живот. Све остало што бих вам испричао само би банализовало и деградирало осјећања планинара који стоји на Монт Евересту. Тај планинар тада слободно може у пензију, јер не постоји више ниједан врх на овој земљи који би га могао привући и на који би желио да се успне и са ког да погледа свијет. Ја сам свјестан тога да сам био посљедњи човјек у његовом животу, а који сам њему најмање требао, и све што се десило између нас двојице у то вријеме, све се десило само због мене. Он је имао потпуну његу и пажњу од особља установе у којој смо највећи дио времена нас двојица провели.
Вјерујем да сте за двије године, колико сте провели уз Патријарха Павла, стекли пуно утисака о његовој личности. Постоји ли нешто што и данас посебно памтите и осјећате као његов благослов?
Шта може црв који се налази под копитом најплеменитијег коња знати о њему и његовој племенитости. Може само знати оно што му други о том племенитом бићу кажу, и да он јадан у том тренутку буде поносан што се баш ту налази, а не у трулом пању. Многе су књиге о Патријарху изашле умних и искуствених људи, а мислим да ће најзначајнија бити, или већ јесте, књига владике Давида крушевачког, који га је цио свој живот сустопице пратио, од Косова до београдских дана. А ту су и прота Радич, чувени Мирослав Ракоњац и многи други који би пуно боље и потпуније одговорили на ово ваше питање.
Од свих небројених дарова и врлина његове личности које сам ја, неискусан у свему томе, у њему видио и наслутио, шта год да сад проберем, бојим се нешто ћу изоставити и огријешити се. Исто тако ћу погријешити и ако почнем да набрајам шта све у њему, а што је од свијета и ругобе, нијесам видио. Али ћу свакако поменути оно што он није имао, а у чему смо ми данас дубоко огрезли – ирационалне слободе, отпадништво од Бога, егоистичко самопотврђивање, отуђење и лаж. Тешко се овдје зауставити и тешко је побројати све оне бучне и извикане синониме под маскама ових људских падова, а на које нас, као на тековине цивилизације, непрестано позивају медији и свијет. Осврнимо се само на животе и вриједности наших предака и историју цијелог хуманог и обоженог свијета. Живот може и мора бити лијеп и достојан човјека и Бога.
Током боравка на ВМА стекли сте и нова познанства, нове пријатеље. Ко је био Патријарх Павле у очима обичних људи (можда и духовно непросвећених), медицинског особља, сестара, техничара који су се бринули о његовом здрављу?
Ја сам мислио да сам духовно просвећен све док нисам дошао на ВМА, међу те „духовно непросвећене“ људе који су ми својим животом, а не причом, одржали лекцију из хришћанске љубави и пожртвовања. Овдје мислим и на медицинско особље и на пацијенте. А како је Патријарх утицао на људе? Па и сами знате да је њега блаженопочивши московски патријарх Алексеј II, за разлику од других црквених великодостојника, дочекивао на московском аеродрому, а не у својој патријарашкој резиденцији, и да је данас актуелни Патријарх московски Кирил служио помен на његовом гробу поводом годишњице упокојења. Као што се вријеме у историји мјери до Христа и по Христу, тако се и вријеме на ВМА мјерило до патријарха Павла и после њега. ВМА до патријарха Павла је био само храм медицине, а после њега и храм Божији.
И сад се тамо осјећам као код куће, са многима имам дубоке и искрене пријатељске односе. Живјели смо као породица, прошли скупа многе и лијепе и тешке тренутке, радовали се и туговали, придизали се међусобно, храбрили и одмјењивали, а све то не може нестати и заборавити се. Свакако да је то било посебно вријеме и много се људи у вјери утврдило на тим ходницима, операционим салама и болничким собама.
Анегдоте које сте нам причали, када бисте дошли на кратко у Цетиње, сви добро памтимо. Иако изречене на један бриљантно духовит начин, док сам их слушала сјећам се да су ме подсјећале на приче из Старечника. Да ли бисте их и сада подијелили са нашим читаоцима?
Толико сам већ анегдота о Патријарху чуо, у разним варијацијама, од људи који га чак и нису лично познавали, а који су их толико увјерљиво препричавали да сам заборавио све оне праве и изворне. Али ипак ћу се сјетити једне која је толико актуелна и поучна за наше вријеме. Наиме, када су му угледни црквени и високи по положају државни званичници у посјету долазили „машућих шака“, а то значи без кесе и понуда, и на моје питање: „Ваша Светости, чиме ћемо ове драге госте послужити?“, он је подизао поглед и спокојно одговарао: „Оним што су донијели!“ Није џаба говорио, увијек и изнова понављајући: „Будимо људи!“
Све ово што сте ме питали, изузев овог посљедњег да сам причестио Патријарха, може се примјенити и на Титину сахрану. Али је суштинска разлика што је тада за мртвим Титом народ ишао ношен или пролазном идеологијом овога свијета, која је резултирала крвавим разарањем и опустошењем свега чега се дотакла, или зато јер га је неко по директиви организовао у поворке и колоне.
А потреба за Христом, можда већа данас него икада прије, покренула је народ да се поклони и да испрати онога који је сачувао најдивнији Христов лик у себи. Само се тиме може објаснити она достојанствена и мистична атмосфера која је владала у народу свих пет дана од његовог упокојења до сахране. Ми бисмо требали сваки дан да идемо за Христом као што смо онај један дан ишли за Патријарховим ковчегом. На то је и он цио свој вијек позивао.
Прошло је пет година од његовог упокојења. Народ је још за његовога живота говорио да је живи Светац. Наравно, то је Божије и то ће Бог по љубави и милости својој открити када и ако за то дође вријеме. Слава Богу у нашем народу има доста Светих угодника Божијих, Бог сами зна за колико их још не знамо и није нам дато да сазнамо. Од оних који су иза себе оставили писаног трага видимо да су сви бринули о свом народу и Цркви првенствено. Патријархова реч: „Будимо људи“ оставила је изгледа најјачи утисак на наш народ. Какве је Патријарх желео да нас види и да ли ми данас идемо тим путем?
Патријарх је нас желио да види онакве каквог је њега народ видио. И то је најважније од свега. Сви се на свој начин спасавамо и нема једног начина за све. Бог ће молитвама свих оних, као што рекосте, знаних и незнаних, пронаћи наш пут ка спасењу, као што се „Луча микрокозма“ Светог Петра II Ловћенског Тајновидца после тумарања кроз мрак и лавиринте овога свијета упали свјетлошћу из Христовога лика:
„О преблаги, тихи учитељу,
слатка ли је света бистра вода
с источника твога бесмртнога!
Од твога су св'јетлога погледа
уплашене мраке ишчезнуле,
од твога су хода свештенога
богохулни срушени олтари;
воскресењем смрт си поразио,
небо твојом хвалом одјекује,
земља слави свога спаситеља!“