О Русији и Русима
Узмите и то да се данас ратује не само оружјем, него и умом, а ова последња околност је, сложићете се са мном, по нас веома неугодна. (Дневник писца 1873, стр. 105)[1]
Или се коначно пропију или, пак, за десетак рубаља више остављају све, беже некуда, чак беже без новца у Америку, да тамо „осете слободу рада у слободној држави“… Тамо, у Америци, њега некакав гнусни предузимач израбљује грубим радом, пљачка га, па чак и песницама туче, а он после сваког ударца срећно уздише: „Боже, како су овакви ударци песницама у отаџбини груби и назадни, а како су овде племенити, пријатни и либерални!“ (Дневник писца 1873, стр. 109)
Још је Херцен говорио да Руси у иностранству не умеју да се понашају у друштву… А све то због оног дубоко усађеног убеђења да је лице које Рус има – обавезно ништавно и до стида комично лице, па је потребно узети неко друго лице, француско или немачко; тако га, верује, неће препознати. (Дневник писца 1873, стр. 136)
Два века се изграђивао такав тип према обавезном принципу који је тада прокламован у нашем друштву: никада и ни по коју цену не бити свој, узети друго лице а на своје пљунути, стидети се себе и трудити се да не личиш на себе – и резултат је био потпун. (Дневник писца 1873, стр. 137)
Два века одвикавања и од најмање самосталности у карактеру, и два века пљувања на своје руско лице, развили су руску савест до таквих бескраја од којих… но, шта се може очекивати, шта ви мислите? (Дневник писца 1873, стр. 141-142)
Мучно је видети тамо у иностранству како се извози и колонизира већ двадесетак година наша интелигенција – како се од нашег чистог, свежег и одличног руског материјала ствара бедни међународни олош, нешто безлично што нема карактера, националног осећања, нешто што је без отаџбине. (Дневник писца 1877–1881, стр. 165)
Но, за сада се наши [земљопоседници] шетају по иностранству, по градовима и бањама Европе, подижу цене по хотелима, вуку за собом као богаташи своје гувернанте, своје боннес на услугу својој деци коју одевају у енглеска одела. (Дневник писца 1877–1881, стр. 167)
Људе ни за какве новце не можемо купити ни на каквој пијаци; њих векови стварају, а векови – то је време, године, чак и у нас где векови одавно ништа не вреде. Човек идеје и самосталне науке, активан човек ствара се само у току дуготрајног самосталног живота нације, кроз њен вековни мукотрпни рад – речју, њега ствара укупни историјски живот земље… Немогуће је вештачки пожуривати нужне и непромењиве историјске моменте у животу народа. (Дневник писца 1873, стр. 106-107)
Мајке пију, деца пију, цркве су опустеле, очеви се баве разбојништвом… али какав се рад може организовати са оволиким кафанама? (Дневник писца 1873, стр. 108)
Новцима све могу да купим, почасти, уважења, могу свакога да поткупим, могу из свега да се откупим. Тешко је представити себи ову окорелост срца младог човека који је одрастао у једном од тих богатих домова. (Дневник писца 1876, стр. 338)
То је нама потребно [освајање Азије] јер се Русија не налази само у Европи него и у Азији, због тога што је Рус не само Европљанин него и Азијат. И више од тога: ми имамо више наде у Азији него, може бити, у Европи. И још: што се тиче наше будуће судбине Азија је, може бити, наша најважнија исходишна тачка… Треба се ослободити оног лакејског страха да ће нас у Европи назвати азијским варварима, да ће нам казати да смо више Азијати него Европљани. (Дневник писца 1877–1881, стр. 514)
О Русима и Европи
Пред европским ауторитетима, Рус се као што је познато, са задовољством и журно клања чак не размишљајући много; посебно у таквим случајевима он се не упушта у размишљања. (Дневник писца 1873, стр. 137)
Све то опомиње на нашу, може бити још дугу, усамљеност у породици европских народа, на оне грешке Европљана у проценама о Русији које ће потрајати још у будућности, то говори о њиховој очитој склоности да о нама суде по оном лошем, па можда објашњава ону упорну, општу, на некаквом гадном и снажно непосредном осећању засновану мржњу коју Европљани гаје према нама, то објашњава и ону одвратност њихову према нама као према нечему гадном, па чак и онај некакав сујеверни њихов страх пред нама, па и сам онај – вечни, давнашњи, стари приговор њихов упућен нама: да ми, наводно, нисмо уопште Европљани… Ми се, разуме се, љутимо, и из све снаге се упињемо да докажемо да смо Европљани… (Дневник писца 1873, стр. 81)
Ево, ту је почетак зла: у том преношењу, наслеђивању идеја, у оном вековном националном гушењу у себи сваке независније мисли, у појму о положају Европљанина који се може достићи само уз обавезан услов непоштовања према себи и према руском човеку! (Дневник писца 1873, стр. 150)
Имајте на уму, господо, да сви ти ваши узвишени европски учитељи, ваша светлост и ваша нада – Мил, Дарвин, Штраус – на зачуђујуће занимљив начин понекад гледају на моралне дужности савременог човека… Може бити да је то тако, можда су циљеви свих тих савремених вођа европске прогресивне мисли човекољубиви и величанствени. Али, мени изгледа сигурно и ово: дајте тим савременим, дивним учитељима могућност да сруше старо друштво и да изграде ново – и видећете да ће наступити такав мрак, такав хаос, нешто грубо, слепо и нељудско до те мере да ће се зграда срушити под проклетствима човечанства и пре него што буде завршена. Кад једном буде одбацио Христа, људски ум ће стићи до зачуђујућих резултата. (Дневник писца 1873, стр. 150-151)
Но због чега бисмо и тражили некакво поверење Европе? Зар је Европа некада гледала на Русе с поверењем, зар она уопште може да гледа на нас с поверењем и без мржње? (Дневник писца 1876, стр. 198)
Закључак је: Рус, када заиста постане Европљанин, не може да не буде у исто време и природни непријатељ Русије. (Дневник писца 1876, стр. 204)
Ми смо се учили да волимо Французе, Немце и све друге, као да су сви они наша браћа, не водећи нимало рачуна што нам они уопште нису браћа, што нас нису никада волели нити имају намеру да нас и убудуће воле. У томе се састојала наша реформа, цело Петрово дело… (Дневник писца 1876, стр. 208)
Али чак и без тога (хоћу да кажем, чак и без француског језика), један Рус из образованијег сталежа већ сада, и то је најчешће тако, није ништа друго него интелектуални пролетер који нема тла под ногама, који је без корена, интернационални хибрид којег носе сви европски ветрови. (Дневник писца 1876, стр. 251)
За Европу, Русија је – неспоразум, недоумица, и свака њена активност је недоумица, и тако ће бити до самог краја. (Дневник писца 1876, стр. 270)
Када би се догодило да и Русија одлучи не да нешто нарушава, него само да поведе рачуна о својим интересима – одмах би се све остале „равнотеже“ уједињавале у једну и кретале би на Русију: „Ето, нарушавате равнотежу“, говорили би. (Дневник писца 1876, стр. 284)
Европљани ни по коју цену нису хтели да нас прихвате као своје, ни у ком случају и ни за какве жртве… и то тако траје до данас… И што год смо ми више, њима угађајући, презирали нашу националност, утолико су они више презирали нас. Ми смо пузили пред њима, ми смо скрушено исповедали пред њима наша „европска“ убеђења и наша гледишта, али они су нас гледали с висине, с подсмехом… Но, ми се никако не можемо одрећи Европе. Европа је нама друга отаџбина – ја први то страсно исповедам, и увек сам то исповедао… Шта учинити, дакле? Прво и пре свега, треба постати Рус… Постати Рус то значи престати с презирањем свог народа. И чим Европљанин буде приметио да ми ценимо свој народ и своју националност, он ће одмах почети да нас цени. (Дневник писца 1877-1881, стр. 27)
А није ли и „најблаженији папа, намесник Божји непогрешиви на земљи“ полазећи Богу на истину за време својих последњих земаљских дана, пожелео победу Турака, гонитеља хришћанства, над Русима који су устали у име Христа и у одбрану хришћанства само због тога што су према његовом непогрешивом закључку Турци ипак бољи од јеретика Руса који не признају папу? (Дневник писца 1877–1881, стр. 150)
Напустити словенску идеју и оставити без решења проблем о судбини источнога хришћанства (NB – то је суштина источног питања) – то значи разбити у парампарчад здање Русије и уместо ње измислити нешто ново што више неће личити на Русију. То чак не би била револуција него једноставно уништење и због тога се нешто слично не може ни помишљати. Ту идеју не виде и не признају само они слепи руски „Европљани“ и с њима заједно још и, на њихову срамоту, берзански краљеви и комбинатори. (Дневник писца 1877–1881, стр. 303)
Нације живе од великих осећања, њих надахњује велика идеја јединства, мисао која обасјава и сједињује народе њих покреће, нације живе када људи признају оне највеће као себи равне, и то је оно одакле се рађа национална моћ – да, тако живе нације – не живе оне никако од берзанских шпекулација и од бриге о вредности рубље. (Дневник писца 1877–1881, стр. 304)
Једном речи, да би смо [Руси „европејци“] остварили свој циљ ми ћемо пре свега употребити многобројна и моћна средства која ће деловати на слабе „живце“ његовога [народног] карактера, јер тако је било некада и са нама – и тада ће народ бити – наш. Он ће се постидети своје прошлости и проклеће је. Ко буде проклео своју прошлост биће наш – то је наша формула! (Дневник писца 1877–1881, стр. 434)
Зашто, зашто је наш руски либерал тако често непријатељ руског народа? Због чега у Европи људи који себе називају демократама увек бране народ, или се барем ослањају на њега, а наш демократ који је најчешће аристократа, на крају крајева, увек иде на руку свему ономе што уништава снагу народа и завршава увек неком господштином… Но да завршимо: науку ћемо прихватити, али што се тиче „просвећивања“ немамо потребе да и њега црпемо из западноевропских извора. (Дневник писца 1877-1881, стр. 456)
Данас сви у Европи држе камен у руци и спремни су да се окоме на нас када им се прва прилика за то буде указала. Због чега та мржња, због чега они не могу да схвате једном заувек да смо ми безопасни за њих, због чега неће да схвате да смо њихове добре слуге и да се наша европска мисија састоји у томе да послужимо Европи и њеном благостању? (Дневник писца 1877–1881, стр. 516)
Европа је спремна да нас похвали, да нас и по глави помилује, али нас неће признати за своје, презираће нас и потајно и отворено, сматраће нас за људе нижега реда, ми смо њој одвратни, да, одвратни смо јој посебно када јој се вешамо о врат и када је братски љубимо. (Дневник писца 1877–1881, стр. 517)
О Словенима и њиховом односу према Русима
Србија је [1876] изашла на бојно поље уздајући се у своје моћи али, разуме се, она зна да само Русија може да је сачува од пропасти у случају велике невоље – она зна да ће јој Русија својим огромним утицајем помоћи, у случају успеха, да сачува максимум добитка. (Дневник писца 1876, стр. 206)
Ослобођени и захвални Словени би, природно, требало да пригрле Енглеску као своју спаситељку и ослободитељку, и она би им тада „отворила очи што се тиче Русије“: „Ево“, рекли би тада, „то је ваш љути непријатељ, она је, под изговором да брине о вама, једнако сањала како да вас прогута и како да вас лиши ваше неминовне и славне политичке будућности“. (Дневник писца 1876, стр. 286)
Но, ипак, главни разлог те њихове суревњиве мржње према њему [генералу Черњајеву] био је, у то нема сумње, онај о којем сам већ био у прилици да говорим, дакле оно предубеђење веома великог броја Срба да, ако Словени и буду ослобођени уз помоћ Руса, то ће бити само корист по Русију – Русија ће њих освојити и лишити оне „толико славне и несумњиве политичке будућности“. (Дневник писца 1876, стр. 331)
Постоје две Србије – Србија виших кругова, нестрпљива и без искуства, која још није живела правим животом и која још није показала своју акцију, али која већ страсно машта о будућности, она већ има своје партије и зна за интриге које понекад добијају такве размере (због свог помањкања искуства) какве не можемо срети ни у нацијама које су много старије, већ и кудикамо самосталније него што је Србија. Али, упоредо са том „горњом“ Србијом, која тако жури да живи животом политичке нације, постоји и она народна Србија која једино Русе сматра својим избавиоцима, својом браћом, она руског цара гледа као своје сунце, она воли Русе и верује им. (Дневник писца 1876, стр. 331)
Да, то је вечна неслога међу Словенима! Они све то чувају у својим предањима, све то преносе својим песмама, и без Русије као великог центра који их може ујединити – не може бити слоге међу Словенима, без Русије се Словени не могу одржати, нестаће с лица земље потпуно – без обзира шта о томе мислили представници српске интелигенције или некакви тамо цивилизовани и европеизирани Чеси… Има у њих превише сањара. Готово сви су они сањари. (Дневник писца 1877–1881, стр. 45)
Ја бих тим високообразованим Србима, који су овог лета гледали с толико неповерења на Русе, указао, на пример, на песму А. С. Пушкина – „Песма о Црном Ђорђу“, или на ону „Бој под Зеницом великом“… А кад би Срби прочитали те „песме“, они би коначно схватили шта ми мислимо о њиховој слободи, да ли ми поштујемо и радујемо се њиховој слободи или не – схватили би да ли ми желимо да их зграбимо под власт или не, да ли желимо да им узмемо слободу или не. (Дневник писца 1877–1881, стр. 46-47)
Међутим, и сада се могу сигурно знати две ствари: 1) словенска племена читавог Балканског полуострва ће се брзо – можда и не тако брзо – ипак ослободити турског јарма и почеће да живе новим слободним и може бити и независним животом и 2) … Да, управо ово друго је оно што ће се обавезно десити и о чему сам ја одавно желео да кажем своје мишљење. То „друго“ се, по мом најдубљем уверењу, састоји у томе што Русија неће имати, и никада није ни имала, такве непријатеље, завидљивце, клеветнике и отворене хулитеље него што ће бити та словенска племена када их Русија буде ослободила и када Европа буде признала да су ослобођена! (Дневник писца 1877–1881, стр. 363)
Они ће свој нови живот након ослобођења започети тако – то понављам – што ће издејствовати гаранције и покровитељство за своју слободу од Европе, од Енглеске или од Немачке, па ако у савезу држава буде и Русија они ће све то чинити управо да се заштите од Русије. Они ће започети обавезно тако што ће себе убедити да не дугују Русији никакву захвалност него, напротив, да су се једва некако спасли од руског властољубља – они ће тврдити да су се спасили захваљујући интервенцији европског концерна држава… (Дневник писца 1877–1881, стр. 364)
О вери, нацији и хуманизму
Тешко друштву које нема религиозног осећања! (Дневник писца 1873, стр. 158)
Затим у папином писму (Пије IX) следе најчудније речи од свих које се могу очекивати од поглавара римских католика: „Говорим тако“, пише папа, „зато што сматрам својом дужношћу да говорим истину и некатолицима, јер свако ко је примио крштење припада, мање или више – овде не могу детаљније да објасним због чега – припада, понављам, у већој или мањој мери, папи“. (Дневник писца 1873, стр. 236)
Можда је Христос једина љубав руског народа, и он воли његов лик на неки свој начин, кроз неку патњу. (Дневник писца 1873, стр. 42)
Где је правда, је ли могуће да је свет још толико далеко од ње? Када ће престати несугласице, хоће ли се људи икада збратимити, и шта је сметња томе? Хоће ли икада правда бити тако моћна да ће моћи да савлада људску исквареност, цинизам и егоизам? Где су оне истине до којих се стизало са толико мука, где је човекољубље? (Дневник писца 1876, стр. 226)
Без највише идеје, међутим, не може да постоји ни човек ни нација. А на земљи постоји само једна највиша идеја, и то је идеја о бесмртности људске душе – све остале „више“ идеје живота проистичу из ове једине. (Дневник писца 1876, стр. 393)
Ја тврдим (засад опет без доказа) да се љубав према човечанству не може замислити нити схватити, да је она апсолутно немогућна без вере у бесмртност људске душе. (Дневник писца 1876, стр. 395)
Уосталом, нису Христа тамо [на Западу] науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када је западна црква унаказила Христов лик, када се претворила у Римско царство и када се поново оваплотила у облику Папства. Заиста, на Западу нема више хришћанства, нема цркве; мада има још много хришћана и њих никада неће сасвим нестати. Католицизам није више хришћанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебљивој, несталној (не вечитој) науци о моралу. (Дневник писца 1877–1881, стр. 454)
На почетку код сваког народа, код сваке националности, морална идеја је претходила зачетку националности, јер она је ту националност стварала. А та морална идеја потицала је одувек из мистичних идеја, из уверења да је човек вечан, да није једноставно земаљска животиња – него да је у вези са другим световима и са самом вечношћу… И имајте на уму, чим се после извесног броја векова (јер и ту постоји закон који нама није знан) почне да колеба и да ослабљује у некој нацији њен духовни идеал, с њим одмах почиње да пада и читав њен грађански поредак, потамне сви грађански идеали који су до тада успели да се у њој образују. (Дневник писца 1877–1881, стр. 470)
Чим морално-религиозна идеја код једног народа дође до свог краја, иживи се, наступа панична и кукавичка потреба да се људи уједине ради „спасења стомака“ – свако грађанско уједињење у таквом случају других циљева не може имати… Али то спасавање стомака је најнемоћнија и најбеднија идеја међу свим идејама које могу да уједине човечанство. То је предосећање краја – почетак краја. (Дневник писца 1877–1881, стр. 471)
Приредио: Небојша Ћосовић
[1] Сви цитати су преузети из три књиге „Дневник писца Достојевског“, у издању ИРО Партизанска књига из Љубљане из 1982. године. Дневници су објављени у оквиру вишетомног издања под насловом „Достојевски као мислилац“.