Srpska

∆итиЉе —ветог ћардариЉа Кешанско-Ћибертивилског и —веамериканског

–ано детиЬство, школоваЬе и примаЬе ангелскога лика

ЅудуЮи —ветитеЪ ћардариЉе, први епископ ѕравославне српске епархиЉе у јмерици, родио се 2. новембра 1889. године у кршевитом селу  орнет коЉе се налази у суровоЉ природи Кешанске нахиЉе у ÷рноЉ √ори. ћардариЉев отац се звао ѕетар (ѕеро), а маЉка £ела. ќна Ље била из познате куЮе ЅожовиЮа. ѕетар Ље у ÷рноЉ √ори био уважени начелник Кешанске области (нахиЉе) и племенски капетан, дични представник моралне снаге своЉе —рпске ѕравославне ÷ркве и породице ”скоковиЮ, Љедне од наЉугледниЉих породица у КешанскоЉ нахиЉи, коЉа се вековима одликовала чоЉством и Љунаштвом. ќвом свом, Ѕогом изабраном чеду родитеЪи су на крштеЬу дали име »ван.  рштен Ље у сеоскоЉ црквици посвеЮеноЉ —ветом АорРу, у чиЉоЉ Ље непосредноЉ близини некада био простран и утврРен манастир, по предаЬу из доба ЌемаЬиЮа. Ќа месту те древне светиЬе, чиЉе зидине делимично постоЉе и данас, »ванови преци ”скоковиЮи су свили своЉе домове.

ЅудуЮи да Ље био дете из знамените породице, »ван, за разлику од многих своЉих вршЬака, послан Ље на школоваЬе. ѕохаРао Ље основну школу у –иЉеци ÷рноЉевиЮа, а потом средЬу школу у престоници ÷рне √оре, граду подно ЋовЮена Ц ÷етиЬу. √одине 1904. током школоваЬа у ÷етиЬскоЉ гимназиЉи (имао Ље тада 14 година) заЉедно са другим Рацима и учитеЪима пошао Ље на излет како би видели врх ЋовЮена, српску народну светиЬу према коЉоЉ Ље »ван од наЉраниЉе младости, док Ље живео у ÷етиЬскоЉ долини, често сатима упуЮивао поглед. „инило му се да само орлови и соколови могу досеЮи Ьегове врхове. ѕриликом обиласка ЋовЮена посетили су и село Мегуши, колевку династиЉе ѕетровиЮ-Мегош.

»сториЉско памЮеЬе словенства као Љедне целине и –усиЉе као моЮне заштитнице —ловена, чиме Ље био задоЉен Љош у наЉраниЉем детиЬству, снажно Ље утицало на Ьегов живот. Мегов исконско словенски дух биЮе му путоказ и водич током целог живота, за коЉи Ље Љош у раноЉ младости одлучио да га свецело преда у руке Ѕога живога. »ван Ље рано осетио позив ка монашком животу. ¬еЮ у ЉеданаестоЉ години Ље тражио од црногорског митрополита ћитрофана да га закалуРери.  ако за то ниЉе добио благослов, упутио се у Ѕеоград, на даЪе школоваЬе. ƒо  отора га Ље испратила мати £ела. ”  отору се укрцао на брод за –иЉеку одакле Ље возом стигао до Ѕеограда.

¬еЮ у петом разреду гимназиЉе у Ѕеограду, своЉом младалачки искреном жудЬом да следуЉе за ’ристом, а коЉу Ље познао Љош у наЉраниЉем детиЬству, »ван одсликава „младиЮа у £еванРеЪу коЉи Ље поставио наЉрадикалниЉе питаЬе ’ристу Ц  ако да задобиЉем живот вечни?“ (¬ладика јтанасиЉе). Ќа своме рукоположеЬу за првог српског владику за јмерику и  анаду (15. априла 1926. у —аборноЉ цркви у Ѕеограду) сетио се своЉих младалачких дана када Ље шетао улицама Ѕеограда,  алемегданском тврРавом, а понаЉвише молитвено боравио у —аборноЉ цркви, са Љедном миЪшу и жеЪом: да се замонаши. —иромашно Раче обилазило Ље око —аборне цркве у Ѕеограду са жеЪом да целога живота служи своЉоЉ ÷ркви. —вако Љутро на путу ка школи, писаЮе касниЉе, као и свако вече по повратку из школе, одлазио Ље у —аборну цркву где би свецело своЉе биЮе погрузио у молитву. £ош у то време створио Ље навику да свако вече моли Ѕога да благослови службу Мему. Мему и —ловенству, „тако драгим моме срцу“. “адашЬи митрополит —рбиЉе ƒимитриЉе убрзо му Ље услишио молбу. Ќаписао му Ље препоруку да однесе владици жичком —ави. „¬ладика —ава га прими и после три месеца искушеЬа и Љош три чекаЬа, закалуРери га“[1]. Ќакон девет година школоваЬа, записаЮе касниЉе, без знаЬа родитеЪа пешице Ље из Ѕеограда отишао у —туденицу. Ѕило Ље то 1905. године на дан ¬аведеЬа ѕресвете Ѕогородице, уочи Ьеговог шеснаестог роРендана.

” српскоЉ лаври —туденици, задужбини —тефана ЌемаЬе, оца —ветог —аве, саграРеноЉ 1186. године, након релативно кратког периода искушеништва, због свог христоликог лика веЮ тада, бива пострижен.  ао некада —вети —ава, противно воЪи родитеЪа »ван се замонашио 19. марта 1906. године, безрезервно предаЉуЮи наЉдрагоцениЉе што има Ц васцели своЉ живот, у руке Кубави ’ристове. Ќа монашеЬу Ље добио име ћардариЉе.

” —туденици Ље боравио укупно годину и по дана, након чега се упутио у ћоскву.

∆ивот у –усиЉи††††

—вети синод —рпске ѕравославне ÷ркве доноси одлуку да младог 16-годишЬег ЉероРакона ÷рногорске митрополиЉе ћардариЉа пошаЪе на школоваЬе у –усиЉу. —ледеЮих дванаест година он Юе провести у драгоЉ му –усиЉи. ¬атрена православна вера, величанствена црквена богослужеЬа и побожни живот руског народа, како се показало касниЉе, оставиЮе наЉдубЪег трага у ћардариЉевоЉ души, тако жудноЉ да урони у Ћик Ѕогочовека ’риста. ѕрво Ље провео осам месеци у —рпском подворЉу у ћоскви. “у Ље имао обиЪе прилика за сусрете и познанства са веЮим броЉем руских државника и званичника, посебно онима коЉи су редовно долазили у —рпско подворЉе у ћоскви и као и он, нагиЬали идеЉи славЉанофила. ћлади ћардариЉе Ље брзо постао познат у високим круговима.

” септембру 1907. године Ље наставио школоваЬе у ЅогословскоЉ школи у ∆итомиру, у западном диЉелу ”краЉине. “ада Ље имао 17 година. Ќакон две школске године (у четвртоЉ години школоваЬа у –усиЉи), на своЉу молбу 1908. одлази у  ишиЬевску духовну семинариЉу у главном граду ћолдавиЉе. “е 1908. године постао Ље и Љеромонах. „ин синРела Ље добио 1912. године. —еминариЉу Ље завршио 1912, године, такоРе са наЉбоЪим оценама.

”  ишиЬеву милосрдан рад чинио Ље итекако значаЉан део широког спектра Ьегових делатности. —инРел ћардариЉе био Ље Љедан од главних организатора милосрдне помоЮи деци сиромашних родитеЪа. Мегов дубок осеЮаЉ милосрРа превазилазио Ље националне границе. „√де год су патЬе и страдаЬа, он Ље хитао да пружи утеху. јли симпатиЉе народа отац ћардариЉе ниЉе освоЉио само захваЪуЉуЮи своЉим проповедима. ” свим Ьеговим беседама могао се чути позив на ЉеванРелску Ъубав, а он Ље први пружао пример такве Ъубави. ѕозивао Ље на саосеЮаЉност и помоЮ сиромашнима и први им излазио у сусрет.  од Ьега ниЉе било раздора измеРу речи и дела. “о Ље основни разлог због кога Ље име оца ћардариЉа постало популарно у народу. ќн Ље учествовао у свим добротворним подухватима. —воЉим напорима и енергиЉом основао Ље —авез за борбу против дечиЉе смртности у –усиЉи, коЉи Ље за неколико недеЪа у  ишиЬеву сакупио неколико хиЪада рубаЪа. Мега нису заносили раскошни приЉеми коЉе му Ље приреРивала аристократиЉа, почев од губернатора и генерала па све до обичних смртника. ќн Љесте одлазио на приЉеме, али Ље зато у другим приликама сатима седео у загушЪивоЉ атмосфери, меРу сиромасима и болесницима.“[2]

ѕостао Ље значаЉан члан и политичко-друштвеног живота града  ишиЬева. ќваЉ град, у коме Ље провео три године, напустио Ље очиЉу пуних суза. ∆алили су и становници  ишиЬева. ” ѕредговору збирке Ьегових проповеди „«авет руском народу“, руски издавач Ље поводом Ьеговог одласка из  ишиЬева написао: „ ишиЬев веома жали што Ље тако брзо остао без оваквог пастира, коЉи Ље уживао свеопшту Ъубав и поштоваЬе, што до-казуЉе свечан испраЮаЉ са златним крстом, упуЮена му обраЮаЬа и уручене иконе од захвалних житеЪа  ишиЬева свих зваЬа, вероисповести и националности. ” уручеЬу златног крста учествовали су, такоРе, припадници ЉевреЉске, Љерменске и других вероисповести, што Ље догаРаЉ без преседана у животу и историЉи –уске ÷ркве.“

Jеромонах ћардариЉе провешЮе следеЮих пет година у ЉедноЉ од наЉвеЮих руских светиЬа, јлександро-невском манастиру, где се налази и —анкт-петербуршка академиЉа. ѕриЉемни испит за ѕетербуршку духовну академиЉу био Ље изузетно захтеван, конкуренциЉа за приЉем оштра. ќсетио Ље велико олакшаЬе када Ље сазнао да Ље меРу малоброЉнима коЉи су положили.

“оком студиЉа у ѕетрограду често Ље позиван да свештенослужи у ÷арском —елу, у тамошЬоЉ саборноЉ цркви, у коЉу Ље на заЉедничку молитву долазила цела царска породица. ѕозиван Ље био да проповеда и у школама, болницама, воЉним камповима. ќстала су броЉна сведочанства о беседничком дару и лику архимандрита ћардариЉа.

ќ беседништву Љеромонаха ћардариЉа у –усиЉи налазимо и у предговору збирке проповеди „«авет руском народу“: „ѕроповедаЉуЮи пред наЉразноврсниЉом публиком, отац ћардариЉе Ље морао да се прилагоРава интелектуалном нивоу своЉих слушалаца. «бог тога се Ьегове проповеди деле на две групе. ” прву групу могу се сврстати проповеди упуЮене простом народу, изговорене простим Љезиком, са Љедноставним циЪем и наравоучениЉем, а у другу проповеди упуЮене образованим слушаоцима, изговорене кЬижевним Љезиком и првенствено догматског карактера. ¬еЮина Ьегових проповеди су срдачне, он се пре свега обраЮа човековом срцу а не уму. —тога су се у очима слушалаца често могле видети сузе. Ќа Ьему Ље био тежак задатак. Ќа Ьеговом месту многи би избегавали завидну висину црквене проповедаонице. “аЉна успеха проповеди оца ћардариЉа криЉе се у ЬиховоЉ дубокоЉ животности, савремености и искрености. Мегова реч се тицала свих болести и жалости, свих радости и успеха Ьего-вих слушалаца. ќтац ћардариЉе Ље неустрашиво улазио у борбу за ’риста, кога Ље Ъубио ватрено и безгранично. Ќеустрашиво се успиЬао на високу црквену проповедаоницу, не да би се боЉажЪиво улагивао своЉим верским противницима, веЮ да би снагом своЉе речи одлучно покоравао срца свих коЉи га слушаЉу, усмераваЉуЮи их ка стопама ’ристовим... Мегове проповеди народ Ље слушао са великом пажЬом. ѕосле неких проповеди у цркви би завладала таЉанствена тишина. “ако Ље реч овог младог пастира деловала на срца слушалаца. „есто су се после Ьегових проповеди меРу слушаоцима у цркви могле чути речи: ‘ќво Ље будуЮи српски «латоуст’!“[3]

 ада Ље избио ѕрви светски рат желео Ље да буде са своЉим народом у тим тешким тренуцима. ѕремда му Ље остала само Љош Љедна година студиЉа у –усиЉи, кренуо Ље пут Ќиша у коме се, с обзиром на то да Ље Ѕеоград био под опсадом, налазило седиште српске владе. —тигао Ље прве недеЪе августа 1914. године и одмах се Љавио српском митрополиту ƒимитриЉу. »зразио му Ље своЉу жеЪу да остане у —рбиЉи. ћеРутим, када му Ље речено колико би у —анкт-ѕетербургу много значило Ьегово присуство и наставак проповедничког рада о ослобоРеЬу —ловена, вратио се назад у –усиЉу где Ље одмах започео са сериЉом предаваЬа на тему уЉедиЬеЬа свих —ловена под окриЪем –усиЉе, а што Ље било у директноЉ опречности према тадашЬоЉ европскоЉ политици.

ѕо препоруци —ветог —инода –уске ѕравославне ÷ркве, а по одлуци руског генералштаба, у лето 1915. године поверена му Ље важна мисиЉа да обилази ратне заробЪенике на реци ¬олги, планини ”рал,  авказ, унутрашЬости —ибира, “уркестану, Ѕухари итд. Мегов задатак Ље био да их своЉим проповедима и присуством бодри и образуЉе у духу исконске патриотске Ъубави према –усиЉи као предводници словенске идеЉе уЉедиЬеЬа, и сходно томе пробуди у Ьима свест о припадности словенском свету чиЉи су они веома важан део. ѕосебно у борби панславизма против германизма. — Љедне стране, као директан резултат Ьегове мисиЉе меРу ратним заробЪеницима у –усиЉи словенског порекла, многи меРу словенофилима су такоРе постали свесни значаЉа овог великог броЉа Ъуди (чиЉи броЉ се попео до скоро милион) у победи словенофилске идеЉе и почели су да траже од државе да се више брине о Ьима. — друге стране, сами ти заробЪеници словенског порекла почели су да се надахЬуЉу идеЉама свесловенског уЉедиЬеЬа и полако стичу свест о много светлиЉоЉ будуЮности свих словенских земаЪа. ѕо повратку у ѕетроград, свештеносинРел ћардариЉе Ље у писменоЉ форми доставио Ље своЉ предлог у вези са словенским ратним заробЪеницима у –усиЉи: предложио Ље да се они у потпуности одвоЉе од ћаРара и Ќемаца; да им се доделе извесне привилегиЉе чиме би се поспешило (неговало) Ьихово приЉатеЪство према –усиЉи, како би по повратку у своЉе земЪе били амбасадори добре воЪе. ѕредлог Ље уручен и самом цару коЉи га Ље одобрио.

Ќа ѕетроградскоЉ духовноЉ академиЉи свештеносинРел ÷рногорске митрополиЉе дипломирао Ље 1916. године добивши зваЬе степена кандидата богословЪа. ќсим богословских наука, изучавао Ље и црквено право на ѕравном факултету у ѕетрограду, што Юе се показати посебно значаЉним и корисним у Ьеговом касниЉем раду у јмерици и  анади.

«ахваЪуЉуЮи ангажоваЬу Ьегових неистомишЪеника, у првом реду –аспуЮина коЉи Ље био близак царском двору, а коЉи ниЉе волио ћардариЉа и више пута покушавао да га оклевета, митрополит ѕитирим Ље свештеносинРела ћардариЉа преместио за учитеЪа у наЉзабачениЉу сеоску семинариЉу на  авказу (јлександровска богословска семинариЉа у јрдону, област “ерек). “у Ље остао следеЮих годину дана, до 1917, односно до Ьеговог избора за делегата донских  озака 1917. године и учешЮа у у —веруском црквеном сабору ѕетрограду (када Ље за патриЉарха –уске ÷ркве изабран —в. “ихон »споведник).

—инРел ћардариЉе Ље током свог боравка у –усиЉи написао неколико кЬига од коЉих су можда наЉзначаЉниЉе: „“ихи угао ’риста“, „«борник проповеди“ и „«авет руском народу“. —ав приход од кЬиге „“ихи угао ’риста“ подарио Ље рускоЉ сиротиЬи. “оком школоваЬа у –усиЉи он Ље имао прилике да се боЪе упозна са монашким животом у чувеним руским манастирима, од коЉих Ље ќптина пустиЬа сигурно оставила Љедан од наЉдубЪих трагова у ЬеговоЉ српско-рускоЉ словенскоЉ души. “акоРе, током школоваЬа у –усиЉи посетио Ље и  онстантинопоЪ, —вету гору, —олун, јтину. ” —ветоЉ земЪи, у ’раму √роба √осподЬег, „наЉсветиЉем месту у целом хришЮанском свету“, управо он Ље био изабран да началствуЉе на —ветоЉ литургиЉи истога дана када Ље јустроугарска обЉавила рат —рбиЉи. «аписаЮе касниЉе да сматра воЪом ЅожиЉом да Ље баш тога дана, када Ље нападнута Ьегова земЪа, од свих тада присутних православних свештеника управо он, —рбин из ÷рне √оре, био изабран да началствуЉе на √олготи.

∆ивот у јмерици

ћукотрпан мисионарски рад коЉи Ље започео Љош у православноЉ –усиЉи, архимандрит ћардариЉе наставио Ље у Љош удаЪениЉоЉ јмерици. Ќаиме, —вети синод –уске ѕравославне ÷ркве Ље зарад насушне потребе за организоваЬем аутентичног мисионарског рада меРу —рбима у далекоЉ —еверноЉ јмерици, 3. Љула 1917. године одлучио да пошаЪе у јмерику веЮ осведоченог слугу ЅожиЉег српскога рода, младог синРела ћардариЉа ”скоковиЮа. —вети архиЉереЉски синод –ѕ÷ Ље донео одлуку да у оквирима –уске црквене мисиЉе у јмерици и  анади, синРел ћардариЉе руководи српском мисиЉом, да своЉ живот у ’ристу настави у јмерици.

ћардариЉе Юе преко —ибира и ¬ладивостока, краЉем 1917. године стиЮи у —еверну јмерику, у коЉоЉ Юе провести наЉважниЉи период свог апостолско-пастирског живота и рада.  ао мученик савести до последЬег дана свог кратког земног живота, читавог себе Ље уградио у чврсте темеЪе онога здаЬа коЉи Юе православним —рбима у јмерици и  анади Ц тачниЉе, свим православним у јмерици и  анади Ц бити стални извор предокушаЉа вечности и вечног знаЬа и живота.

” ‘иладелфиЉи Юе 1917. бити произведен у чин архимандрита, наЉвише монашко-свештено зваЬе. –уски алеутско-северноамерички епископ јлександар препоручио га Ље северноамеричкоЉ духовноЉ управи као наЉбоЪег пастира да надгледа своЉе стадо у далекоЉ јмерици и  анади. Ќа —веруском сабору 1919. у  ливленду, коЉи Ље одржан под сенком тмурних политичких догаРаЉа у –усиЉи, присуствовала су и петорица српских свештенослужитеЪа. ћеРу Ьима наЉзначаЉниЉи био Ље архимандрит ћардариЉе, коЉи Ље изабран за епископа „за воРеЬе послова —рпске ÷ркве под руском црквеном ЉурисдикциЉом“. Ќо, имаЉуЮи чврсту црквену свест, он ниЉе желео да одступи од свештених канона и буде хиротонисан без пристанка своЉе матичне ÷ркве, —рпске. ѕоводом поменутог сопственог избора –уске ѕравославне ÷ркве за епископа, он Ље српском свештенству у ѕитсбургу написао:

„ ада ми Ље од стране –уске ÷ркве предложено да заузмем дужност начелника —рпске мисиЉе у јмерици, Ља сам –ускоЉ ÷ркви ставио услове, а главни Ље био да наша ÷рква у јмерици добиЉе самосталност. “о сам извоЉевао. ƒо сада смо за све нереде, хаос у нашоЉ ÷ркви, могли и имати увелико право сваЪивати одговорност на –усе, али сада слободна наша ÷рква Ље у нашим рукама... ЅудуЮем сабору свештенства и граРана предаЮу сва од –усиЉе добиЉена пуномоЮЉа, да не би —абор или ко други помислио да сам се борио за власт онда када ми Ље био циЪ да видим нашу ÷ркву самосталну и уреРену, па ма Ља у ЬоЉ добио и место црквеЬака.“[4]

ѕериод од 1920. до 1923. године архимандрит ћардариЉе Ље провео у отаЯбини. ѕатриЉарх ƒимитриЉе га Ље поставио за настоЉатеЪа манастира –аковице и на место управника прве ћонашке школе у —рбиЉи при истом манастиру. “оком трогодишЬег боравка и рада у манастиру –аковици архимандрит ћардариЉе Ље био делатан на многим поЪима црквено-друштвеног рада. Ѕио Ље позиван да држи предаваЬа у дворани јкадемиЉе наука, на ”ниверзитету, у гимназиЉама, у ’ришЮанскоЉ заЉедници, на Ѕогословском факултету итд.

јрхимандрит ћардариЉе Ље неколико пута молио —вети архиЉереЉски —инод у Ѕеограду да одреди владику за јмеричко-канадску епархиЉу и за то Ље наводио више разлога, а као главни истицао Ље удаЪеност од Ѕеограда. Ќа основу овог тражеЬа, —вети синод Ље 18. октобра 1923. године за администратора одредио владику др ЌиколаЉа (¬елимировиЮа), на дужност коЉу Ље до тада обавЪао архимандрит ћардариЉе ”скоковиЮ. ”брзо након те одлуке, —инод —рпске ѕравославне ÷ркве поставЪа 9. децембра 1923. Љеромонаха ћардариЉа за администратора —рпске америчко-канадске епархиЉе. ѕочетком 1923. године архимандрит ћардариЉе одлази у јмерику како би наставио мукотрпан рад на организациЉи —рпске православне епархиЉе у јмерици и  анади. ќн Ље по повратку у јмерику организовао конференциЉу свештеника, од 8. до 21. фебруара 1923. у √ери (држава »ндиЉана), на коЉоЉ Ље „успео да постигне оно што Ље до тада свима изгледало невероватним, наиме, да уЉедини и сложи све наше свештенике у заЉедничком раду на организоваЬу —ѕ÷ у јмерици, да га 28 свештеника, од 29 колико их има у јмерици, признаЉу за старешину наше ÷ркве, да оснуЉу епархиЉску конзисториЉу [чиЉи Ље председник био архимандрит ћардариЉе], покрену заЉеднички епархиЉски гласник ‘—рпска црква’ и да узму у претрес сва питаЬа коЉа се односе на унутрашЬу организациЉу ≈пархиЉе, односно црквено-школских општина“[5]. ¬еома значаЉно Ље поменути да Ље богоугодан живот и благословен рад архимандрита ћардариЉа наишао на добар одзив не само код српског живЪа веЮ „исто тако и код јмериканаца, код коЉих има одличне везе“[6] Ц

„√осподин ћардариЉе држи често предаваЬа по американским универзитетима, црквама и клубовима о нашоЉ нациЉи и држави, одлично ширеЮи тиме пропаганду у корист наше земЪе“.

»зградЬа манастира —ветога —аве у Ћибертивилу

ƒубоко свестан неопходности постоЉаЬа Љедног духовног центра, 1923. године архимандрит ћардариЉе Ље одредио да привремено седиште новоосноване —рпске православне америчко-канадске епархиЉе буде у „икагу. »сте године, почетком августа купио Ље око 10 хектара земЪе у Ћибертивилу. ћардариЉе Ље тражио такво имаЬе коЉе би одговарало потребама манастираЦсиротишта. „етрдесет миЪа северно од „икага Ље пронашао предивно имаЬе са виЉугавом реком ƒис ѕлеин, коЉе га Ље наЉвише подсеЮало на окружеЬе у коЉима се налазе манастири сиротишта у отаЯбини и –усиЉи. »маЬе Ље платио 15 хиЪада долара.

††

«емЪиште за манастир, сиротиште и дом старих, као и део одреРен за гробЪе освеЮено Ље 6. септембра исте 1923. године. ЋитургиЉу Ље служио на поЪу у непосредноЉ близини —рпске куЮе „—вети —ава“, где Ље становао. ќдмах после саздаваЬа манастира —в. —аве у Ћибертивилу отворено Ље манастирско гробЪе. ≈пископ ЌиколаЉ, у —поменици манастира —в. —аве, пише о манастирском гробЪу и каже да Ље у времену Ьеговог бавЪеЬа у јмерици било на манастирском гробЪу око 300 гробова —рба и —рпкиЬа, веЮином старих досеЪеника са лепим каменим споменицима над гробовима украшеним цвеЮем и заливеним сузама. ќн ово гробЪе с правом назива ћала —рбиЉа, Љер у том српском гробЪу почиваЉу и стари и млади, и маЉке и девоЉке, радници и свештеници из свих краЉева српских земаЪа, где су роРени и где су живели пре доласка у јмерику... „ѕри дневноЉ светлости утисак гробЪа Ље до те мере чаробан, да, рекао бих, удвостручава вредност и лепоту храма: у ноЮи, при месечини, та се чаробност осеЮа као тиха музика загробних светова...“[7]

 олико Ље ваистину владика ћардариЉе целога себе узидао као живи камен у темеЪе јмеричко-канадске епархиЉе коЉоЉ Ље поставио центар у манастиру —ветога —аве у Ћибертивилу, данас наЉубедЪивиЉе сведочи управо оваЉ манастир —ветог —аве и очигледна жртва коЉу Ље требало поднети за Ьегову градЬу. —ве околности су биле против саме помисли да Ље тако нешто могуЮе.

ѕрво, неслога меРу —рбима и бол коЉи Ље због тога носио: „“ешко ми Ље чути како се —рби браЮа гоне и мрзе. —рце ме боли и душом страдам, и готов сам да тугуЉем и данас кад се не сме плакати, кад видим да се браЮа гоне и мрзе“. ≈тос светости коЉим ÷рква живи бивао Ље Ьегово надахнуЮе за хитаЬе ка „заЉедници —ветих“. Ќо, истовремено, он лично био Ље „камен спотицаЬа“ за многе, меРу коЉима и своЉоЉ браЮи свештенослужитеЪима. ћардариЉев став према Ьеговим гонитеЪима и клеветницима наЉбоЪе сведочи о Ьеговом аутентично христоликом биЮу.  роз Ьегов однос према неприЉатеЪима подсеЮамо се заповести √осподЬих, пута ка испуЬеЬу ƒухом —ветим овде и сада. ƒр Ѕожидар ѕуриЮ говори о —ветом владици ћардариЉу као „човеку коЉи се одрицао свега па и самог себе. Ѕио Ље калуРер без лицемерЉа, зависти, мржЬе и суЉете. –азумеваЬе и праштаЬе за Ьега нису били проблем. ‘изички веома леп, а жив у покрету. Мегов глас Ље благ, мек и приЉатан. –ечник врло леп и богат“[8]. Ќа безобзирне мрзитеЪске клевете поЉединаца о злоупотреби тужно се смешио и у себи шапутао молитву: „ќпрости им, Ѕоже, Љер не знаЉу шта раде“[9].

»гуман Ќикодим —тоЉаковиЮ, секретар и настоЉатеЪ манастира —ветога —аве у своме опроштаЉу поред одра владике ћардариЉа измеРу осталог Ље рекао: ,,ћи свештеници сметали смо му и стаЉали на пут Ьеговом раду. ћи смо га често и тешко Ъутили и у срце вреРали. јли за све то он се ниЉе светио. ћолио се Ѕогу да нам опрости и да нас освети, Љер не знамо шта чинимо.  ада су га свештеници наЉдубЪе вреРали, он се ниЉе опирао, него би се затворио у своЉу ЮелиЉу и тешко плакао. ¬иди се и по томе да нам се ниЉе светио, кад Ље на самом посмртном часу неколико вас свештеника унапредио произвоРеЬем у чин протопрезвитера, а друге одликовао црвеним поЉасом...“[10]

ƒруга сметЬа Ље био недостатак новца. „есто га ниЉе било ни за основне потребе, тако да Ље архимандрит ћардариЉе бивао неретко осуРен да буквално гладуЉе.

“реЮа Ље била Ьегова тешка болест сушице, о чему Ље генерални конзул  раЪевине £угославиЉе ¬укмировиЮ записао: „≈пископ ћардариЉе се морао неумитноЉ смрти отимати дан по дан, да би се посветио раду меРу нашим народом...“[11]

„етврта Ље била светска криза, коЉа Ље реално само могла да спречи почетак градЬе овог величанственог манастира. јрхимандрит ћардариЉе Ље неретко отплаЮивао заЉам за купЪено земЪиште од своЉих више него оскудних прихода, тако да Ље меРу народом почело да се говори: „ћардариЉе манастир гради, умире од глади!“

¬оЮке Ље он засадио, а руже и плоче по дворишту Ьегове су руке намештале: „” данима кад се налазио у Ћибертивилу устаЉао би са првим знаком зоре и долазио на градилиште, и заЉедно с радницима, уз велики физички напор, пословао на скелама око растуЮег здаЬа храма, коЉи Ље сваког дана показивао дивотне складне линиЉе, и та слика му Ље досипала нову снагу да се истраЉе, да се никако не клоне док се не сагледа конац дела и српски народ у Ьему.  ад ниЉе радио на зидаЬу, он Ље по манастирском имаЬу засаРивао разно дрвеЮе, уравЬавао постоЉеЮе стазе и правио нове, или прокопавао Љарке за одвоРеЬе воде“[12].

ћанастирЦсиротиште —ветога —аве освеЮен Ље 6. септембра 1931. године.

¬ладика ћардариЉе Ље оваЉ манастир градио са великим напорима. Ќеретко Ље виРан како на бицкилу преноси по неколико цигли. ƒрагутиновиЮ наводи и следеЮе: „ƒр Ѕожидар ѕуриЮ, тадашЬи √енерални конзул ƒржаве —’— у „икагу, причао Ље г. —ветиславу ЅилбиЉи, да Ље Љедном приликом, долазеЮи у манастир, видео владику ћардариЉа како на рамену преноси тешке камене плоче за стазу од капиЉе до манастирског храма, и на приговор др ѕуриЮа да тако тешке послове не би требало да ради, ћардариЉе му Ље одговорио да то чини да би се уштедело у плаЮаЬу радника“. √радЬу овога манастира обилно Ље помагао и ћихаило ѕупин коЉи Ље, као што Ље познато, пружио драгоцену помоЮ своме владици у сваком погледу.

¬ладика ћардариЉе Ље оставио следеЮи аманет своме роду:

„ќваЉ свети манастир, као зборно место —рба у јмерици и општи дом молитве као вечну куЮу ЅожиЉу, оставЪам у аманет своме драгом српском народу да га после моЉе смрти чува и унапреРуЉе, да га као дивни споменик националне и верске свести остави у наслеРе нараштаЉима у овоме Ќовоме свету, да се за вечна времена зна и проповеда да Ље преко океана, далеко од своЉе старе ƒомовине, било у овоЉ земЪи —рба. «а оне —рбе и —рпкиЬе, коЉи су ме за 18 година мога рада у јмерици помагали и тиме ми олакшали тешко бреме управЪаЬа —рпском ÷рквом, молим се Ѕогу да их милошЮу своЉом награди, а од мене, Ьиховог владике, оставЪам Ьима и Ьиховим домовима моЉ владичански благослов“.

” своме тестаменту, коЉи Ље саставио 29. Љула 1935. године, владика ћардариЉе Ље своме наследнику оставио у аманет да ћанастир воли и чува као што га Ље он волео и чувао, и да сваки следеЮи епископ столуЉе у манастиру —ветог —аве у Ћибертивилу:

„Ќовом српском епископу, коЉи после моЉе смрти буде назначен из £угославиЉе, препоручуЉем и оставЪам у аманет, да му резиденциЉа буде оваЉ —ветосавски православни српски манастир у Ћибертивилу, и да га воли као што сам га Ља волео и унапреРуЉе као што сам га Ља унапреРивао и своЉом руком свако дрво посадио“.

»збор за епископа

јктом од 9. маЉа 1924. године, конзисториЉа —рпске епархиЉе у јмерици и  анади умоЪава —вети архиЉереЉски синод, односно председника —ветог архиЉереЉскога синода патриЉарха ƒимитриЉа, да се за јмерику одреди владика као и да то буде архимандрит ћардариЉе. —вети архиЉереЉски —абор Ље архимандрита ћардариЉа изабрао за владику 7. децембра 1925. године.

ќ историЉи осниваЬа ѕравославне српске епархиЉе у јмерици под ЉурисдикциЉом —рпске ÷ркве проф. др ¬еЪко АуриЮ ћишина казуЉе следеЮе:

„[” првоЉ децениЉи XX века] на америчком тлу било Ље нешто више од двадесет црквеношколских општина са десет свештеника. ” почетку су —рби на богослужеЬа одлазили у броЉне руске храмове, Љер су –уси на почетку XX века у —еверноЉ јмерици имали своЉу црквену организациЉу са архиЉереЉима. –уси су 1905. формирали —рпску епархиЉу у оквиру свог егзархата. £ош тада су код —рба поникле инициЉативе да успоставе контакт са покраЉинским српским ÷рквама у —рбиЉи, ÷рноЉ √ори, са  арловачком и босанскохерцеговачким митрополиЉама, како би се верски организовали под Ьиховим окриЪем. £едан од зачетника те идеЉе био Ље угледни научник ћихаило ѕупин... Ќа ÷рквено-народном сабору 1913. донета Ље одлука о иступаЬу из организациЉе руске ÷ркве и ставЪаЬу под управу српске ћитрополиЉе у  раЪевини —рбиЉи. ћеРутим, ѕрви светски рат Ље спречио те инициЉативе. ќствареЬе Ље уследило после обнове ѕатриЉаршиЉе 1920. године. ≈пархиЉа америчко-канадска, са седиштем у „икагу, основана Ље 1921, а чиниле су Ље парохиЉе и црквено-школске општине у —јƒ и  анади, подеЪене у три окружна протопрезвитериЉата. ќрганизациЉу Ље спровео епископ жички ЌиколаЉ ¬елимировиЮ у своЉству администратора. ¬елику помоЮ, па и финансиЉску, епископу ЌиколаЉу пружио Ље ѕупин.

 ако то налажу црквени канони, епископ ЌиколаЉ Ље о своЉим активностима упознао надлежне епископе –уске ÷ркве у јмерици. ќн Ље био администратор до 1923, када га Ље наследио патриЉарх ƒимитриЉе, коЉи Ље за свог заменика поставио архимандрита ћардариЉа ”скоковиЮа... ѕрви епископ јмеричко-канадске епархиЉе био Ље ћардариЉе ”скоковиЮ (1926Ц1935).“[13]

јрхимандрит ћардариЉе Ље веЮ тада био нарушеног здравЪа и намеравао Ље да, по савету лекара, на пут бродом преко океана крене за Ѕеоград тек половином маЉа 1926. године, односно тек посла опоравка у јризони „где Ље требало да на сунцу и у тишини окрепи своЉе здравЪе за велики и напорни пут у Ѕеоград и назад“. ќпоравак у јризони Ље траЉао много краЮе него што Ље потребовало Ьегово здраствено стаЬе Ц због позива коЉи су стизали из Ѕеограда ипак Ље морао да крене раниЉе.

Мегово наречеЬе обавЪено Ље уочи празника ÷вети, а потом сутрадан, на сам празник ÷вети, 25. априла 1926. године, свечано Ље обавЪена и хиротониЉа у —аборноЉ цркви у Ѕеограду. ѕравославна српска епархиЉа у јмерици и  анади добила Ље свог првог епископа. —ледеЮег дана Ље декретом патриЉарха ƒимитриЉа и указом краЪа поставЪен за епископа новоосноване ѕравославне српске епархиЉе у јмерици и  анади. “ада му Ље било тридесет и шест година.

††

ƒ. ƒрагутиновиЮ описуЉе чуРеЬе народа по доласку владике ћардариЉа у јмерику: „...у очекиваЬу ‘деспота’ суочили су се са ЉагЬетом ЅожиЉим, са ЉеванРелским пастиром и слугом ЅожиЉим, чуваром повереног му стада. ћлади послужитеЪ ЅожиЉи био Ље благ и пун човечне доброте, спреман на жртву и да се одрекне самога себе, препун Ъубави и жедан Ъудске доброте. “акав, он Ље пружио раширене руке за загрЪаЉ и отворено срце целом америчком —рпству.“[14]

ƒоласком у јмерику он ступа на своЉ пут мисионара, исповедника и мученика, коЉи Ље гаЉио неизмерну Ъубав према свом народу коЉом Ље био задоЉен Љош у детиЬству.  ада се нашао на челу новоосноване ≈пархиЉе, владика ћардариЉе, иако осетно слабога здравЪа, улагао Ље велике напоре да Ље организуЉе и уреди.  акви су и колики били Ьегови напори види се измеРу осталог из Ьегових броЉних посланица препуних цитата и тумачеЬа речи из —ветог ѕисма као и многоброЉних посета црквама по целоЉ јмерици и  анади: „ѕосеЮивао [сам] околне цркве по реду како су ме звали. Ќарод свуда са одушевЪеЬем дочекуЉе свога првог епископа“. Ќажалост, суочио се и са неслогом и неЉединством меРу Љедним делом српског свештенства коЉе Ље зарад своЉих ситних интереса подбуЬивало вернике ствараЉуЮи раздор и отпор према овом великом молитвенику и веЮ осведоченом угоднику ЅожиЉем. ѕрви српски владика у јмерици и  анади, као право дете свога небеског ќца уздизао Ље руке ка небу и „гласом своЉим викао ка √осподу... како Ље много неприЉатеЪа моЉих! ћноги устаЉу на мене... јли “и си, √осподе, штит коЉи ме заклаЬа, слава моЉа; “и подижеш главу моЉу... ”стани √осподе! ѕомози ми, Ѕоже моЉ!“ (ѕсалам 3)

ѕрви ÷рквено-народни сабор, историЉски догаРаЉ за целу српску диЉаспору, одржан Ље од 1. до 5. септембра 1927. године у манастиру —ветога —аве у Ћибертивилу. —абор Ље започео архиЉереЉском ЋитургиЉом, коЉу Ље служио владика ћардариЉе. ќн Ље, иако Љош увек не потпуно опоравЪен од тешке упале плуЮа од коЉе се лечио у јризони, допутовао на сабор. ќкупЪене Ље поздравио надахнутом беседом, у коЉоЉ Ље измеРу осталог казао:

„ЅраЮо! ќтвараЉуЮи овде почетак великог ÷рквено-народног сабора, на коме треба да радимо за добро нашег народа, Ља као ваш ¬ладика желим да пре свега од срца благодарим вама старима, коЉи сте дугом истраЉном борбом допринели да се велика мисао организациЉе —рпске ÷ркве данас остваруЉе. ¬и сте они коЉи су ту свету мисао бранили, ви сте чували нашу веру и народност, и далеко од домаЮих огЬишта, под тешком борбом за хлеб насушни, сачували српско име у туРини. ¬и сте помагали наше мученичке свештенике, и вама заЉедно иде хвала за ово што данас дочекасмо....

“ражим од вас, верници моЉи, трку велику, тражим жртве коЉе Юе бити благословене и деци вашоЉ корисне. “ражим да чувамо оно што су наши преци у наЉтеже дане ропства кроз пет стотина година очували, зато што су браЮа наша, и ви сами, на крвав нож и Љурише чинила од “имока до £адрана. »сториЉа вас зове да то велико дело наших витезова не напуштате, зове вас да обезбедите себи братство, Ъубав, мир и слогу. «ато вас заклиЬем Ѕогом свемогуЮим, кога овде осеЮам, и сабором српских —ветитеЪа коЉи нас гледаЉу, да Љедан другом сви руку пружите и у Ъубави приступите послу ради кога смо се састали... √оспод ми Ље дао среЮу да доживим, ево, данас отвараЬе ÷рквено-народног сабора, плод моЉих и ваших вишегодишЬих мука, и Љемство да Юе живот —рпске ÷ркве у јмерици и  анади бити оно што треба... ќчистите своЉа срца и душе, прелите их ЪубавЪу хришЮанском коЉа све прашта и тако очишЮени ступите на оваЉ велики посао. ѕомолимо се сви ’ристу —паситеЪу да нас ќн умудри, да све решимо по Меговом закону и с Меговом помоЮи, Љер без Мегове помоЮи нема спасеЬа. Ќека вам Ље рад среЮан и благословен.“

Ќа овом ÷рквено-народном сабору усвоЉен Ље и први ”став ≈пархиЉе америчко-канадске. Ќацрт за оваЉ ”став Ље припремЪен захваЪуЉуЮи стараЬу владике ћардариЉа, коЉем Ље веома било стало да се уреди стаЬе у ≈пархиЉи.

¬ладичин неуморни пастирски подвиг упркос тешкоЉ болести

¬ладичина болест Ље била веома озбиЪна и у оно време ЉоЉ ниЉе било лека. ”пркос томе, Ьега ништа ниЉе могло спречити да обилази, храбри и утврРуЉе, у првом реду своЉим личним примером и животом, своЉ ЪубЪени народ. ѕоводом ¬ладичине болести, Ьегов лекар, др ћихаило ћатановиЮ, иначе владичин Рачки друг, обавештава: „≈пископ ћардариЉе Ље овде под моЉим надзором. ЋечеЬе потребуЉе дуже времена, савршен одмор и одсуство брига. јко буде престао у будуЮе са путоваЬима и буде имао одмор и добру храну, има наде за оздравЪеЬе...“[15] „ѕротив категоричке наредбе четворице лекара, ¬ладика ћардариЉе Ље данас изненада отпутовао у „икаго. ћорао Ље остати у јризони цело лето... «а Ьегов одлазак у „икаго скидам сваку одговорност.“[16] Ѕолест Ље била подстицана и споЪашЬим околностима: „» пре 1927. г. ¬ладика Ље често побоЪевао, али те године болест Ље узела претеЮи мах и постаЉала све тежа, оставЪаЉуЮи утисак да неЮе дуго живети. –ади лечеЬа и опоравка у неколико махова Ље одлазио на благи и цветни сунчани Љуг, у јризону, где му Ље, за краЮе време бивало боЪе, да се затим опака болест врати поЉачана. “о се дешавало особито онда кад Ље ради послова на неко време напуштао “усон у јризони и одлазио у друге краЉеве јмерике ради обавезних послова за ≈пархиЉу и манастир. “и послови, путоваЬа без одмора и особито неслога у народу, подстрекивана неоснованом злобном критиком неких свештеника и малоброЉних српских школаца, доприносили су да се ¬ладичина немилосна болест галопираЉуЮи распламсава, умаЬуЉе Ьегову истанчану физичку моЮ и наговештава краЉ живота.“[17]

 ако Ље градЬа манастира напредовала, Ьегово здравЪе Ље слабило. „¬ладичина болест Ље узимала све више маха. —лужио Ље често у неиздрживим приликама, под тешком митром и златним одорама у малим храмовима.  орачао Ље често зими у литиЉама са рипидама, по дугим улицама радничких насеобина, подклецуЉуЮи коленима, док су ледени ветрови са севера брисали америчким равницама“.

ќстало Ље Љош Љедно сликовито сведочанство ¬ладичиног прегалаштва: „ѕре кратког времена свештеник ƒавид ѕоповиЮ рече ми приликом разговора о владичиноЉ болести: ’ћного се плашим да Юе се икад подиЮи с болесничке постеЪе. —ву своЉу плату и све црно испод нокта даде за цркву и сиротиште у Ћибертивилу. ¬еруЉ ми, кажем ти као брату, да чешЮе не би окусио ни залогаЉа по цео дан, будуЮи у огромном послу, или чува куЮи центу за добро наших паЮеника у овоЉ земЪи.“[18]

ѕостоЉи записано сведочеЬе чика ѕаЉе (ЅоЪца) како Ље за ЅожиЮ 1932. године владика ћардариЉе, у одсуству свештеника, а и народа, због огромне хладноЮе, служио ЋитургиЉу у „икагу, у присуству црквеЬака и неколико верника[19].  ао мученик савести ниЉе могао да дозволи да не буде службе ЅожиЉе на празник –ождества ’ристовог и по великоЉ зими, Ѕог само зна како, успео Ље да доРе до цркве ¬аскрсеЬа у „икагу.

ЅроЉни обиласци огромне ≈пархиЉе, коЉа се простирала по целом Љедном континенту, нису могли а да Љош више не погоршаЉу Ьегово крхко и веома лоше здравствено стаЬе, о чему измеРу осталог сведочи и ћихаило ѕупин, коЉи у Љедном писму каже: „ћного ми Ље жао да Ље госп. ≈пископ оболео. јли мада ме Ље та вест ожалостила ниЉе ме изненадила.  ад ми Ље г. ≈пископ саопштио у новембру месецу своЉу намеру да пропутуЉе западне колониЉе Ља сам се запрепастио, Љер нисам веровао да човек онако физички слабуЬав као он може ту намеру извести“[20].  олико му Ље крст био тежак осликава Ьегова ƒеветнаеста посланица на ¬аскрс 1934. године, у коЉоЉ Ље на годину и по дана пред смрт написао:

„—едамнаест година мога служеЬа Ѕогу и народу у јмерици стрпЪиво сам носио своЉ крст, некад лакши некада тежи, али данас ми Ље таЉ крст тежи него икада и, некада пун идеала да вам послужим и нешто траЉно за вас учиним, данас, изнемогао, клецаЉуЮи и падаЉуЮи под теретом свог крста, ваш ¬ладика обраЮа се пастви своЉоЉ широм јмерике, и из свег гласа болно виче: Куди, браЮо, има ли меРу вама човека коЉи Юе ми помоЮи понети моЉ тешки крст? »ли су ваша срца толико окорела, да, уместо помоЮи, ви Љош тежа бремена товарите на моЉа изнемогла леРа?“[21]

††

—вештеник ∆ивоЉин –истановиЮ, коЉи му Ље био врло близак, записао Ље након владичине смрти и ово: „” ≈пархиЉи ниЉе било све у реду. —амовоЪа и непослушност узимали су маха. –одитеЪски и владичански савети нису помагали. ѕретила Ље опасност разараЬа и рушеЬа онога што Ље он са тешком муком био створио. ¬ладика ћардариЉе Ље до краЉЬих граница избегавао драстичне мере. ” Љедном случаЉу Ље одбио да изврши наредбу ѕатриЉарха о уклаЬаЬу Љедног свештеника, Љер Ље био дубоко увЉерен да свештеник зна пут ка покаЉаЬу. “аЉ пут владика ћардариЉе увек Ље оставЪао отвореним. јли, морало се у извесним случаЉевима, у интересу ÷ркве, и народног мира, приступити казнама. ” тим случаЉевима народ Ље листом стаЉао иза свога владике и осудио анархиЉу и самовоЪу кривих. јли, ово Ље потресало и погоршавало Ьегову тешку болест и убрзавало краЉ“.

» опет сведочеЬе  унарца: „÷ане ”скоковиЮ, брат ¬исокопреосвештеног ¬ладике ћардариЉа рече ми Љедном приликом у Ѕеограду: ‘» потиЪцима а не устима говори се да Ље јмерика пребогата земЪа. ƒо Равола такво Ьено богатство, кад брат ћардариЉе не може тамо заслужити кору леба него му Ља морам одавде шиЪати новац и издржавати га.’“[22]

¬ладика ћардариЉе Ље учеЬе и догму ÷ркве о —ветоЉ “роЉици, Ьен етос, проповедао наЉвише своЉим аутентично хришЮанским животом у знаку  рста, распеЮем за ближЬе. »стину да Ље Ѕог Кубав свакодневно Ље доказивао у жртвоваЬу себе за друге, проЉавЪиваЉуЮи на таЉ начин »стину о образу и задобиЉаЬу подобиЉа ЅожиЉег. ќвим трновитим путем ходио Ље владика ћардариЉе, исповедник ’риста у првоЉ половини XX столеЮа.

¬ладика ћардариЉе Ље више пута одлазио за —рбиЉу. “ако Ље и о ¬аскрсу 1928. био у Ѕеограду, одакле Ље своЉоЉ пастви у јмерици послао архиЉереЉску васкршЬу посланицу у коЉоЉ Ље написао следеЮе:

„ѕоред свега Ъубав ваша везала ме Ље за вас Ц паству моЉу, да жудим да се што пре меРу вас повратим! ‘Ќе веруЉте сваком слуху’ кажем вам апостолским речима, не веруЉте слуху да Юу Ља примити неку од наших епархиЉа у  раЪевини —’— Ц £угославиЉи и остати овде [у Ѕеограду]... «наЉте да никакве намере ни за Љедну епархиЉу у ≈вропи Ља немам, Љер сам ЅожиЉом воЪом везан за ≈пархиЉу у јмерици и  анади, а знаЉте и то, да ни на какав положаЉ у нашоЉ ÷ркви Ља и не помишЪам други, осим положаЉа коЉега сада заузимам. ¬рхунац моЉих земаЪских тежЬи Љесте да до гроба послужим ≈пархиЉи америчко-канадскоЉ, моме драгом српском народу у Ќовом свету, коЉега сам за 12 година мога мисионарства у јмерици свом своЉом душом и срцем заволео и с Ьиме се у добру и злу сродио и зближио духовно...“[23]

¬ладика ћардариЉе Ље дубоко саосеЮао и са своЉим народом у ќтаЯбини. ƒотицале су га се све несреЮе нашег народа са коЉим Ље он, Ѕогу се молеЮи, туговао и патио. ƒ. ƒрагутиновиЮ пише: „ ада Ље 1926. г. настала поплава у делу ƒржаве —’— и вода захватила читаве области, уништила стоку и многе Ъудске животе, настала Ље глад, владика ћардариЉе Ље писмом од 4/17. Љула те године молио √енералног конзула у МуЉорку да се одмах организуЉу одбори за прикупЪаЬе добровоЪних прилога, како од наших сународника тако и од јмериканаца, а он Юе настоЉати да тоЉ акциЉи осигура успех и код нашег народа и код јмериканаца“.[24]

”снуЮе у √осподу

—лужио Ље и радио све док га болест ниЉе савладала. Мегова духовна и интелектуална снага нису га никада издавале, чак и кад Ље био близу умираЬа. ¬ладичин дугогодишЬи приЉатеЪ и сарадник, свештеник ∆ивоЉин –истановиЮ оставио Ље писано сведочанство о последЬим данима владичиног кратког живота на земЪи и часу када Ље Ьегова душа напустила то слабо и измучено тело:

„ƒесетог децембра био сам у јликвипи, ѕенсилваниЉа, где сам, пословима ÷ркве остао неколико месеци. ќко поноЮи зазвонио Ље телефон. £авЪали су из болнице у јн јрбору, да Ље владика ћардариЉе на умору и да жели да ме види. —утрадан, 11. децембра, око пет часова после подне, отишао сам у болницу. Ѕолничарка ме Ље позвала у Ьегову собу. ѕриближаваЉуЮи се соби, чуо сам Ьегов глас. ѕред отвореним вратима сам застао. ¬ладика Ље лежао на леРима и нетремице Ље гледао горе, над собом.  ао да се са неким разговарао, он Ље гласно понавЪао молитву. Ћагано сам ушао у собу и стао. ¬ладика се и даЪе, без престанка гласно молио. “а молитва била Ље Ьегова, неписана и никада прочитана. ћолио се на српском, па би затим прешао на енглески и руски Љезик, па опет на српски. “ешко Ље по сеЮаЬу написати ту молитву текстуално. ќстале су ми у свежоЉ успомени ове речи:

‘ѕрими, ќче небески, мене слугу “вога ... опрости прегрешениЉа ... смилуЉ се на народ моЉ, децу духовну ... √осподе, прислони ухо “воЉе и чуЉ вапаЉ сирочади мога брата —тана (владичин брат погинуо у аутомобилскоЉ несреЮи 1934. године и оставио двоЉе деце) ... —милуЉ се на све нас недостоЉне ... —паси и помилуЉ род српски и православни, дом краЪа нашега и всЉа православниЉе христиЉани. ќпрости, Ѕоже, као што и Ља опраштам свима ... свима. јмин.’

ЌаЉзад сам решио да га ословим. ћислио сам да ме не види, па сам рекао: ‘¬ладико, видите ли ме: доРох да ¬ас обиРем.’ √ледаЉуЮи и даЪе у исту тачку, ¬ладика рече: ‘«нам да си ту, видим те ... стално те видим и када ниси са мном ... хвала.’ «атим опет понавЪа исту молитву. Ѕолничарка му у пролазу поправЪа Љастук. ¬ладика тек онда погледа око себе. £а му приРох и поЪубих руку. ќн се заплака. ”сне му задрхташе, хтеде да нешто каже, сузе потекоше као буЉица из очиЉу. —ео сам и чекао ... «атим се на лицу владичином поЉави израз тешкога умора и малаксалости. “ешко Ље дисао. –уком даЉе знак болничарки да изаРе, па мени показа на столицу краЉ кревета. —ео сам и чекао ... ‘’вала ти што си дошао ... ≈то, Ља се помирих са √осподом, ... спреман сам ... моли се за покоЉ моЉе душе.’ ƒаЪе ниЉе могао... ќдЉедном Ље заспао као човек коЉи Ље превалио тежак и заморан пут ... ЌаЉзад, увече, 12. децембра, он Ље затражио воде. Ѕолничарка Ље принела чашу. ¬ладика Ље погледао у мене и рекао тихо: ‘“и, оче ∆ико, ти ме напоЉ’. ”зео сам чашу од болничарке. ќна Ље полако подигла главу владичину са Љастука. £а сам му дао воде из мале кашичице Љедном, два пута ... владика Ље одЉедном погледао горе и снажно забацио главу ... ¬ладика ћардариЉе ниЉе више дисао ... ѕогледао сам на сат. Ѕило Ље тачно 9:45.“

††††

ѕлодове свога рада владика ћардариЉе ниЉе дуго уживао. Ѕлажено се преставио √осподу 12. децембра 1935. године, у 9:45 часова у вече, у 46. години живота. ”мро Ље у болници јн јрбору, у ћичигену. Ќа вест о Ьеговом упокоЉеЬу, парастос владици ћардариЉу служио Ље патриЉарх ¬арнава са архимандритом ¬икентиЉем и двоЉицом Ракона у патриЉарашкоЉ капели.

«а време причасна на заупокоЉеноЉ ЋитургиЉи свештеник ∆. –истановиЮ прочитао Ље “естамент, као и последЬу ¬ладичину жеЪу, да се на дан Ьегове сахране унапреде за протоЉереЉе Љеданаесторица свештеника и четворица да се одликуЉу црвеним поЉасом. ћеРу Ьима су се налазили и они коЉи су одмагали ¬ладици и чинили Ьегов мукотрпни живот Љош много тежим!

ѕосле ЋитургиЉе у —аборноЉ цркви у „икагу, ковчег Ље кренуо за манастир —ветог —аве у Ћибертивилу, где Ље тело било изложено до среде 18. децембра уЉутру, када су одслужене ЋитургиЉа и опело. Ќарод Ље долазио са свих страна. ƒошла су и троЉица владика: руски ЋеонтиЉе, грчки  алистос и румунски ѕоликарп, као и 18 српских свештеника, 8 руских и по 2 грчка, румунска и епископална, укупно 37 свештенослужитеЪа. ЋитургиЉи у манастирском храму началствовао Ље руски епископ ЋеонтиЉе уз учешЮе свих присутних архиЉереЉа и свештеника. ќд стране  раЪевине £угославиЉе био Ље присутан конзул ¬лада ¬укмировиЮ.

„ѕотом Ље ковчег спуштен у крипту у манастирскоЉ цркви, коЉу Ље владика ћардариЉе за живота припремио. ѕоследЬе опроштаЉно ‘¬ЉечнаЉа памЉат’ тужно и потресно Ље одЉекивало у храму у коме Ље недостаЉао иконостас, иако су за ¬ладичина живота биле израРене иконе од чувеног српског академског сликара из Ѕеограда ”роша ѕредиЮа.“[25] Ѕио Ље и остао сиромах.  раЪевина £угославиЉа Ље платила трошкове сахране првог америчко-канадског владике.

 ао истински родитеЪ свим православним, —рбима коЉи тога можда нису ни свесни, он их као своЉу породицу ЅожиЉу молитвено гледа и води, Ѕога за све нас моли, данас више него икад пре. Мегов подвижнички изглед и продоран поглед оставЪали су дубок утисак коЉи се памти, и готово сви коЉи су о Ьему оставили писана трага користе епитет „свети“, „светачки“ и слично, када га описуЉу.

Ќетлене мошти —ветог ћардариЉа Ќетлене мошти —ветог ћардариЉа
††††

Аоко —лиЉепчевиЮ Ље рекао: „∆ив дух, будна савест, несаломива енергиЉа, словенски свечовечански опредеЪен, био Ље ћардариЉе ”скоковиЮ необичан човек, коЉи се носио и са временом, и са Ъудима и са тешком немаштином. ” своме светачком животу он Ље био мученик, коЉи Ље, како Ље рекао £ован ЅратиЮ, ‘стварао прилике, а Ъуди, коЉима Ље то дано стоЉе увек далеко изнад просечних Ъуди, од коЉих су прилике, односно неприлике, увек Љаче. ≈то и разлога да Ѕогу захвалимо што нам Ље у она времена дао оваквога архиЉереЉа, а ниЉе први пут у историЉи наше ÷ркве и народа да нас Ље —вемогуЮи изненадио са Ъудима Љачим од свега што им Ље на путу стаЉало“.[26]

¬ладичин земЪак, патриота, учитеЪ и народни гуслар, ѕетар ѕеруновиЮ ѕерун, познат као √ромовник ѕерун из ѕЉешиваца код ЌикшиЮа, коЉи Ље своЉе ратове воЉевао и извоЉевао у Ѕалканским ратовима и у ѕрвом светском рату, о —ветоме владици казуЉе следеЮе:

„¬ладика ћардариЉе на први поглед одаЉе смирена и кротка калуРера више меланхоличног изгледа. јли се под том калуРерском скромношЮу и смиреношЮу, као варница у камену, криЉе ватрени револуционар пламеног сангвинистичког темперамента, способан за велику и истраЉну борбу ...  акве муке ниЉе претрпео таЉ мали и физички слабо развиЉени калуРер? „ас га видите као ватрена новинара, час као апостолског мисионара, час Ѕогом даног беседника и проповедника, а час као врло вешта организатора. ” свему томе ћардариЉе Ље имао успеха. ”век скроман, смотрен и обазрив, вешт и проницЪив, неуморно се борио и ишао напред.“[27] » даЪе вели ѕерун: „ћоже шта ко хоЮе говорити, али му се мора дивити како Ље са бедном платом живео и како Ље у врло слабом оделу и огртачу ишао по цичи зими на посвете цркава и агитационе зборове за подизаЬе цркве. јко се иЉедан наш владика у данашЬе доба, по своЉим патЬама и борби за ÷ркву може назвати мученик, ћардариЉе Ље великомученик. јко —рбима у јмерици буде стало до рада, реда и мира у —рпскоЉ ÷ркви у јмерици, Ља веруЉем да Юе у ћардариЉу наЮи не само мудра саветника и доброг ¬ладику, него и правог хришЮанина, ватрена и напредна —рбина и брата, чиЉа Ље душа пуна Ъубави и пожртвоваЬа за наш рад у јмерици.“[28]

„—ав Ље био у очима“, рекао Ље кратко али много митрополит јмфилохиЉе.

¬ладика ћардариЉе Ље приброЉан лику —ветих на редовном заседаЬу —в. архиЉереЉског —абора —ѕ÷ у маЉу 2015, коЉом приликом му Ље и одреРен датум прославЪаЬа, 12. децембар Ц дан на коЉи се упокоЉио у √осподу. ѕрославЪаЬе новопросиЉавшег светитеЪа ÷ркве ЅожиЉе, ћардариЉа, у оквиру ћитрополиЉе црногорско-приморске збило се 15. новембра 2015. године, када Ље одслужена —в. архиЉереЉска литургиЉа у селу  орнету, у родноЉ куЮи —в. ћардариЉа, на старом манастиришту. ѕрви празник —в. ћардариЉа у ЬеговоЉ задужбини и месту Ьеговог подвига, манастиру —в. —аве у Ћибертивилу, свечано Ље прославЪен —в. архиЉереЉском литургиЉом и уношеЬем —ветитеЪеве иконе у цркву 12. децембра 2015. године.


[1] ƒрагослав ƒрагутиновиЮ, „∆ивотопис ¬ладике ћардариЉа“, Ћибертивил, 1981, стр. 153.

[2] £еромонах ћардариЉе ”скоковиЮ, „«авет руском народу“, ≈пархиЉа новограчаничко-средЬезападноамеричка, манастир —ветог —аве, Ћибертивил, 2015, (наслов изворника; »еромонах ћардарий ”скокович, «авет русскому народу, издание Ѕратолюбивого общества, ќдесса, 1912)

[3] «авет руском народу, из предговора

[4] ƒ. ƒрагутиновиЮ, нав. дело, стр. 34.

[5] ƒ. ƒрагутиновиЮ, нав. дело, стр. 41.

[6] »сто

[7] ¬ладика ЌиколаЉ, —поменица „ћанастир —в. —аве насред јмерике“, стр. 5

[8] ƒр Ѕожидар ѕуриЮ, ,,ЅиографиЉа Ѕоже –анковиЮа“, 1963, 167. стр.

[9] ƒ. ƒрагутиновиЮ, стр. 64.

[10] „”ЉедиЬено —рпство“, „икаго, 25. децембар 1935. године

[11] „јмерикански —рбобран“, 19. децембар 1935.

[12] ƒ. ƒрагутиновиЮ, стр. 61.

[13] проф. др ¬еЪко АуриЮ ћишина „√ерман АориЮ: ѕатриЉарх у обезбоженом времену“, Ѕеоград, 2012.

[14] ƒ. ƒрагутиновиЮ, стр. 63.

[15] „јмерикански —рбобран“, 15. март 1927. године

[16] „јмерикански —рбобран“, 24. маЉ 1927. године

[17] ƒ. ƒрагутиновиЮ, стр. 59.

[18] „ осово или  уманово?!“, »лиЉа ћимовиЮ-  унарац, „јмерикански —рбобран“, маЉ 20, 1927.

[19] „јмерикански —рбобран“, 16. маЉ 1927.

[20] ћихаило ѕупин –адоЉу £анковиЮу, генералном конзулу  раЪевине —’— у „икагу, МуЉорк, 23. марта 1927. године, ≈пикоп —ава ЎумадиЉски, „»сториЉа —рпске ѕравославне ÷ркве у јмерици и  анади 1891Ц1941“,  алениЮЦ рагуЉевац, 1994, стр. 212.

[21] ƒ. ƒрагутиновиЮ, стр. 133-134.

[22] „ осово или  уманово?!“, »лиЉа ћимовиЮ- унарац, „јмерикански —рбобран“, маЉ 20, 1927.

[23] „јмерикански —рбобран“, 19. април 1930. године.

[24] ƒ. ƒрагутиновиЮ, стр, 57.

[25] 25 ƒ, ƒрагутиновиЮ, стр. 146Ц147.

[26] »сто, стр. 180.

[27] »сто, стр. 89.

[28] „јмерикански —рбобран“ за 7. април 1926. године

—вети ћардариЉе Кешанско-Ћибертивилски и —веамерикански. ∆итиЉе, служба и акатист. ÷етиЬе, 2016.

12 / 12 / 2017

     оментари:

    2019-07-28
    21:39
    Tatjana Uskokovic:
    O dobroinstvu svetog Mardarija Uskokovia , veliini njegovog lika i dela, i dan danas se pria meju naim ljudima u Americi. Nas sin koji 4 godine ivi u San Francisku puno je uo o njemu. U Americi postoji knjiga na engleskom , biografija svetog Mardarija. Mi smo poreklom iz Ljesanske nahije, pradeda Marko Uskokovic rodjen je u rodnom mestu svetog Mardarija, po njemu nas sin i nosi ime Marko. Nai ljudi u Americi veliku utehu nalaze upravo u pravoslavnim svetinjama, kako nas sin kae, tamo pronalazim mir.
    Sve pohvale urednitvu za iscrpne podatke o svetom Mardariju Uskokovicu.
    S potovanjem, porodica Uskokovic iz Beograda

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0