Духовни ослонац космонаутике

Лет у космос-да ли је то подвиг или обичан посао само у екстремним условима? Валентин Васиљевич Петров сматра: безусловно, подвиг, и морамо знати о тим подвизима, морамо да их се сећамо, да говоримо њима што више можемо јер је космонаутика наш понос. Ко од нас може да каже када је био предходни лет у космос и у којој екипи? Бојим се, појединци. Космонаутика је, авај, већини постала незанимљива.

27.априла је планирано лансирање прве ракете са космодрома „Восточни“. Желели бисмо да тај догађај остане у сећању, да не буде само ред у низу нових вести. Предлажемо да се тог дана подсетимо првог космонаута Планете, чији лет ове године пуни 55.година.

О Јурију Гагарину и његовој вери, о чудима у орбити и „чудима“ на земљи, о томе шта ће космонаутима лекције о духовној безопасности, разговарамо са пуковником Валентином Васиљевичем Петровим, доктором филозофских наука, доцентом на Војно-ваздухопловној академији „Јуриј Гагарин“, предавачем Центра за припрему космонаута.

    

–Валентин Васиљевич, Ви сте васпитавали не једно покољење космонаута. Једном приликом сте рекли веома дубоке речи: „Да би се летело у космос потребна је велика духовност“. Какав смисао имају те речи за Вас?

– Ове речи су изговорене у вези са полетањем Јурија Алексејевича Гагарина. Имао сам срећу да га видим у Троице-Сергијевој Лаври и да видим његов однос према православним светињама као и његов однос према испуњавању прекомерно тешког задатка- првог лета неког човека у космос.

За лет у космос неопходан је чврст унутрашњи ослонац. У време летова свашта се дешавало. Чак, пред Гагариновим стартом дошло је до дехерметизације прозора кабине, око чега је С.П.Королев био врло забринут. Трудио се да умири Јурија Алексејевича, а догодило се супротно-Јуриј Алексејевич је смиривао Сергеја Павловича: све ће бити добро.

Ето, његову духовност сам видео у домовини, у Лењинграду. Трајао је међународни фестивал „Октобар и млади“, 1967.године. И, природно, пред страним делегацијама је наступио Гагарин. Мене су поразили његови одговори, његово умеће да се усресреди на човека са којим разговара: осећао је како са ким треба да разговара. То је човек који је блиставо осећао слушаоце, било да руча са краљицом Енглеске или разговара са ковачем на улици...

    

Само духовна основа помаже да се реше прекомерно тешки задаци. И ако је та основа православна, онда се сви задаци решавају врло јасно.

–Шта ће православном човеку космос? Шта бисте Ви, као човек који верује, могли да кажете онима који сматрају да су космос и вера неспојиви и да космонаутика није корисна за спасење?

–Космос је људски сан: верујућег, неверујућег, атеисте, било ког човека. Посебно када смо видели да човек може живети у космосу. А када у космос лети верник, то је гаранција да ће све бити блиставо изведено.

Владика Филарет је погледао на Владимира Титова и рекао тако уверено:

„Владимире, све ће бити изузетно“

Навешћу следећи пример. У орбиту је требало да лети Владимир Георгијевич Титов. Прва два старта су била неуспешна. Пред трећи старт смо отишли у Данилов манастир, и он добија благослов владике Филарета Минског и Белоруског. Овај га види први пут, али говори тако уверено и читко: „Владимире, све ће бити изузетно“. То је први лет у трајању од годину дана у историји космонаутике. Титов носи иконе на брод. Управо је тада била година Хиљадугодишњице Крштења Русије. Замислите, наша екипа целу јубиларну годину у орбити!

–Које је иконе понео Владимир Георгијевич?

– Владика Филарет је дао иконе Спаситеља, Мајке Божије, кнеза Владимира. Симболично: Владимир лети у космос-и Владимир је крстио Русију пре 1000 година. Владика је дао још и православни календар, тако да је Титов у космосу знао када је који православни празник. А са теретним бродом смо послали још икона. Вративши се на земљу, он је те иконе, многе са ознаком да су биле у орбити, предао и у Одељење за спољне црквене везе Московске патријаршије и Патријарху.

Лет је био тежак, али његова увереност, прецизност дејстава помогли су свима да се изборе. А биле су тешкоће о којима се никада није писало: и струја се гасила, и неко време није било воде на станици....Екипа је решавала прекомерно тешке задатке, и решавали су их блиставо. Узгред буди речено, није без разлога Владимир Георгијевич постао наш први космонаут који је био позван у Америку.

– Зашто?

–Америчка војска није веровала да се човек после једногодишњег лета осећа нормално. Титов је тада американцу који му је поставио питање: „Како се осећате?“, према руском обичају предложио такмичење у обарању руку. И „оборио“ га пред очима свих. То је било изузетно.

Потом је Титов још два пута летео у орбиту. При томе је постао наш први космонаут који је изашао у отворени космос у америчком скафандеру.

Гагарин и храм Христа Спаситеља

    

– Желели бисмо да попричамо о првом лету човека у космос, чију 55. годишњицу славимо ове године. Да ли је била сигурност да ће лет Ју.А. Гагарина проћи успешно, или пак?...

–„Ипак“ је постојало...Јер у нигде је летео Гагарин. Чак су детектори показивали да је врло рискантно. Нису без разлога записане три посвете: у случају успешног лета, у случају хаварије приликом слетања и у случају смрти. До нас је дошла само прва, да је он прелетео читаву Земљу, каква је то лепота и како је треба ценити и чувати.       

– Посвета је написана пре лета?

– Да, пре лета.

–Какав је човек био Гагарин?

– То је био посебан, светао човек. Изузетни избор нашег генијалног констуктора Королева који су сви подржали, а међу њима и генијални генерал Н.П.Каманин који је руководио припремама првих космонаута.

–Королев се разумео у људе?

– Да, он је одлично осећао људе. То је био прави отац космонаутике, јер је свакоме говорио шта ће се догодити. А то много значи. Ми сада сазнајемо да је Королев био верујући.

    

–Добили сте приговор за то што сте возили Гагарина у Тројице-Сергијеву Лавру. Која је била формулација? Испричајте, молим Вас, ту причу.

– Десило се следеће. Наступајући 1965. године на Пленуму ЦК Комсомола, Јуриј Алексејевич, пошто је био члан ЦК, посланик Врховног Савета, први космонаут Планете, Херој Совјетског Савеза, на крају свог излагања је предложио да се обнови храм Христа Спаситеља као споменик војничке славе и као наша истакнута светиња, а такође и Тријумфална капија. То је изазвало шок. Међутим, имао је среће да у то време на власти више није био Хрушчев. Када су обавестили Брежнева о том „инциденту“, рекао је да се пренесе комсомолу: „Новца за храм нема, Тријумфалну капију ћемо поставити, а Јурију Алексејевичу велики поздрав.“ Королев је после говорио Јурију Алексејевичу: „Брежнев те је спасио“.

Мени су дали приговор са изузетном формулацијом: „За покушај да увуче у Православље првог космонаута Планете“

Али, не може се све тако лако завршити када су атеисти на власти. Зато су кренули да истражују са ким је Гагарин путовао у Лавру. Са мном и са Копилцовим. Он је са Гагарином летео на обукама, али у то време је већ био заменик командира дивизије. Ето, и наместило се да први не сме да се казни, ни други такође, али неко мора. Мени су дали приговор изузетно формулисан: „За покушај да увуче у Православље првог космонаута Планете“. Сада је то смешно, а тада је за мене све ово било врло озбиљно. Буквално сам ишао спуштене главе, али, слава Богу, Јуриј Алексејевич је помогао да се скине приговор. После тога, искрено ћу рећи, оне структуре које су мотриле на све нас, мене нису дирале. Ауторитет Гагарина је у свим питањима био врло висок, па чак и у оним тананим као што је партијски утицај.

–А, опет, постоје људи који сматрају да Гагарин није ништа говорио о обнови храма Христа Спаситеља, нити да је могао рећи тако нешто.

– О тој епизоди сам испричао оцу Јову, настојатељу нашег храма у Звездном городке. Он их је све пропитивао. Питао је Алексеја Архиповича Леонова. Овај, са своје тачке гледишта је одговорио: „Ма, како је он могао да наступи са таквим говором? Гагарин је комуниста на високом положају: Он није могао да каже тако нешто!“ А батјушка ми је поверовао. Отишао је у архиву, замолио да се пронађе стенограм заседања пленума како би се разјаснило да ли је било или не. Одмах су му рекли да највероватније никаквих стенограма нема. Али-пронашли су. Увече звони телефон: „Валентин Васиљевич, све је у потпуности потврђено“.

Испоставило се да постоји фасцикла са стенограмима наступа на пленуму. На крају сваког текста је потпис говорника. Тај текст и потпис Гагарина приказани су у филму „Космос као послушање“.

– Какав је Гагарин имао однос према Православљу? Познато је да је рекао: „У космос сам летео, а Бога нисам видео“.

–Рекао је. Земљаци су га питали: „Јура, да ли си видео Бога?“ И он је искрено одговарао: „Нисам га видео“. А ко Га је видео? Нико није видео. Али он је летео са Богом у души!

Тај његов одговор је био тиражиран по наређењу Хрушчева, јер је тада био јак атеистички притисак. „Гагарин је рекао да нема Бога!“-какав аргумент!

А ја сам се уверио у то да је многе православне ствари знао врло добро. Када смо били у Лаври, у Црквено-археолошком кабинету су нам показивали иконе и Јуриј Алексејевич их је коментарисао, и распитивао се. А то је показатељ да он није површно познавао Православље, већ да је са њим од детињства. Очигледан је јак утицај мајке. Она је била дубоко верујућа.

Од оних који су окруживали Гагарина....мислим да су сви у бироу за конструкцију били верници, укључујући и Королева. Причали су ми да, када је Гагарин полетао, академик Б.В. Раушенбах се прекрстио и рекао: „Слава Богу!“ У вези са тим, он је пред 1000. годишњицу Крштења Русије објавио чланак о том најважнијем за Русију историјском догађају, ни мање, ни више него у часопису „Комунист“. То је за мене била таква радост! После сам аргументе академика Раушенбаха користио на својим лекцијама.

Космичка чуда и земаљска „чуда“

    

– Да ли су вам познати случајеви када се излаз из ванредне ситуације, која прети људима смрћу, на чудесан начин проналази и не може се објаснити ничим другим сем чудом, посредством Виших Сила?

– Да, чак и пожар на станици „Мир“ за време полетања Валерија Григорјевича Корзуна и његове екипе. Морали су да гасе пожар у орбити-први пут! Водом не сме да се гаси, малтене да су пешкирима гасили...А на палуби на зиду је висила икона Мајке Божије Казанске. Његов поглед је пао на ту икону и, пошто је био човек дубоко православан, прекрстио се и рекао: „Мајко Божија, макар Ти помози“. Пламен се одједном смањио, а затим и угасио. Да ли то чудо или случајност?

Други случај: пожар на старту. Пламен је захватио брод, у броду космонаути Владимир Титов и Генадиј Стрекалов. Да није било ветра, они би изгорели. Али ветар одвраћа пламен за четири секунде до лансирања, они се катапултирају из кабине и ветар их односи још даље од ракете која ће експлодирати. Остали живи. Чисто чудо.

–Били сте један од иницијатора да се на палубу станице за пилотирање понесу иконе. Када су иконе у космосу, може ли се то назвати литијом око Земље?

Да, то је посебна врста литије. Ја сам то осетио још у време полетања у част 1000.годишњице Крштења Русије. Тада је био и поздрав патријарха Пимена. И све је то било, заиста, тако ново и необично.

Али, знате, и дан-данас се некима тресу руке када виде храм.

– Због чега?

–Због страха. Због страха од прошлости. Нова покољења имају слободан однос према вери. А моји вршњаци...Мене су на академији директно желели да оптуже како уместо филозофије предајем Закон Божији. И само благодарећи начелнику академије, православном човеку, генералу-пуковнику Козлову, који ми је дозволио да одржим курс „Православље и војска“ за наставнички кадар, питање је било затворено. На лекције је дошло као никада пре народа-пуна сала. Једни као моја подржка, а други са мишљу: „Ма, сада ћемо му показати!“ А уместо „показати“ десило се друго.

– И шта је било на крају?

– На крају сам почео да предајем предмет „Основе православне културе“. Наша академија је прва међу свим војним академијама која је увела овај предмет.

    

– Да ли је било међу онима који су се прво позиционирали као Ваши противници, оних који су после почели да слушају Ваш предмет?

– Да, и то много. Они нису апсолутно ништа знали о православљу!

А мој предмет има директну везу са првом сеансом разговора патријарха са орбитом. То је било 23.фебруара 1997.године. На орбити је тада била екипа В. Корзунов, В. Циблиев, А. Лазуткин, страни астронаути. И на дан свог рођења патријарх Алексеј II је имао сеансу разговора са њима. Седео сам у ЦУП-у поред-замолио ме је да га обавестим колико времена има за разговор са космонаутима, док су ови у зони сигнала, како се разговор не би прекинуо незавршен. На Светјашего је беседа са космонаутима оставила велики утицај. За успомену на „разговор са житељима неба“, како их је назвао, поклонио ми је своју књигу, написавши врло топле речи. И благословио ме да предајем предмет о православној култури за пилоте и космонауте.

И ето, са том књигом и натписом на њој , дошао сам до главног. Слава Богу, био је мој ученик некада. Кажем: „Ево патријарх је написао, благословио. Желим да предајем предмет о Православљу, официјално.“- „Који су аргументи?“-„Аргумент је један: завршио сам Свето-Тихоновски богословски институт. Имам звање „војни катехизатор“ “. „А ко је то?“ пита главнокомандујући. „То је учитељ“,-одговарам. И резолуција: у рангу изузетка. И од тада, све време предајем тај предмет-као изузетак.

–Тако је и у дипломи написано: „војни катехизатор“?

– Да. Патријарх Алексеј II се тада договорио са министром одбране да ће се војницима предавати курс о Православљу. Али, да би се одржавале такве лекције, неопходни су припремљени људи. У ПСТГУ су огранизовали припрему. Читали су нам лекције изузетни људи! Курсом је кординирао отац Александар Салтиков. Тај човек је уселио у нас жеђ да спознамо истинско православље. А изванредне лекције Алексеја Иљича Осипова! Држао је предавања и бивши војник, капетан ББЦ Константин Татаринцев, сада свештеник, настојатељ храма...Када добијаш знања од таквих људи, много желиш да их поделиш са другима.

„Космос је наш понос. И не смемо о томе да ћутимо“

– У Центру за припрему космонаута предајете „Духовна безопасност и пилотирана космонаутика“

– То је одељак курса «Религија и војска ».

–Зашто такав необичан курс? Како су повезане духовна безопасност и пилотирана космонаутика? Чему учи овај предмет?

–То је информативни курс, предаје се групи која се спрема у космос. На њему се наводе аргументи за заштиту православне вере. Зашто је то важно данас? Јер сада иде атак на Православље са свих страна. Не само од атеиста, него и од оних који су одступили од истинске вере. Теже да изврну сазнање, да га поколебају. Задатак је да се човек натера да мисли како је Православље лаж, и још горе да се човек „преведе на други пут“. Зато сам сматрао да се никако не сме заобићи ова тема.

Нападају нас са свих страна. Ако је у совјетско време крик био: „Комунизам!“, онда је данас урлик: „Православље!“

Нападају нас са свих страна. Ако је у совјетско време крик био: „Комунизам!“, онда је данас урлик: „Православље!“. Не руше сада тамне силе без разлога све хришћанске светиње и уништавају хришћане, пре свега православне.

–Ви се не бавите само образовањем, већ и патриотским васпитањем. Ко је патриота? Како га васпитати?

– Реч „патриота“ се преводи као „онај ко воли Домовину“. Но, љубав мора ићи из породице. Од парчета земље где си се родио и на којем живиш, до огромне земље која ти је дала изузетне примере патриотизма и хероизма. За мене, човека који је видео рат и доживео га у блокираном Лењинграду, ово нису пусте речи. Видео сам како су дечаци гасили запаљиве бомбе. Имао сам седам година када сам први пут то урадио. Тада сам помислио: „Добру ствар сам учинио“. Јер нас, децу, пре нису пуштали на кров....

Када су подли људи у новинама објавили: „Патриотизам је последње уточиште негативаца“, нису то урадили тек тако. Било је потребно да се поколеба наша вера, наша идеологија. Врло мудро је патријарх Кирил рекао: свака епоха има своју доминанту патриотизма. У време Великог Отаџбинског рата таква доминанта је било уједињење у име заштите домовине. Уједињавали су се сви: и атеисти и православни и муслимани...Они су бранили и Москву и Лењинград, победили су под Стаљининградим и заузели Берлин. То је пример хероизма и патриотизма. И омладина треба да учи на тим херојским примерима.

Постоји и херојска професија-космос. Зашто сада ћуте о космосу? У совјетско време је свако знао космонауте, свако је знао шта се догађа, свако се поносио тим. То су била наша достигнућа. А сада-тишина. Да, лансирали су, да, 34 дана је провео у орбити....Међутим, то је огроман труд! При томе, труд у заједници, јер је брод као планета. Тамо су сви једнаки, и американци и руси и енглези и французи...И сви испуњавају једини задатак у име планете Земље. Али је свако патриота своје земље.

–Зашто данас ћуте о космосу? То је наш понос!

–Космос нас може много чему научити. Пре свега јачини и храбрости. Сам посао у безтежинском стању је претежак труд. Прво, губи се мишићна маса, извлачи се калцијум из костију, крв иде у главу...и у таквом напору космонаут ради током читавог лета. И више од тога: космонаут зна колико мора да тренира како би, када се приземљи, могао да хода. Зато су ту сабраност, прецизно испуњавање задатака, испуњавање јединствених дејстава у отвореном космосу. Како тиме да се не поносимо? Први човек који је полетео у космос-наш човек, први човек који је изашао у отворени космос-наш. То је наш понос! Зашто да ћутимо да је прва жена која је изашла у отворени космос-наша? То је Светлана Савицкаја. При томе, није само изашла у космос, већ је радила тамо и направила вар. И она је јединствена жена- дупли Херој Совјетског Савеза. Зашто о томе не говоримо? Тиме се треба поносити.

А први лет у трајању од годину дана чији је? Наш. Да, нисмо одлетели на Месец, али смрт Королева је спречила лет. А они који су дошли на Королево место, заборавили су његове заповести. Екипа која се спремала на Месец остала је без лета. Прва екипа која се спремала на Месец: Леонов, Климук.

    

– Валентин Васиљевич, шта бисте Ви могли да посаветујете младим људима, који сањају да постану прави мушкарци? Шта морају урадити?

–Дубоко верујем у нашу омладину. Наша основа су велики светитељи који су нам дали показатеље како треба живети. И за омладину је оријентир величина државе, присуство подвига у њено име, продужавање традиције. И штафета предаје ових традиција. Треба знати шта су урадили предходници и шта ти можеш урадити за Домовину. Зато, имам један савет: фундаметнално учити и давати своја знања и веру у име Отаџбине. Са разлогом је лепо речено: „Прво мисли на Домовину, а тек онда на себе“. И послушајте како су те речи хармоничне са оним што је изрекао преподобни Сергиј Радоњежки пред битку. Јер су битка и победа тада објединиле Русију.

Сада, без обзира на све нападе, верујем да ће омладина препознати где је истина. Али је потребно помагати јој у томе. Активније треба да се усађује пропаганда патриотизма и хероизма кроз телевизијске емисије, интернет, новине. Не сме се ћутати! Треба стављати на мету све велико и херојско.

Са Валентином Петровим
разговарао Никита Филатов
Са руског Ива Бендеља

5/8/2016

Ваш коментар
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×