Чинови светих

  

Православна Црква додељује сваком свецу, кога је прославила, дан празновања. Најчешће је то дан блаженог упокојења. Тај дан се прославља као рођење свеца у вечности и као дан када он почиње да се моли за Цркву у небеској обитељи, пред Престолом Божијим. Понекад се за дан празновања бира датум у помен обретења или преношења часних моштију свеца или пак датум повезан са његовим општецрквеним прослављењем.

Свеци се разврставају на чинове светости у односу на подвиг, којим су се прославили пред Богом:

Пророци. У овај чин не спадају само древни старозаветни пророци који су уз помоћ Духа Светога предсказивали будућност, а посебно долазак Спаситеља, већ пре свега, Пророк, Претеча и Крститељ Јован.

Апостоли. Сабор, то јест општи помен дванаест апостола, пада на дан после празновања првоврховних апостола Петра и Павла (30. јуна/13. јула). Сваки апостол има свој дан празновања, а поред првоврховних апостола Петра и Павла, издвајају се још и јеванђелисти Матеј, Марко, Лука и Јован. Поред дванаест апостола празнује се и седамдесет апостола, које је изабрао Исус Христос да проповедају Јеванђеље. Црква такође прославља људе који су поднели терет, сличан оном који су носили апостоли Христови. Њих називамо равноапостолним.

Светитељи — епископи и јерарси Цркве, који су својим пастирским трудом послужили Богу и људима и достигли светост. Један од најпоштованијих светитеља је Светитељ Николај Чудотворац, а посебно се истичу и васељенски учитељи: Василије Велики, Григорије Богослов и Јован Златоусти.

Мученици. Мученик се на грчком каже – мартис (μάρτυς), што значки сведок. Мученик је човек, који је својом смрћу посведочио веру у Бога, у спасење, у бесмртност душе и у васкрсење. Људе, који су храбро и непоколебиво претрпели муке за Христа, али су из разних разлога остали живи и упкојили се доцније, по обичају називамо исповедницима (исповедник је био, примера ради, Светитељ Тихон, патријарх Московски). Они мученици који су претрпели посебно грдне муке пре свог упокојења носе посебно звање великомученика, као на пример Великомученик Георгије. Постоје још и новомученици, православни хришћани пострадали за једину веру у новија времена.

Страстотрпци чине посебну врсту мученика, који нису пострадали од руку иновераца и инославних, већ од јединовераца, услед њихове злобе и подлости. Њих красе посебне врлине добродушности према непријатељима и смиреном прихватању страдања без противљења душманима. Свети благоверни руски цар Николај II уврштен је у ред мученика страстотрпаца.

Свештенослужитељи, који су мученички страдали, се називају свештеномученици, а монаси – преподобномученици. Исто важи и за исповеднике: свештеници који су претрпели муке Христа ради се називају свештеноисповедницима, а монаси – преподобноисповедницима.

Преподобни су монаси и монахиње, који су својим монашким подвигом угодили Богу. Немало преподобних је уврштено у црквени календар уз описе који прате њихова имена, а који раскривају суштину њихових подвига: Затворник (монах који се добровољно удаљио од световне сујете и славе), Постник (монах који се истакао својом аскезом), Молчалник (Ћутљиви), Столпник (монах који је извршио свој подвиг стојећи на посебној кули – стубу).

Праведни су свеци, који нису на себе узели монашки завет и мученички крст, али су послужили Богу својим хришћанским животом. У чину праведних, Црква прославља свештенике (не и монахе), који су угодили Богу својим светим животом. На пример, Праведни Јован Сергијев (Кронштатски) и Праведни Алексије Мечов.

Међу праведнима има и оних који су се прославили подвигом јуродивости – привидног безумља. Јуродиве свеце називамо блаженим. Кроз подвиг јуродивости блажени су на себе привлачили увреде и понижења, како би се научили кроткости, а под јуродивошћу скривали своје врлине. Поред тога, уз помоћ јуродивости, ови подвижници су у разним приликама раскринкавали безумност световних вредности и тежњи. Таква је, на пример, била Блажена Ксенија Петроградска.

Поред монаха и свештенослужитеља, Православна Црква прославља и благочестиве владаре: кнежеве, краљеве и цареве, који су својим милосрђем и залагањем за хришћанску веру, Цркву и своје поданике заслужили чин благоверних. Овде можемо споменути и бесребренике, световне људе, нарочито лекаре, који су посветили свој живот помагању другима, како телесно тако и душевно, притом се одричући од материјалне користи. Међу њима су најпознатији Свети бесребреници Козма и Дамјан и Великомученик и исцелитељ Пантелејмон.

Поглавље из књиге «Закон Божији»