Srpska

“реба читати

 ад не бих волео Ѕродског, кад бих уопште био глув за риме и ритмичне звуке и кад бих саосеЮао само с чврстом тканином прозног текста, и тада би ме Љедна реченица из говора приликом доделе Ќобелове награде натерала да поштуЉем £осифа јлександровича. ќн Ље рекао: „„овек Ље производ читаЬа.“ ќдносно, у истоЉ мери као епоха коЉа га Ље родила и родитеЪи коЉи су га васпитали, човека формираЉу, ваЉаЉу и чине прочитане кЬиге.

††††

 Ьига Ље писмо у боци, коЉе углавном ниЉе написано за оне коЉи су поред нас, веЮ за оне коЉи не живе овде и не живе сад. √лавни читалац Ље увек ван граница видЪивог. ” томе истовремено постоЉи нешто тужно и божанско. “ужно Ље зато што Ље кЬига сведочанство о ЪудскоЉ глувоЮи, сведочанство о немогуЮности да човек виче и допре до савременика тако да га оваЉ чуЉе. „овек пиЉе таштину као воду и погледом само клизи по површини. „Ўта Ље ѕушкин?  омпликована личност и осредЬи породичан човек. »стина, стихови му повремено нису лоши...“ » само бронза коЉа окива тело омогуЮава жилама да се учврсте, а глас, очишЮен од свакодневице, звучи без примеса и чисто. £ош Ље горе ако су Ъуди човека коЉи пише чули, али су га погрешно схватили. јли у сваком случаЉу, да смо паметниЉи и пажЪивиЉи, главне мисли бисмо изговарали у четири ока, лично, и половина штампариЉа би морала да се затвори.

ћеРутим, чиЬеница да кукице и тачкице коЉе смело стоЉе на папиру и коЉе свима говоре Љедно исто, чиЬеница да ови знакови / словца могу кроз векове да доносе Ъудима дамаре срца далеког аутора, говори о божанскоЉ природи писмености и о човековоЉ бесмртности.

* * *

≈во приче из живота моЉих приЉатеЪа. ћуж чита „ƒавида  оперфилда“, жена поред Ьега спрема ствари у ормар. Ќе окреЮуЮи се према мужу зове га и не чуЉе одговор. «ове га Љош Љедном. ќкреЮе се и зачуРено гледа мужа. ќдрастао човек, упио се погледом у кЬигу и очи су му влажне. Ќе види жену, не чуЉе Ьен глас и тешко да Ље тренутно у стаЬу да каже како се презива. ћинут касниЉе с болном гримасом се одваЉа од текста и муклим гласом каже сам себи, никоме, просто каже: „—тирфорд Ље саблазнио малишанку ≈мили“. “о Ље финале. ƒаЪе се нема куд. јко Ље то могуЮе, ниЉе ствар у ƒикенсовом маЉсторству и у осетЪивости Ьегових читалаца. –ади се о чуду меРусобног додира кроз векове; о чуду за коЉе Ље способан само човек и коЉе се зове Ц уметност.

* * *

»змеРу ’омера и времена опсаде “роЉе простирао се бездан коЉи се може упоредити с оним измеРу нас и битке против ћамаЉа.  о зна шта Ље осеЮао описуЉуЮи ’екторову сахрану и ридаЬе Ьегове маЉке? јли вековима касниЉе путуЉуЮи глумци у ≈лсинору даЉу антички комад и Ўекспир ’амлетовима устима изговара: „Ўта Ље он ’екуби? Ўта Ље ’екуба Ьему? ј он рида.“ » ми, осеЮаЉуЮи ирационалну снагу и истинитост ових речи, постаЉемо Љедно, без обзира где и кад да су живели: ’екуба, ’ектор, Ўекспир, ’амлет,  озинцев, —моктуновски, режисери, читаоци, гледаоци...

Кудска васеЪена се скупЪа до величине длана. ќсеЮамо Ьено тешко Љединство, као да у руци меримо полугу племенитог метала. Ѕесмртни дух, занимЪива слова, врео и лак папир. —ве заЉедно Ље чудо!

* * *

—ад ниЉе реч о  Ьизи над кЬигама. –еч Ље о кЬигама уопште. ћакар због тога што су све кЬиге на неки начин повезане с ЅиблиЉом. ƒревне хронике су по стилу и смислу повезане с кЬигама ÷арства. Кубавна лирика разних народа препознаЉе своЉе црте у ѕесми над песмама. ѕисма, приче, посланице и приповетке Ц сви ови жанрови постоЉе у ѕисму, и свака добра кЬига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из ЅиблиЉе.

—вети владика ЌиколаЉ ∆ички пише: „ћноги кажу Ц читаЉте ЅиблиЉу. ј Ља Юу вам реЮи Ц прочитаЉте ЅиблиЉу, а онда Ље немоЉте читати пет година. „итаЉте све осим Ье, а после пет година опет прочитаЉте ЅиблиЉу. “ада Юете схватити шта Ље она.“ јко неко ове реЮи спроведе у дело, неЮе нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности ЅожиЉих речи, веЮ о томе да су слаРе од меда и драгоцениЉе од драгуЪа. “акоРе Юе нам речи да кЬиге коЉе Ље прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. ” многима од Ьих постоЉе зраци исте оне светлости, само што су ови зраци расеЉани, а нису фокусирани. –еЮи Юе нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле Ьегову савест и раРале дубоке и чисте мисли.

* * *

ЅиблиЉа Ље у принципу преводива. »ма много кЬига и старих и савремених, чиЉи се смисао губи ван граница културе коЉа их Ље изнедрила. —вето ѕисмо ниЉе такво. «а Ьега се не може реЮи оно што каже главни Љунак у филму „ЌосталгиЉа“. ќн чуЉе стихове “арковског у преводу на италиЉански и говори девоЉци коЉа их чита: „Ѕаците све то. —тихови се не преводе.“ »спод ових речи би се с извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци кЬижевности. јли ове речи нису о ЅиблиЉи. Му Ље стварао Ѕог, односно, надахЬивао Љу Ље и затим Ље била изговорена и записана као –еч, коЉа Ље кроз малоброЉне упуЮена свима.

* * *

«анимЪиво Ље то да Ъуди пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. јли никад одоздо нагоре. ѕисмо су знаЬа, а знаЬа су увек одозго. » однос према писму Ље традиционално сакрални. «ато су ≈вропЪани дуги низ векова учили децу да читаЉу управо у циЪу општеЬа с Ѕогом кроз кЬиге. »ста таква Ље интуициЉа муслимана. ” свим светским културама Ље кроз описмеЬаваЬе човек добиЉао кЪуч за ризнице премудрости. ” новиЉе време ситуациЉа се променила. „овек добиЉа кЪуч, али му нико не каже где су врата. ¬ласник кЪуча почиЬе да личи на дрвеног дечака. ќн тражи нека врата, доспева у руке разбоЉника, посеЮуЉе земЪу будала, и у стварном животу се не завршава све тако среЮно као у баЉци, у коЉоЉ постоЉи алузиЉа на блудног сина. јли свеЉедно то личи на околни пут ходочасника. ѕут се води кроз потпуно беспуЮе. Ќа овом путу има знакова и путник мора да их чита.

ƒанашЬи путник скоро увек има водич у рукама. ” Ьему може бити грешака, он може бити застарео. јли постоЉи. ѕомоЮу писаних знакова Ъуди провераваЉу маршруту, иду у круг, тапкаЉу у месту док не доРу до потребне тачке, опет, не прочитаЉу потребан натпис изнад капиЉе коЉа води у —марагдни град.

* * *

“реба да читамо. » треба да учимо да читамо оно што Ље потребно. “реба да читамо макар због тога што се дешава да немамо с ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара.

„овека заиста изграРуЉу кЬиге. Ѕез обзира на то да ли се нашао у Љазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху Ц на сва ова места су га довели писани путокази Ц кЬиге.

Ѕило би нам боЪе да не знамо да читамо, да знамо »стину и да не лутамо. јли пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо Ц немамо другог пута. —авремени човек Ље увек производ штива.

»з кЬиге "Ѕегунац од света"

—а руског ћарина “одиЮ

27 / 01 / 2020

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0