Srpska

≈пископ бачки »ринеЉ: ѕредуго лутамо кроз лавиринте идола, опсена и самообмана

††††

»нтервЉу за божиЮни броЉ „ѕечата”, дат г. ћилораду ¬учелиЮу

ѕотребан нам Ље свесрпски диЉалог, рекли сте недавно, уз напомену да у новиЉе време неброЉено пута понавЪани термин унутрашЬи диЉалог, а поводом  осова, ниЉе наЉсреЮниЉе одабран. „ини се да се у тоЉ препоруци може наслутити и ¬аше увереЬе да нам Ље као друштву, односно народу, потребна садржаЉно свестрана ауторефлексиЉа, не само поводом српског £ерусалима. ќ чему Ље, поред теме  осова, у овом историЉски тешком тренутку такоРе неодложно потребно разговарати и промишЪати?  ако свесрпски разговор уопште остварити на начин да то не буде тек „одраРен“ национални подухват?

ѕре него што одговорим на ово ¬аше питаЬе (наЉсадржаЉниЉе и наЉумниЉе питаЬе коЉе ми Ље из медиЉске сфере икад упуЮено), дозволите ми, драги приЉатеЪу, да ¬ама, уредништву, сарадницима, приЉатеЪима и читаоцима „ѕечата” од срца честитам Ьегов Љубиларни, петстоти броЉ. “о чиним са закашЬеЬем будуЮи да сам прву половину децембра углавном провео у ћоскви. јли боЪе икад него никад...

ƒанас Ље, по мом скромном мишЪеЬу, нама —рбима наЉпотребниЉа свестрана ауторефлексиЉа на тему самог нашег духовног биЮа, идентитета, историософског самоодреРеЬа, самосазнаЬа и самоосеЮаЬа, историЉско-цивилизациЉског назначеЬа и усмереЬа, као и надисториЉског, метафизичког садржаЉа поЉма православно —рпство (уколико, наравно, такав садржаЉ Љош постоЉи). £ер, духовно, идентитетски, историЉски и историософски, културно-цивилизациЉски, па и верски, ми, савремени —рби, лутамо (част изузецима!) кроз лавиринте идолâ, опсенâ, фатаморганâ, заблудâ и самообманâ, оличених, понаЉпре и понаЉвише, у увозним и домаЮим идеологиЉама западЬачког просветитеЪства, рационализма и индиферен-тизма, а у новиЉем раздобЪу Љугословенства и марксизма у форми титоизма. јко оваква ауторефлексиЉа изостане или ако из Ье извучемо закЪучке у духу споменутих и иних идеологиЉа, опстаЮемо, бар за неко време, али не више као историЉски европски народ под знаком крста, односно и са хоризонталном и са вертикалном димензиЉом живота, него као аморфна маса произвоРачâ и потрошачâ, без органског односа меРусобно и са другим народима, без духовне вертикале, а самим тим и без крста као знамеЬа и путоказа. “аква механичка заЉедница недовршених ≈вропЪана може се упоредити са соЪу коЉа Ље обЪутавила, те више ниЉе низашта, по речима —амога ’риста (ћат. 5, 13). ”осталом, Ќови «авет нас учи да народ ниЉе тек пука овоземаЪска, биолошко-социолошка поЉава веЮ духовна, трансцендентна категориЉа: „... —творио Ље (Ѕог) од Љедне крви сваки народ човечанства (...) да траже √оспода” (ƒела ап. 17, 26 Ц 27).

Ѕез поновног откриваЬа и потврРиваЬа ове визиЉе о народима света, дакле и српског народа, ниЉе могуЮ траЉни национални програм, програм коЉи превазилази ефемерне политичке односе и комбинациЉе. Ѕез таквог, суштински неизмеЬивог и незаменЪивог програма ниЉе, меРутим, могуЮе избеЮи замке и заседе идеолошког идолопоклонства. Ўта би нам, примера ради, вредело ослобоРеЬе од прикривеног, али Љош увек жилавог Љугословенства и титоизма ако га заменимо вером у неолиберални капитализам, у вредносно „неутралну” државу, лишену било каквих етичких или религиЉско-метафизичких исходишта, у „Ъудска права” коЉа не знаЉу за основно право, право на живот, у „демократиЉу” коЉа долеЮе на крилима „ћилосрдног анРела”, у мондиЉалистичко друштво принудне Љеднакости (уз нешто веЮу Љеднакост богатих и моЮних!), али и брисаЬа различитости и самосвоЉности? ƒа не идем даЪе! ј ниЉе да не бих могао...

 осово и ћетохиЉа су наша вечна тема и вечна брига. “о Ље показао и округли сто  осово, Ључе, данас, сутра, одржан 17. новембра у ћатици српскоЉ у Ќовом —аду. Ќа том скупу сте и ¬и учествовали, и у свом излагаЬу подсетили да Ље на ћетохиЉи било ¬аше прво службоваЬе, такоРе и да Ље  осово од тада Љедна од централних тема ¬ашег живота. √де сте и када службовали у ћетохиЉи и по чему су се наЉвише  осово и ћетохиЉа толико урезали у ¬аше срце?

ќдговор на ово питаЬе може бити само личнога карактера, нека врста Љавне исповести.  ада сам, пре више од пола века, завршио прву годину студиЉâ теологиЉе, меРу нас, тадашЬе студенте, дошао Ље необичан студент, доста стариЉи од нас. ƒошао Ље из ѕризрена, а послао га Ље тадашЬи рашко-призренски владика, ѕавле, потоЬи патриЉарх. £а сам веЮ као сомборски гимназиста проводио летЬе распусте у манастирима, наЉпре у ЅачкоЉ (ЅоРани), а затим на ‘рушкоЉ √ори. ¬еЮ сам, изгледа, имао неку предиспозициЉу за монаштво иако то тада, у моЉоЉ раноЉ младости, Љош ниЉе била до краЉа искристалисана одлука. ”познавши новога колегу на студиЉама, заинтересовао сам се за манастире и монашто Љош више. £ер, нови колега Ље био Љеромонах £ован –адосавЪевиЮ, коЉи Ље и данас, као деведесетогодишЬак и наЉстариЉи српски монах, духом и телом чио, бодар и мудар духовник у чину архимандрита. Мегова личност, начин живота, погруженост у молитву и однос према ближЬима на мене су учиниле огроман утисак. —понтано сам га замолио Ц а он се са ЪубавЪу одазвао Ц да ме упозна са истакнутим монасима и са манастирима Љужно од —аве и ƒунава, коЉе до тада Љош нисам био видео, али сам о Ьима доста тога чуо и прочитао. “ако сам, благодареЮи Ьему, упознао све познате и признате духовнике, почев од светога старца £устина ѕоповиЮа, и све наше велике светиЬе, од ОелиЉа, преко ∆иче и —туденице, до ƒечана и ѕеЮке ѕатриЉаршиЉе. ћеРу духовницима коЉе сам упознао наЉвеЮу важност у мом животу имали су ава £устин ѕоповиЮ, коЉи ме Ље доцниЉе и замонашио, и владика ѕавле, коЉи ме Ље рукоположио у чин ЉероРакона у ѕризрену и у чин Љеромонаха у манастиру —вете “роЉице код ћушутишта, на падинама Ўар-планине. “аЉ скровити историЉски манастир Ц као и цркву у ћушутишту, чиЉе су фреске биле стариЉе од грачаничких Ц јрнаути су касниЉе до темеЪâ порушили и, наравно, тиме унапред себи обезбедили право да се кандидуЉу у ”Ќ≈— ќ...

 ао млад монах одлазио сам из Ѕеограда кад год сам могао и боравио сам, често и релативно дуго, у манастирима, наЉвише у ƒечанима, чиЉем братству сам био приброЉан, али и у ѕеЮкоЉ ѕатриЉаршиЉи, ƒевичу, √рачаници и —опоЮанима, као и у оним маЬима Ц у поменутоЉ —ветоЉ “роЉици у околини ѕризрена и, нарочито, у √ориочу код »стока. ” тим манастирима сам упознао српски народ из околине, а често сам, са другом сабраЮом или сâм, и посеЮивао, разним поводима, ѕеЮ, ѕризрен, Ааковицу, ќраховац, »сток, ”рошевац, ћитровицу, па, реРе, и ѕриштину, као и околна села. £едино у косовском ѕоморавЪу нисам никада био. ” сеЮаЬу су ми остали многи доживЪаЉи из тих дивних краЉева. ЌавешЮу само два: Љедног лета, замеЬуЉуЮи покоЉног игумана —аву  ривокуЮу, ишао сам пешке, у пратЬи Љедног побожног сеЪака, од ÷рног Ћуга код ѕеЮи до »стока, улазеЮи у куЮе свечарâ у тим селима ради благосиЪаЬа славског жита и колача, а другом приликом сам цео боговетни летЬи дан пешачио по ћокроЉ √ори, од бачиЉе до бачиЉе, ради благосиЪаЬа млечних производа у планинским катунима. “реба ли помиЬати да су —рби тога дêла —таре —рбиЉе после неких хиЪаду и по година потпуно истребЪени? ќво искуство, поред студиЉа теологиЉе, било Ље драгоцена животна школа моЉе младости. ≈то откуд познаЉем ако не баш сваку стопу наше заветне земЪе, а оно у довоЪноЉ мери да ми заувек остане у срцу и души...

Ќа скупу у ћатици српскоЉ у Ќовом —аду изнели сте занимЪив предлог да се за простор  осова и ћетохиЉе почне користити Љедан потиснути и заборавЪени назив Ц —тара —рбиЉа Ц коЉи се користио краЉем деветнаестог и почетком двадесетог века. ¬ажно Ље, за Љавност без сумЬе и занимЪиво, да се чуЉе ¬аше подробниЉе образложеЬе овог предлога?

Ќе бих да ово своЉе мишЪеЬе образлажем претерано подробно будуЮи да сам то учинио ономад у „¬ечерЬим новостима”, а и моЉе излагаЬе у ћатици српскоЉ биЮе Ц ускоро, надам се Ц доступно широЉ Љавности. ѕознато Ље да ми —рби не умемо да водимо такозвани медиЉски рат и да смо неуспешни како у позитивноЉ, часноЉ, тако и у негативноЉ, нечасноЉ пропаганди. ј да у оквирима медиЉских и других пропагандних облика деловаЬа постоЉи и систематско ратоваЬе помоЮу именâ и терминâ, то и не слутимо. ” хрватским медиЉима и ЉавноЉ Ц званичноЉ и полузваничноЉ Ц фразеологиЉи неЮемо наЮи ни помена о граРанском рату у бившоЉ £угославиЉи, Љош маЬе о братоубилачком рату за рачун странаца и сопствене глупости, а поготову не о одговорности свих, па и тадашЬе хрватске врхушке, за ратне сукобе и страхоте. ” хрватском идеолошко-пропагандном кЪучу (част светлим изузецима!) слика тога времена Ље Љасна, Љеднозначна, искЪучиво црно-бела: за рат Ље крива искЪучиво —рбиЉа, —рби су агресори, а на хрватскоЉ страни постоЉе само „хрватски бранитеЪи” и „домовински рат”. ” Љавним пак иступима разних другосрбиЉанаца и десетосрбиЉанаца та слика Ље Љош црЬа Ц на штету —рба, наравно. Tаква поЉава неправедног сатанизоваЬа свог роРеног народа не постоЉи код ’рвата! “о им, упркос лажЪивости Ьихове „званичне теориЉе”, служи на част, бар по мом мишЪеЬу.  ад веЮ помиЬем ’рватску, реЮи Юу и ово: у прошлости, све до краЉа аустроугарског доба, постоЉала Ље „троЉедна краЪевина” —лавониЉа Ц ’рватска Ц ƒалмациЉа. “ек у време ’рватима мрске караРорРевиЮевске унитарне монархиЉе постоЉи само Ѕановина ’рватска, Ц „цела”, а не „из три дела”, Ц уз додатак наЉвеЮег дела териториЉе Ѕосне и ’ерцеговине. ѕре тога, —рбиЉа, у име Љугословенског идеала (!), одбацуЉе понуду западних савезника и саму себе „у природним границама”. ƒаЪе: данашЬа председница ’рватске, набраЉаЉуЮи државе такозваног «ападног Ѕалкана, спомиЬе одвоЉено —рбиЉу и ¬оЉводину; ту Ље и питаЬе оних ЅуЬеваца коЉи нису прихватили “итову одлуку да су сви они нужно ’рвати, и тако даЪе, и томе слично.

 олико наших савременика у —рбиЉи зна да многи маРарски званичници не говоре о ¬оЉводини веЮ о „Љужним краЉевима”, колико бугарских званичника, укЪучуЉуЮи и неке црквене лидере, не говори о »сточноЉ —рбиЉи веЮ о „западним покраЉинама” и колико румунских државних и црквених представника не говори о влашкоЉ заЉедници (о влахофоним —рбима, наравно, неЮе ни да чуЉу!) у »сточноЉ —рбиЉи веЮ о –умунима коЉе —рби не признаЉу (иако ни они сами себе не сматраЉу –умунима)?

ѕреРимо сада на географско-политичке називе на ширем поЪу! Ќа »стоку, Љужна и западна –усиЉа, наследница  иЉевске –усиЉе, постаЉе погранична област –усиЉе (”краЉина, што Юе реЮи  раЉина), Ц а под утицаЉем поЪско-литванске и аустриЉске пропаганде, Љош више под утицаЉем униЉатске анимозности према ѕравославЪу, у наЉновиЉе пак време у резултату антируског боЪшевичког духа, Ц претвара се у антируску творевину. ” совЉетском периоду ’рушчoв, родом из ”краЉине, буквално поклаЬа ”краЉини  рим, традиционално руску област са веЮинским руским становништвом, а када то становништво на референдуму одлучи да се прикЪучи –усиЉи, онда –усиЉа бива проглашена за агресора и уводе ЉоЉ се санкциЉе. “о Ље горка реалност: «апад брани све што Ље за време комунистичких режима учиЬено по „револуционарном праву”, грубом силом, недемократски и нелегално. “ако Ље поступио и овде код нас: бранио Ље „тековине” ј¬Ќќ£-а и Ѕрионâ, а шта Ље тиме постигао, искусили су сви народи некадашЬе заЉедничке државе. ” свему томе вртлогу, наизглед хаотичном, термини и називи играЉу веома важну улогу: државни идентитети и териториЉе, демократичност, стаЬе Ъудских права, агресиЉе, одбрана, „удружени злочиначки подухвати” Ц све то именуЉе и дефинише зна се ко, где, како и зашто. »ма, разуме се, и на »стоку и на «ападу, примерâ принципиЉелности, доследности и истиноЪубивости у коришЮеЬу одреРене терминологиЉе и ономастике. ЌавешЮу само Љедан: не постоЉи на  ипру √рк коЉи Юе употребити изразе „грчки део  ипра” и „турски део  ипра”. —ваки од Ьих реЮи Юе, увек, без изузетка: слободни и окупирани део нашег острва или просто  ипар и део  ипра под турском влашЮу. “о значи одговорну и патриотску Љавну реч или, ако хоЮете, позитивну и часну пропаганду, поткрепЪену чиЬеницама, а не празним етикетама и флоскулама.

—ве ово сам навео у одбрану назива —тара —рбиЉа: не фабрикуЉемо га данас, ниЉе му циЪ порицаЬе присуства и правâ албанског народа, употребЪаван Ље дуго и систематски, историЉски и државно-правно Ље легитиман... ” разговору са репортерком „¬ечерЬих новости” веЮ сам помиЬао неоспориве податке из „јтласа —таре —рбиЉе” (издаЬе —ветигоре, ÷етиЬе Ц Ѕеоград 2007). ќвде само напомиЬем да на разним страним картама из турскога времена наилазимо на називе Altserbien, Vieille Serbie и Old Serbia, да они увек означаваЉу  осово, ћетохиЉу и делове данашЬе ћакедониЉе и да се нигде не обележаваЉу као албанска териториЉа. ƒа закЪучим: лажна имена су моЮно и опасно оружЉе одложеног деЉства, а не безазлена и неважна игра речима. ≈во примера коЉи то непосредно доказуЉе: „ осмет” Ље рогобатна скраЮеница совЉетског типа, алиби за забрану повратка —рбима прогнаним у току ƒругог светског рата и камуфлажа за оствариваЬе обеЮаЬâ о припаЉаЬу јлбаниЉи, датих од стране Љугословенских и српских комуниста на ЅуЉанскоЉ конференциЉи. „ осово” пак (без помиЬаЬа ћетохиЉе!) ниЉе друго до покушаЉ брисаЬа свакога трага српском супстрату имена ѕокраЉине. ќво Ьено октроисано име Љош Ље, меРутим, глупЪе од претходног, „шифрованог”, Љер Ље реч  осово чисто српска реч, а ћетохиЉа посрбЪени грчки назив. “ек ознака  осово и ћетохиЉа изражава поЉам целовитости тога простора. »пак, термин —тара —рбиЉа Љош потпуниЉе исказуЉе реални геополитички садржаЉ назива ѕокраЉине Љер не именуЉе само Ьен географски положаЉ и историЉски контекст него и државност коЉа се ту етнички и политички уобличила.

ѕочетком децембра били сте с патриЉархом »ринеЉем на прослави стогодишЬице поновног успоставЪаЬа ѕатриЉаршиЉе у –ускоЉ ѕравославноЉ ÷ркви коЉоЉ су присуствовали и представници осталих помесних ѕравославних ÷ркава. —куп Ље био значаЉан не само за –уску ѕравославну ÷ркву него и за цело ѕравославЪе. —ада када су се, по повратку из ћоскве, утисци слегли, шта нам можете реЮи о овоЉ свечаности?

ƒа бих вашим цеЬеним читаоцима што боЪе пренео своЉе утиске о последЬем боравку ѕатриЉарха српског и Ьегове пратЬе у ћоскви, морам претходно да кажем нешто више о разлогу за сабираЬе ѕредстоЉатеЪâ и представникâ помесних ѕравославних ÷ркава у рускоЉ престоници. ќни су заправо позвани да присуствуЉу свечаном завршном заседаЬу јрхиЉереЉског —абора –уске ѕравославне ÷ркве и да у Ьему учествуЉу тако што Юе се обратити члановима —абора, а првенствено тако што Юе на празник ¬аведеЬа ѕресвете Ѕогородице саслуживати на свечаноЉ Ц боЪе реЮи велелепноЉ Ц саборскоЉ светоЉ ЋитургиЉи у ’раму ’риста —паситеЪа, на коЉоЉ Ље служило око четири стотине и педесет епископâ, уз саслужеЬе десетинâ свештеномонахâ, свештеникâ, Раконâ и мноштва сабраног верног народа. »стовремено, у току и по завршетку —абора, одржан Ље изузетно богат духовни, културни и уметнички програм, остварени су сусрети и разговори свих присутних ѕредстоЉатеЪа и Ьихових пратЬи са домаЮином, ѕатриЉархом московским и све –усиЉе  ирилом, и Ьеговим наЉближим сарадницима, сусрет ѕредстоЉатеЪâ са председником –усиЉе ¬ладимиром ¬ладимировичем ѕутином, а било Ље, наравно, и неформалних братских разговора измеРу ѕредстоЉатеЪâ, односно делегациЉâ, поЉединих помесних ÷ркава.

Ќаша делегациЉа, на челу са Меговом —ветошЮу ѕатриЉархом, служила Ље свету ЋитургиЉу, уз саслужеЬе шесторице руских архиЉереЉа и поЉаЬе наЉбоЪих московских црквених хорова, у нашем ѕодворЉу. “у смо провели недеЪни дан уверивши се и овог пута у ревност, трудоЪубивост и аврамовско гостоЪубЪе владике јнтониЉа, старешине ѕодворЉа. “оком боравка у ћоскви нисам знао чему да се више дивим Ц да ли величини и лепоти самога града, или величини и лепоти Ьегових храмова и манастира, или савршеном поретку, благоЪепиЉу и дисциплини за време богослужеЬâ и свих пратеЮих манифестациЉа, или квалитету концерта и укупног програма, или богатом гостоЪубЪу, или искреном братоЪубЪу... Ќаш боравак у ћоскви Ље протекао у знаку триптиха ЋитугриЉа Ц —абор Ц прослава, а и Ьегов повод Ље био аналогне, троЉедине природе: литургиЉска прослава и културно-уметничко обележаваЬе стогодишЬице великог помесног —абора –уске ѕравославне ÷ркве, обнове патриЉарашког служеЬа и достоЉанства у –ускоЉ ÷ркви и избора светог “ихона »споведника за првог патриЉарха васпоставЪене ћосковске ѕатриЉаршиЉе (1917 Ц 2017).

ѕомесни —абор Ље започео са радом 1917. године, а продужио Ље да заседа и наредне, 1918. године. ќдвиЉао се, дакле, у доба наЉкрвавиЉе револуциЉе и боЪшевичког терора, тешко упоредивог са било коЉим периодом у стариЉоЉ или новиЉоЉ светскоЉ историЉи. ” тим околностима —абор, после два века, поништава нецрквену одлуку цара ѕетра ¬еликог о укидаЬу патриЉарашке службе и на трон сверуских патриЉараха бира светог исповедника “ихона. Ќовоизабрани патриЉарх, веЮ за време одржаваЬа —абора, прима вести са свих страна бескраЉне –усиЉе о конфискациЉи црквене имовине и црквених драгоцености, као и о масовном страдаЬу верних, свештеника, монаха, монахиЬа и епископа, хапшених, затвараних у логоре и убиЉаних због вере у ’риста. «а време заупокоЉене божанске ЋитургиЉе коЉу Ље служио у храму ћосковске духовне академиЉе патриЉарх “ихон Ље помиЬао све те новомученике, именуЉуЮи их овако: „» друге из свештеничких, монашких и мирЉанских сталежа, чиЉа имена “и, √осподе, знаш”. “о су били дани када Ље почео да се спроводи паклени план да ÷рква буде уништена и да чак буде основана лажна ÷рква у виду „∆иве ÷ркве” и покрета такозваних обновитеЪа (обновЪенчество). ” тим околностима одржава се —абор на коме се обнавЪа вековно канонско устроЉство ÷ркве, Љедан свети ЅожЉи човек се бира за патриЉарха, доносе се канонске и друге спасоносне уредбе и одлуке, коЉе неЮе само омогуЮити да ÷рква преживи у доба гоЬеЬа него и да спремна, препороРена страдаЬем и крвЪу милионâ своЉих мученика, дочека време слободе и процвата, коЉега смо савременици и сведоци. ЌапомиЬем да су многи учесници —абора из 1917. и 1918. године касниЉе мученички пострадали или били прогнани. «ато Ље, ето, у ћоскви наЉсвечаниЉе прославЪен двоструки ЉубилеЉ (стота годишЬица) поменутих догаРаЉа, уз учешЮе поглаварâ и делегациЉâ безмало свих аутокефалних ÷ркава, готово свих руских архиЉереЉа, наЉвиших руских званичника и неброЉенога мноштва верног народа. “о свештено сабраЬе Љесте сведочанство духовне снаге –уске ѕравославне ÷ркве и Ьене одлучности да памти сваку жртву за ’риста и да кроз ово свештено сеЮаЬе иде у сусрет новим изазовима.

ќстаЉуЮи у историЉском периоду о коме сам говорио, осеЮам потребу да Ц имаЉуЮи у виду телевизиЉске и друге, апсолутно нетачне и недобронамерне интерпретациЉе улоге –уса избеглих од боЪшевичког терора у —рбиЉу, односно  раЪевину £угославиЉу Ц кажем само неколико речи са свога становишта. ” —рбиЉу, коЉа Ље претрпела небивала страдаЬа у ѕрвом светском рату, долазе стотине руских свештеника, монаха и монахиЬа, као и професора теологиЉе, на челу са Љедним од наЉугледниЉих архиЉереЉа и наЉзначаЉниЉих учесника —абора одржаног 1917. и 1918. године, митрополитом јнтониЉем ’раповицким. —вештеници су попунили многе парохиЉе у —рбиЉи, монаси, а посебно монахиЬе, оживели су замрле српске манастире, а професори теологиЉе су Ѕогословском факултету Ѕеоградског универзитета, основаном Љош 1905. године, омогуЮили почетак рада (1920) и дали изузетан импулс развоЉу српског богословЪа. ћноги од Ьих су и краЉ земног живота дочекали у —рбиЉи, меРу Ьима и митрополит јнтониЉе, сахраЬен у крипти »верске капеле у Ѕеограду. ƒалеко би ме одвело кад бих ову тему проширио на укупни допринос руске емиграциЉе науци, кЬижевности, уметности, архитектури и укупноЉ култури и духовности српског народа. Ќадам се да Юе –уси нашим духовно незрелим, а надобудним тумачима улоге Ьихових саплеменика у нашем животу у 20. веку братски и великодушно опростити.

Ќа архиЉереЉскоЉ ЋитургиЉи 3. децембра у ѕодворЉу —рпске ѕатриЉаршиЉе у ћоскви, коЉу Ље служио ѕатриЉарх српски господин »ринеЉ, саслуживало Ље и шест архиЉереЉа и више свештенослужитеЪа –уске ѕравославне ÷ркве, а поЉао Ље хор ѕетропавловског храма и ƒаниловског манастира. ƒа ли Ље тиме —рпскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви и православним —рбима одата посебна почаст?

Ћепо сте запазили вредност и тога догаРаЉа. Ќаша ÷рква, а —ветеЉши патриЉарх »ринеЉ посебно, никада не пропушта прилику да истакне колики значаЉ за нас има сестринска –уска ÷рква, а посебно да нагласи благодарност нашег народа за сву помоЮ коЉу су нам браЮа –уси пружили кроз историЉу, а пружаЉу Ље и данас. Ќа сваком кораку смо примани са наЉвеЮим поштоваЬем, ЪубавЪу и пажЬом. «аиста Ље нашоЉ делегациЉи учиЬена велика част када су шесторица руских архиЉереЉа, у храму ѕодворЉа —рпске ÷ркве код £ауских ¬рата, надомак  ремЪа, посвеЮеном светим апостолима ѕетру и ѕавлу, саслуживала нашем ѕатриЉарху. » то Ље догаРаЉ за захвално памЮеЬе.

” сали сабороваЬа при ’раму ’риста —паситеЪа у ћоскви на —абору коЉим Ље председавао домаЮин, патриЉарх  ирил, обратио се патриЉарх »ринеЉ и изговорио и реченицу: „”даЪаваЬе од –усиЉе, рускога народа, –уске ÷ркве, за нас Ље удаЪаваЬе од самих себе, ми то никада неЮемо прихватити нити Юемо моЮи да разумемо такве жеЪе и таква очекиваЬа.“ ћоже ли се реЮи да Ље ова мисао, како Мегош рече, „из душе циЉелог народа“?

ћоже, свакако. »стину за воЪу, има и изузетака Ц то су по правилу припадници оних политичких и интелектуалних кругова коЉи ни у свом личном животу, ни у животу нациЉе, ни у животу Ъудског рода уопште, не признаЉу никакву вертикалу, «авет, непролазне вредности, братство меРу Ъудима, приЉатеЪство меРу народима, Ъубав као пуноЮу живЪеЬа и крст као пуноЮу Ъубави. » поред сталне пропаганде, споЪа и изнутра, у прилог „хоризонтале”, „потрошачког раЉа” и „вечних интереса”, нема код нас, среЮом, баш много искрено убеРених противника –усиЉе. ќвде стаЉем како од неких не бих био проглашен за опскуранта и занесеЬака коЉи –усиЉу уздиже на пиЉедестал идеала и идола, а за —рбиЉу прижеЪкуЉе статус руске губерниЉе...

Ќедавно Ље стигла вест из ≈вропског суда за Ъудска права из —тразбура да Ље канонска јрхиепископиЉа охридска добила спор против македонске државе. ѕосле ове пресуде македонска држава дужна Ље да региструЉе јрхиепископиЉу охридску, коЉа Ље у канонском Љединству са —рпском ѕравославном ÷рквом и на чиЉем Ље челу Мегово Ѕлаженство јрхиепископ охридски и ћитрополит скопски £ован ¬ранишковски. «начи ли то да Юе у ЅившоЉ £угословенскоЉ –епублици ћакедониЉи наступити боЪи дани за канонску јрхиепископиЉу охридску и престати прогони Ьених архиЉереЉа, свештенства и монаштва?

ѕресуду ≈вропског суда за Ъудска права, засновану на начелима права и правде, треба да посматрамо у светлу Љануарских дана 2004. године, када су скопске власти хапсиле архиЉереЉе ќхридске јрхиепископиЉе, пребиЉале монахиЬе, спаЪивале манастир у ЌижепоЪу код ЅитоЪа, упадале ноЮу у домове верникâ, претиле им и шиканирале их. »сто тако треба да их сагледавамо и у светлу низа монтираних судских процеса и страдаЬа самог архиепископа £ована. ќвом пресудом су скопске власти осуЉеЮене да и даЪе тако поступаЉу. ќхридска јрхиепископиЉа, од васцелог ѕравославЪа призната канонска аутономна ÷рква, коЉа врши пуноЮу своЉе спасоносне мисиЉе и има поглавара, епископат, евештенство, монаштво и вернике, сада Ље и пуноправни субЉект Љавног и граРанског права. “о и мени и свима нама улива наду да Юе јрхиепископиЉа охридска бити толерисана и барем декларативно равноправна са расколничком црквеном организациЉом коЉа de facto (мада не и de iure) ужива статус и повластице државне ÷ркве.

—амо коЉи дан по обелодаЬеЬу пресуде ≈вропског суда из —тразбура стигла Ље вест из —офиЉе да Ље на адресу —инода Ѕугарске ѕравославне ÷ркве упуЮена Љедна молба из —копЪа а од стране непризнате ћакедонске ÷ркве. ” тоЉ молби се од Ѕугарске ѕравославне ÷ркве тражи „маЉчинство“ за неканонску „ћакедонску цркву”. ѕре неки дан обЉавЪено Ље да Ље —инод Ѕугарске православне цркве услишио ову молбу, прихватио улогу ћаЉке-÷ркве, под чиЉим би скутом „ћакедонска ÷рква” покушала да стекне легалност и аутокефалност. ќва одлука —инода Ѕѕ÷ покреЮе многа болна сеЮаЬа и отвара старе ране. Ўта ¬и мислите о томе?

ƒогаРаЉи су се хронолошки одвиЉали баш тако како рекосте (пресуда у —тразбуру у корист јрхиепископиЉе охридске, а непосредно затим обраЮаЬе ЅугарскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви), али Ља не знам да ли Ље измеРу Ьих постоЉала нека узрочно-последична веза или се радило о случаЉно, стихиЉски, синхронизованим дешаваЬима.  ако год да Ље било, поступак ÷ркве у расколу представЪа преседан у укупноЉ историЉи ÷ркве, а са становишта православне еклисиологиЉе и канонског права Ц чисту фарсу.  ратку анализу и оцену како акциЉе такозване ћакедонске ѕравославне ÷ркве тако и реакциЉе Ѕугарске ѕравославне ÷ркве изнео сам недавно на страницама „¬ечерЬих новости”, а овде бих се осврнуо само на два аспекта Ц текстуални и политички.

—инод Ѕугарске ѕатриЉаршиЉе ниЉе, наиме, Ц судеЮи по слову и духу Ьеговог званичног саопштеЬа, Ц експлицитно и недвосмислено прихватио улогу „÷ркве ћаЉке” нити Ље „ћакедонскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви” обеЮао канонско општеЬе и признаваЬе аутокефалнога статуса. ”место тога, бугарски —инод Ље образовао комисиЉу коЉа има задатак да помогне при решаваЬу проблема створеног расколом, и то уз консултациЉе и у сарадЬи са осталим ѕравославним ÷рквама. ќво Ље, чини ми се, граница неканонског уплитаЬа у живот друге аутокефалне ÷ркве (—рпске) коЉу Ѕугарска ÷рква не може преЮи уколико не жели да и самоЉ себи приушти искуство раскола са сестринским ÷рквама, искуство коЉе Ље у своЉоЉ историЉи веЮ имала, и то не Љедампут.

Ќе може се избеЮи утисак Ц а има и непосредних сведочеЬа из саме Ѕугарске ÷ркве Ц да Ље читав подухват мотивисан политичким, државно-националним циЪевима, у духу старе егзархиЉске тезе о етнички бугарском карактеру не само данашЬе –епублике ћакедониЉе него и поЉединих области —рбиЉе и √рчке. —амим тим, инспирисан Ље и подстакнут, по свему судеЮи, од политичара и државних чинилаца из —копЪа и —офиЉе. Ќе знам, али се не бих чудио да Ље читав сценарио разраРен на последЬем састанку двоЉице премиЉера, «аева и Ѕорисова, у —трумици, у режиЉи или бар уз активно учешЮе расколничкога струмичкога владике Ќаума. јктери и не криЉу много да су Ьихове акциЉе политички координиране. ѕритом Ьих, наравно, ÷рква са своЉим канонима, устроЉством и поретком, савршено не занима. Михова Ље намера да чисто црквени проблем реше политичким насиЪем и са политичким циЪем. “име се „зачарани круг” затвара: враЮамо се на давно протекле децениЉе, када Ље  омунистичка партиЉа £угославиЉе основала такозвану ћакедонску ѕравославну ÷ркву, да би Ље касниЉе даривала фантомском аутокефалношЮу (документа о свему томе веЮ поодавно су обЉавЪена). ѕроблеми се неЮе решити политичким договорима двоЉца Ѕорисов Ц «аев и незналачком акробатиком поЉединих архиЉереЉа, коЉе иначе искрено и дубоко жалим што их Ље virus schismaticum бацио у дугу духовну болест. ЅоЉим се, напротив, да се иде ка новим поделама меРу верницима, не толико меРу онима из канонске ќхридске јрхиепископиЉе колико меРу онима коЉи, из незнаЬа или под утицаЉем пропаганде, припадаЉу расколничким црквеним структурама.

“оком минуле године као да су учестали покушаЉи неких у вери неутемеЪених световЬака, коЉи не познаЉу канонски црквени живот, да се умешаЉу у рад ÷ркве и поЉединих епископа, не презаЉуЮи ни од тога да изазову инциденте. ѕонекада им иду наруку и нека свештена лица. “аквих поступака Ље наЉвише у иностранству.  ако стати на пут таквим Ъудима?

¬рло тешко. £ер, они коЉи о нечем ништа не знаЉу Ц или знаЉу оскудно и погрешно Ц наЉуверениЉи су у своЉе свезнаЬе и непогрешивост. ѕосебан куриозитет су они у новинарском свету коЉи би, пишуЮи наручене или нареРене текстове о —рпскоЉ ѕравославноЉ ÷ркви (читаЉ: против —рпске ѕравославне ÷ркве), да управЪаЉу црквеним животом Ц штавише, да поставЪаЉу и премештаЉу свештенике! Ц уместо законитих и Љедино надлежних епископа. “е поЉаве ниЉе било ни за време £осипа Ѕроза и Ьегове ”дбе...  од свештених лица коЉа учествуЉу у таквим кампаЬама Ц а коЉа с правом апострофирате Ц ниЉе толико у питаЬу незналаштво колико атрофиЉа црквене свести, савести и морала. ƒубоко их жалим, бореЮи се против осеЮаЬа презира у своЉоЉ души, и молитвено се надам да Юе се ти Ъуди духовно отрезнити, ако не потпуно, а оно бар делимице.

ƒанас у свету Љача убеРеЬе да се низ актуелних догаРаЬа и глобалних процеса могу узрочнопоследично обЉаснити као нескривена борба ƒобра и «ла (у новиЉем времену заоштрена без премца у историЉи). ѕрема овом ставу, у планетарним сукобима дакле ниЉе реч само о антагонизму различитих политичких система и државних интереса веЮ су на делу сукобЪене етички детерминисане силе, коЉе се чак и у метафизичким категориЉама препознаЉу.  ако обЉаснити да Ље после толико „хладних“ и „ватрених“ ратова нова глобална „линиЉа ватре“ у представама Ъуди добила поменути митски и епски поредак?

“ема коЉу овим питаЬем покреЮете Љесте Љедна од главних библиЉских и хришЮанских тема. «аиста, историЉа света Ље историЉа борбе добра и зла, светлости и таме, Ѕога и сатане, ’риста и јнтихриста, а не тек борба меРусобно супротставЪених држава, политика, идеологиЉа, цивилизациЉа, религиЉа... “о Ље тема ќткривеЬа £овановог, последЬе кЬиге —ветога ѕисма. “о Ље тема ƒостоЉевског, £устина ѕоповиЮа и свих Ъуди коЉе мучи питаЬе о смислу историЉе. јли она надилази оквире овог разговора. ћожда Юу Љедног дана моЮи да с ¬ама посебно разговарам само на ову тему или да напишем ауторски текст за „ѕечат”. »пак, све Юе то бити мало Ц ово Ље вечна, а можда и Љедина, тема човека и човечанства. “о нам, меРутим, не даЉе право да историЉу Љеднострано есхатологизуЉемо и да Ље притом потпуно десакрализуЉемо. Ќе смемо сметнути с ума да историЉа света ниЉе триЉумф зла веЮ историЉа спасеЬа, спасеЬа у ’ристу. «ло постоЉи: наш свет „у злу лежи” (I £ов. 5, 19). јли измеРу света и зла нема знака Љеднакости. Ќапротив: сваки духовно препороРен човек (човек „роРен од Ѕога”) „чува себе и нечастиви га се не дотиче” (I £ов. 5, 18). £ер, знаЉуЮи да свет „у злу лежи”, ми знамо и то „да смо од Ѕога” (I £ов. 5, 19) Љер „знамо да Ље —ин ЅожЉи дошао и дао нам разум да познаЉемо »стинитога; и Љесмо у »стинитоме” (I £ов. 5, 20).  раЉ историЉе неЮе бити „смак света” него Ьегово коначно ослобоРеЬе од силâ зла, смрти и пропадЪивости и Ьегов преображаЉ у ÷арство ЅожЉе. «ато нема бежаЬа из историЉе у име индивидуалнога спасеЬа и страха пред злом. јнтихрист одавно дела у свету, али Љош више, победоносно, дела ’ристос, Ѕог Ъубави или, боЪе, Ѕог  оЉи Љесте Кубав. ќн Љесте √осподар историЉе и ќн ЉоЉ даЉе коначни, есхатолошки смисао и оправдаЬе, али Ьу слободно ствараЉу Ъуди и они Юе за то бити одговорни пред судом ЅожЉим, пред самом историЉом и пред собом.

»сториЉскe процесe треба, дакле, пратити и тумачити у светлости ќткривеЬа, али без мистификациЉâ и морбидне апокалиптике. “екуЮим антагонизмима и наЉутицаЉниЉим протагонистима светских збиваЬа не треба приписивати мистична и метафизичка обележЉа. ƒанас се политички системи мало разликуЉу. —вуда постоЉе мултинационалне компаниЉе, банкарски конгломерати, медиЉски исто тако. » раниЉе, када су сукоби обЉашЬавани разликом политичких и идеолошких позициЉа, радило се наЉчешЮе о сукобима због интересâ, материЉалног богатства и осваЉачких циЪева. »стина Ље да данас Љедна страна своЉе интересе брани и заступа са више принципиЉелности, настоЉеЮи да се придржава норми меРународног права, док друга наступа голом силом, што смо и на своЉоЉ кожи осетили. ”тисак Ље да последЬих децениЉа кризе и не настаЉу због интересâ државâ, а поготову не због интересâ народâ, него због интересâ великих компаниЉа: због тржишта, сировинâ, енергената посебно. јли и када се ради о неким Ъудима на врховима пирамидâ светске моЮи, коЉи у последЬе време Љавно заступаЉу монструозну идеЉу да се мора радикално смаЬити светска популациЉа, не можемо реЮи да они представЪаЉу детерминисано зло, сушто зло, зло по себи. ¬елики руски писац јлександар —олжеЬицин, сведок страхотâ савремене историЉе, каже да линиЉа коЉа дели добро и зло не пролази измеРу силâ и државâ ни измеРу класâ, нациЉâ и различитих вера него кроз свако Ъудско срце: у срцу свакога злог човека има и добра, ма и наЉмаЬег, као што у срцу сваког доброг човека има и мало неискореЬеног зла. ” односу према сваком човеку мора нам бити на уму пример разбоЉника коЉи се на крсту, поред  рста –аспетога ’риста, у последЬем тренутку живота покаЉао и спасао.

“о што у представама поЉединаца сукоби на светскоЉ сцени добиЉаЉу надрационална обележЉа, плод Ље, по мом мишЪеЬу, нормалног Ъудског страха за опстанак и живот. “аЉ страх ниЉе неоснован, али Ље у знатноЉ мери медиЉски проЉектован. »зЉаве политичарâ пласираЉу се као звецкаЬе наЉтежим оружЉем, као претЬа по крхки мир, коЉи заправо и не постоЉи Љер се у свету свакога тренутка води низ локалних ратова. ”очи прошлог ЅожиЮа смо, чини ми се, разговарали о страху житеЪâ «ападне ≈вропе од исламистичких терориста, коЉи такоРе имаЉу своЉу, изопачену визиЉу етички детерминисаних сила. √осподари рата и мира, они коЉи би да управЪаЉу Ъудским животима, желе да сви Ъуди живе у ропском страху.

» меРу нама хришЮанима има „лажне браЮе што се увукоше да уходе слободу нашу коЉу имамо у ’ристу »сусу, да нас заробе” у ропство своЉих заблуда и предрасуда (√ал. 2, 4). Мима се, ради истине £еванРеЪа, „ни за час” не смемо дати у покорност (√ал. 2, 5). Ќаше ЉеванРелско животно правило гласи: живимо „као слободни, а не као они коЉи користе слободу за прикриваЬе злобе” (I ѕетр. 2, 16) и, „обеЮаваЉуЮи слободу, сами су робови покварености” (II ѕетр. 2, 19). Ќасупрот таквом, наопаком схватаЬу слободе, апостол ѕавле нам поручуЉе: „...¬и сте, браЮо, на слободу позвани (...) да из Ъубави служите Љедни другима” (√ал. 5, 13). —тога „стоЉте, дакле, у слободи коЉом нас ’ристос ослободи...” (√ал. 5,1). £ер, учи нас апостол £аков, за нас важи искЪучиво „савршени закон слободе” (£ак. 1, 25) и „законом слободе” биЮе нам суРено (£ак. 2, 12).

ќд нашег претходног разговора за ѕечат протекло Ље годину дана. » таЉ Ље разговор добрим делом протекао у знаку брижних коментара и не баш ведрих слутЬи пред неизвесном будуЮношЮу. ћоже ли се сада издвоЉити вредан разлог за мало наде и оптимизма и шта бисте, поред вере коЉа снажи дух, уочили као пут и избор коЉи човеку нашег времена, посебно припаднику нашег народа, може да пружи утеху у раширеном безнаРу? Ўта би могло бити вредно упориште у нашоЉ суморноЉ стварности?

ћислим да сам у одговору на претходно питаЬе углавном одговорио и на ово. јли ево и кратког закЪучка: у безнаРу лек, утеха и излаз Љесте нада Ц нада у Ѕога, у добре Ъуде и у плодове наших напора на путу ЅожЉем. ѕсалмопесник ƒавид пева: „√оспод Ље “врРава моЉа, ”точиште моЉе и »збавитеЪ моЉ!” (ѕс. 17, 3). » пита: „ ога да се боЉим?” (ѕс. 26, 1).

–уски патриЉарх  ирил изЉавио Ље скоро да се „човечанству ближи судЬи дан“.  ако се успокоЉити и живети имаЉуЮи на уму да Ље реч не о „видовЬачком предсказаЬу“ веЮ о рационалном суду утемеЪеном не само на геополитичким чиЬеницама него пре на чиЬеницама препознатим у простору општег и владаЉуЮег моралног суноврата без премца?

ѕатриЉархова изЉава Ље била опрезниЉа и прецизниЉа него што Ље то верзиЉа коЉу су пренели наши медиЉи. Ќема ту речи о „судЬем дану”. ѕатриЉарх заправо указуЉе на умножаваЬе знакова „последЬих времена” коЉе —âм ’ристос наводи: ратови, глад, помор, земЪотреси, страдаЬа, мучеЬе и гоЬеЬе хришЮана, саблазни, издаЉа, мржЬа, лажни пророци, преваранти, безакоЬа, хлаРеЬе Ъубави меРу Ъудима и тако даЪе (ћат. гл. 24). —ве те поЉаве датираЉу Љош од ’ристовога времена, а како време даЪе одмиче, све су чешЮе и жешЮе. „“о се види и голим оком Ц вели ѕатриЉарх Ц и треба бити слепац, па не видети приближаваЬе грозних тренутака историЉе о коЉима у  Ьизи ќткривеЬа говори апостол и ЉеванРелист £ован Ѕогослов”. ≈во како ѕатриЉарх надаЪе конкретизуЉе данашЬе „издаЬе” антихристовског духа европске Ц некада хришЮанске Ц културе и цивилизациЉе: „... –асту саблазни коЉима се искушаваЉу душе наших Ъуди. “оком читаве историЉе Ъуди су се трудили да сакриЉу своЉе грехе сматраЉуЮи их нечим непристоЉним и ненормалним, а данас грех ниЉе само очевидан него се на наЉпривлачниЉи начин демонстрира у биоскопу и позоришту, као и кроз друге форме уметности. ”метност, изворно призвана да култивише, обогаЮуЉе и к небу уздиже личност човекову, постаЉе тег коЉи човеку не допушта да узлети. Ќемам на уму, наравно, сву уметност... Ќажалост, знатан део наше интелигенциЉе понавЪа пагубну грешку своЉих претходника коЉи су земЪу довели до пагубних револуционарних догаРаЉа...”

ѕатриЉархова намера ниЉе, меРутим, да Ъуде застраши или да им поручи да дигну руке од свега и да пасивно чекаЉу долазак јнтихриста. Ќапротив! ќн буди, опомиЬе, храбри, позива на дело и делаЬе, подсеЮа на истину о човековом уделу у ствараЬу тока историЉе: „ƒанас Ље време збиЉаЬа свих здравих снага. ÷рква, уметност, култура, писци, научници, сви коЉи воле отаЯбину, мораЉу данас бити заЉедно...” ќн наглашава да ми „не ратуЉемо против крви и тела него против поглаварстава, и власти, и господарâ таме овога света, против духова злобе у поднебесЉу” (≈ф. 6, 12). Ќаглашава нешто Љош важниЉе: о времену краЉа историЉе нико ништа не зна (ср. ћат. 24, 36), „али приближаваЬе или удаЪаваЬе тога времена зависи од нас Ц од ÷ркве ЅожЉе и од свакога човека.  о живи по истини, ко се бори са грехом, таЉ Ље на страни светлости и истине: он своЉим животом и стваралаштвом Ц особито ако се ради о ЉавноЉ личности, способноЉ да утиче на друге Ц може да закочи клизаЬе читавог човечанства ка бездану краЉа историЉе.” ѕатриЉарх  ирил, као што видимо, све Ље пре него дефетиста и кукавица. ќн Ље, напротив, подвижник, воЉник ’ристов у наЉбоЪем смислу те речи. ѕо светоме старцу ѕорфириЉу  авсокаливиту, довоЪно Ље бити за ’риста, Ц бити против јнтихриста ту се Юутке подразумева, Ц али само бити против јнтихриста нити Ље довоЪно нити Ље спасоносно. јлфа и ќмега свега Љесте ’ристос, а не јнтихрист, коЉи себе, узгред буди речено, наЉчешЮе представЪа као алтруисту, хуманисту, носиоца Љеднакости и слободе, врхунског демократу...

„ини се да Ље нашем друштву преко потребно ЉачаЬе свести о неопходности (и делатноЉ снази) заЉедништва, саборности, саосеЮаЬа и солидарности, насупрот владаЉуЮем устроЉству система вредности коЉи, под изговором наводне „заштите Ъудских права и слобода“ у напредноЉ глобалноЉ заЉедници „еманципованих“ Ъуди, последично производи не друштво „самодовоЪних“ поЉединаца веЮ у стварности атомизованих, отуРених, неснаРених и бескраЉно Љадних Љединки. » у том погледу систем у коЉем Ље „заглавЪено“ и српско друштво не обеЮава ништа добро.  ако се борити, како преокренути и надвладати ове опасне унутрашЬе процесе?

Ќаша држава Ље, попут многих других, кренула путем коЉи Ље „омски дефинисао речима профит изнад свега. “епаЉуЮи му, интелектуални заступници, заправо ситни абоненти, таЉ систем називаЉу либералним капитализмом, а капитализам коЉи се код нас развио заправо Ље диваЪ да дивЪиЉи не може бити. ” —рбиЉи се само неколико стотина заступникâ псеудолибералног капитализма може назвати „самодовоЪним“ поЉединцима и „бескраЉно Љадним Љединкама“ о коЉима говорите. —имболизуЉе их, донекле неправедно, београдски „круг двоЉке”. “о су групице ЅеограРана, ЌовосаРана и Љош неких, распореРене у невладиним организациЉама, медиЉима и политичким странкама коЉе на волшебан начин понекад преРу цензус. Мих готово сваки —рбин зна у главу.

” маЬим срединама ниЉе нестао осеЮаЉ заЉедништва, солидарности, меРусобног помагаЬа и у добру и у невоЪи. —етимо се данâ натовске агресиЉе на —рбиЉу! —вештеници и верници су ми говорили да меРу народом влада прави дух солидарности: народ Ље меРу собом делио све што Ље било потребно. —рпски народ ниЉе изгубио хришЮанске особине. » сâм сам готово непрестано био са народом тих недеЪа и сведок сам хришЮанске Ъубави коЉа одликуЉе православне —рбе.

—ада Ље ред да државни органи коЉи се боре за економски опоравак —рбиЉе предузму праве кораке у просветноЉ, културноЉ, медиЉскоЉ и социЉалноЉ сфери. ƒржава мора да престане да се повлачи из ових области и да их препушта такозваним невладиним организациЉама, заправо интересним групама. ƒржава, исто тако, не сме ни привреду да препусти саморегулативи. ЌордиЉске земЪе, пре него што су постале државе благостаЬа, проЉектовале су систем социЉалног капитализма. ѕонижаваЉуЮе Ље за све Ц за народ, за власт пототову Ц ако Ље истина да наше раднице у фабрикама ЉужнокореЉског гиганта носе пелене.†† £ош Ље страшниЉа пракса да послодавци, —рби (?), пред младе жене ставЪаЉу избор: или посао или трудноЮа. “аква пракса поништава суштину биЮа жене и маЉке. ”жас. Ќемам речи. —амо држава може томе стати на пут. ћедиЉи су, уместо образовне и васпитне улоге, преузели слуРуЉуЮу функциЉу. ” медиЉима се наЉбоЪе манифестуЉе синтагма „омског профит изнад свега. Ќаше телевизиЉе, са своЉим риЉалити-програмима, а не народ, Љесу место „владаЉуЮег моралног суноврата без премца”, коЉи сте помиЬали.

јктуелни и веома опасни судар око светог града £ерусалима, поред политичког и геополитичког значаЉа, у фокус светске пажЬе доводи и симболичку и верску димензиЉу овог сукоба. ѕомиЬе се чак и „крсташки рат нове епохе“. –екло би се да у савременом свету не само да не ЉеЬава ниЉедан антагонизам веЮ се, без обзира на природу глобалног капиталистичког устроЉства и диктата профита, значаЉ религиЉâ и религиЉског, као и Ьему припадаЉуЮег цивилизациЉског аспекта, можда и увеЮава. ” истом „кЪучу“ може се размишЪати и о ѕравославЪу у свету и о чиЬеници да Ље немогуЮе разумети поЉаве и процесе коЉи се догаРаЉу у земЪама доминантног ѕравославЪа без повезиваЬа и са овим религиЉским моментом.  акав Ље ¬аш суд о томе?

ЌаЉпре, што се тиче £ерусалима, мора се поштовати чиЬеница да Ље то —вети √рад за све три велике монотеистичке религиЉе Ц за Људаизам, за хришЮанство и за ислам. Ќема ту никаквог „крсташког рата” Ц из простог разлога што данашЬи моЮни «апад Љесте за рат, али ниЉе за крст. “о и ниЉе наЉгора вариЉанта ако се има у виду да крст не може бити алиби за рат, а да рат не може да буде воРен декларативно у име ’риста и крста, суштински пак у име провидних, више него приземних, тежЬи и циЪева. ќд пресудне Ље важности у свему томе чиЬеница да су одговорни Ъуди у земЪама доминантног ѕравославЪа, како их прикладно назвасте, схватили значаЉ верских идентитета и поставили се као заступници правде за све. ќдлична илустрациЉа тога Љесте држаЬе –усиЉе у —ириЉи: она Ље у ЉеднакоЉ мери стала у заштиту и хришЮана и муслимана пред терором „»сламске ƒржаве”.

 ада данас амерички председник, обраЮаЉуЮи се глобалноЉ Љавности, изЉави да су —јƒ победиле у оба светска рата и бациле комунизам на колена („ћи смо нациЉа коЉа Ље прокопала ѕанамски канал, победила у оба светска рата, послала човека на ћесец и бацила комунизам на колена“), шта се ту може уочити не само као прегрубо поЉедноставЪиваЬе веЮ и као директна обмана?

ћада Ље ово изЉава у стилу своЉственом актуелном америчком председнику, не ради се о ставу поЉединца. “о Ље доследна потврда духовне матрице коЉом се васпитава америчка нациЉа. ¬рхунац Ље ‘укуЉамино учеЬе да Ље амерички неолиберализам наЉбоЪи могуЮи друштвени систем и да неЮе бити ни тежЬи за променом. «начи Ц краЉ историЉе. Ќе веруЉем да Ље у –имскоЉ »мпериЉи постоЉала толика нарцисоидност. »з тог угла гледаЉуЮи, ниЉе смислено полемисати са оваквим изЉавама нити са изЉавама политичарâ у начелу, поготову када знамо да се и америчко друштво суочава са тешкоЮама коЉе се замагЪуЉу медиЉским кампаЬама. Ќа краЉу краЉева, свет више ниЉе биполаран него мултиполаран. ћанипулациЉа Ље намеЬена домаЮем тржишту, а не „остатку света”. ј кад Ље веЮ реч о ћесецу и космосу, победи над нацизмом и слому комунизма, има ли ту, поред јмериканаца, и икаквих –уса? ЌаЉзад, у вези са нацизмом и комунизмом, има ли ту бар неког Ц ма и наЉмаЬег Ц места за —рбе, за мали народ са несразмерно великим жртвама?

” овим нашим традиционалним разговорима, према суду читалаца значаЉним и вредним шире Љавне пажЬе, запажамо да део проблема, ситуациЉа и повода за промишЪаЬе и дискусиЉу, из године у годину може бити препознат и као „стари“, раниЉе уочен, унеколико и „расправЪен“. »скуство, меРутим, говори да се познате невоЪе овде код нас увек враЮаЉу с новим „сЉаЉем“, као да свет, посебно ми —рби у Ьему, стоЉи у месту. ƒа ли Ље заиста тако, да ли тапкамо у мраку и онда када нам се учини да смо нешто „решили“? »ма ли, према ¬ашем суду, наде да се српске наЉважниЉе теме бар делимично реше, дакле и промене?

Ќе тапкамо у мраку. јко погледамо у не тако давну прошлост, видеЮемо да Ље наша ÷рква очувала нациЉу расуту у три империЉе, дала ЉоЉ полет и смисао. —тално смо на распеЮу, али постоЉаним радом на просвеЮиваЬу народа, учвршЮиваЬу истински демократских институциЉа и правне државе, напаЉаЬем из ризнице православне духовности, решаваЮемо Љедан по Љедан проблем. Ќе све Љер, како рече теолог £ован ћаЉендорф, „хришЮани су помирени са тим да живе у несавршеном свету“.

ќ нашем националном поразу данас се говори без театралности и некаквог фразерског поетизоваЬа, а често са „спокоЉним“ убеРеЬем коЉе би морало да нас узнемири и забрине. ƒа ли Ље реч о дефетизму без преседана и колико Ље у свему утешно то што се истовремено говори о могуЮем препороду? »змеРу осталог помиЬе се рад на специЉалном програму Ц ƒекларациЉи о опстанку Ц са подразумеваЉуЮом димензиЉом историЉског континуитета коЉи би требало да оствари ова генерациЉа „тако да се не стиди пред потомцима, али и да се не осеЮа недостоЉном пред прецима“. £есмо ли данас и у тим плановима на добром путу? јко Ље одговор одречан, како да се усмеримо тамо?

»ако смо доживели и преживели безакоЬе и силу, коЉа Ље оружЉем и пропагандом намеравала да од нас створи аморфну масу, данас имамо веЮи степен свенародне освешЮености него у готово читавом 20. веку. ƒефетизму нема места, поготову нема речи о националном поразу нити о некаквом антрополошком песимизму, како Ље говорио покоЉни Ќикола ћилошевиЮ. ƒо Ључе многи —рби нису знали ни ко су ни шта су. ќсвешЮиваЬе Ље било болно, уз жртве и губитке. «ар нам Љасан став огромне веЮине народа о  осову и ћетохиЉи не говори да нема места дефетизму? ѕогледаЉте –епублику —рпску: вредан православни народ пробуРене свести и савести! –епублику —рпску треба да чувамо по сваку цену.

ќнолико колико сам упуЮен, ƒекларациЉа о опстанку нашег народа може да буде добар пут ако Ље усмерена на очуваЬе идентитета народа Ц Љезика, писма, културе Ц како у околним државама тако и у —рбиЉи. Ќадам се да Юе ƒекларациЉу пратити одговараЉуЮа законска решеЬа и материЉална средства за Ьено спровоРеЬе, како не би остала мртво слово на папиру. ѕитаЬе националног писма, Юирилице, колико Ље важно толико Ље и болно. ƒневне новине у —рбиЉи махом се штампаЉу латиницом, о натписима фирми да и не говоримо. јко не буде конкретних мера и одговорности, српски Љезик Юе, пре или после, нестати. ј то би био невиРен културни аутогеноцид...

«наЉуЮи да наше читаоце и то интересуЉе, биЮемо овог пута слободни, надам се не и неодмерени, да ¬ам упутимо и Љедно личниЉе питаЬе, свакако мимо строгих претпоставки коЉе подразумева комуникациЉа са саговорником коЉи Ље архиЉереЉ —ѕ÷. ѕитаЬе се тиче ¬ашег мишЪеЬа и ¬аших избора када Ље реч о савременом српском, па и светском кЬижевном стваралаштву, такоРе и када Ље реч о филму, ликовном и музичком животу. Ќе сумЬамо да, као интелектуалац широких интересоваЬа и обухватних духовних усмереЬа, понекад успевате да пратите и наш културни живот ван хоризонта одреРеног ¬ашим високим рангом и ¬ашом посвеЮеношЮу мисиЉи коЉу обавЪате у —ѕ÷?

 Ьижевно стваралаштво пратим колико стижем. „есто сам у ћатици српскоЉ, где виРам наше врсне писце, песнике и друге подвижнике културе. ќд других пратим, мада недовоЪно и много маЬе него некад, текстове грчких и руских стваралаца, ретко кад и понеког са «апада. Ўто се пак тиче ликовног и музичког живота, ту сам, силом животних прилика и обавеза, Љош много „таЬи”. ‘илм и спорт су потпуно ван мога домашаЉа. ≈во и Љедне веселе догодовштине: неки од моЉе сабраЮе знаЉу много тога о фудбалу, а Ља, коЉи ни у детиЬству нисам играо фудбал и никад у животу нисам до краЉа одгледао ниЉедну утакмицу, налетим, пре неких месец дана, у лифту елитног московског хотела, ни маЬе ни више него на ћарадону! » не само то: он Ље целивао панагиЉу на моЉим прсима и затражио Ц разуме се, и добио Ц благослов. ¬рхунац приче Ље у томе што Ља уопште нисам знао с ким разговарам, а ни име ћарадона ми ништа не би говорило пре овога случаЉног лепог сусрета, када ми Ље моЉ пратилац, такоРе монах, саопштио ко Ље то био...

Ќашим разоговором традиционално обележавамо време коЉе претходи наЉрадосниЉем хришЮанском и православном празнику Ц ЅожиЮу. ЌаЉважниЉе празничне поруке читамо у ѕосланици патриЉарха —ѕ÷, али Ц како Ље оваЉ сусрет на страницама новина и своЉеврсна привилигиЉа и задовоЪство, и наше и ѕечатових читалаца Ц замолили бисмо ¬ас и позвали да нам ¬и упутите и посебну празничну и животну поруку. Ўта бисте нагласили поводом ЅожиЮа и духа ведрине и радости коЉи оваЉ празник чине тако великим и изузетним?

’вала Ѕогу, даЉе нам се прилика, поштовани господине ¬учелиЮу, да и ове године, заЉедно са вашим цеЬеним читаоцима, поделимо радост великог празника ’ристовог –оРеЬа или ЅожиЮа, како га наш народ од милоште назива. ѕодсетимо се на то шта о ЅожиЮу каже —вети —ава, просветитеЪ рода нашег, у своЉоЉ ∆ичкоЉ беседи: „„овекоЪубиви Ѕог, имаЉуЮи велику милост према роду Ъудском, приклони небеса и сиРе на земЪу и —воЉим божанским домостроЉем и добровоЪним подношеЬем многоврсних страдаЬа божанског “ела —вог просвети род наш.” ќве речи нека буду и моЉа честитка читаоцима „ѕечата“.

ћир ЅожЉи, ’ристос се роди!

»нформативна служба —рпске ѕравославне ÷ркве

02 / 01 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0