O духовном наставнику, другу и самолитвенику

Нико као протојереј Олег Теор, настојатељ храма светог благоверног великог кнеза Александра Невског у Пскову, не зна историју Псковске земље, њених светиња и подвижника. За леђима оца Олега су две чеченске операције и војна операција у Југославији. Он је духовник легендарних псковских десаната, пилота и граничара-читаве војске западне предстраже земље Руске. Током много година био је тесно везан канапима духовног пријатељства са оцем Николајем Гурјановим.

    

– Оче Олег, колико дуго сте познавали оца Николаја Гурјанова?

–До познанства са подвижником посетио сам родни крај оца Николаја Гурјанова. Прво сам помагао у цркви у Самолве, где је он некада служио. Тамо, око храма је сахрањен његов отац, Алексеј Иванович. Касније сам био на другом светом месту, у селу Кобилје Городишче, где се налази црква Архангела Михаила, саграђена 1462.г. на месту заједничке гробнице руских војника који су пали у Ледовој битци. Храм ове године пуни 650. година. У тој цркви је служио као диригент старчев отац. У њој су се венчали његови родитељи и били су крштени младенац Николај и његова три брата. У тај храм је од куће у Чудским Заходах пешачио скоро седам километара по блату, сваки дан. Прво је служио као црквењак, а потом као псалмопојац.

Протојереј Олег Теор Протојереј Олег Теор
    

Пре него што смо се отац Николај и ја упознали, неколико пута је преко познаника преносио да га посетим. Наше упознавање се одиграло 1969.г. Тада сам још увек служио у Троицком храму. У то време, распоред пловидбе чамаца је био такав да се на острву могло остати највише пола сата. Током прве посете, батјушка ми је одприлике за 15 минута дао врло корисне савете у вези са ђаконским служењем, за које су ме спремали. Он не само да је брижљиво објашњавао и показивао све што је неопходно за праксу, него ме је и молио да понављам за њим. Испричао је о мојој судбини, која се и данас одвија по његовом предсказању.

Ђакон сам постао на Вазнесење Господње, 1970.године и у том чину сам био свега 10 дана. Као ђакон сам одслужио у Свето-Успенском Печерском манастиру. А на Тројицу у Пскову, у Троицком сабору, рукоположили су ме за свештеника. Око престола ме је водио отац Јован (Крестјанкин).

–Колико често сте се потом сретали са оцем Николајем?

– Пажња коју ми је отац Николај указао током првог доласка ме је врло дирнула и на дуго сам је запамтио. Почео сам често да посећујем оца Николаја. Дуго сам се задржавао код њега, ноћио, трудио се да све фотографишем. Од краја 1970.г. одлазио сам код оца на острво Талабаск. Понекад бисмо се видели у Пскову, у Троицком катедралном сабору, где сам служио дуги низ година.

–Да ли је батјушка био у храму светог благоверног кнеза Александра Невског?

– Тај храм обнављамо од 1992.г. Отац Николај није успео да га посети. Међутим, обнављање храма и духовно служење је ишло молитвама старца.

    

Помагао је отац Николај и саветима. Он не да је само мени лично говорио све што је потребно, већ се дешавало и да је преко некога, неочекивано, преносио савет како ваља поступати. Батјушка је осећао и проницао у све моје тешкоће. Сличних оцу Николају за сада нисам упознавао, иако познајем много искусних духовника од којих такође добијам помоћ у тешким тренуцима.

–Оче Олег, где сте служили после Троицког катедралног сабора? Везу са старцем нисте прекидали?

– Потом сам служио у храму са пет престола, посвећеном Рођењу Пресвете Богородице у селу Белаја, Дновског округа. Због недостатка новца за обнову, планирано је да се црква затвори. Отац Николај се трудио да ми укаже велику помоћ, чак и онда када је сам био у оскудици. На пример, он је начинио и подарио нам прелепа висећа кандила, исплетена од бакарних жица, око 10 комада. Нажалост, нису сачувана. Оставио сам их у том храму.

Црква је била хладна, и када је отац Николај сазнао да служим у храму где нема грејања, поклонио ми је своју бунду-посебну зимску мантију од крзна са дрвеним копчама. Наравно, много сам ценио пажњу светог човека. Касније смо у храму уградили осам пећи.

– Какав Вам је остао у сећању отац Николај?

– Батјушка је био дечије чист и прост, врло скроман и пун поверења, иако је могао да прозре човека до танчина. Поверење је произилазило из доброте и милосрђа, из вере у то да ће се човек обавезно исправити и да ће све бити добро. Свима је давао такву наду за поправљање. Чак је и најљућег пијаницу жалио. Угледавши таквог, пришао би, поразговарао са њим, или би му протресао власи.

После заточеништва, имао је болесне ноге. И у затвору је био, и пут је градио до Ухте. На тој изградњи вагонет му је прикљештио и повредио ноге. Дуго је морао, заједно са својим пријатељима, попут мученика севастијских, да стоји у леденој води. Сви страдалници су умрли, издржао је једино отац Николај. Говорио је да га је грејала Исусова молитва и да није осећао хладноћу. Колико је после батјушка литургија издржао на болесним ногама, колико људи примио стојећи око капије свог дома!

    

Батјушка је био врло суздржан у животним потребама и није тежио стицању материјалног блага.Црквено газдинство је водио штедљиво, никада ништа не бацајући. Све је сам мајсторисао, пекао просфоре. Увек је имао залихе за богослужење: уље, литургијско вино, свеће. Са поносом ми је показивао наслагане цепанице припремљене за храм Светитеља Николаја на Талабске. Поред тога, увек је помагао оним парохијама којима је помоћ била потребна.

Отац Николај је био пажљив и штедљив према свему, чак и према папиру.Писао је писма на слободној страни већ искоришћеног листа. Чувам писма која ми је писао. Обавезно их је започињао речима „Богоугодни оче Олег!“, а завршавао: „Са љубављу према вашем богољубију. Протојереј Николај“. Сам је крпио панталоне које је носио. Увек је ишао у доњој мантији коју је више пута ушивао и крпио. Доњу мантију никада није скидао, чак и када је ишао у бању у Минералним Водама. Отворила му се таква могућност. На њега су у бањи, наравно, гледали са чуђењем, али су се мирили, јер је и Председник Савета Министара СССР .Н. Косигин изјавио да и свештеници имају право на одмор и лечење.

–Да ли сте били на службама оца Николаја Гурјанова?

– Био сам, и то не једном. Присуствовао сам и литургијама, а служио је отац Николај лепо, добро, благодатно. Често је читао или беседио народу.

Волео је црквени устав, волео је да служи као у старим временима. Храм се осветљавао само кандилима и свећама. По доласку у храм, пресекао је струју. Волео је да понавља како у свему треба имати меру, па и у црквеној служби. Није смело да се допусти да народ пада у несвест од загушљивости и умора. Трајање службе се лако могло одредити количином преосталог уља у кандилу.

    

Једном приликом за време проскомидије, на којој је било брдо цедуља са именима, питао сам колико честица одламати од просфора. Рекао је да је у једном целом има милион честица. Мноштво народа је долазило код њега. Остављали су цедуљице. Он их се свих сећао, и молио се за њих. Долазиле су и моје мајка и тетка. Једном приликом је отац Николај показао тетки цедуљицу коју је она написала пре неколико година. Значи да се све време молио за њену душу.

– Кажу да је отац Николај био врло музикалан...

–Много је волео и поштовао лепоту. Добро је схватао уметност, поезију, музику. Изузетно је свирао на хармонијуму, који се и дан-данас налази у његовом дому. Хармонијум је мали инструмент који свира као хармоника. Не само да је лепо свирао, већ је лепо и певао духовне песме. За мене је то било нешто задивљујуће, јер се не одликујем добрим гласом и слухом. А отац Николај је био талентован, као и његова три брата која су погинула у Великом Отаџбинском рату.

Батјушка је стално вежбао са певачима на хармонијуму. То им је помагало да науче партије, и да развију слух. До револуције без слуха и без гласа у свештенике нису рукополагали. После су почели, након истребљења свештенства. Најважнија је постала спремност човека да узме на себе крст служења Господу.

Отац Николај је писао и дивне стихове. Увек сам се бринуо да ли ће пропасти, јер су били откуцани на писаћој машини, у једном примерку. Радостан сам што су зборници његове поезије угледали светлост дана.

– На једној фотографији отац Николај је забележен како носи у кофама воду за заливање дрвећа...

– Батјушка је много волео природу. Острво Талабск, на који је пристигао отац 1958.г., била је пустиња. Чак су и птице ретко долетале, а отац га је претворио у врт. Он је довозио или је добијао семена, саднице из најразличитијих крајева земље. Садио је, неговао, заливао, доносећи из језера хиљаде ведара воде. Више пута сам му помагао да носи воду.

Волео је да храни птице. Прво су долазиле сенице да се окрепе, затим врабци, а после њих голубови-свако у свој час. Птице су добро знале мачка оца Николаја и нису га се бојале, али одмах би одлетале,уколико би се појавио туђи мачак.

Зими је под батјушкиним прозорима увек била храна за птице. Знајући његову љубав према птицама, према свему живом, и ми смо доносили хлеб за њих. Али, од истих тих птица отац Николај је морао да спашава своје дрвеће, јер би велике птице стајале и ломиле грање.

–А ево фотографија где отац Николај и Ви стојите око иконе Мајке Божије. Каква је то икона и из ког храма?

–Батјушка није волео да се фотографише. Прву фотографију смо направили 1995.г. када сам на острво дошао са певачем Јаном Осиним, сада заслужним уметником Русије. Он је тада био чтец нашег храма и мој помоћник. Спремао сам издање књиге из циклуса „Опис поштованих икона и житија светитеља Псковске епархије или оних који се односе на Псковски крај“. У храму на Талабску постоји чудотворна икона Божије Мајке „Смоленска“, позната још као „Благодатно Небо“. Та икона се налази у храму од тренутка њеног освећења, од средине XIX в. На њој је испрва била сребрна риза са позлатом, која је скинута у време богоборства.

Отац Николај, стигавши на острво и видевши у каквом стању се налазе светиње, наручио је у Вилнусу, у Свето-Духовском манастиру да се изради риза за икону. Ризу је правила матушка Тавита, која се бавила везом. Већ тада је била болесна, али се по благослову оца Николаја прихватила посла. Две године је монахиња уложила у рад, иако је била скоро слепа, 1960.г. је завршила прелепу ризу, а затим се упокојила у Господу.

–Говори се о необичној прозорљивости старца Николаја...

–Да, мене је изненадила његова прозорљивост. Многе ствари је предвидео. На пример, десио се следећи случај. Отац Николај се увек сећао смрти, припремао се, често беседио на ту тему и објашњавао у чему га треба сахранити. Једном приликом је обећао својој духовној кћери да ће бити на његовој сахрани. Друга, по имену Антонина, одмах је узвикнула:

И ја ћу бити батјушка. Обавезно ћу доћи.

Он тако мистично јој рече:

Не, ти ћеш бити код куће.

Испоставило се да се та Антонина упокојила пре оца Николаја, а она којој је било обећано да ће присуствовати сахрани, заиста је била тамо. Мени је батјушка говорио да ћу и ја бити присутан. Тако је било.

Сада, као и пре, осећам његову молитвену подршку. Догађа се, да када га помињем, одмах ми стиже помоћ.

Отац Николај је имао дар исцељивања. Молитве су биле врло делотворне. Једна његова духовна кћерка се тешко разболела, осећала је слабост, лице је било бледо, провидно. Доктори су открили рак. На послу је долазила у додих са хемикалијама штетним по здравље. Лекари су јој препоручили да да отказ. Али отац Николај јој није дао благослов и она је, по молитвама батјушке оздравила и још је жива.

Када сам се ја јако разболео, отац Николај ме је исто уверио да ће Господ исцелити. И заиста, оздравио сам.

– Кажете да сте били на сахрани старца Николаја Гурјанова. Како сте сазнали за његову смрт?

– Са оцем Николајем био сам близак до краја његовог живота. Али ме последњи келејници нису пуштали код њега. Ходочасници који су долазили у Псковску земљу често су тражили благослов за посету оцу Николају Гурјанову. Наравно, благословио сам их. А келејници су се љутили на мене, чак су претили жалбом Патријарху. Тада сам им рекао, ако не пуштају оцу Николају, нека поставе рампу на острву.

Исто тако, самовољно, су се келејници понашали после батјушкине смрти. Неколико сати нису никоме говорили да се батјушка преставио. Онда су сви телефонирали некоме у Москву и одатле смо знали да се отац Николај упокојио.Неки свештеници су одмах стигли на острво. Током ноћи је припремљена рака у коју је потом спуштено тело батјушке. Стигао сам на Талабск у јутро. Келејници су се чак према митрополиту Евсевију били дрски, нису ни њега пуштали. Без благослова Цркве су прогласили протојереја Николаја за светитеља, живописали иконе. Али ми, као верна чеда Руске Православне Цркве, док се не прослави, треба да му служимо парастос. Тако је било и са светим праведним Јованом Кронштатским, који се упокојио 1909.г. а прослављен у лику светих тек 1990.г. Колико је било служено парастоса светом преподобном Серафиму Саровском (+1833) до времена његовог прослављења, 1903. г.!

Изнад батјушке је сахрањена његова мама Јекатерина Степановна, коју је бескрајно волео. А код ногу је православни крст. На гробљу у Талабску је сахрањен и праведник Михаил који се срео са будућим старцем још 1920. г. и предсказао његово велико предодређење. Тамо је место починка и јуродивом Михаилу, који је носио тешке вериге. Срео је 11-то годишњег Кољенку који је дошао на Талабск са настојатељем Илијнског храма у Кобиљјем Городишчу и дао му велику просфору. До краја свог живота отац Николај је гледао на гроб и молио се праведнику.

–У чему је светост оца Николаја Гурјанова?

– Све што је радио отац Николај, било је усмерено ка спасењу људи. Све је волео и сажаљевао. Љубављу и тактом је покривао људске немоћи. Разоткривајући, батјушка се често шалио или је говорио загонетно. Дешавало се да би указао на нечији грех или усмерио некога, он је певушио духовне стихове за дати проблем. Чак када је гостио народ, није пролазило без неких скривених смерница или опомена. Последњих година је, из неког разлога, све послуживао шећером у праху. Захвати кашичицом по чинији и да, онда опет.

Батјушка се трудио да подсећа своја чеда на смрт. Говорио је да када би људи знали шта их чека, другачије би се понашали. Често је ради уразумљивања и подсећања показивао гостима икону Страшног суда, објашњавајући и говорећи о страдању због грехова. Поучавао је убедљиво, са јеванђелским примерима. Многе је то трезнило, наводило на размишљање, да увек држе на уму смртни час.

Батјушка је био верни слуга и послушни син Руске Православне Цркве, строги извршилац њених устава, чувар догмата. Био је исповедник Христов и противник нереда и раскола. Његова светост се у свему осећала-у животу, у молитвама, делима. Увек је са љубављу поучавао. Увек. Људи су осећали његову љубав и молитвену подршку.

И ја је осећам.

Протојереј Олег Теор
Са руског Ива Бендеља

Часопис "Покров"

7/4/2016

Ваш коментар
Сузана5/26/2022 5:07 pm
Христос Васкрсе! У кући нашој гори кандило Светом старцу нашем.Молимо га да Владику моли и умилостиви за грешни Србски народ и за опроштај грехова јадних душа наших.Јер незнање и лењост рапидно уништава Србе и Србство. Бог с нама јесте и биће.
Овде можете оставити ваше коментаре. Сви коментари биће прочитани од стране уредништва Православие.Ru
Enter through FaceBook
Ваше име:
Ваш e-mail:
Унесите броjеве коjе видите на слици:

Characters remaining: 4000

×