Srpska

ћитрополит јнтониЉе ’раповицки

ѕоводом осамдесете годишЬице упокоЉеЬа

††††

ћитрополит јнтониЉе ’раповицки, оснивач и први предстоЉатеЪ –уске заграничне цркве[1], роРен у селу ¬атагино у ѕсковскоЉ губерниЉи, а упокоЉио се у —ремским  арловцима, био Ље Љедна од наЉзначаЉниЉих личности –уског зарубежЉа после ќктобарске револуциЉе.[2] Ќа позив патриЉарха ƒимитриЉа долази у —рбиЉу преко  онстантинопоЪа 1921. године, и прихвата се дужности управника руских црквених општина исте године, а од ѕрвог сверуског заграничног сабора у —ремским  арловцима (21.11Ц4.12.1921), коме и председава, као први ѕредседник «аграничног —инода и првоЉерарх –уске «аграничне ÷ркве. ѕочива у крипти »верске капеле у рускоЉ парцели на Ќовом гробЪу у Ѕеограду, где Ље свечано погребен после опела коЉе Ље служио патриЉарх српски ¬арнава. Мих двоЉицу Ц јнтониЉа и ¬арнаву Ц повезивала Ље слична судбина. ќбадвоЉица су завршили ѕетроградску ƒуховну јкадемиЉу и, обадвоЉица су у —рбиЉу доспели преко ÷ариграда; ¬арнава као повратник у отаЯбину после успешно свршених студиЉа теологиЉе у –усиЉи, и као новоизабрани епископ ƒебарски 1910. године[3], а митрополит јнтониЉе децениЉу доцниЉе, као избеглица и прогнаник из ратом и нередима захваЮене –усиЉе.

ћитрополит јнтониЉе у  раЪевину —’— стиже као познат и признат богослов и Љерарх, као бивши професор и ректор духовних академиЉа ѕатроградске, ћосковске и  азанске; доктор богословЪа, митрополит  иЉевски и √алицки, члан —веруског сабора у ћоскви 1917Ц1918. године и, као Љедан од троЉице кандидата за првог патриЉарха васпоставЪене ћосковске ѕатриЉаршиЉе.

ћитрополит јнтониЉе и свештеничка породица “арасЉевих у Ѕеограду

ќве године навршило се осамдесет година од упокоЉеЬа митрополита јнтониЉа. “им поводом, на инициЉативу г. јндреЉа “арасЉева, професора ‘илолошког факултета у пензиЉи, Љедна омаЬа група поштовалаца овог великог Љерарха –усиЉе и –уске заграничне цркве, сабрала се у »верскоЉ капели на Ќовом гробЪу у Ѕеограду да ода молитвену пошту и одслужи помен митрополиту јнтониЉу.

јндреЉ “арасЉев (*9. маЉ 1933) припада другом поколеЬу белих –уса коЉи су на таласима ќтобарске ревеолуциЉе избегли у —рбиЉу и, овде нашли своЉу нову домовину. Мегов отац ставрофорни протоЉереЉ ¬италиЉе “арасЉев (*11. маЉ 1901 ЦЖ 7- април 1974), стиже у —рбиЉу као млад богослов, а после завршетка ѕризренске богословиЉе прелази у Ѕеоград, у руску цркву —вете “роЉице на “ашмаЉдану. ќвде Ље прошао све црквене службе, од чтеца и поЉца, а потом Ракона и свештеника. “у за певницом се упознао и са своЉом изабраницом Кудмилом Ћитвиновом, са коЉом Ље родио два сина, стариЉег ¬асилиЉа (*2. фебруар 1932 ЦЖ31. маЉ 1996), потоЬег старешину храма (од 1974Ц1996) и јндреЉа, бившег диригента и чтеца овог храма, а сада ипоРакона у цркви —ветог “рифуна на “опчидерском гробЪу. ѕротиница Кудмила Ље служила у истом храму пуних шездесет година, певала, читала и ревновала до самог издисаЉа (Ж20. отобра 1986). ћногим ЅеограРанима и парохиЉанима, а посебно нама младим богословима, била Ље пример за подражаваЬе, а своЉим мудрим саветима и много више од тога Ц била Ље готово равна великим духовницима. ѕрота ¬италиЉе Ље био настоЉатеЪ храма од месеца фебруара 1950. г. до упокоЉеЬа 1974. године.  ао ревносан служитеЪ и молитвеник био Ље истовремено и духовник многим српским богословима, потоЬим епископима. »змеРу осталих, код Ьега се исповедао и преподобни јва £устин ЮелиЉски.  од Ьега смо се седамдесетих година прошлог века учили молитви и ми млади богослови богословиЉе —ветог —аве, а био нам Ље практично и први прави духовник.[4]  асниЉе Ље ту улогу преузео Ьегов син и наследник прота ¬асилиЉе, коЉи Ље мене одвео и на студиЉе у –усиЉу и, све до краЉа живота бринуо о мени као о роРеном сину. »сту бригу о мени и гостопримство у Ьиховом дому у ул. »ванковачкоЉ испоЪавала Ље према мени и Ьегова протиница, коЉа Ље носила име благоверне руске кнегиЬе ќлге (*6. марта 1932-.Ж24. август 2003).

††††

ќд 1996. године, после упокоЉеЬа проте ¬асилиЉа, сва брига о остацима и потомцима некад славне и броЉне руске колониЉе у Ѕеограду, а такоРе и обнови храма —вете “роЉице и »верске капеле на Ќовом гробЪу, пала Ље на тада неЉака плеЮа Ьиховог сина, садашЬег настоаЉтеЪа протоЉереЉа ¬италиЉа ¬асиЪевича “арасЉева, коЉи Ље уз таЉ терет понео и дедино име. Мегов стриц, јндреЉ ¬италЉевич “арасЉев, данас Ље Љедан од наЉстариЉих живих потомака некад броЉне, славне и за Ѕеоград, —рбиЉу и —рбе уопште, веома значаЉне руске „беле емиграциЉе“. ќн Ље уЉедно наЉбоЪи и наЉпоузданиЉи хроничар и познавалац руске емиграциЉе, живи сведок и преносилац памЮеЬа времена, Ъуди, прилика и неприлика, од времена митрополита јнтониЉа до наших дана. —тога упуЮуЉемо заинтересоване читаоце на Ьегов сЉаЉни текст, обЉавЪен на званичном саЉту —ретеЬског манастира у ћоскви.[5]

ћитрополит јнтониЉе као плодан богослов, писац и полемичар

ћитрополит јнтониЉе ’раповицки био Ље не само велики Љерарх и духовник у ќтаЯбини, а потом и у изгнанству, у  раЪевини —’—. ќн Ље исто тако био и значаЉан руски богослов, мислилац, списатеЪ, полемичар и заштитник верских, моралних и националних интереса руског народа и –уске цркве. ќвде неЮемо набраЉати Ьегова многоброЉна и значаЉна дела. Ќека од Ьих Юемо само поменути, а заинтересовани читалац, уз помоЮ интернет саЉтова и узгред поменутих радова, може лако допунити слику о Ьеговом кЬижевном и богословском опусу.[6]

”чеЬе митрополита јнтониЉа о —ветом ƒуху

ћитрополит јнтониЉе Ље тридесетих година обЉавио трактат под насловом: ”чение ÷еркви о —в€том ƒухе (”ћ—ј-ѕ–≈—, ѕариж 1926).[7] ƒобар део овог рада, ћорални садржаЉ догме о ветом ƒуху, написан Ље против лажног учеЬа великог руског писца, грофа Ћава ЌиколаЉевича “олстоЉа. ќваЉ велики и значаЉни руски писац, светског гласа и славе, несумЬиво значаЉан и у оквирима светске кЬижевности, због заблуда и „кЬишке гордости“, пред краЉ Ьеговог живота био Ље одлучен од стране —ветог синода из крила –уске православне цркве. ћитрополит јнтониЉе Ље покушавао да га одврати од тих заблуда и врати на чисту стазу ѕравославЪа, али нажалост, безуспешно. “олстоЉ Ље упорно и до краЉа живота истраЉавао на тоЉ своЉоЉ станпутици. «бог значаЉа ове проблематике и полемике, а надасве због првославног митрополитовог учеЬа, доносимо одломке из ове студиЉе.

„’ришЮанско учеЬе о —ветом ƒуху ниЉе свима Љасно са стране оног моралног садржаЉа коЉи се изражава у овоЉ догми. »стина, просвеЮени хришЮани знаЉу да Ље —вети ƒух треЮе Ћице ѕресвете “роЉице, извор благодатног озареЬа пророка и апостола, исто као и сваког благодатног дара, коЉи се хришЮанима даЉе у светим таЉнама, а посебно у таЉнама ћиропомазаЬа и —вештенства. »пак, треба признати да смо самих своЉстава ових благодатних дарова свесни прилично неЉасно, а осим тога, остаЉе потпуно неЉасно какво значеЬе може имати она страна догме да извор благодати ниЉе »сус ’ристос, веЮ други ”тешитеЪ (£н. 14, 16) како √а наш —паситеЪ назива.

ќва неЉасност Ље чак дала повода нашем неуморном тужиоцу Ћ. “олстоЉу да упорно тврди како ÷рква наводно баца у сенку значаЉ личности »суса ’риста тако што измишЪа учеЬе о —ветом ƒуху, тако да православна вера потпуно неправедно присваЉа назив "хришЮанска", а треба да буде названа "—ветодуховском". ’ришЮанство Ље пре свега извесно морално схватаЬе живота, каже нам писац; а ѕравославЪе Ље по Ьеговом мишЪеЬу свесно одступаЬе од схватаЬа живота и Ьегова замена мистичним учеЬем, претвараЬе животног подвига у систем религиозних чуда под називом таЉне, уз допуштаЬе обичаЉа живота друштва и личности коЉи у наЉвеЮоЉ мери противрече моралу. ”чеЬе о —ветом ƒуху као о главном ƒелатнику религиозног развоЉа Ље по “олстоЉу измишЪотина ѕравославЪа, под чиЉом маском му успева да подметне празну веру у обреде уместо моралног учеЬа £еванРеЪа.

Ќасупрот оваквоЉ оптужби, па и независно од свих оптужби, просвеЮени хришЮанин треба да да одговор себи и свакоме ко га пита (в. 1 ѕетр. 3, 15) о своЉоЉ нади; о томе зашто му Ље драга истина о своЉствима —ветог ƒуха коЉа му Ље откривена у учеЬу ÷ркве, Ц треба да разЉасни себи морални садржаЉ ове догме.

”чеЬе о треЮем Ћицу ѕресвете “роЉице Ље с наЉвеЮом ЉасношЮу откривено у опроштаЉноЉ беседи √оспода с Меговим ученицима. Ќикакво предубеРеЬе не може да уништи Љасну истину да под ”тешитеЪем √оспод ниЉе подразумевао неку безличну силу ЅожиЉу, веЮ управо живо Ћице,  оЉе се разликуЉе од Мега и од Ѕога ќца, као управо "ƒруги ”тештитеЪ". —воЉство —ветог ƒуха као живе личности огледа се и у томе што премда Ље реч "дух" на грчком средЬег рода (... именица коЉа стоЉи уместо речи "ƒух" користи се у мушком: ќн Юе ће прославити - £н. 16, 14) и др.  акву мисао садржи ово име ”тешитеЪ, с коЉим Ље догма први пут откривена потпуно Љасно. Ќа први поглед се може учинити да Юе —вети ƒух тешити апостоле због растанка с »сусом ’ристом, али овакво тумачеЬе се оповргава Меговим речима: ЅоЪе Ље за вас да £а одем, Љер ако £а не одем, ”тЉешитеЪ неЮе доЮи к вама; ако ли одем, послаЮу √а вама (£н. 16, 7-8). ”теха због губитка, очигледно не може бити вредниЉа од самог изгубЪеног предмета; зато обЉашЬеЬе овог имена треба тражити у даЪим речима: —вети ƒух Юе следбенике √оспода тешити у ЬиховоЉ борби против света, мржЬе света према Ьима, и заиста, даЪе речи √оспода потпуно Љасно откриваЉу значеЬе овог небеског ”тешитеЪа. ƒок се свет буде надимао над проповедницима £еванРеЪа, док их буде мрзео и истеривао (в. £н. 16, 2) и чак сматрао да Ље угодно Ѕогу да их убиЉе (в. £н. 16, 2), у исто то време Юе ”тешитеЪ,  оЉи пребива у апостолима бодрити у Ьиховим срцима, коЉа су до тада били маолодушна, разобличаваЉуЮи у Ьима онаЉ страшни горди свет у греху неверЉа, поучаваЉуЮи их свакоЉ истини, подсеЮаЉуЮи и разЉашЬаваЉуЮи им преРашЬе мисли Ьиховог ”читеЪа, коЉе им до тада нису биле Љасне - и откриваЉуЮи им будуЮе судбине света (в. £н. 16, 9-14). ƒакле, уместо некадашЬег страха пред силом света и оружЉем, уместо туге због тога што свет понижава ’риста, ”тешитеЪ Юе у срца апостола усадити онаЉ принцип моралног задовоЪеЬа ’ристовом истином коЉи Юе их научити да се радуЉу у прогонима, као што се то заиста и десило ускоро после ѕедесетнице, кад су посрамЪени и осрамоЮени затвараЬем у тамницу апостоли узнели Ѕогу надахнуту молитву и кад се по ЬиховоЉ молитви затресло место где су били окупЪени и кад се испунише сви ƒуха —ветога, и говораху риЉеч ЅожиЉу са смЉелошЮу (ƒап. 4, 31).

†††† ” такав смисао речи ”тешитеЪ, у смислу утешитеЪа исповедника ’ристове истине у ЬиховоЉ борби са светом, у смисао дароватеЪа унутрашЬег моралног задовоЪеЬа у споЪашЬим страдаЬима и срамоти, увериЮемо се кад пронаРемо одакле Ље √оспод преузео оваЉ назив у области познатих тадашЬим £удеЉцима религиозно-моралних представа, а затим Юемо пратити деЉства —ветог ƒуха у животу апостола и у вечном устроЉству ’ристове ÷ркве; али претходно задржимо своЉу пажЬу на околности да Ље овакво дароваЬе победоносног радосног трпЪеЬа могуЮе само од другог ”тешитеЪа, а не од —амог »суса ’риста.

†††† ѕонижеЬе, у коЉем увек на земЪи пребиваЉу ’ристово дело и Мегови делатници, стално Юе их искушавати оном малодушном сумЬом у коЉоЉ су се заглибили Мегови ученици, коЉи Љош нису хтели да веруЉу вести о Меговом васкрсеЬу и коЉи су за Мега говорили: ј ми се надасмо да Ље ќн “аЉ  оЉи Юе избавити »зраиЪа (Ћк. 24, 21). »стина, ученици се нису одлучивали да назову »суса преварантом, али су били спремни да √а сматраЉу човеком коЉи Ље сам себе варао, као што на Мега данашЬи £удеЉци заиста и гледаЉу. ”право због тога Ље потребан други —ведок,  оЉи иде за »сусом, као што Ље ѕретеча ишао испред Мега; други ”тешитеЪ,  оЉи даЉе исповедницима небеску радост у ЬиховоЉ жалости и сведочи о »сусу (в. £н. 15, 26), да Ље отишао ќцу, а кнез овога света осуРен (в. £н. 16, 11). — овим ”тешитеЪем апостолима Ље за време Ьихове проповеди било боЪе, него са —амим »сусом ’ристом, Љер просвеЮени Меговом небеском науком и сведочанством о »сусу, они ћу постаЉу ближи него што су били за живота, кад нису могли да приме Мегове речи, на коЉе их сад ƒух —вети подсеЮа и коЉе им обЉашЬава (в. £н. 16, 12-13), тако да се не плаше крста, веЮ се хвале Ьим (в. √ал. 6, 14) и осуРуЉуЮи свет, неустрашиво испуЬаваЉу речи апостола: «ато и »сус, да би осветио народ крвЪу —воЉом, пострада ван града. ƒакле, изаРимо к Мему изван станишта, поругу Мегову носеЮи (£евр. 13, 12-13), односно ради Мега Юемо изаЮи из закона општежитиЉа коЉе свет чува у стаЬе осрамоЮених одбаченика, не плаЮеши га се, Љер га Ље доживео и —ам ’ристос.

 ако нашем непосредном разумеваЬу приближити деЉство "другог ”тешитеЪа"? ћислим да су многи осеЮали нешто слично у своЉим страдаЬима за истину.  ад човек за потпуно исправно и свето дело мора да прима понижеЬе и мржЬу, понекад чак и од Ъуди коЉе поштуЉе и коЉи су му драги, наша душа пада у мрачно стаЬе без светлости. Ѕог, “ворац и ѕромислитеЪ,  оЉи Ље то дозволио, тада нам такоРе изгледа као »звршилац казне, а не ѕокровитеЪ; ово стаЬе Ље блиско очаЉаЬу. јли ево, понекад као на утешитеЪа наилазимо на макар обичног човека, али чистог и убеРеног, пуног радосног одушевЪеЬа. “ада као ватра да се распламсава у нашем срцу; изненада саме околности коЉе су нас гушиле тугом сад почиЬу да нас надахЬуЉу Љуначким одушевЪеЬем - таква Ље сила утешитеЪа. ” историЉи страдаЬа светих мученика овакве поЉаве су се дешавале врло често. «а Ьихово укрепЪеЬе били су потребни други утешитеЪи, а сам пут  рста ’ристовог се подвргавао искушеЬима у ЬиховоЉ намученоЉ души: био Ље потребан споЪашЬи сведок и утешитеЪ као онаЉ јнРео коЉи Ље укрепЪивао —амог »суса ’риста у √етсиманиЉи. ќвакви утешитеЪи су Ъуди и јнРели, а Љош Љачи ”тешитеЪ Љесте ƒух —вети за страдалнике за ’риста. ќчигледно да овакав утешитеЪ не може бити ’ристова вера коЉа делуЉе у страдалницима, а онаЉ коЉи Ље потврРуЉе у самом деЉству у овим часовима туге Ље посебан, Љеднак ’ристу, други ”тешитеЪ, ништа маЬи од ’риста, Ѕожански, али ниЉе истоветан с ќцем  оЉи испитуЉе и са —ином коЉи као да се искушава. ≈во у чему се и састоЉи узвишено свето значеЬе дарова —ветог ƒуха,  оЉи даЉуЮи исповедницима ’ристове истине натприродну радост у жалостима и унутрашЬу духовну победу над неправдом света коЉа побеРуЉе споЪа, Љесте ќнаЉ  оЉи крунише подвиге светаца као Ѕог, и зато се не назива другачиЉе него ƒух —вети. ƒакле, то ниЉе измишЪаЬе мистицизма, ниЉе подметаЬе уместо подвига живота система религиозних чаробЬаштава, веЮ управо она наЉузвишениЉа освеЮуЉуЮа сила коЉа Ље малодушне рибаре учинила смелим победницима васеЪене кроз реч и животни подвиг.

—ад Юемо проверити овакво значеЬе ове истине кроз —тари и Ќови «авет и живот свете ÷ркве. √оспод Ље —ветог ƒуха називао ”тешитеЪем у смислу извора моралног задовоЪеЬа страдалника. ќвакво поимаЬе ниЉе било туРе светим кЬигама —тарог «авета, по коЉима су се градили морални поЉмови Мегових слушалаца и из коЉих се црпу све богословске дефинициЉе четвртог £еваРеЪа уопште, на пример, реч, живот, пут, истина, благодат, светлост и др.

†††† ƒа ли —таром «авету постоЉи поЉам "утеха", "утешитеЪ" у смислу моралног задовоЪеЬа? ќна постоЉи и управо у потпуно истоветноЉ вези идеЉа, као у опроштаЉноЉ беседи —паситеЪа. ќпет видЉех све неправде коЉе се чине под сунцем, и гле, сузе ониЉех коЉима се чини направда, и немаЉу ко би их потЉешио ни снаге да се избаве из руку ониЉех коЉи им чине неправду; немаЉу никога да их потЉеши. «ато хвалих мртве коЉи веЮ помриЉеше више него живе коЉи Љош живе. јли Ље боЪи и од ЉедниЉех и од других онаЉ коЉи Љош ниЉе постао, коЉи ниЉе видио зла што бива под сунцем (ѕроп. 4, 1-2). ѕо речима ѕроповедника, нису толико страшна сама страдаЬа, колико одсуство у Ьима утешитеЪа, Ьиховог осмишЪаваЬа. –еч "утешитеЪ" се у грчкоЉ ЅиблиЉи изражава истим изразом, као и утешитеЪ у Ќовом «авету "параклит" ... ЉевреЉским "менахем" од глагола "нахам". ќваЉ глагол управо означава задовоЪеЬе, на пример, у речима √оспода код пророка »саиЉе: издовоЪиЮу се на противницима —воЉим (»с. 1, 24). ќд истог овог глагосла изводи се име ЌоЉа, овог великог носиоца благодати и праведности (в. 1 ћоЉс. 6, 8), у време пре потопа и разобличитеЪа греховног света.  ад се он родио отац му надЉеде име ЌоЉе говореЮи: оваЉ Юе нас одморити од посала наших и од труда руку наших на земЪи, коЉу прокле √оспод (1 ћоЉс. 5, 29). »сто као и на осталим местима —тарог «авета, где се среЮе ова реч, она означава помиреЬе са страдаЬима, унутрашЬе задовоЪеЬе, односно или успокоЉеЬе добрих, или разобичаваЬе злих. «ато £евреЉи и Ќатана разобличитеЪа називаЉу "менахем". ”право оваквог ”тешитеЪа тужних очекивао Ље ѕроповедник и не налазеЮи га, признао Ље сваки добар почетак човека немоЮним и Љаловим, Љер криво не може да постане право (в. ѕроп. 1, 15), него сваки труд и сваки успех изазиваЉу само завист (в. ѕроп. 4, 4) и на земЪи иста судбина бива и праведном и несреЮном, добром и злом (в. ѕроп. 9, 2).

јко Ље пак судбина праведних и грешних иста, и чак праведнима пре предстоЉе крст и прогони него безбожницима, шта Юе их задржати од греха и чамотиЬе? «адржаЮе их управо оваЉ ”тешитеЪ,  оЉи Љош ниЉе био откривен ѕроповеднику, али √а Ље √оспод »сус ’ристос послао од ќца. ј коЉа су Мегова деЉства за борце са светом или са сопственим грехом? ”право она коЉе Ље обеЮао »сус ’ристос, тако да су победоносна радост у невоЪама, постоЉаност у ширеЬу ’ристове вере наставили да се називаЉу код хришЮана утехом —ветог ƒуха, као што Ље речено у ƒЉелима: ÷ркве... умножаваху се утЉехом —ветога ƒуха (ƒап. 9, 31). —ама реч "утеха", "тешити се" у целом Ќовом «авету Ље означавала управо унутрашЬе задовоЪеЬе (на пример, в. ћт. 5, 4; Ћк. 6, 24; 16, 25) и притом претежно у смислу утехе у невоЪама коЉе се трпе за дело ЅожиЉе у борби са светом или са самим собом (в. ƒап. 20, 1-2; –им. 15, 4; 1  ор. 4, 13; 2  ор. 1, 4; 8, 7-13; 1 —ол. 3, 2; 2 —ол. 2, 16). ќво свето, само хришЮанима доступно расположеЬе било Ље, Љесте и биЮе дар ”тешитеЪа, —ветог ƒуха. ќви дарови су разноврсни по смислу —ветог ѕисма, али сви они имаЉу за циЪ духовно савршенство, а уопште га не замеЬуЉу упркос тумачеЬима савремених лажних учитеЪа. ѕре свега кад веруЉуЮи усваЉаЉу —ветог ƒуха, ќн их меЬа у новог човека: £а вас крштавам водом на покаЉаЬе, говорио Ље свети ѕретеча, а ќнаЉ што долази за мном Љачи Ље од мене: Ља нисам достоЉан Мему обуЮе пониЉети; ќн Юе вас крстити ƒухом —ветим и ќгЬем (ћт. 3, 11). ќво друго крштеЬе се десило у ѕедсетницу након ¬азнесеЬа, по речима √осподЬим: £ер Ље £ован крстио водом, а ви Юете се крстити ƒухом —ветим не дуго послиЉе овиЉех дана (ƒап. 1, 5). —вако зна колико су се апостоли променили после овог дивног продуховЪеЬа.

” ѕосланици  оринЮанима наброЉана су она духовна савршенства коЉа се даЉу кроз усваЉаЬе —ветог ƒуха: дар мудрости, вере, исцелеЬа, пророштва (в. 1  ор. 12, 8-11). ” другим речима Ќовог «авета о овим даровима говори се посебно. “ако, пре свега ƒух —вети просвеЮуЉе човекову савест, даЉе ЉоЉ наЉвишу и несумЬиву увереност у Ьена сведочанства: »стину говорим у ’ристу, не лажем, то ми свЉедочи савЉест моЉа ƒухом —ветим (–им. 9, 1) пише апостол ѕавле. ≈во зашто се по речима апостола ѕетра —вети ƒух с посебном силом усеЪава у оне коЉи ради послушаЬа савести трпе невоЪе: јко вас руже за име ’ристово, блажени сте, Љер ƒух ЅожЉи, ƒух славе и силе почива на вама; они, дакле, хуле на Мега, а ви √а прославЪате (1 ѕетр. 4, 14). јко некога воде на испитиваЬе због ’ристове истине, ƒух —вети одговара уместо таквог праведника на суду: ЌеЮете ви говорити, него Юе ƒух ќца вашега говорити из вас (ћт. 10, 20), √оспод унапред говори —воЉим апостолима и заиста, кад су чланови неколико синагога ступили у спор са —тефаном не могаху противстати мудрости и духу коЉим говораше (ƒап. 6, 10). Ќапротив, грех против —ветог ƒуха Ље оно свесно противЪеЬе, свесно одбациваЬе сведочанства савести, коЉе због тога и не може да се опрости човеку док пребива у таквоЉ добровоЪноЉ озлоЉеРености.  ао просветитеЪ наше савести, коЉи нас чини храбрима у опасности —вети ƒух Ље и за нас саме и за споЪашЬе свагдашЬи —ведок истинитости ’ристовог пута, —ведок Меговог Ѕожанства, као што Ље √оспод и обеЮао у опроштаЉноЉ беседи. ќво обеЮаЬе се остварило врло брзо, Љер су кроз неколико недеЪа аспостоли говорили на суду: ћи смо Мегови (»суса ’риста) сведоци ових риЉечи, и ƒух —вети  оЉега Ѕог даде онима  оЉи се Ьему покораваЉу ƒап. 5, 32). ќваЉ —вети ƒух нас уверава у то да ’ристос пребива у нама (в. 1 £н. 3, 24) и да смо ми деца ЅожиЉа (в. –им. 8, 16). «ато ќн у нас не усаРуЉе само трпЪеЬе, веЮ и наду с ЪубавЪу (в. –им. 5, 5), а ова Ъубав у нас усеЪава сталну радост у —ветом ƒуху (в. –им. 14, 17). јли оваква радост уопште ниЉе Љалово поетско одушевЪеЬе, веЮ Ъубав према свима, зато Ље и општеЬе хришЮана, по речима апостола, било општеЬе —ветог ƒуха (в. 2  ор. 13, 13); чуваре ’ристовог стада поставЪа управо —вети ƒух да напасаЉу ÷ркву √оспода и Ѕога, као што каже исти оваЉ апостол (в. ƒап. 20, 28), а ’ристос —паситеЪ Ље описао оваЉ дар наставништва као дар изобилног одушевЪеЬа и Ъубави у следеЮим речима:  оЉи у ћене вЉеруЉе, као што ѕисмо рече, из утробе Ьегове потеЮи Юе риЉеке воде живе. ј ово рече о ƒуху  ога требаше да приме они коЉи вЉеруЉу у име Мегово, Љер ƒух —вети Љош не бЉеше дат, зато што »сус Љош не бЉеше прославЪен (£н. 7, 38-39), обЉашЬава ЉеванРелиста.

ƒа ли Ље ÷рква сачувала ово узвишено учеЬе о делатности —ветог ƒуха, о Меговим даровима? ЌиЉе могла да га не сачува веЮ због тога што су Ьене богослужбене молитве сачиЬене, као мозаик, од речи —ветог ѕисма. ”змите службу на дан —вете “роЉице, узмите треЮе недеЪне антифоне на свих осам гласова: управо у Ьима Юете наЮи мисли о —ветом ƒуху, коЉе смо излагали. »ли погледаЉте Ьене молитве приликом обавЪаЬа оних свештенодеЉстава у коЉима се пре свега даЉе благодат —ветог ƒуха, односно приликом вршеЬа таЉни; или чак анализираЉте садржаЉ исте молитве —ветом ƒуху "÷арЉу ЌебесниЉ" (÷аре Ќебески) коЉом добри син ÷ркве започиЬе сваки посао и видеЮете да Ље свуда присутна мисао о моралноЉ чистоти, о Љасности савести, о Љединству с Ѕогом и »усом ’ристом, о општеЬу Ъубави са свима. «ато, ако “олстоЉ назива нашу веру "—ветодуховском", онда то означава такво исповедаЬе, коЉе учи неустрашивости пред споЪашЬим опасностима, коЉе учи самоодрицаЬу, целомудрености, Ъубави, нади и трпЪеЬу.

†††† »зврнуто, туРе моралном очишЮеЬу, учеЬе о благодати, своЉствено хлистовцима и другим секташима, приморава их да се удаЪуЉу од ÷ркве и да Ље мрзе, као што тама мрзи светлост. ”неколико споЪашЬа, механичка представа облагодаЮеЬа човека, своЉствена Ље и протестантизму, и католицизму, коЉе воле наши паметЬаковиЮи, али хвала Ѕогу, она никако не може да се укорени у религиозноЉ пракси православаца, премда се труди да утиче на школску литературу. ѕравославно богослужеЬе Ље с таквом силом прожето учеЬем о вери, чистоти срца, искрености и смиреЬу као о главним условима нашег приближаваЬа Ѕогу, да никакав споЪашЬи утицаЉ ниЉе у стаЬу да угуши или замагли савест православних хришЮана коЉу ќн просвеЮуЉе. Ћ.“олстоЉ каже да се наводно ѕравославЪе састоЉи у томе да се кажу грехови свештенику и да се прогута ѕричешЮе с кашичице: али сам он у своЉим приповеткама описуЉе како тешку моралну борбу и унутрашЬи рад обавЪа на себи човек, приступаЉуЮи таЉни, и какву промену у себи осеЮа кад Ље прими. “ачно Ље и то да руски народ воли нашу обредност, али нема ниЉедног свештенодеЉства коЉе у Ьеговим очима, а тим пре у самоЉ своЉоЉ суштини не би било израз ове или оне моралне истине. Ќека наша вера буде колико ’ристова, толико и "—ветодуховска". ”ступимо на извесно време “олстоЉу Ьегову заблуду, да Ље наводно ’ристова вера, али без —ветог ƒуха, код Ьега. јли, тада би разлика измеРу наше и Ьегове вере била управо она коЉа Ље карактерисала разумну и самопрегорну веру апостола после ѕедесетнице од Ьихове малодушне вере, неразумне, коЉоЉ Ље за време живота »суса ’риста на земЪи било своЉствено самоЪубЪе.

†††† ћеРутим, неко Юе реЮи: "¬аша православна вера Ље света по свом учеЬу, али каква Ље у свести своЉих данашЬих носилаца?" ѕа Ћ.“олстоЉ срамоти само учеЬе, руга се узвишеноЉ истини о —ветом ƒуху у самим Ьеним догматским дефинициЉама. ”осталом, ако се поново обратимо пракси видеЮемо да православни Ъуди никад не губе свест да Ѕог од Ьих пре свега захтева светост, да су сви дарови —ветог ƒуха - дарови унутрашЬег освеЮеЬа. ќво стремЪеЬе ка духовноЉ чистоти, ова стална скрушеност због своЉе духовне нечистоте - нису само основно расположеЬе наше вере, веЮ и нашег веруЉуЮег друштва и веруЉуЮег народа. ќн побожност увек схвата као самопрегорни, па чак и страдалнички подвиг за ’ристову истину, онаЉ подвиг, у коЉем хришЮане утврРуЉе —вети ƒух. Мему нека Ље слава с ќцем и —ином у векове“.

“аЉна личности митрополита јнтониЉа према писаЬу

архимандрита £устина ѕоповиЮа

†††† Ѕогословску мисао митрополита јнтониЉа кратко, Љезгровито и прецизно оценио Ље ѕреподобни јва £устин ОелиЉски у делу: „“аЉна личности ћитрополита јнтониЉа и Ьегов значаЉ за православно словенство“.[8]

“” новиЉе доба нико тако ниЉе утицао на православну мисао као блажени митрополит јнтониЉе. ќн Ље православну мисао пренео са схоластичко-рационалистичког пута на благодатно-подвижнички пут. ќн Ље неодоЪиво показао и доказао да Ље сила и бесмртност православне мисли у светооташтву. —амо су светитеЪи стварни првосветитеЪи, а тиме и стварни богослови. £ер су они доживели истине еванРелске као суштину свога живота и мишЪеЬа Е Ќишта тако ниЉе туРе ѕравославЪу као безживотни схоластицизам и ледени рационализам. ѕравославЪе Ље пре свега изнад свега: благодатни живот и опит, а кроз то Ц благодатно богопознаЬе и благодатно човекопознаЬе“.

—вети ¬ладика о таЉни ÷ркве даЪе пише:

„÷рква обухавата собом све стране живота Ъудског, само не обухвата злобу и грех ... —ав наш живот теба да буде наставак оних богослужбених молитава коЉе су нам свима тако драге Е —амо молитвени живот у Ѕогу даЉе правилно мишЪеЬе о Ѕогу. ќву велику истину ѕравославЪа блажени ¬ладика Ље знао у молитвеноЉ заЉедници са свима светима. » са Ьима доживео као своЉ, васеЪенски опит, осеЮаЬе и сазнаЬе ÷ркве; претежниЉу од свега Ъубав ’ристову (ср. ≈ф. 3, 18Ц19). ƒа, само у молитвеноЉ заЉедници Ђса свима светимаї може се постати светим и великим. —амо велики монах може бити велики Љерарх. £ер велики монах наЉпре благодаЮу ЅожиЉом савлада страсти у себи, и тако богомудро влада над душом своЉом. “о му даЉе и силе, и моЮи, и умеЬа, и Ъубав, и права да еванРелски влада над душама Ъудским...“

†††† ћеРутим, у своЉе време митрополит јнтониЉе Ље имао и противника своЉим богословским погледима, посебно по питаЬу догмата о искупЪеЬу.[9] £едан од наЉпознатиЉих јнтониЉевих савременика, познати богослвов и новозаветник ЌиколаЉ ЌиколаЉевич √лубоковски, ниЉе се слагао са јнтониЉевом догматском концепциЉом; ниЉе делио Ьегове ставове по питаЬу учешЮа Љедновераца на ћосковском сабаору 1917Ц1918. године и, коначно, вешто се оградио од Ьеговог учеЬа о искупЪеЬу:

„” сотириолошкоЉ поставци митрополита јнтониЉа има много индивидуалног, хипоте-тичког, па чак и спорног у пореРеЬу са новиЉим токовима догматике код нас.

†††† ќчигледно Ље да руско богословЪе, одбацуЉуЮи узрочно-последично учеЬе о сатисфакциЉи, углавном се чврсто држи библиЉске идеЉе задовоЪеЬа ’ристовим √олготским искупЪеЬем, пошто став супротан овоме „ниЉе сагласан ни са учеЬем, нити са богослужбеном праксом ÷ркве“.[10]††

†††† јва £устин Ље провео неко време у –усиЉи и ѕетрограду у освит ќктобарске револуциЉе. “амо Ље имао прилике да се донекле упозна са великом таЉном велике –усиЉе. –усиЉа, коЉа Ље према речима песника, одувек била за нас „необЉатна и непоЬатна“, остала Ље таква чак и за Љедног великана попут ѕреподобног £устина Ц необухватна и непоЉмЪива Ц у делима и у личности свог сЉаЉног представника, великог Љерарха јнтониЉа ’раповицког. —тога он, одушевЪен личношЮу богослова и митрополита јнтониЉа и, налазеЮи се “у положаЉу мрава коЉи треба да говори о узлетима орла“ моли читаоца:

„ќпростите мраву што се дрзнуо да говори о орлу ѕравославЪа. ќ, Ља сам жеравично свестан да неЮу ни умети ни моЮи ни приближно обЉаснити таЉну чудесне личности блаженог ћитрополита јнтониЉа; али Љедно умем и могу: да са молитвеним дивЪеЬем и побожним поштоваЬем метанишем пред чудесима Ьеговог бескраЉног христоЪубЪа и благодатног човекоЪубЪа“.

„” чему Ље таЉна блаженог ћитроплита јнтониЉа? “, пита се јва £устин.

„ ” бескраЉном христоЪубЪу. –азгрните ма коЉу мисао Ьегову, или осеЮаЬе, или жеЪу, или дело: у свима Юете наЮи као стваралачку силу Ьегово безмерно христоЪубЪе. ќн Ље и живео и делао √осподом ’ристом, зато се све што Ље Ьегово може свести на Ѕогочовеково. Мегова биографиЉа Ц то Ље ≈ванРеЬе поновЪено у маломе.” ствари, постоЉи у овом свету само Љедна биографиЉа коЉа има вечну вредност: то Ље биографиЉа Ѕогочовека ’риста; а Ъудске биографиЉе вреде утолико колико су од Ье и у ЬоЉ. Ѕлажени ћитрополит Ље сав од Ье и сав у ЬоЉ. ’ристоносац, он, попут великог јпостола, ништа ниЉе хтео знати меРу нама осим √ооспода ’ирста, и Мега распета (ср. 1  ор. 2,2). —тога се таЉна необичне личности Ьегове разраста у таЉну личности Ѕогочовекове, и грана у све Ьене бескраЉности.

†††† ќкренуто према свету, ћитрополитово бескраЉно христоЪубЪе проЉавило се као благодатно човекоЪубЪе. Мегово дирЪиво човекоЪубЪе ниЉе друго до Ьегово молитвено христоЪубЪе, проширено на Ъуде. ќн Ље бескраЉно човекоЪубив, Љер Ље био бескраЉно христоЪубив. «а своЉе неуморно човекоЪубЪе он Ље црпео силе из свог христоЪубЪа. £едини „овекоЪубац учио га Ље правом човекоЪубЪу и давао му благодатне силе да истраЉе и Ьему по цену многих страдаЬа. ќн Ље волео човека и у греху Ьеговом; никад ниЉе изЉедначавао грех са грешником; осуРивао Ље грех, миловао грешника. ” своЉоЉ Ъубави према човеку ниЉе никад малаксао, никад сустао, Љер Ље човека волео ’ристом и у ’ристу. ЌемогуЮе Ље еванРелски искрено и истраЉно волети Ъуде, ако нам Ѕог не да благодатне силе и благодатне Ъубави. Кубав човекова према Ъудима брзо увене ако се не храни Ѕогом. »стинско човекоЪубЪе могуЮе Ље само помоЮу истинског богоЪубЪа. Ќовозаветна Ље истина: какво богоЪубЪе Ц такво човекоЪубЪе. “оме нас учи сам божански —паситеЪ ставЪаЉуЮи Ъубав према Ѕогу на прво место а Ъубав према човеку на друго, и чинеЮи другу зависном од прве. Ўта више, √оспод Ље све божанске заповести свео на две: на заповест о Ъубави према Ѕогу и на заповест о Ъубави према човеку. «ато Ље и обЉавио: ќ овим двема заповестима виси сав закон и пророци. Ўто важи за ѕророке, и јпостоле, и ћученике, важи и за нашег великог христоЪубца и човекоЪубца: блаженог ћитрополита јнтониЉа, Љер он сав, целокупном личношЮу своЉом виси о овим двема заповестима.

†††† ≈ванРелско христоЪубЪе се неопходношЮу природе своЉе неминовно проЉавЪуЉе као благодатно човекоЪубЪе. јли чиме се христоЪубЪе и човекоЪубЪе одржаваЉу и подржаваЉу и срцу човечиЉем? Ц ћолитвом, постом, милосрРем, кротошЮу, смиреношЮу, целомудриЉем, трпЪеЬем. £ер се све еванРелске добродетеЪи хране Љедна другом, живе Љедна у другоЉ, ЉачаЉу Љедна помоЮу друге. —ведоци су тога: свети јпостоли, свети ќци, свети ѕодвижници. ѕопут Ьих, сведок нам Ље тога и велики подвижник наших дана, блажени митрополит јнтониЉе, Љер Ље он био неуморан и истраЉан у своме еванРелском христоЪубЪу и благодатном човекоЪубЪу зато што Ље био неуморан и истраЉан у молитви, у посту, у трпЪеЬу, у милосрРу, у кротости, у смирености, у целомудриЉу. Кубав према √осподу показуЉе се држаЬем заповести Ьегових (£н. 14, 21; 15, 10). “о Ље Љедини знак по коме се ’ристопоклоник одликуЉе од осталих Ъуди. ѕодвизаваЉуЮи се неуморно еванРелским подвизима, христочежЬиви ћитрополит Ље изваЉао из себе личност чудесну и огромну, коЉа потсеЮа на свете ќце.

†††† —амо моитвени живот у Ѕогу даЉе правилно мишЪеЬе о Ѕогу. ќву велику истину ѕравославЪа блажени ¬ладика Ље знао у молитвеноЉ заЉедници са свима светима. » са Ьима доживео као своЉ, васеЪенски опит, осеЮаЬе и сазнаЬе ÷ркве; претежниЉу од свега Ъубав ’ристову (ср. ≈ф. 3, 18 Ц 19). ƒа, само у молитвеноЉ заЉедници „са свима светима“ може се постати светим и великим. —амо велики монах може бити велики Љерарх. £ер велики монах наЉпре благодаЮу ЅожиЉом савлада страсти у себи, и тако богомудро влада над душом своЉом. “о му даЉе и силе, и моЮи, и умеЬа, и Ъубав, и права да еванРелски влада над душама Ъудским. „—уштина хришЮанства, вели наш велики £ерарх, и велики монах, састоЉи се у одречеЬу од житеЉских наслада. “о се одречеЬе проЉавЪуЉе у стремЪеЬу к чистоти, у готовости да се страда за истину, у стицаЬу осеЮаЬа непрекидне Ъубави према Ѕогу и Ъудима, и у опраштаЬу неприЉатеЪима увреда“. „ќтстоЉати истину немогуЮе Ље без невоЪе и мука“.


______________________

[1] ЌаЉновиЉи подаци, са кратком биографиЉом, важниЉим фотоградиЉама и насловима обЉавЪених радова митрополита јнтониЉа може се наЮи на саЉту: –≈Ћ»√»ќ«Ќјя ƒ≈я“≈Ћ№Ќќ—“№ –”—— ќ√ќ «ј–”Ѕ≈∆№я: Ѕ»ќЅ»ЅЋ»ќ√–ј‘»„≈— »… —ѕ–ј¬ќ„Ќ» , на интернет адреси: http://ruszarubezhje.ru.

[2] ≈. —пекторский Ц ¬. ƒавац, ћатериалы дл€ библиографии русских научных трудов за рубежом. Ѕелград, “. I. 1931., друго издаЬе 1972 г.; ћитрополит јнтоний (’раповицкий) јрхипастырь –усского –ассе€ни€,  аталог выставки, Holy Trinity Seminary Press.  аталог изложбе коЉа Ље отворена поводом истоимене научно-богословске конференциЉе, одржане у —вето-“роЉичкоЉ ƒуховноЉ семинариЉи у Порданвилу од 6Ц11. новембра 2006.г., на коЉоЉ су први пут саопштени неки подаци на основу докумената коЉи се чуваЉу у ƒржавном архиву –уске ‘едерациЉе у ћоскви. ”п. Ћ. ». ѕетрушева, ƒокументы √осударственного архива –осийской ‘едерации о –усской православной ÷еркви «аграницей и митрополите  иевском и √алицком јнтонии (’раповицком), »сто, 43Ц45; ј. ј.  острюков, јрхипастырь русского рассе€ни€, »сто, 39Ц42; ј. Ќивьер, ѕравославные св€щеннослужители, богословы и церковные де€тели русской эмиграции в «ападной и ÷ентрльной ≈вропе 1920Ц1995, Ѕиблографически справочник, ћоскваЦѕариж 2007, 75Ц78. ЌаЉбоЪи портрет митрополита јнтониЉа недавно Ље дао ЌиколаЉ  онстантинович √аврЉушин, проф. ћ ƒ јкадемиЉе. ”п. Ќ.  . √аврюшин, –усское богословие. ќчерки и портреты; („асть II. ѕортреты: »деал любви и трагеди€ власти: митрополит јнтоний (’раповицкий), Ќижний Ќовгород 2005, 83Ц117.

[3] ¬. АуриЮ ћишина, ¬арнава патриЉарх српски, Ѕеоград 2008, 41Ц42.

[4] ќпширниЉе о томе видети наш интервЉу: http://www.pravoslavie.ru/orthodoxchurches/41532.htm

http://www.akademijaspc.edu.rs/sr/vesti/predrag-miodrag-dobitnik-prestizne-nagrade-_-zlatne-znacke-kulturno-prosvetne-zajednice-srbije

[5] http://www.pravoslavie.ru/srpska/48833.htm

[6] Ќедавно су се на српском Љезику поЉавила два рада митрополита јнтониЉа, што сведочи о виталности и актуалности Ьегове богословске мисли. ¬идети, ћитрополит јнтониЉе (’раповицки), ѕастирско богословЪе, „ алениЮ“,  рагуЉевац 2008. ѕревео са руског »ван ЌедиЮ; ћитрополит јнтониЉе (’раповицки), »сповест, “ребиЬе-—араЉево 2015. ѕревод и коментари —лободан ѕродиЮ. http://www.spc.rs/sr/mitropolita_antonije_hrapovicki_ispovest

[7] —рпско издаЬе видети на интернет саЉту: https://svetosavlje.org/ucenje-crkve-o-svetom-duhu/

[8] ѕредаваЬе, одржано на комеморативноЉ јкадемиЉи, посвеЮеноЉ успомени Ѕлаженопочившег ћитрополита јнтониЉа; часопис ЅогословЪе, св. 1, Ѕеоград 1939. “акоРе Ље написао чланке „—лаван пред Ѕогом“ и „ќн Ц меРу Ьима“, коЉи су обЉавЪени у ’ришЮанскоЉ ћсли, бр. 8, 1935. и броЉеве 7 Ц 8, 1936; ћитрополит јнтониЉе ’раповицки, »забрана дела и чланци (Ѕиблиотека - ЅогословЪе светоотачког подвига и искуства), »нтернет издаЬе: 6. новембра 2009. »здаЉе: © Svetosavlje.org.

[9] јнтоний (’раповицкий), ƒогмат искуплени€, Ѕогословский вестник, Љул-окт., окт-дец/1917; Ќраственна€ иде€ догмата ѕресв “роицы, ст. 11, —борникъ избранныхъ сочинений блаж. јнтони€, ћитр.  иевскаго и √алицкаго, Ѕелградъ, 1935; Ќ.  . √аврюшин, –усское богословие, 106Ц117.

[10] Ќ.  . √аврюшин, –усское богословие, 102Ц103.

27 / 03 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0