Srpska

ƒогматска равнодушност Ље слепило

—вета три Љерарха —вета три Љерарха
††††

Ц ќче –афаиле, проживели сте дуго, били сте сведоци различитих политичких епоха. —ваку од Ьих карактеришу посебне духовне немоЮи. Ўта Ље главна духовна немоЮ нашег времена?

Ц «а главну духовну немоЮ нашег времена сматрам лаж и дволичност коЉи постаЉу животни стил савременог човека. –елигиЉа веЮ престаЉе да буде доминанта у животу човека и главни императив Ьеговог понашаЬа, она више служи задовоЪаваЬу одреРених душевних потреба, слично естетском задовоЪству коЉе пружа уметност.

–елигиЉа заправо у многоме представЪа дело воЪе. ”нутрашЬи живот хришЮанина представЪа непрестану борбу са сопственим страстима и греховним навикама, отпор свету коЉи, по ’ристовим речима, „лежи у злу“. ќва борба Ље мучна за многе савремене хришЮане и зато Ьихова религиозност поприма споЪашЬе форме и у Ьима обамире.

ƒругу немоЮ нашег времена представЪа изолованост Ъуди и Ьихова емоционална хладноЮа. ” веку технологиЉе човеку Ље све маЬе потребна помоЮ другог човека, а маЬе му Ље и стало до Ье Ц машина замеЬуЉе човека. —редства масовних комуникациЉа доприносе стандардизациЉи мишЪеЬа. “елевизор, компЉутер и друга техничка достигнуЮа све више замеЬуЉу живи контакт: човек одлази у виртуелни свет коЉи постаЉе Ьегова друга стварност. ” том свету он нема одговорност, осеЮа себе слободним од обавеза и брига Ц илузорни свет ништа не тражи од Ьега.

ƒуховна отуРеност често прелази у аутизам. „овек осеЮа сопствену усамЪеност, али и у том случаЉу телевизор и компЉутер нуде му општеЬе на даЪину, виртуелне везе без Ъубави, некакво мртво општеЬе налик на општеЬе сенки. “ехника смаЬуЉе физичко растоЉаЬе меРу Ъудима, али их у исто време меРусобно дистанцира на емоционалном плану. „овек престаЉе да воли другог; ближЬи постаЉе далек. ќсоба губи жеЪу да се види са приЉатеЪима, удобниЉе му Ље да седи пред компЉутером. ќвде привидна удобност своди Ъудско општеЬе на ниво прагматичног. ≈моционална хладноЮа и отуРеност прерастаЉу у моралну кризу коЉа Ље много опасниЉа од економске. ќваЉ процес се у различитим облицима поЉавЪуЉе свуда, при чему Ље у технички развиЉеним земЪама он снажниЉи и разорниЉи.

Ц —твара се утисак да су код савремених хришЮана питаЬа догматике ставЪена у други план; ако се о нечему и говори, онда Ље то Љедино о социЉалном служеЬу и сличном. ”опште ниЉе прихваЮено да се говори о разликама у вери. ƒа ли Ље тако?

Ц ƒогматско мишЪеЬе Ље нераскидиво повезано са духовним стаЬем човека, посебно са Ьеговим мистичким интуициЉама. ѕри осиромашеЬу молитве и либерализациЉи морала човек престаЉе да осеЮа деловаЬе благодати у сопственоЉ души, губи православни начин мишЪеЬа и унутрашЬу потврду и сведочанство истине.

 арактеристично Ље да за —ветитеЪе догмат ниЉе представЪао некакав апстрактни поЉам, веЮ живу истину; удаЪаваЬе од догмата су увек доживЪавали и осеЮали као губитак благодати.  од савремених Ъуди Ље то унутрашЬе сведочанство ослабило, отупело. ќни доживЪаваЉу догмате као философске постулате и тезе, разматраЉу их на нивоу рационалистичког мишЪеЬа и зато се код Ьих брише граница измеРу догматске истине и духовне лажи.

“еолошки максимализам преРашЬих времена све више бива истиснут хуманистичким антропологизмом; притом се ориЉентири истине губе, духовни центри постоЉаЬа и скала моралних вредности се помераЉу и уклаЬаЉу са своЉих места. ƒогматска равнодушност представЪа слепило Ъуди код коЉих су отупеле или атрофиране религиозне интуициЉе. »нтелектуално сваштоЉедство се доживЪава као ширина мишЪеЬа, па чак и сведочанство Ъубави. ќво питаЬе Ље врло важно и зато Юу поновити своЉу мисао.

ћистичке интуициЉе чине догмат реалном, опипЪивом истином, док савремени човек са своЉим отупелим духовним интуициЉама доживЪава догмат као продукт одреРеног времена и епохе, разматра га попут философске апстракциЉе, свесно или несвесно уноси у ÷ркву и ќткривеЬе принцип еволуциЉе и на таЉ начин чини догмат релативистичким и плуралистичким поЉмом. ѕо том мишЪеЬу, догмати се привремено могу уважавати као што се уважаваЉу стари Ъуди, али се такоРе без проблема могу изменити или просто игнорисати. ѕрактичну проЉаву таквог рационализма у религиЉи представЪа екуменизам, униЉатство и многоглава хидра модернизма.

Ц ” чему се састоЉи главна догматска повреда умова савремених православних хришЮана?

Ц √лавну догматску повреду умова савремених хришЮана представЪа губитак светоотачког схватаЬа ÷ркве као чувара истине, —ветог ѕредаЬа и —ветог ѕисма. —авремена представа о ÷ркви у либералним круговима се све више приближава протестантском погледу на ÷ркву као на Ъудску заЉедницу сЉедиЬену сагласношЮу у учеЬу вере и ритуалима, заЉедницу ЉедномишЪеника. ѕритом се оно што Ље наЉважниЉе Ц божанска страна ÷ркве као чуварке благодати, носиоца таворске светлости и непрестане ѕедесетнице Ц брише, ÷ркву доживЪаваЉу као Ъудску институциЉу.

—мелим модернистима ÷рква представЪа дом без господара коЉи они присваЉаЉу и уреРуЉу по своЉим жеЪама.

ќткривеЬе има две форме: ѕисмо и ѕредаЬе. —вето ѕредаЬе, изражено у символичким кЬигама (вероучитеЪним кЬигама коЉе су прихваЮене од целокупне ÷ркве), догматским и канонским одлукама ¬асеЪенских —абора, богослужбеним текстовима и агиографским документима све више губи вредност у очима либералног друштва. Ўто се модерниста тиче, за Ьих —вето ѕредаЬе у значаЉноЉ мери представЪа митологиЉу, недостоЉну пажЬе савременог „образованог“ човека. Ўто се тиче догматике и канонике потврРене на —аборима, познати модерниста ЌиколаЉ «ернов Ље отворено изЉавио да Ље „сва трагедиЉа ÷ркве почела са ¬асеЪенским —аборима“.

ћодернисти се труде да дискредитуЉу вероучитеЪне изворе, укину и разоре, понекада и исмеЉу богословску традициЉу и преЉемство претходних векова, створе ново, аморфно хришЮанство коЉе би одговарало поЉмовима, укусима и потребама, ЉедноставниЉе речено, страстима савременог друштва коЉе се налази под утицаЉем модернизма и хуманизма. ћодернисти стреме не да свет просвете светлошЮу ÷ркве и приопште га вечноЉ истини хришЮанства, веЮ да ÷ркву прилагоде свету и самим тим Ље подвргну непрестаноЉ секуларизациЉи.

ƒруго догматско изопачеЬе видим у стремЪеЬу модерниста да прераде, у суштини, да укину православну сотериологиЉу (науку о спасеЬу), да из Ье изузму догмат о искупЪеЬу и створе нову сотериологиЉу под називом „морална теориЉа спасеЬа“.

ƒогмат о искупЪеЬу представЪа срж хришЮанства. —пасеЬе Ъудског рода од стране ’риста остварило се у томе што Ље –аспети ћесиЉа примио на —ебе, кроз —воЉа страдаЬа и мучеЬа, казну коЉа Ље по праведности ЅожиЉоЉ вечно требала да притиска род Ъудски. √оспод нас Ље заменио —обом и тиме сЉединио праведност са ЪубавЪу, а Ъубав са правосуРем Ц у томе Ље смисао √олготске жртве.

” годинама пре револуциЉе претходног бунтовног века почео Ље покрет обновЪенства. ќбновЪенци су говорили да савременог човека више не може да надахне учеЬе о искупЪеЬу, да су неопходне нове идеЉе. ’уманизам као култ човека ниЉе желео и ниЉе допуштао искупЪеЬе, у томе Ље видео унижаваЬе достоЉанства Ъудске личности; Ьега Ље више задовоЪавало друго учеЬе Ц како човек спасава самога себе кроз испуЬеЬе ЉеванРелских заповести и подражаваЬе »суса ’риста као моралног обрасца за Ъуде. ѕритом Ље део модерниста допуштао да Ље ’ристос идеални човек, док су други сматрали да Ље ќн грешник  оЉи се путем борбе са грехом и страстима коЉе су живеле у Мему постепено усавршавао и коначно победио грех за време крсних страдаЬа. ќво лажно учеЬе представЪало Ље ’риста не као »скупитеЪа, веЮ као педагога и отварало пут за христиЉанизовану теософиЉу и гностицизам. ¬ажно Ље запамтити да су древни гностици Ц докети одбацивали догмат искупЪеЬа, сматраЉуЮи распеЮе и ’ристова страдаЬа привидним. јпостол £ован Ѕогослов Ље забраЬивао хришЮанима да имаЉу било какав контакт са гностицима. »сториЉа се понавЪа, и у прошлости можемо наЮи сличности са данашЬицом.

£едан од лидера обновЪенаца у свом стану £едан од лидера обновЪенаца у свом стану
††

Ц ” различита времена су ѕравославЪе у веЮоЉ или маЬоЉ мери мучиле различите Љереси. ѕоследЬих векова се нарочито повеЮао притисак римокатолицизма и протестантизма.  оЉа од ових Љереси Ље по свом утицаЉу страшниЉа за православне? «а коЉу Ље створен савршениЉи противотров?

Ц ќд времена отпадаЬа –има од васеЪенског ѕравославЪа код нас се накупила обимна апологетска литература где су детаЪно размотрене и испитане разлике измеРу римокатолицизма и ѕравославЪа. “реба реЮи да се са сваким веком коЉи протекне формирани расцеп све више шири и продубЪуЉе као последица чиЬенице да Ље –им прихватао нове догмате и каноне коЉи су неспоЉиви са учеЬем древне ÷ркве. ¬елики утицаЉ Љезуитског реда на «ападу унео Ље у свест латинских теолога снажну струЉу либерализма и хуманизма (треба реЮи да Ље сама реч „Љезуитство“ постала синоним за прагматизам и за небираЬе средстава за достизаЬе поставЪеног циЪа). »змеРу ѕравославЪа и римокатолицизма поставЪене су Љасне границе коЉе не могу да измене или униште ни екуменизам, нити таласи нарастаЉуЮе секуларизациЉе.

—а протестантизмом Ље ситуациЉа сложениЉа. «а разлику од римокатолицизма, протестантизам представЪа конгломерат конфесиЉа, деноминациЉа, секти и теолошких школа, што за последицу има чиЬеницу да не поседуЉе Љединствену богословску концепциЉу. ќно што Ље заЉедничко и карактеристично за протестантизам, Ьегов „символ вере“ Љесте одбациваЬе и разараЬе ѕредаЬа и Ьегову замену личним мишЪеЬима и субЉективним тумачеЬима —ветог ѕисма. ”право захваЪуЉуЮи аморфности и многоликости протестантизам Ље лакше прерушити у ѕравославЪе. «бог тога он има своЉе ЉедномишЪенике и савезнике Ц „православне“ теологе-модернисте коЉи покушаваЉу да дискредитуЉу —вето ѕредаЬе и унутар ÷ркве разоре само ѕравославЪе. «ато данас протестантизам сматрам маскираниЉим и опасниЉим противником од римокатолицизма.

Ўто се тиче противотрова за лажна учеЬа и Љереси Ц главним противотровом сматрам стицаЬе благодати ƒуха —ветога. Ѕлагодат чини православним не само ум, веЮ и човеково срце; човек непосредно осеЮа и познаЉе духовним интуициЉама да Ље спасеЬе могуЮе Љедино у ÷ркви, у Ьеном ѕредаЬу, догматици и литургици, да Ље ÷рква Ц  овчег ван кога Ље немогуЮе спасити се од потопа зла и греха. ћеРутим, ако наставимо са том аналогиЉом, знамо да су се у спасаваЉуЮем ковчегу нашли и ’ам и ’анаан. Ќеопходан услов за спасеЬе представЪа пребиваЬе у ÷ркви. ћеРутим, спасеЬе се не одвиЉа механички веЮ зависи, осим благодати, од воЪе и живота сваког човека.

„ини ми се бесмисленим говорити о томе ко Ље ближе спасеЬу: римокатолици, протестанти или други Љеретици. «а време ѕотопа Љедни су гинули у равницама, други су бежали у планине, пеЬали се на саме врхове али су их тамо стизали таласи и сви заЉедно су нашли заЉедничку гробницу у бездану океана. »сто Ље Ц потонути близу обале или далеко од Ье.

Ц Ўта можете реЮи поводом ставова неких богослова о „латинском ропству“ у коЉем се, по Ьиховом мишЪеЬу, наша ÷рква налазила скоро неколико векова?

Ц Ўто се тиче оптужби да Ље ѕравославна ÷рква боравила у „латинском ропству“, у питаЬу Ље модернистичка провокациЉа великих размера чиЉи Ље циЪ да пронаРу прикладан изговор за спровоРеЬе своЉих разараЉуЮих замисли и реформи у самоЉ ѕравославноЉ ÷ркви.

ћодернисти гласно вичу да Ље неопходно да ѕравославЪе „очисти“ од латинског утицаЉа, а заправо су они измислили ову стратегиЉу да би очистили ѕравославЪе од самог ѕравославЪа Ц дискредитовали православно ѕредаЬе коЉе се налази у црквеноЉ химнографиЉи, саборним одлукама, ∆итиЉама —ветих и уставу ÷ркве. ћодернисти се чак не снебиваЉу да велики део ѕредаЬа убраЉаЉу у митологиЉу.

“реба реЮи да римокатолицизам у своЉоЉ основи има древно хришЮанство коЉе Ље касниЉе било извитоперено и унакажено Ъудским измишЪотинама и страстима, као што су сливаЬе са политиком (што се проЉавило у цезаропапизму), коришЮеЬе силе против инославних, разараЬе саборних начела, култ ѕрвосвештеника, стремЪеЬе ка униЉи не само са другим конфесиЉама веЮ и са полунезнабожачким духом света (путем непрестане секуларизациЉе).

ћеРутим, све ове негативности не даЉе за право да се римокатолицизам сматра антихришЮанском поЉавом како Ље то Ћутер желео да представи. ƒо трагичног отпадаЬа од ¬асеЪенског ѕравославЪа –им Ље припадао ЉедноЉ ÷ркви и након отпадаЬа Ље сачувао део онога што Ље ЬоЉ припадало. «ато одбацуЉуЮи заблуде римокатолицизма, ми смо дужни да запазимо да су се поред нанесених слоЉева Ъудским измишЪотина у Ьему сачували остаци древног учеЬа. –имокатолицизам Ље запрЪао древно ѕредаЬе, али га ниЉе у потпуности уништио. ѕротестантизам Ље пак своЉим гвозденим чекиЮем разбио остатке зидова веЮ разрушеног олтара.

—ледеЮа техника модерниста представЪа оптуживаЬе православног богословЪа за увоРеЬе западне схоластике као Љедан од доказа „латинског ропства“. “реба реЮи да схоластика уопште не представЪа бесплодну софистику, веЮ стремЪеЬе да се богословска знаЬа приведу у одреРени систем коришЮеЬем принципа анализе и синтезе, метода дедукциЉе и индукциЉе. «апазимо да Ље у —тарозаветноЉ ÷ркви прво постоЉало усмено —вето ѕредаЬе, али Ље затим, због снижаваЬа духовног нивоа Ъуди, била потребна и Ьегова фиксациЉа у форми —ветог ѕисма да не би било потпуно изгубЪено.

Ќешто слично можемо видети и у преласку патристике ка схоластичком богословЪу Ц када Ље било неопходно кроз богословски систем сачувати хришЮанске духовним видом сагледане истине. ” питаЬу Ље такоРе био захтев времена због нарастаЉуЮег духа секуларизациЉе. ѕритом, у православном богословЪу схоластика ниЉе одбацивала патристику, веЮ се ослаЬала на Ьу. Ќа жалост, на «ападу Ље заЉедно са схоластиком у теологиЉу почео да продире и рационализам, управо стремЪеЬе не да се пружи општа слика догматика и она поЉасни, веЮ да се сама догматика провери Ъудским разумом. ”право Ље ова злоупотреба дискредитовала схоластику и незаслужено ЉоЉ придала негативни карактер. ћеРутим, сама по себи схоластика Ље била и Љесте неопходна етапа у историЉи догматике; без Ье би се савремено богословЪе претворило у хаос поЉединачних, личних мишЪеЬа. Ќа православном »стоку схоластика се у великоЉ мери употребЪавала као метод учеЬа у школи.

—холастика се на «ападу поЉавила неколико векова раниЉе у односу на »сток и зато ниЉе чудно да су православни богослови као радни материЉал могли да користе неке римокатоличке текстове, уклонивши из Ьих грешке и неправилности, очистивши од касниЉих заблуда и теолошких извитопереЬа. ќваЉ рад подсеЮа на рад коЉи су извршили ќци ÷ркве, користеЮи у своЉим делима Љезик и терминологиЉу античке философиЉе. ѕритом су они преосмишЪавали такве позаЉмице и старим формама давали нови садржаЉ, а у неким случаЉевима развиЉали су и прецизирали ту терминологиЉу, прилагоРаваЉуЮи Ље хришЮанском учеЬу.

—холастици —холастици
††

ƒо XX века нико ниЉе прекоревао ÷ркву да се налази „латинском ропству“ и да одступа од православног вероучеЬа. “ек на почетку револуционарног XX века чули су се гласови коЉи су захтевали реформу ѕравославЪа. Ќа жалост, неки од тих гласова чули су се и у духовним школама. ” то време, речЉу „слобода“ био Ље опиЉен Љедан део предавача, чак и свештеника; долазило Ље до ситуациЉа да су се у здаЬима ƒуховних академиЉа демонстративно служили парастоси покретачима револуциЉе (на пример, поручнику Ўмиту), изговарале и штампале проповеди где се са гневом изобличавало гушеЬе бунта 1905. године (коЉи Ље ЋеЬин назвао „генералном пробом за октобарску револуциЉу“), учествовало у штраЉковима, итд. уопште, изражавала се солидарност са своЉим будуЮим гробарима. ” таквоЉ средини се и поникла парола „обновЪено ѕравославЪе“ и поЉавио се такав рески израз Ц „латинско ропство ÷ркве“. £едан од истакнутих теолога тог времена Ље писао: „”чеЬе о искупЪеЬу више не задовоЪава наше савременике Ц Ьима су потребне нове идеЉе“. ќве речи су означавале одрицаЬе од вечних истина хришЮанства зарад прагматике.

„Ћатинског ропства“ никада ниЉе било нити Ље могло бити у ÷ркви, иначе би она изгубила своЉу богонадахнутост, престала да буде „стуб и тврРава истине“, чуварка огЬа ѕедесетнице и непорочна ’ристова Ќевеста.

Ц  акви су меРусобни контакт и општеЬе могуЮи са римокатолицима и протестантима меРу коЉима има, и то Ље очигледна чиЬеница, много добрих Ъуди?

Ц ќво питаЬе представЪа Љедан од камена спотицаЬа за део савремених православних хришЮана. «ато Юемо о Ьему говорити подробниЉе.

ћенталитет савремених хришЮана се, под утицаЉем измеЬених животних услова и споЪашЬе информациЉе, подвргава разараЉуЮем реактивном зрачеЬу и веЮ Ље измеЬен у односу на преРашЬе векове.

“еоцентризам карактеристичан за претходна столеЮа (Ѕог као наЉвиша вредност, циЪ и садржаЉ живота) замеЬуЉе се хуманизмом где човек (притом емпириЉски човек са повреРеном природом) а не Ѕожанство, заузима наЉвиши степен духовних и душевних вредности. „—ве природно Ље предивно“, обЉавЪуЉу хуманисти. ƒуховну обнову и освеЮеЬе не одбацуЉу, али Ље прихватаЉу као самоусавршаваЬе.

’уманизам учи да човеку ниЉе потребно искупЪеЬе, нису потребне таЉне вере и благодати ƒуха —ветога, веЮ да се спасава сопственим врлинама. «а хришЮане-хуманисте ’ристос ниЉе »скупитеЪ, веЮ савршени образац човека тако да се спасеЬе остваруЉе у подражаваЬу ’ристу. —ам поЉам прародитеЪског греха коЉи прелази из покоЪеЬа у покоЪеЬе, хуманистима изгледа као неправда.

£едан од познатих хуманиста Ље отворено изЉавио: „јдам Ље сагрешио и шта Юу ту Ља?“, то Љест, он себе сматра од роРеЬа чистим од греха.

” реалности Ъудски род представЪа генетско Љединство где се грех јдама преноси од родитеЪа потомцима. —вети £ован «латоуст изражава следеЮу мисао: ако не желиш да одговараш за грехе праотаца, онда се одрекни и од обеЮаЬа и благослова коЉи су им дани, али Юеш се у том случаЉу одреЮи и ћесиЉе Ц ’риста —паситеЪа.

ћистички доживЪаЉ Ъудског рода као мноштва у Љединству и Љединства у мноштву бива замеЬен од стране хуманиста принципом споЪашЬег колективизма, а у делима вере Ц субЉективним поЉмовима о спасеЬу. —авремени хуманисти, лишени осеЮаЬа благодати као сведочанства истине, сматраЉу да вера у ÷ркву као у Љединствени пут спасеЬа представЪа духовну гордост, помаЬкаЬе Ъубави и ускошЮу мишЪеЬа.

—ада се хуманизму све више додаЉе либерализам, у коме грех губи своЉу демонску природу, а Ъубав ЅожиЉа се доживЪава као толеранциЉа према греху коЉа прелази у солидарност. £едан од истакнутих хришЮанских хуманиста Ље изЉавио: „’ристос Ље у свему солидаран са човеком“. «ашто Ље онда било потребно –аспеЮе?

ѕринцип апокатастазиса, тог обавезног и неизбежног повратка у првобитно стаЬе, родио Ље рехабилитациЉу оригенизма, коЉи сматра да грех представЪа само задржаваЬе на путу ка Ѕогу и одлагаЬе времена у земЪи изгнанства, а затим Юе се сва биЮа, измеРу осталог и сатана и пали анРели, вратити у божанску плирому (пуноту). ќво учеЬе, коЉе противречи £еванРеЪу, одбачено и проклето од стране ÷ркве, почело Ље све отворениЉе да се поЉавЪуЉе у делима савремених модерниста.

—ада бих се дотакао питаЬа о ÷ркви. ÷рква не представЪа савез, веЮ Љединство: не може постоЉати савез цркава заснован на договорима и декларациЉама, веЮ постоЉи само Љединство у »стини.

ƒогмати, молитве и —вете таЉне ѕравославне ÷ркве, сЉедиЬене са учеЬима и обредима инославних конфесиЉа, представЪаЉу сЉедиЬеЬе истине и лажи, то Љест, лаж.

ћеРутим, ѕравославЪе не захтева самоизолациЉу у области Ъудских односа. ћи можемо имати са инославним и иноверним Ъудима потпуно нормалне односе и приЉатеЪско општеЬе, али Ље сакрално Љединство са Ьима за нас немогуЮе, иначе Юемо ступити у област хуманистичких илузиЉа и одступити од сопствене вере, не доносеЮи корист Ъудима других конфесиЉа и религиЉа. ÷рква представЪа духовно Љединство и зато би заЉедничка молитва са неправославнима за нас била противречна том мистичком Љединству и представЪала не само нарушаваЬе црквених канона, веЮ и грех против самих инославних коЉе бисмо, и сами то не желеЮи, обмаЬивали лажном надом Љединства и спасеЬа ван ѕравославЪа.

Ўто се тиче врлинских иноверних Ъуди, по правди ЅожиЉоЉ Юе за своЉе добро добити одреРену награду и утеху, али су лишени наЉважниЉег: Ѕог ниЉе унутрашЬи фактор Ьиховог постоЉаЬа.

Ц  ако уопште привести ’ристу „доброг човека“?

Ц «а тако нешто Ље неопходно и сам постати „добар човек“, уцрквенити се, потрудити се на стицаЬу благодати ЅожиЉе и сопственим животом показати пример вере и врлине. “ада Юе бити очигледно како деловати на душе других Ъуди, како наЮи кЪуч за Ьихово срце. ќпштег рецепта овде нема, треба пак запамтити да Ље само кроз деЉство благодати могуЮе привести душу ’ристу. ’ристови ученици се нису истицали ораторском красноречивошЮу или знаЬем философиЉе. ћеРутим, своЉом Љедноставном речЉу испуЬеном благодаЮу, чинили су морална чуда: обраЮали су стотине и хиЪаде Ъуди ’ристу.

Куди, општеЮи са Ьима и слушаЉуЮи их, као да су улазили у светлоносно поЪе благодати, осеЮали Ьено деЉство у сопственим срцима коЉа им Ље откривала непознати духовни свет. јко се човек не труди да очисти сопствено срце од страсти, да пребива у молитви, испуЬава воЪу ЅожиЉу, показаЮе се изнутра празан и ту хладну празнину Юе осетити они коЉима се обраЮа са учеЬем о хришЮанскоЉ вери. јко човек не стиче благодат, ни красноречивост, ни познаваЬе световних наука, па чак ни познаваЬе текстова —ветог ѕисма му неЮе помоЮи да оживи Ъудска срца и самим тим опитно посведочи истинитост хришЮанске вере.

ќтац £ован ( рестЉанкин) са ходочасницима ќтац £ован ( рестЉанкин) са ходочасницима
††

Ц  ога Ље ЉедноставниЉе привести: човека коЉи стоЉи далеко од истина вере (као на пример, муслимане или незнабошце) или онога коЉи веЮ веруЉе у ’риста али има лажне догматске ставове (као на пример, римокатолике и протестанте)?

Ц ќбично Ъуде коЉи веруЉу у ’риста називамо хришЮанима коЉоЉ год конфесиЉи они припадали и коЉих год би се догмата придржавали. ћеРутим, ако на ово питаЬе погледамо дубЪе, видеЮемо да се ’ристос може познати само кроз благодат ƒуха —ветога чиЉи носилац Ље ÷рква. —ветлост благодати делуЉе на човеков дух и освеЮуЉе Ьегову душу. ќсим искупЪеЬа за спасеЬе Ље био неопходан и силазак ƒуха —ветога и наставак ѕедесетнице у ÷ркви.

“рагизам конфесиЉа коЉе су отпале од ѕравославЪа састоЉи се у томе да се тамо догаРа познаЬе ’риста ван ƒуха —ветога, кроз душевне силе самог човека; као резултат ствара се лажна слика ’риста, коЉа ниЉе у стаЬу да обнови и спасе човекову душу. «ато су канони ÷ркве тако категорични у раздваЉаЬу духовне истине од заблуда, ѕравославЪа од неправославЪа, и строго чуваЉу православну веру од било каквих вештачких сЉедиЬаваЬа с инославним учеЬима.

Ќе може се реЮи ко Ље ближе или даЪе од ѕравославЪа Ц у питаЬу би била само споЪашЬа мерила. ќни коЉи су се нашли ван ковчега за време светског ѕотопа погинули су независно од тога где су се налазили Ц далеко или близу Ьега. —авремени модернистички ставови о делимичноЉ благодати коЉа се тобож налази у другим конфесиЉама не представЪаЉу учеЬе ÷ркве. ЌиЉе могуЮе бити делимично спасен или делимично освеЮен; овде постоЉе две могуЮности: бити или са »стинским ’ристом  оЉи се открива у ƒуху —ветом или са лажним ’ристом чиЉу слику су створили Ъудски разум и емоциЉе.

ѕри преласку из иноверЉа или инославЪа у ѕравославЪе, човек по црквеном чину треба да се пред крстом и £еванРеЪем одрекне од заблуда своЉе претходне религиЉе. ј лакше незнабошцу да увиди ове заблуде него римокатолику или протестанту. —авремени хуманизам учи да су спасоносне све конфесиЉе, па чак и сва вероисповедаЬа. ѕример такве моралне и вероисповедне равнодушности Љесте модернизам са Ьеговим учеЬем о спасеЬу. «ато се, ако данас говорите о ЉединственоЉ могуЮности спасеЬа у ѕравославноЉ ÷ркви, то сматра непристоЉним, фанатизмом и понижеЬем човека друге вере.

„ини ми се да Ље лакше обратити иноверног у ѕравославЪе него инославног, теже од свега Ц православне фарисеЉе, као и модернисте, коЉи непрестано траже компромисе измеРу ’ристовог учеЬа и духа богоборног и развраЮеног света.

— руског —таноЉе —танковиЮ

—ветосавЪе

11 / 05 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0