Srpska

»змеРу три –има: историЉа, садашЬост и перспективе црквене ситуациЉе у ”краЉини [I]

 рштеЬе –уса (миниЉатура),  енинингсбершки рукопис, XIII век  рштеЬе –уса (миниЉатура),  енинингсбершки рукопис, XIII век
††

»змеРу „дивизиЉа“ и стварности: наша перцепциЉа ”краЉине

»ако се виЉести о рату и осталим дешаваЬима у ”краЉини данас углавном маЬе присутне него што Ље то био случаЉ приЉе неколко година, свако кога интересуЉе реална ситуациЉа на терену може данас да се увЉери да не проРе нити Љедан дан без маЬих или веЮих ратних активности (о коЉима извЉештаваЉу обЉе зараЮене стране и воЉске ƒЌ– и ЋЌ– и украЉински информативни портали). «а разлику од код нас омиЪеног кафанског „–изика“, унутар кога се сати проводе у савЉетоваЬу ¬. ¬. ѕутина како би требало заузети  иЉев, уз помоЮ коЉих армиЉа и из ког правца, информациЉе о рату подразумиЉеваЉу и данас, баш као што Ље то био случаЉ и у току интензивниЉег рата, извЉештаваЬе о конкретним воЉним акциЉама маЬих Љединица (понекад само диверзантских)[1]. » ту се одмах сусреЮемо са Љедним парадоском, са Љедним типично „нашким“ обртаЬем стварности: када се говори о односу ”краЉине и –усиЉе занемаруЉе се ужасна и нама у суштини несхватЪива величина и Љедне и друге (или у ширем смислу руског, источнословенског простора у цЉелини), када се праве велики планови и разматра геостратегиЉа. —а друге стране, свако ко Ље, рецимо, аутомобилом путовао кроз потресна пространства источноевропске низиЉе зна какав Ље то непрегледни простор, зна шта би „масштабна“ воЉна 150 милиона –уса и 48 милиона ”краЉинаца уопште могла да значи. ƒок руски (и украЉински) медиЉи извЉештаваЉу сваки дан о пушкараЬима на подручЉу одреРеног села, извЉештаваЉу колико Ље Ъуди раЬено и коЉа Ље коса, цеста или мост заузет, у нашоЉ свиЉести и даЪе су атомске бомбе и тенковске дивизиЉе. “амо свако дише сопствену демографску и географску величину и препричава детаЪ. ќвдЉе Ље та величина незамислива. ћожда зато и тако лако помЉерамо дивизиЉе по карти. ј када се помЉере дивизиЉе нема више мира у свиЉету. “ог момента више ништа неЮе бити какво Ље било приЉе. ј и без атомских бомби и дивизиЉа, воЉне се воде не само ради териториЉе него, можда Љош више Ц због идентитета и разлике у доживЪаЉима истог простора. ќтуда воЉне и политике акциЉе не значе ништа ако немаЉу идентитетске посЪедице[2], управо као што Ље све добиЉено у рату могуЮе изгубити на поЪу идентитета.

ѕотпуно исти феномен имамо и када Ље у питаЬу црквена ситуациЉа. ” овом моменту се и унутар наше помЉесне ÷ркве све чешЮе чуЉу питаЬа узрокована своЉеврсним (неодговорним) потезима ÷ариградске ѕатриЉаршиЉе, а коЉи као да наЉавЪуЉу неки могуЮи расплет црквене ситуациЉе у ”краЉини. » док се српски архимандрити, баш као и грчки и руски, сваРаЉу око канонских граница и ЉурисдикциЉа, о могуЮностима и дометима утицаЉа, измеРу ручка и вечере у —олуну, –иму или Ѕеограду, нико претЉерано не обраЮа пажЬу на свакодневицу, тако „ситну“ и безначаЉну, неког од храмова наше сестринске ”ѕ÷ у, рецимо, луцкоЉ области. ј ÷рква би требало, ваЪда, да се равна према том „малом човЉеку“ коЉи у Ьу долази, коЉи живи Ьеним животом.  оЉи Ље у западноЉ или централноЉ ”краЉини често и физички брани и чува.

”краЉински и руски идентитет: ко Ље онаЉ други?

–усь. ƒа би нам била Љасна украЉинска црквена ситуациЉе ниЉе довоЪно погледати само статистику коЉоЉ од „цркава“ припада колико православног живЪа.  ориЉен сложеве украЉинске црквене ситуациЉе лежи у меРусобном односу украЉинског и руског идентитета, у схватаЬу ћоскве у  иЉеву и  иЉева у ћоскви. ƒанас нарочито украЉински историчари говоре о двиЉе „историЉске парадигме“ (киЉевска и московска)[3], али те историЉске парадигме нису само начини на коЉе историчари доживЪаваЉу и причаЉу прошлост него начин на коЉи то чини „обични“ човЉек.

—поменик кнезу ¬ладимиру у ћоскви —поменик кнезу ¬ладимиру у ћоскви
††††

Ќепобитне чиЬенице говоре да и –уси и ”краЉинци за своЉу прву државу сматраЉу ону коЉи и Љедни и други називаЉу „–усь“ (именица женског рода, миЉеЬа се као српска „кост, -и“ Ц –усь, ген. –уси“) . “о Ље заправо, данас, Љедино заЉедничко у несумЬиво заЉедничкоЉ историЉи. “а држава Ље имала своЉ процват под ќлегом (882Ц912) и —ветиславом (—вѧтославъ 942Ц972), Ьен кнез ¬ладимир (980-1016) Ље примио крштеЬе из ÷ариграда (око 988.), што Ље чиЬеница од примарног значаЉа и за савремену руску и украЉинску националну свиЉест. “а држава Ље имала своЉу експанзиЉу, процват и пад,  иЉев, пословично увиЉек доживЪаван као „маЉка руских градова“. ћеРутим, чак ни наЉстариЉе и наЉбитниЉе чиЬенице из историЉе –уси данас не обЉедиЬуЉу него разЉедиЬуЉу ”краЉинце и –усе. «а црквену ституациЉу Ље изразито символички битно питаЬе мЉеста крштеЬа кнеза ¬ладимира. Ќаиме, иако се данас „крштеЬе –уси“ посматра као истовремен или уско повезан чин са крштеЬем самог кнеза ¬ладимира, данас постоЉи немала контроверза у источнословенскоЉ историографиЉи у вези мЉеста и времена крштеЬа самог кнеза ¬ладимира: да ли се оно десило веЮ за вриЉеме похода на  орсун (= ’ерсон), да ли касниЉе, заЉедно са народом у  иЉеву или, како Ље тврдио ј. ¬.  арташов, вЉероватно у своЉоЉ ЪетЬоЉ резиденциЉи, граду ¬асиЪеву, Љуго-западно од  иЉева[4] или, пак на самом  орсуну (’ерсону)? ƒа ниЉе у питаЬу проста занимЪивост староруске историЉе побринула се данашЬа политичка ситуациЉа па се тако празноваЬа „крштеЬа ”краЉине-–уси“ свечано обиЪежаваЉу у  иЉеву[5] и на  риму[6] са диЉаметрално супротним политичким порукама: тако украЉински политички наратив у крштеЬу –уси увиЉек види чин осниваЬа данашЬе украЉинске државе, а недавно Ље пажЬу Љавности привукао украЉински предсЉедник ѕетар ѕорошенко изЉавом да Ље кнез ¬ладимир избором хришЮанства начинио „европски избор“[7]. —а друге стране, ¬.¬. ѕутин Ље истиче крштеЬе –уси као основу Љединства руског народа и чин засниваЬа велике и моЮне –уске државе[8]. ќно што се, меРутим, може уочити Љесте да се послиЉе ѕутинове изЉаве коЉа Ље за мЉесто ¬ладимировог крштеЬа Љеднозначно одредила  орсун =  рим, тежиште руског историЉског наратива прениЉело на  рим, потиснувши  иЉев у други план. Ќаравно, одсликаваЬе тренутне политичке ситуациЉе више Ље него очигледно. ћеРутим, поставЪа се питаЬе: да ли Ље руско символичко измЉештаЬе крштеЬа –уси из  иЉева (на  рим) само ствар тренутка или се (ново)руска идентитетска парадигма свЉесно гради са свиЉешЮу да Ље  иЉев Ц „маЉка градова руских“ Ц неповратно изгубЪен за „русский мир“?

“акоРе, питаЬе наслиЉеРа и значеЬа –уси увиЉек изазива велико размимоилажеЬе данашЬег украЉинског и руског историЉског наратива али и националног идентитета: док Ље под монголским хордама и у меРусобним заРевицама нестаЉала и фрагментисала се стара –усь, Ьена даЪЬа судбина се у рускоЉ историЉскоЉ самосвиЉести доживЪава кроз наратив о монголском Љарму, али и опоравЪаЬу, о постепеном преношеЬу тежишта „руских земаЪа“ према сЉеверу, према граду-републици Ќовгороду и ћоскви. ”краЉинска идентитетска самосвиЉест увиЉек Ље остала географски фиксирана за сам простор наЉстариЉе руске државе те Ље у монголском Љарму гледала прекид постоЉаЬа свега дотадашЬег, а у формираЬу ћоскве Ц формираЬе нечега сасвим страног и далеког, „ћосковиЉе“, земЪе коЉа у наЉекстремниЉим десничарским и неонацистичким наративима (коЉи су, на жалост, популарни у широким народним масама) и ниЉе „исконски словенска“ него „угрофинска“ и „татарска“. “амо гдЉе руска свиЉест гледа континуитет, украЉинска гледа прекид континуитета. “амо гдЉе руска свиЉест  иЉев и наЉвеЮи дио ”краЉине посматра (или Ље бар до недавно посматрала) као простор са кога Ље руска државност пошла, украЉински национални идентитет форсира апсолутну раздвоЉеност и различитост. ”спут, врло Ље битан и Љедан историЉски детаЪ коЉи показуЉе амбивалентност савременог односа према прошлости, и код Љедних и код других. Ќаиме, док Ље –усь данас у националном идентитету –уса актуелизована кроз концепт „—вете –уси“ (—в€та€ –усь), Љедног надвременског простора смЉештеног у заЉедничку прошлост, историЉско искуство и врЉедносно заЉедништво (врло сличног нашоЉ ЌебескоЉ —рбиЉи), дотле веЮина ”краЉинаца у Ьему не види ништа друго до некакав облик великоруског империЉализма. ћеРутим, и сами ”краЉинци имаЉу веома амбивалентан однос према наслиЉеРу раносредЬевЉековне –уси. Ќаиме, од како Ље у ’’ виЉеку коначну превагу у себеименоваЬу народа коЉи себе данас углавном назива ”краЉинцима одниЉело управо име „”краЉина“ и „украЉински“, поставЪа се питаЬе шта са „неприЉатним чиЬеницама“ да се сам назив „”краЉина“ поЉавЪуЉе тек 1187Ц1189. године, али Љош увиЉек у значеЬу за оно има данас Ц штавише, назив „–усь“ Ље Љош дуго био у употреби чак и за наЉзападниЉе диЉелове источнословенског простора (√алициЉу, рецимо), а Љезик коЉи се данас назива „украЉинским“ све до XVII в. Ље самог себе називао и звао „руська мова“. ƒанашЬи ”краЉинац тако мора да наРе начина да новиЉи облик националног наратива у коме доминира управо украЉино-центричност помири са исконском русь-кошЮу своЉе прошлости. ѕроблем измиреЬа „украЉинскости“ садашЬице и русь-кости прошлости добиЉао Ље разне облике, од ћ. √рушевског до данас, али никада ниЉе успЉешно риЉешен. ћеРутим, „русь-кост“ ”краЉине у том националистичком наративу никада ниЉе поЉмЪена као спаЉаЉуЮи, или чак заЉеднички фактор историЉе и идентитета са –усиЉом и –усима. ”право супротно: –ус Ље увиЉек и искЪучиво „росси€нин“ а „русский €зык“ Ц „российска мова“ (ако не веЮ „москал“ и „кацап“), неко ко Ље и Љезички поистовЉеЮен са стварношЮу коЉа настаЉе и самоименуЉе се тек од XVII в.надаЪе[9]. »ако Ље данашЬи ”краЉинац углавном спреман да прича митологеме о томе како Ље чак и у вриЉеме „–уси“ народ коЉи Ље настаЪивао  иЉев себе називао „”краЉинцима“, а своЉу земЪу, наводно „незванично, присно“ Ц „”краЉином“, а званично „–уси“, таква рЉешеЬа не рЉешаваЉу него поЉачаваЉу схизофрениЉу. ¬еЮ Ље поменути ћ. √рушевски предлагао да се говори о „”краЉини-–уси“, а Ьегов приЉедлог украЉинолози и данас користе како би премостили очигледан проблем недостатка конзистентне употребе придЉева „руски“ и „украЉински“ за Љедан Љезик, простор, народ.

—поменик кнезу ¬ладимиру у  иЉеву —поменик кнезу ¬ладимиру у  иЉеву
††

«ашто Ље то битно за нашу црквену ситуациЉу, осим што илуструЉе колико се и оно заЉедничко (као „–усь“) може преметнути у симбол различитости ако се историЉске чиЬенице подвргну политичкоЉ интерпретациЉи? ЌашоЉ широЉ црквеноЉ стварности Ље непознато, али „званична“ титула расколничког псеудо-патриЉарха тзв. „ иЉевског ѕатриЉархата“ Ц ‘иларета ƒенисенка Љесте „ѕатриЉарх киЉевски и циЉеле –уси-”краЉине“ (ѕатр≥арх  ињвський ≥ вс≥Їњ –уси-”крањни), као очигледан пандан „патриЉарху московском и циЉеле –уси“ (ѕатриарх московский и все€ –уси). ”право као што Ље украЉински национални идентитет не само анти-руски, него, тако-реЮи, „паралелни“ (анти)руски идентитет, тако Ље и проблем осниваЬа „аутокефалне“ украЉинске православне цркве за ћосковску патриЉаршиЉу много више од ЉурисдикциЉског и црквено-политичког питаЬа. “о Ље питаЬе идентитета, правог наслиЉеРа „–уси“, могуЮности постоЉаЬа „двиЉе –уси“ и двиЉе цркве засноване на ¬ладимировом бацаЬу идола и крштеЬу у ƒЬепру поред  иЉева (или на  риму?). ѕо томе оно донекле подсЉеЮа не само на питаЬе „македонског раскола“ из српске него и из грчке визуре, па би се од хеленофоних цркава морало очекивати да за руску позициЉу имаЉу онолико сензибилитета колико саме траже и добиЉаЉу за своЉу позициЉу према „македонскоЉ“ ÷ркви.

[1] https://riafan.ru/1023610-donbass-segodnya-liniya-fronta-kipit-vsu-zametayut-sledy-i-gotovyat-okruzhenie-donecka ”краЉинску позициЉу, поред великих новинских портала покрива и http://donbass.ua/news/region/2018/08/08/v-zone-oos-ne-stihajut-boi-okkupanty-ponesli-sereznye-poteri.html

[2] ќ ситуациЉи у ƒонбасу и реалним намЉерама  иЉева рЉечито казуЉе и данас (8.8.2018) обЉавЪени прилог у „”краЉинскоЉ правди“ —ергиЉа —туканова у ком се аутор отворено констатуЉе да Ље рат у ƒонбасу Ц „рат идентитета“ те се зато залаже да се умЉесто тренутног идентитета становништва ƒонбаса у будуЮности треба да буде изражен (= наметнут) украЉински идентитет, будуЮи да „гдЉе год не постоЉи Љасно разграничеЬе „украЉинског свита“ (=свиЉета) и „руског мира“ (= свиЉета), постоЉи стална могуЮнпост дестабилизациЉе. https://www.pravda.com.ua/articles/2018/08/8/7188375/

[3]  ао парадигматичан историографски рад за украЉинску историЉску парадигму користимо Ќатал€ яковенко. Ќарис ≥стор≥њ середньов≥чноњ та ранньомодерноњ ”крањни,  ињв:  ритика, 2009. Ќа интернету Ље доступна раниЉа верзиЉа поменуте кЬиге: http://history.franko.lviv.ua/PDF%20Final/Jakovenko.pdf —ве до наЉновиЉег времена (коЉи рад £аковенко не обраРуЉе), за податке и увиде украЉинске историографиЉе ова студиЉа Љесте примарни извор.

[4] ј. ¬.  арашев, ќчерки по истории русской ÷еркви, т.1, ћосква, 2009, 101.

[5] https://24tv.ua/ru/kreshhenie_rusi_ukraina_istorija_pochemu_data_kreshhenija_rusi_vazhnaja_n1005213

[6] http://nsn.fm/society/revyakin-simvolichno-chto-kreshhenie-rusi-proizoshlo-v-krymu.html такоРе и https://crimea.ria.ru/society/20160728/1106443541.html

[7] https://regnum.ru/news/2455718.html

[8] https://russian.rt.com/article/105896

[9] Ќаиме, земЪа коЉу ми познаЉемо као „–уску федерациЉу“ званично се назива „–оссийска€ федерац舓 или колоквиЉално „–осс舓 а Ьени становници „–осси€нин, мн. –осси€ане“, од осамнаестовЉековног неокласицистичког прихватаЬа грчке форме Ρωσσία као назива за земЪу коЉа се до тада називала и ¬елика€ –усь, –усси€, чиЉи Ље народ себе називао поимениченим придЉевом „русский“ (када су из употребе изашли стари и дивни „русич“ и „русин“). “а нова творевина, коЉа Ље прошла кроз неколико фаза и у меРувремену постала империЉа без сумЬе баштини традициЉу и средЬевЉековне –уси, па Ље успомену на ту баштину задржала у називу Љезика (русский €зык) и у називу доминантног словенског етноса коЉи Ље настаЬуЉе русский, а€, ие).  роз наЉвеЮи дио историЉе савремене руске државе, придЉев изведен из новог назива државе (российский, а€, ое) и од старог назива државе (русский, а€, ое) били су готово замЉеЬиви (као што Юемо видЉети нешто касниЉе, у употреби придЉева „российиский“ (за Љезик) у смислу „(велико)руски“ код митрополита киЉевског ‘иларета јмфитеатрова). ћеРутим, од ствараЬа нове државе „–осиЉске ‘едерациЉе“, а нарочито за вриЉеме предсЉедништва Ѕ. £еЪцина, стварана Ље шира државна идеологиЉа „политичке росиЉске нациЉе“ према коЉоЉ су сви становници „–осиЉске ‘едерациЉе“ Ц „–осиЉани“, мада нужно не мораЉу да буду „–уси“ (русские) него припадници било ког од народа коЉи настаЬуЉу –‘. Ќастала, као и данашЬа –епублика —рбиЉа, тек онда када су сви „братски народи“ одлучили да направе сопствене националне државе, –‘ Ље дуго Ьеговала идеологиЉа коЉа се у суштини подударала са погледом на (дис)континуитет древне –уси и савремене –‘ код украЉинских националиста.

“еологиЉа.нет

24 / 09 / 2018

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0