Пета недеља поста

Мисли на сваки дан у години

    

ПОНЕДЕЉАК

Очи су Господње на сваком месту, гледајући зле и добре (Прич.15,13). О, кад би се овога увек сећала разумна твар! Тада не би смела не само грешити јавно и предавати се телесним излишностима, већ ни у унутрашњости, у покретима срца, не би допустила ништа што Богу није угодно. Стајала би она тада као војник пред царем на бојном пољу, са свом пажњом и строгошћу према себи, како не би испало да зна своју дужност и како због тога не би потпала под гнев и казну цареву. Дужности су њене заповести Божије, које одређују начин мишљења који јој је својствен, а и то каква је дужна да буде у својим осећањима и расположењима. У свему томе била би она тада у потпуности исправна.

УТОРАК

Пакао и погибао су [откривени] пред Господом, а камоли срца синова човечијих (Прич.15,11). А грешник мисли да га нико не види и, сакривајући се од људских очију ноћном тамом или пустим местом, сматра да га нико не примећује. Но, око Божије је све видело; и анђео хранитељ и савест су били сведоци. Једног дана ћеш стати на Суд и тада ће се све сакривено изнети на видело. Биће изведени непоткупљиви сведоци - и ти ћеш умукнути. Приговори неће моћи да се стављају. Једино средство да се избегне таква крајња опасност јесте - покајање. А врата ка њему су увек отворена. Пожури да уђеш док још није дошао час, време чијег доласка је неизвесно, и који ће означити крај твојим гресима и свакој нади на помиловање.

СРЕДА

Пут к животу иде горе разумноме, да се сачува од пакла оздо (Прич.15,24). Свима је познато шта је пакао, и да у њега свако може допасти због својих дела. Међутим, не сећају се сви тога и не живе исправно у тој мери да би била видна њихова брига о избављењу од пакла. Многи живе на срећу, мислећи: "Може бити да ћемо некако избећи пакао". Но, где је ту наш разум? У појединачним земаљским делима још се може и бацати коцка. Међутим, коцкање у тако одлучујућем делу, које се у векове векова више не може изменити, показује неразумност у највишем степену. Не надимај се разуме својом разумношћу кад се тога не сећаш и кад нам не нудиш мисли о животу којима бисмо се, уклонивши се од ада, спасли.

ЧЕТВРТАК

Охолост долази пред погибао (Прич.16,18). Дакле, ради се о томе да треба да одбијамо зле мисли, ако не желимо да падамо. Међутим, о чему се води најмања брига? Баш о мислима. Њима се дозвољава да се пропињу колико и како хоће. Нико не мисли да их треба укротити и усмерити ка неком корисном и разумном занимању. И тако се у тој унутрашњој гужви прикрада ђаво и полаже у срце зло, обмањује га и подстиче на рђавштину. И сам не примећујући како, човек постаје спреман на зло. И њему остаје - или да испуни зло које је сковано у срцу, или да се бори. Но, тешко нама што се овог другог готово нико не лаћа, него [готово] сви, као везани, иду ка злу.

ПЕТАК

Душе праведника су у руци Божијој (Прем.Сол.3,1). А у чијој су руци душе грешника? Спаситељ је говорио апостолима да их сатана иска како би их вијао као пшеницу, тј. како би их скренуо са правога пута, узео у своје руке и чинио са њима шта хоће. Због тога су сви који се удаљују од Господа у рукама сатане и он их вије и ковитла куда хоће. Грешницима се стално врти у глави јер им ђаво, мотајући их тамо и овамо, не да да дођу к себи. Чим само примети да је неко почео да се премишља о свом стању, он још јаче почиње да га тресе како би му се опет смутило у глави и мисли му се расејале.

СУБОТА

Господ је упитао апостоле шта мисле о томе ко је Он. Кроз личност апостола Петра, они су одговорили: Ти си Христос (Мк.8, 29). То исповедање није сазрело одједном. Међутим, када је једном сазрело и настанило се у дубини срца, оно је постало извор његовог усмеравања. Оно је било донекле помрачено смрћу Господа, али не и поколебано. Будући васкрснуто у још већој мери Васкрсењем Господњим, оно је подстицало апостоле да током читавог живота проповедају целом свету. И код сваког верујућег постоји тренутак када он из све своје снаге каже: "Ти си Христос, Господ мој и Спаситељ. Ти си спасење моје, светлост моја, сила моја, утеха моја, нада моја и живот вечни". Тада се дешава са њим исто што и са апостолом који је узвикивао: "Ко ће нас раставити од љубави Христове!". Слично њему, он почиње да се "принуђава" на све оно што је угодно Христу Господу, док не доспе у меру раста пуноте Његове.

ПЕТА НЕДЕЉА ПОСТА

Чувши да је Спаситељ у Симоновом дому, грешница је дошла и донела алавастар мира. Ставши код ногу Господа, почела је да плаче и да својим сузама омива Његове ноге, отирући их својом косом, целивајући и помазујући их миром (Лк.7,30-39). Она ништа не говори, већ само дела, својим понашањем показујући најнежнију љубав према Господу. Зато је и било речено за њу: Опраштају јој се греси јер је велику љубав имала. О, кад би и ми мање говорили, а више радили и својим делима показивали своју љубав према Господу! Рећи ћеш: "Кад би Он сам био ту, ја бих одмах био готов да све учиним за Њега". Па? Он и јесте ту невидљиво својом Личношћу, а видљиво у свим Хришћанима, највише у онима који траже помоћ. Невидљивог Господа са љубављу помазуј умно-срдачном молитвом, а за видљивог чини све што ти је могуће путем помагања потребитима. Тако ћеш делати за Бога.

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×