Srpska

Ќаше небо почиЬе овде

††††

»ван ЅуЬин спомиЬе у своЉоЉ кЬизи „—ело“ неку глувонему жену коЉа Ље била добила на поклон Љедну раскошну свилену мараму. ∆ена Ље била прилично ограничена и жао ЉоЉ Ље било да ту скупоцену мараму носи са лица, него Ље носила само с наличЉа, све очекуЉуЮи да Юе ЉоЉ се некад указати прилика да Ље покаже свету у свему сЉаЉу. јли, као и свака ствар, свилена марама ниЉе била вечита, и она се тако с наличЉа искрзала и поцепала, а да Ље она Љадница и ниЉе понела с лица. Ц “ако ради, пише ЅуЬин, и веЮина од нас. » ми смо сви добили на поклон диван дар Ц живот. ћеРутим, многи поступаЉу с тим даром као она неразборита жена Ц проживе читав живот с наличЉа, с Ьегове ружниЉе стране.

 ада Ље ≈вгениЉе ќЬегин у поодмаклим годинама погледао за собом Ц на своЉ празан, бесплодан живот, када Ље сагледао како Ље само с мало више памети све могло бити далеко лепше и далеко друкчиЉе, он Ље с уздахом казао:

Ц ј среЮа Ље била тако близу!

ƒа, истински живот Ље често тако близу нас, а ми му неразумно окренемо леРа. ∆иви се после ове у некоЉ нади: биЮе боЪе, искрснуЮе неко чудо; разведриЮе се дани; понеЮу и Ља своЉу лепу мараму с лица, а не с наличЉа. јли живот полако одмиче без промене на боЪе. ѕролазе дани празно, тупо, без истинског стваралаштва, без радости, без лепоте.

 раЉ пута коЉим Ље Љедном —паситеЪ пролазио зеленило се смоквино дрво и ќн му Ље пришао у намери да утоли глад, али на смокви ниЉе било плодова. » ќн, коЉи Ље толико благосиЪао, проклео Ље то дрво коЉе Ље само листало, а плода ниЉе имало (ћат. 21, 18- 19). “ако носи на себи печат неког проклетства и сваки живот коЉи само споЪа личи на живот. “ако Ље, у неку руку, уклет и човек коЉи тек само вегетира, коЉи ради колико баш мора, тек да би се одржао, а не створи ништа што би га превазишло и од Ьега остало.

»стина, на сваком се послу може послужити Ѕогу, али благо ономе ко се ода ономе што може до смрти да ради с воЪом и ЪубавЪу!

ћлади £ован »Ъич —ергиЉев (потоЬи отац £ован  ронштатски) Ље Љош у раноЉ младости осетио да га Ље Ѕог позвао да буде свештеник. » одао се томе позиву с много Ъубави и с много племените страсти: служио Ље свакодневне литургиЉе, проповедао, обилазио болеснике, молио се за Ьих, обилазио домове по перифериЉи свога града  ронштата, одучавао Ъуде од пиЮа, мирио, учио, саветовао, тешио, помагао. ’иЪаде душа Ље извео на прави пут, подигао, упутио, оплеменио и од душевних и телесних болести спасао.

ћалог ћикеланРела су родитеЪи били дали у граматичку школу, а он Ље осеЮао да га Ље Ѕог позвао да буде уметник и све Ље време проводио у цртаЬу и обилажеЬу радионица сликара и ваЉара. Ќа сликаЬу и ваЉаЬу су га „затицале ноЮи и налазиле зоре“, како пишу Ьегови биографи, и ниЉе осеЮао умор, Љер Ље радио оно за што Ље био роРен, оно што Ље волео, оно што му Ље постала Љедина животна страст и Ц уброЉао се у наЉвеЮе уметнике света.

ћлади ≈дисон Ље био прво продавац новина, па трговац, новинар и штампар, док ниЉе открио да му Ље Ѕог дао проналазачки дар. ј тада се тако страсно одао томе послу да Ље на понеком изуму радио и по двадесет часова дневно и оставио свету око хиЪаду и двеста проналазака коЉе ми и данас користимо.

ј тако стоЉи ствар и у свима другим областима. ќно Ље добар занатлиЉа коЉи страсно воли своЉ занат. ” онога Ље виноградара виноград као башта коЉи са страшЮу ради своЉ посао, у оне домаЮице све блиста у куЮи коЉа свом душом воли овоЉ дом, уредност, чистоЮуЕ

“и Ъуди коЉи наРу своЉе право место у животу и коЉи раде оно што страсно воле имаЉу стварно плодан живот, они су „помагачи ЅожЉи“, они сараРуЉу с Ѕогом да у свету буде боЪе, они истински живе.

ƒруги услов за истински живот Љесте човеково расположеЬе душе.

 ада се Љедан свештеник коЉи Ље често меЬао место службоваЬа обратио ¬ладици ЌиколаЉу за нови премештаЉ, ¬ладика му Ље рекао: „ѕреместио бих Ља тебе кад бих био сигуран да неЮеш на то ново место повести и себе са собом“.

ƒа ли Юемо бити мили Ъудима и да ли Юе нама бити добро меРу Ьима много зависи од нас самих.

£еванРеЪе нас учи како да живимо, па да не будемо терет другима, и како да други буду лаки нама.

ѕрво што нам препоручуЉете Љесте Ц неистицаЬе себе, недржаЬе много до себе, до своЉе „вредности“, своЉих „заслуга“.

 оЉе се биЮе на овоЉ земЪи могло упоредити са √осподом ’ристом? ј за Ьега Ље Ѕог преко пророка рекао: „√леЕ , ЪубЪени моЉ, коЉи Ље по воЪи душе моЉе!Е ЌеЮе се сваРати, ни викати, нити Юе ко чути по раскршЮима гласа Ьегова. “рске стучене неЮе преломити, и стеЬка коЉи тиЬа неЮе угасити. . (»с. 42, 1-4; ћат. 12, 18-20).  ад би кога излечио, √оспод ’ристос му Ље обично говорио: „√ледаЉ да никоме ништа не кажеш“ (ћарк. 1, 44).
ћи коЉи радимо за то да нас други хвале и коЉи стално истичемо своЉе заслуге, доживЪавамо тешка разочараЬа.

»ма у £еванРеЪу Љедно место преко кога, док га читамо, некако олако прелазимо, а коЉе садржи велику истину. Ќаиме, у светом £еванРеЪу по Ћуци пише да Ѕог „разорава поносите“ ни са чим другим, него „мислима срца Ьихових“ (1, 51). » стварно, самоЪубив и поносит човек стално, и даЬу и ноЮу, само мисли како му се не одаЉе довоЪно признаЬа, како га Ъуди маЬе цене него што он заслужуЉе, како га вреРаЉу, понижаваЉу, омаловажаваЉуЕ √ори пакао од тих црних мисли ниЉе му потребан.

—асвим друкчиЉе стоЉи ствар са оним коЉи ради због самога посла, коЉи не очекуЉе аплауз и коЉи не мисли високо о себи. Мега мисли о увреРеном поносу не прогаЬаЉу и он ведро проводи дане и има мирне и спокоЉне ноЮи.
’ришЮанско расположеЬе душе зависи Љош и од тога да ли волимо.

£едан свештеник Ље, приликом обиласка своЉе парохиЉе, морао преноЮити у некоЉ куЮи у коЉоЉ Ље било детенце од две-три године.  ада Ље требало да поРе на спаваЬе, дете су довели да поЪуби укуЮане и госта. Ц —вештеник Ље у том тренутку помислио: „Ѕоже драги, како би лепо било кад бисмо сви ми, полазеЮи на спаваЬе, с ЪубавЪу помислили на оне меРу коЉе нас Ље Ѕог поставио!  ако би после Љедног таквог поЪупца у мислима била благословена и мирна наша ноЮ.

” ЉедноЉ сиромашноЉ породици учили су дете, кад год би добило што за Љело, да прво одломи комадиЮ и даде веЮи тетки или сестри иди гостуЕ ƒа се из малена научи да дели с другима и не мисли само на себе!

»ма прича о оном оцу коЉи Ље Љедног Љутра добио на поклон Љабуку. ∆ао му Ље било да Ље поЉеде он, него Ље дао кЮерци. МоЉ Ље било жао да Ље поЉеде она, па Ље дала маЉци. ћаЉци Ље било жао да Ље поЉеде она, па Ље, не знаЉуЮи од кога Ље Љабука изЉутра пошла, предала мужу када се увече вратио с посла. Ѕлаго Ъудима меРу коЉима владаЉу такви односи!

£едан домаЮин из Ћевча Ље говорио: „ƒок смо били у заЉедници са оцем, браЮом и снаЉама, били смо скоро наЉимуЮниЉа куЮа у селу и имали смо свега. јли некако смо се тешко слагали. ” куЮи су меРу женама биле скоро свакодневне сваРе.  ад нас Ље отац изделио, постали смо сиромашни: Љели смо проЉу. јли нам Ље била слатка Љер смо били среЮни и задовоЪни: слагали смо се, радили с воЪом, волели смо сеЕ“
»мао Ље таЉ домаЮин право.

—амо када човек с воЪом ради своЉ посао, када га не гризе душевни бол и када истински воли, живот му ниЉе изгубЪен, него на Ьега „пада она тиха божанска светлост, те постаЉе светао, леп и вредан живЪеЬа“. £ер, „наше небо почиЬе овде“.

—ветосавЪе.орг

11 / 04 / 2017

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0