Srpska

∆ивотопис свештеномученика »лариона, архиепископа ¬ереЉског

ƒиван Ље промисао ЅожЉи у животу Мегове —вете ÷ркве коЉа данас достиже своЉу пуноту и славу. –уска ѕравославна ÷рква Ље у ’’ веку учинила велики подвиг стаЉаЬа у вери и сведочеЬа о ’ристовоЉ Ъубави чак до смрти, Љер су верни сведоци (в.: ќткр. 2, 13) постали новомученици и исповедници руски, коЉи као звезде на небеском своду сиЉаЉу над руском земЪом.

” збору мученика –уске ѕравославне ÷ркве посебно место заузима архиепископ ¬ереЉски »ларион (“роЉицки). ¬елики научник-богослов, ватрени проповедник, ревносни служитеЪ олтара √осподЬег, талентовани администратор, мудар архипастир и бескомпромисни заштитник ÷ркве и православних догми Ц такав Ље лик светитеЪа »лариона, коЉи Ље своЉе земаЪско служеЬе крунисао подвигом исповедништва и мучеништва.

—вештенученик »ларион (у свету ¬ладимир јлексеЉевич “роЉицки) роРен Ље 13. септембра 1886. године у селу Ћипице  аширског среза “улске губерниЉе у свештеничкоЉ породици.[1] ƒеда будуЮег светитеЪа, ѕетар “роЉицки, и отац јлексеЉ “роЉицки служили су у храму Ѕлаговести ѕресвете Ѕогородице поред коЉег су били и сахраЬени.

—упруга оца јлексеЉа, ¬арвара ¬асиЪевна, рано Ље завршила земаЪски пут. Ќа бризи удовца остало Ље петоро деце: три сина и две кЮери. —вештенику Ље у Ьиховом васпитаЬу помагала неудата сестра почивше Ц Ќадежда, учитеЪица у парохиЉско-црквеноЉ школи. —тасавши, синови су се посветили служеЬу ÷ркви. ƒвоЉица стариЉе браЮе, ¬ладимир и ƒимитриЉе постали су епископи, а наЉмлаРи, јлексеЉ, после очеве смрти 1917. године остао Ље да служи као свештеник у свом родном селу Ћипице. —ва троЉица су до краЉа остали одани ѕравославЪу и примили су мученичке и исповедничке венце у годинама прогона ÷ркве.

ƒетиЬство будуЮег архипастира протекло Ље у атмосфери строге црквености и традициЉи православне побожности. ћали ¬олоРа Ље сам научио да чита и од раног детиЬства Ље учествовао у богослужеЬу. — пет година Ље стаЉао за певницом, читао Ље часове и шестопсалмиЉе. ќд наЉраниЉег детиЬства у Ьему се испоЪила Љака тежЬа ка учеЬу. £едном Ље узевши за руку свог трогодишЬег брата ¬ладимир кренуо у град да учи. ”спут Ље браца плакао и почео Ље да моли да га води куЮи на шта Ље ¬ладимир рекао: „ѕа, онда остани неук!“ ќстати неук Љесте судбина коЉа Ље наЉвише плашила малог сина сеоског свештеника.

 асниЉе, сваки пут кад би дошао куЮи, отац »ларион Ље у храму родног села служио богослужеЬа на коЉа су из свих околних села верници долазили као на велику свечаност.

Кубав према свом завичаЉу, радосно созерцаЬе земаЪске лепоте, коЉе Ље прелазило у созерцаЬе небеске лепоте, заувек су остали у владикином срцу као живо осеЮаЬе: „Ўирока, велика, роРена земЪа! ќна Ље сиромашна споЪашЬим ефектима, али Ље богата лепотама духа! ...» постоЉи само Љедан украс... смирених насеЪа... Ц ЅожЉи храмови са звоницима одражаваЉу се у огледалима руских река. ќд детиЬства сам навикао, мили моЉ друже, да гледам управо такву слику у свом завичаЉу, на обалама роРене ќке. ѕопнеш се код нас у Ћипицама на брдо, иза села, погледаш долину ќке, - види се на око четрдесет врста у даЪину. —амо у наЉближим селима своЉе и суседне парохиЉе видиш поЉедине куЮе, а даЪе се примеЮуЉу само здаЬа ЅожЉих храмова: црквена тешиловска црква, бела црква у Ћушкама, у ѕушчину, у “уЪчину, а на хоризонту у магли дижу се каширски звоници... ƒоРем тако куЮи на ¬аскрс. ќдем до реке. Ќа неколико врста се разлила, преплавила Ље сву равницу. » чуЉем по води са свих страна радосну пасхалну звоЬаву у славу васкрслог ’риста... £арко и нежно светли пролеЮно сунашце, бучно Љуре по каналима мутне буЉице, важно шетаЉу по земЪи планинске чавке, сва земЪа се пробудила и почела Ље да дише, веЮ се зелени травица. ѕрирода оживЪуЉе и смирени народ слави празник ¬аскрсеЬа. ƒешавало се да чуЉем како се над реком разлеже васкршЬа звоЬава Ц као да се таласи новог живота уливаЉу у душу, сузе навиру на очи. ƒуго и Юутке стоЉим као зачаран...“[2]

«авршивши са одличним успехом “улску богословску нижу школу 1900. године, а затим “улску богословску семинариЉу 1906. године будуЮи светитеЪ Ље послат да о државном трошку настави школоваЬе на ћосковскоЉ духовноЉ академиЉи. — овом духовном школом Ље у Ьеговом животу био повезан изузетно плодотворан период у стваралачком смислу. ћеРу зидовима „јкадемиЉе код “роЉице“ формирали су се богословски погледи и одреРена су научна интересоваЬа будуЮег архипастира. ”право овде, код моштиЉу игумана целе –уске земЪе, —ергиЉа, позив преподобног за превладаваЬе мрске распре овог света гледаЬем на —вету “роЉицу наишао Ље на одазив у Ьеговом срцу.  ао и многи студенти, у молитвама се обраЮао преподобном покровитеЪу свих оних коЉи траже истинско знаЬе.  асниЉе су се у раду свештеномученика „“риЉединство Ѕожанства и Љединство човечанства“ оваплотиле мисли и духовна осеЮаЬа коЉа му Ље √оспод даровао у Ћаври. „ћисао о Љединству човечанства у ÷ркви по образу “риЉединства Ѕожанства налазимо Љош код наЉраниЉих црквених писаца...“ писао Ље ¬ладимир “роЉицки 1912. године. „÷арство ’ристово ниЉе исто што и царства земаЪска у коЉима су Ъуди уЉедиЬени вештачким правним нормама, али истовремено могу бити потпуно раздвоЉени свим своЉим биЮем, свом своЉом моралном природом... ќваплоЮеЬе на земЪи £единородног —ина ЅожиЉег отворило Ље могуЮност обнавЪаЬа Љединства Ъудске природе. јко Ъуди следе за ’ристом они достижу стаЬе кад Ьихово мноштво не дели Љединствену природу, и човечанство се, наравно колико Ље ово могуЮе за ограничена биЮа, уподобЪава “риЉедином Ѕожанству“.[3]

¬ладимир јлексеЉевич се уписао на јкадемиЉу 1906. године, „кад су чаР и отровни дим револуциЉе, коЉи су проникли и у зидове јкадемиЉе,“ како Ље писао Ьегов друг из оделеЬа, свештеник √.ƒобронравов, „тек почели да се расеЉаваЉу, али нису Љош потпуно нестали.“ » ¬ладимир јлексеЉевич се много секирао видеЮи „срамоту јкадемиЉе, коЉа Ље светлу одежду чисте и трезвене науке заменила Љарким, али прЪавим шареним ритама уличне политике,“ срамоту јкадемиЉе коЉу Ље волео као „своЉу воЪену невесту“.[4] ¬ладимира “роЉицког Ље дубоко занимало питаЬе: зашто Ље револуционарни покрет обузео тако широке слоЉеве друштва? ”зрок за то видео Ље у раскиду живе везе измеРу друштва и ÷ркве, у ЬеговоЉ нецрквености. ѕоставши свестан ове душевне болести ¬ладимир “роЉицки посвеЮуЉе своЉа обавезна дела и богословске радове питаЬима о ÷ркви и црквености.

ћлади богослов с горчином истиче проницаЬе убиственог духа западноевропског рационализма у православну духовну школу. Мегов идеал Ље црквеност духовне школе и богословске науке. „Ўта Ље богословЪе?“ пита он. „ќно Ље за многе само знаЬе богословских истина, али ниЉе познаЬе Ѕога. ј познаЬе Ѕога Ље искуствена наука. —амо они коЉи су чисти срцем видеЮе Ѕога, и зато истинско богословЪе треба да буде побожност... Ќаше призваЬе треба да буде управо живо и делатно богословЪе, коЉе прониче и продире све до раздиобе душе и духа (£евр. 4, 12), спасоносно богословЪе. ќвакво богословЪе не може бити досадно, беживотно, бесадржаЉно, зато што Ље оно наЉвише испоЪаваЬе живота, унутрашЬи раст хришЮанске душе, док се не изобрази у ЬоЉ ’ристос (в.: √ал. 4, 19)“.[5]

«а време школоваЬа на академиЉи добио Ље награде митрополита ћосковског ћакариЉа и митрополита ћосковског £осифа, проглашен Ље за наЉуспешниЉег студента за последЬих 50 година постоЉаЬа академиЉе. ¬ладимир “роЉицки Ље такоРе управЪао издавачким оделеЬем ѕастирско-просветитеЪског братства при ћƒј бавеЮи се издаваЬем и ширеЬем листиЮа духовно-моралног садржаЉа за прост народ, учествовао Ље у бризи о школи-интернату за осмогодишЬу и деветогодишЬу децу о коЉоЉ су се бринули студенти. ƒок Ље био студент, а затим предавач на јкадемиЉи ¬ладимир “роЉицки Ље написао и обЉавио радове: „’ришЮанство или ÷рква?“, „ќ црквености духовне школе и богословске науке“, „ќ неопходности историЉско-догматске апологиЉе деветог члана —имвола вере“, „“риЉединство Ѕожанства и Љединство човечанства“, „ѕокаЉаЬе у ÷ркви и покаЉаЬе у католицизму“ и друге.

” периоду од 1906. до 1913. године ¬ладимир јлексеЉевич Ље два пута боравио у иностранству. ѕрво ходочашЮе 1908. године у саставу групе студената и предавача ћƒј било Ље по хришЮанском »стоку и неким западним земЪама. ѕосетивши —рбиЉу, “урску, √рчку и јтон ¬ладимир “роЉицки Ље своЉе утиске и размишЪаЬа о виРеном описао у кЬизи „ќд јкадемиЉе до јтона“. — великим болом будуЮи светитеЪ-богослов осеЮа одсуство Љединства словенског света. ј посета храма —вете —офиЉе у  онстантинопоЪу Ьегову богословску мисао упуЮуЉе на значаЉ византиЉског идеала за савремену –усиЉу: „√лавна црта византинизма Ље прожимаЬе свег живота религиозним принципима и интересоваЬима, - оваЉ диван споЉ небеског и земаЪског, ово истинско богочовечанство, а не наше савремено човекобоштво“.[6]

”право црквено-друштвени идеал ¬изантиЉе Ље требало, по мишЪеЬу “роЉицког, да постане идеал за лечеЬе болести савремене –усиЉе: „...идеал ¬изантиЉе Юе заувек бити драг православном човеку. «ар ниЉе у Ьему наше спасеЬе и у разним савременим токовима?...“[7]

ƒруго путоваЬе на коЉем Ље био у лето 1912. године по западним државама описао Ље у „ѕисмима о «ападу“. ѕоштуЉуЮи по заслузи велика дела западне уметности, природне лепоте, па чак и достигнуЮа материЉалне културе, ¬ладимир “роЉицки види, како каже, „убогост“ католичког и протестантског богослужеЬа у пореРеЬу с лепотом и богословском дубином православних црквених служби, строгошЮу и реализмом православне духовности. ќн се одушевЪава  елнском катедралом као оваплоЮеЬем гениЉа читавог низа немачких уметника из неколико векова, коЉи су изразили религиозну европску свест. јли „пролази неко време и почиЬеш да осеЮаш да у овом дивном, уметнички саграРеном храму нешто недостаЉе, и да недостаЉе нешто битно. ћисао почиЬе да ради, трудеЮи се да одговори на питаЬе шта недостаЉе  елнскоЉ катедрали и сваком готичком храму. —ам по себи ускоро испливава одговор: овде недостаЉе Ѕог, недостаЉе светост, недостаЉе живот... ј ако човек уРе у наш православни храм, украшен свом лепотом црквеног благоЪепиЉа... пре свега осеЮа на улазу да Ље ушао у храм ЅожЉи и нехотице му се рука подиже да се прекрсти.“ ” нашем богослужеЬу, у „овоЉ живоЉ стихиЉи древног црквеног светоотачког узвишеног богословЪа“ у потпуности Ље развиЉена и влада „идеЉа обнавЪаЬа Ъудске природе, идеЉа Ьеног обожеЬа кроз оваплоЮеЬе —ина ЅожиЉег“.[8]

††††

«авршивши јкадемиЉу 1910. године са зваЬем свршеног богослова ¬.ј.“роЉицки Ље био оставЪен на ЬоЉ као професорски стипендиста, а од августа 1911. године Ље поставЪен на дужност доцента ћƒј на катедри —ветог ѕисма Ќовог «авета. ќ погледима младог двадесетшестогодишЬег предавача ћосковске академиЉе ¬ладимира “роЉицког сведоче Ьегове сопствене речи упуЮене студентима на првом предаваЬу: „—вака делатност у своЉоЉ основи има дар ƒуха, а по свом развоЉу и по циЪевима мора бити црквено служеЬе... Ќису нам ради нас дате душевне снаге и различите способности, веЮ ради ÷ркве и не смемо себи да угаРамо своЉом делатношЮу, него ÷ркви... ÷рквено послушаЬе узимам на себе и ступаЉуЮи на ову катедру. £ер само ÷рква даЉе смисао и вредност земаЪском животу; само служеЬе ÷ркве по мом вероваЬу и убеРеЬу даЉе смисао и вредност нашоЉ земаЪскоЉ делатности... јко се не служи ÷ркви нема никаквог смисла у своЉ делатности и човек тада нема разлога да живи на ЅожиЉем свету.“ Ќаучна делатност се не искЪучуЉе из таквог потпуног служеЬа, Љер „наука стреми ка познаЬу истине“, а „÷рква као ризница истине може и треба да буде руководеЮи ауторитет за свакога ко тражи истину“.[9]

¬ладимир јлексеЉевич се марЪиво спремао за предаваЬа. ”зео Ље за правило да написани текст оставЪа код куЮе и да предаваЬе држи не користеЮи било какве записе. ќва навика му Ље придавала посебну сигурност, пошто Ље на катедри почео да се осеЮа као риба у води.

ќд 1910. до 1912. године у време слободно од предаваЬа ¬ладимир јлексеЉевич Ље радио на магистарскоЉ дисертациЉи. 1. марта 1912. године обраЮа се академском —авету с молбом да прими Ьегов магистарски рад на одбрану. —авет поставЪа двоЉицу рецензената Ц професора ћ.ƒ.ћуретова и професора —.—.√лагоЪева. ” априлу он добиЉа дозволу за штампаЬе рада у своЉству дисертациЉе. 11. децембра 1912. године одржана Ље одбрана магистарске дисертациЉе ¬ладимира “роЉицког „≈сеЉи из историЉе догме о ÷ркви“. ” свом говору на одбрани аутор Ље говорио: „Ќад сваком истином се замишЪамо обично онда кад чуЉемо аргументе против Ье и над питаЬем о ÷ркви древна црквене богословска мисао Ље усредсреРивала наЉвеЮи део пажЬе онда кад се сусретала с лажним погледима Љеретика и расколника на ÷ркву“.[10] –ецензент професор —.—.√лагоЪев Ље рекао: „ Ьиге као кЬига господина “роЉицког у –усиЉи се не поЉавЪуЉу често. Михова поЉава Ље празник богословске науке“.[11] ” име —ветог —инода као рецензент дисертациЉе био Ље именован архиепископ јнтониЉе (’раповицки) коЉи Ље аутора назвао излазеЮим светилом богословске науке у духу предаЬа ÷ркве. ‘ундаментални рад будуЮег исповедника и заштитника ÷ркве од Љереси обновЪенчества постао Ље не само истраживаЬе догме у историЉскоЉ перспективи, веЮ и дубоко осмишЪаваЬе краЉЬе секуларизациЉе друштва коЉа се одвиЉала у –усиЉи и коЉа Ље веЮ тада прерастала у богоборство.

ѕосле одбране дисертациЉе ¬ладимир јлексеЉевич Ље отишао на путоваЬе у  иЉев и ∆итомир, где се сусрео с епископом ѕрокопиЉем (“итовом), с коЉим Ље био у великом приЉатеЪству. «аЉедно су посеЮивали архиепископа јнтониЉа (’раповицког) коЉег су поштовали многи студенти јкадемиЉе, посебно они коЉи су тежили монаштву.

Ќаступио Ље ¬елики пост 1913. године. ¬реме дубоког покаЉаЬа постало Ље за ¬ладимира јлексеЉевича почетак другачиЉег животног пута. ” ЌедеЪу победе ѕравославЪа он подноси молбу за монашки постриг. ћонашки пут, узак, трновит, благодатан, био Ље природан избор за чисту душу овог изабраника ЅожиЉег, коЉи Ље тежио ка савршенству, коЉи Ље избегавао сваки грех и саблазан овог света, коЉи Ље желео да се у потпуности посвети Ѕогу.

ѕре примаЬа монаштва ¬ладимир јлексеЉевич Ље писао своЉим роРацима: „ќпростите ми, драги моЉи, све моЉе преступе против вас, знане и незнане. ƒо земЪе вам се клаЬам и молим да заборавите свако моЉе зло. ѕомолите се за мене, посебно 28. увече (око 9 сати), кад Юе у ѕараклиту бити извршен моЉ монашки постриг. »дем на своЉ пут светло и с радошЮу. —ад се веЮ мучим Ц што пре треба да се оградим црним одеждама од света коЉи ме прогаЬа. ћолим све вас да ме и у будуЮе пратите своЉом ЪубавЪу. ќпростите!“.[12] ≈во како отац »ларион пише о постригу: „» Ља сам примио постриг и мислим да у животу неЮу више никад осетити радост какву сам осетио 28. марта 1913. године. ќва радост у мени ниЉе прошла са завршетком обреда... “ако Ље све ликовало у души, био сам толико радостан... »з искуства могу да кажем да ниЉе случаЉно што приликом монашког пострига онаЉ ко врши постриг узевши расу говори: „Ѕрат наш (изрекавши име) облачи се у одеЮу весеЪа и духовне радости, ради одбиЉаЬа и гажеЬа свих жалости и смутЬи, коЉе долазе од демона, од тела и од света, у Ьегово свагдашЬе весеЪе и радоваЬе због ’риста у има ќца и —ина и —ветога ƒуха“.[13] ”право ову тиху, чисту радост и весеЪе врлинске душе светитеЪ Ље пронео кроз цео живот.

»зузетно мудру очинску поуку подвижнику Ље дао ректор ћƒј епископ “еодор (ѕоздеЉевски). „«нам и не сад желим да криЉем у чему Ље твоЉа жртва ’ристу,“ рекао Ље епископ “еодор. „Ѕио си искушаван, а можда те и сад Љош искушава Ъубав према оноЉ школи коЉоЉ служиш и осеЮаЬе боЉазни да те монаштво не лиши ове школе. јли шта Ље јкадемиЉа без ’риста?! “о Ље пусто место и мртва куЮа“.[14]

” писму роРацима месец дана касниЉе отац »ларион Ље писао: „ƒакле, има веЮ скоро месец дана како сам монах. ћного Ље доживЪено, много тога сам осетио.  ао да ме Ље висок талас подигао и Љош увек ме ниЉе спустио... ” духовноЉ радости сам провео пет дана у храму. ¬ратио сам се на јкадемиЉу, али се Љош увек нисам вратио своЉим некадашЬим пословима. ѕочела Ље —трасна седмица, ¬аскрс... —ве то Ље ове године за мене било посебно. Ќа ¬елики четвртак сам први пут прошао кроз ÷арске двери Ц посвеЮен сам у чин ЉероРакона и почео сам скоро свакодневну службу коЉа ми сваки пут причиЬава велику радост. ” протеклим данима свог монаштва углавном сам доживЪавао осеЮаЬе радости и душевног мира... —хватио сам свет и помирио сам се с Ьим и веома ми Ље жао што свет уопште не жели да се помири с монаштвом. ј треба само признати: Љер не треба да постоЉи исти облик живота за све. £а сам изабрао онаЉ коЉи ми Ље изгледао, а сад се тако и испоставило, да ми наЉвише одговара. Ќе жалите, веЮ се радуЉте зато што се Ља сад радуЉем. ј шта значи »ларион? ¬есели“.[15]

11. априла отац »ларион Ље био рукоположен у чин ЉероРакона; 2. Љуна, на “роЉицу Ц у чин Љеромонаха. ѕрошла су свега два месеца после пострига и десило се оно чега се он наЉвише плашио, због чега се дуго ниЉе одлучивао на постриг: 30. маЉа био Ље именован на административну дужност инспектора ћосковске духовне академиЉе. ”место бавЪеЬа богословиЉом и предаваЬима предстоЉало му Ље да испуЬава послушаЬе за коЉе ниЉе осеЮао никакво призваЬе. „ƒа ропЮем Ц не ропЮем, зато што Ље монах црквена ствар. ќн нема личног живота Ц сам Ље.  уда те поставе Ц прихватаЉ се и ради,“ писао Ље роРацима.[16]

5. Љула 1913. године отац »ларион Ље унапреРен у чин архимандрита од стране митрополита ћосковског ћакариЉа (Ќевског), а 5. новембра исте ове године —вети —инод га Ље одредио за дужност ванредног професора ћƒј.

ќцу »лариону као научнику-богослову дато Ље сасвим мало времена за научни рад Ц маЬе од десет година; али и за тако врло кратак временски период он Ље учинио много. „¬ЉеруЉу во Љедину —вЉатуЉу, —оборнуЉу и јпостолскуЉу ÷ерков!“ Ц тако се укратко може дефинисати смер и дух Ьеговог рада. “ема магистарске дисертациЉе била Ље посебно развиЉена и наставЪена Ље у радовима: „’ришЮанство или ÷рква?“ (1912.), „÷рква као савез Ъубави“ (1914.), „’ришЮанства нема без ÷ркве“ (1915.), „ќ животу у ÷ркви и о црквеном животу“ (1915.), „√рех против ÷ркве (–азмишЪаЬа о рускоЉ интелигенциЉи)“ (1916.). ћеРу Ьеговим радовима има чланака из области егзегезе, радова на црквено-друштвене теме, коЉи су често обЉавЪивани у „Ѕогословском веснику“ и часопису „ќдмор хришЮанина“. ћноге тврдЬе Ьеговог говора „ѕрогрес и преображеЬе“ одазвале су се у умовима и срцима савременика.  ао лаЉт-мотив кроз оваЉ говор провлачи се идеЉа о томе да тежЬа ка прогресу, ка ствараЬу комфорних услова живота води ка огрубелости, поствареЬу човека, а устремЪеност човека према вишЬем, према моралном обнавЪаЬу води ка истинском обнавЪаЬу и човека и друштва у целини.

 ао инспектор отац »ларион се пре свега бринуо о васпитаЬу црквености у студентима, ангажовао их Ље за активну црквену, просветитеЪску и проповедничку делатност. Ѕринуо се и за споЪашЬу дисциплину. £едан од Ьегових студената —.ј.¬олков, касниЉе Ље дао овакав портрет архимандрита »лариона у своЉим сеЮаЬима „ѕоследЬи код “роЉице“: „¬исок и згодан, с врло умереном и пропорционалном пуноЮом, с Љасним и предивним погледом плавих очиЉу (био Ље помало кратковид, али никад ниЉе користио наочари), увек Ље гледао сигурно и право, с високим челом и косом коЉу (за разлику од многих) никад ниЉе везивао, с малом, широком брадом, звучним гласом и Љасним изговором, оставЪао Ље шармантан утисак. ЌиЉе било могуЮе не дивити му се.“ ¬ладика Ље имао „Љак изглед чисто руског човека, правог делиЉе, продуховЪеног дубоким интелектом и чистом, племенитом душом. ...¬ероватно Ље целовитост и била главна црта Ьегове личности. ќваЉ храбар, изузетно талентован човек све Ље доживЪавао стваралачки... »ларион Ље благодатно утицао на мене своЉом личношЮу Ц отвореношЮу, силом у одбрани убеРеЬа, одушевЪеношЮу приликом богослужеЬа, енергиЉом и животном радошЮу... »ларион Ље волео да говори да колико хришЮанин треба да буде свестан своЉих грехова и да тугуЉе због Ьих, толико треба да се радуЉе због бесконачне милости и благодати ЅожиЉе и да никад не сумЬа и не очаЉава у свом животном подвигу. ќн Ље имао запаЬуЉуЮе одушевЪеЬе и Ъубав према свему што му Ље било драго и блиско Ц ÷ркви, –усиЉи, јкадемиЉи и овом бодрошЮу Ље заражавао, бодрио и укрепЪивао Ъуде из околине“.[17]

ѕо сеЮаЬима другог студента јкадемиЉе, —ергеЉа ѕостникова архимандрит »ларион Ље био „воРа академских монаха и братиЉе монаха“, „а своЉ инспекторски рад Ље сматрао практичним делом —ветог ѕисма Ќовог «авета“.[18]

”скоро Ље почео ѕрви светски рат и све унаоколо су обоЉила посебна осеЮаЬа. «а време свенародног молебана на тргу у —ергиЉевом ѕосаду архимандрит »ларион се окупЪенима обратио следеЮим речима: „...ќткуцао Ље страшни час суда над –уском земЪом. «а последЬих десет година сви ми смо много грешили. ћи –уси допустили смо да се у нашоЉ роРеноЉ земЪи прошири неверЉе.  од нас влада невиРени разврат морала. ћи –уси, грешни смо пред нашом славном историЉом. √решни смо пред сеЮаЬем и заветима наших предака. √решни смо пред нашим роРеним светиЬама. ѕочели смо да губимо страх ЅожЉи. ѕрестали смо да умемо да волимо цара и домовину. Ќавикли смо да блатимо и хулимо све своЉе и роРено, да хвалимо и узносимо све туРе. Ќаступио Ље час да се пред Ѕогом искупе све наше народне кривице, наши народни грехови...“[19]

ќтац »ларион Ље дубоко схватао да на боЉном поЪу –уси умиру пре свега за православну веру, бранеЮи –усиЉу од поробЪаваЬа земЪи коЉа Ље од ÷ркве отпала и у многоме постала неприЉатеЪска према хришЮанству. ѕо налогу —ветог —инода често Ље редиговао, делимично Ље сам саставио двадесет четири полемичка листиЮа против униЉе и одштампао их Ље у шесто хиЪада примерака. Ѕорбу с неприЉатеЪским духом, с неприЉатеЪском мишЪу архимандрит »ларион Ље сматрао наЉважниЉом и био Ље у недоумици кад Ље на пример, професор ƒуховне академиЉе хтео да иде у на фронт оставивши извршаваЬе своЉих директних обавеза.

” маЉу 1915. године архимандрит »ларион Ље био награРен орденом свете јне II степена.

ѕосле фебруарских догаРаЉа 1917. године на академиЉи Ље дошло до промена. Ќови обер-прокурор од ѕривремене владе ¬.Ќ.Квов с дужности ректора заменио Ље епископа “еодора, а привремено управЪаЬе јкадемиЉом поверено Ље инспектору архимандриту »лариону. ” Љуну 1917. године он Ље учествовао у епархиЉском конгресу за избор митрополита ћосковског “ихона.

ќд 7. до 14. Љула исте године у ћосковскоЉ духовноЉ академиЉи Ље одржан конгрес ученог монаштва. ѕосле разматраЬа стаЬа монаштва на наставноЉ и ваннаставноЉ служби одлучено Ље да се оснуЉе братство учених монаха. »стакнута Ље потреба да ово братство има своЉе манастире и школске установе. ѕрофесори ћƒј архимандрит »ларион и Љеромонах ¬артоломеЉ (–емов) наступили су с посебним мишЪеЬем поводом примЪене резолуциЉе: „«а последЬе време црквена власт Ље спречавала образоваЬе ученог монаштва... шаЪуЮи академске монахе обично путем црквено-практичне делатности... «ато ниЉе могуЮе не признати чиЬеницу да учено монаштво данас у принципу ниЉе блиско богословскоЉ науци, веЮ се често нажалост према ЬоЉ односи без дужног поштоваЬа. ќваЉ програм делатности коЉи се нуди за монашко братство коЉе се оснива пре свега има практичан карактер. » зато не можемо да сматрамо да ово братство има довоЪно ауторитета у очима широког црквеног друштва како би као своЉ орган измеРу многих других ствари имао и ¬исоку богословску школу“.[20]†† ќтац »ларион се плашио да братство коЉе ствара учено монаштво прихвативши се дела коЉе превазилази Ьихове снаге, не причиЬава радост своЉим недобронамерницима.

” овом периоду све бреме одговорности за јкадемиЉу пало Ље на плеЮи архимандрита »лариона коЉи Ље остао да врши дужност ректора. “о Ље било наЉтеже време Ьеговог служеЬа на јкадемиЉи. Ѕорба професорских партиЉа за ректорску дужност, недостатак средстава за живот јкадемиЉе, неодреРеност Ьеговог положаЉа и статуса Ц сва ова питаЬа су захтевала брзо решаваЬе.

” новоЉ школскоЉ години (1917/18.) за ректора Ље изабран професор ј.ѕ.ќрлов, а архимандрит »ларион Ље после сЉаЉног предаваЬа на јкадемиЉи у одбрану патриЉараштва Љеднодушно изабран за помоЮника ректора. Ќа овоЉ дужности му Ље било суРено да преживи затвараЬе ƒуховне академиЉе од стране совЉетске власти.

” сеЮаЬима —.ј.¬олкова постоЉи чак и оваква карактеристика архимандрита »лариона: „«а мене Ље »ларион у истом реду с лицима као што су патриЉарх Ќикон, митрополит јрсениЉе (ћациЉевич)... »лариону Ље био потребан простор историЉске арене да би се размахнуо чисто руски...“[21] ¬оЪом ѕромисла ЅожиЉег архимандрит »ларион Ље изашао на наЉшири простор црквено-друштвеног служеЬа и подвигом исповедништва запечатио Ље своЉ смели стваралачки порив.

15. августа 1917. године у ”спенскоЉ саборноЉ цркви ћосковског  ремЪа свечаним богослужеЬем своЉ рад Ље започео ѕомесни сабор –уске ѕравославне ÷ркве Ц —абор будуЮих мученика и исповедника, —абор оних коЉи су пре свега богословили животом.

†††††††† 

√лавни задатак коЉи Ље требало да реши —абор било Ље обнавЪаЬе патриЉараштва. ћишЪеЬе чланова —абора овим поводом Ље било подеЪено. ћеРу заштитницима патриЉараштва посебно се издваЉала личност архимандрита »лариона (“роЉицког) коЉи Ље наступио 23. октобра 1917. године с Љарком беседом коЉа Ље запаЬила слушаоце: „ћосква се назива срцем –усиЉе. јли где у ћоскви куца руско срце? Ќа берзи? ” трговачким редовима? Ќа  узЬецком мосту? Ќаравно, оно куца у  ремЪу. јли где у  ремЪу? ” окружном суду? »ли у воЉничким касарнама? Ќе, у ”спенском сабору. “амо, код предЬег десног стуба треба да куца руско православно срце. ќрао ѕетровог самодржавЪа по западном узору ишчупао Ље ово руско срце, светогрдна рука нечастивог ѕетра скинула Ље руског првосветитеЪа с Ьеговог вечног места у ”спенском сабору. ѕомесни сабор –уске ÷ркве од Ѕога му датом влашЮу поставиЮе поново ћосковског ѕатриЉарха на законито место коЉе у се не може одузети. » кад уз звоЬаву московских звона Мегова —ветост ѕатриЉарх крене на своЉе историЉско свештено место у ”спенском храму, биЮе велика радост на земЪи и на небу“.[22]

Ћичност младог архимандрита, наравно, ниЉе била широко позната веЮини чланова —абора. јли у то време Ље био познат у академским круговима и Ьегово мишЪеЬе Ље пажЪиво слушано. ѕошто Ље био еклесиолог од ауторитета, врло аргументовано Ље показао да се патриЉараштво у личности првоЉерарха, у личностима епископске хиЉерархиЉе у ÷ркви поЉавило као реалиЉа коЉа се подразумева сама по себи, да се тамо где се руши принцип хиЉерархиЉе, а то значи и првоЉерараштва, руши и црквени живот.

јли веЮ тада Ље отац »ларион пророчки описао потпуно нови лик руског патриЉарха. „—ад наступа такво време,“ говорио Ље на предаваЬу у ћосковскоЉ академиЉи у одбрану патриЉараштва, „да патриЉарашки венац неЮе бити „царски“ венац, веЮ пре венац мученика и исповедника, коЉем предстоЉи да самопрегорно руководи бродом ÷ркве у ЬеговоЉ пловидби по бурним таласима житеЉског мора“.[23]

» кад су 28. октобра чланови —абора донели одлуку о обнавЪаЬу патриЉараштва и приступили избору ѕатриЉарха, као кандидат за патриЉарха Ље био истакнут архимандрит »ларион. ЌесумЬиво, у томе се изразило признаЬе Ьегове улоге у доношеЬу историЉске одлуке.

ќбнавЪаЬе патриЉараштва Ље представЪало испуЬеЬе искрене жеЪе младог богослова. ѕо сведочанству Љедног од савременика после избора светитеЪа “ихона отац »ларион ниЉе могао да задржи сузе умилеЬа за време свечане литиЉе по целоЉ ћоскви, у коЉоЉ Ље учествовао новизабрани ѕатриЉарх.[24]

” зиму 1918-1919. године архимандрит »ларион се у потпуности посветио предаваЬима на ƒуховноЉ академиЉи, службама у московским црквама с обавезном проповеРу. ѕосле премештаЬа јкадемиЉе из лавре у ћоскву отац »ларион се преселио код свог друга професора ћƒј ¬ладимира —трахова, коЉи Ље служио на —ретенскоЉ улици.

” то време Ље требало да буде одржана —ветска хришЮанска конференциЉа. ”чествуЉуЮи у делатности комисиЉе за Ьену припрему отац »ларион Ље заузимао Љасну и чврсту позициЉу. ” свом писму упуЮеном секретару комисиЉе за одржаваЬе —ветске хришЮанске конференциЉе √ардинеру архимандрит »ларион Ље писао: „ѕо ¬ашем увереЬу сва друштва коЉа се називаЉу хришЮанским чине Љединствену ’ристову ÷ркву, само ослабЪену у свом Љединству... ќвакво учеЬе о ÷ркви се Ље апсолутно неприхватЪиво, Љер Ље оно безусловно непознато древноЉ ÷крви у коЉоЉ се ниЉе знало ни за какав поЉам ослабЪеног Љединства ÷ркве... ќсновну истину хришЮанства, Ьегову велику таЉну Ц оваплоЮеЬе —ина ЅожиЉег, признаЉу све хришЮанске вероисповести. јли само то не може да их слиЉе у Љединствену ÷ркву. £ер демони, по апостолу £акову, веруЉу (2, 19) и своЉу веру су по сведочанству £еванРеЪа, исповедали попут апостола ѕетра (в.: ћт. 16, 16; ћк. 1, 24; Ћк. 8, 28)“.[25]

Ќа питаЬе студента јкадемиЉе да ли се предвиРа сЉедиЬеЬе ѕравославне ÷ркве и римокатолика, архимандрит »ларион Ље одговорио: „ќва сабраЬа се одвиЉаЉу под моЉим председаваЬем и зато тешко да може бити било каквог позитивног резултата од Ьих... ”осталом, ако се –им покаЉе, онда...“ почео Ље да говори, али ниЉе завршио реченицу, Љер нимало ниЉе веровао у покаЉаЬе –има.[26]

— доласком боЪшевика на власт одмах су почели прогони ÷ркве. 10. (23.) марта 1919. године архимандрит »ларион Ље био позван на богослужеЬе у цркву при ¬азнесенскоЉ мануфактури на станици ѕушкино. ѕосле вечерЬе службе и на литургиЉи држао Ље проповеди због чега Ље био окривЪен за „агитациЉу против совЉетске власти и држаЬу с амвона беседа коЉе наводе на погроме“, ухапшен Ље и затворен у Ѕутирску тамницу. —воЉим ближЬима из тамнице Ље писао: „ѕозван сам на испитиваЬе. ћоЉ „предмет“ Ље и иследнику изгледао смешно, ни он ниЉе нашао никакву кривицу... јваЉ! ѕосле испитиваЬа прошло Ље шеснаест дана, а Ља ништа о себи не знам. ѕитаЬе: зашто? Ц у нашоЉ славноЉ републици посве Ље неумесно... —ад су се у ЮелиЉи код нас окупила троЉица професора. — времена на време држимо предаваЬа... »скрено сматрам да Ље потребно да кажем да сам ово време провео корисно...“[27]

ќваЉ први утисак Ље траЉао око три месеца. ќтац »ларион Ље ослобоРен због заступништва предавачке корпорациЉе ћосковске духовне академиЉе и од тада се налазио под надзором „ .

11. (24.) маЉа 1920. године у подне у храму “роЉицког патриЉарашког подворЉа обавЪено Ље наречеЬе архимандрита »лариона за епископа. ќбраЮаЉуЮи се ѕатриЉарху “ихону и присутним архиЉереЉима одржао Ље беседу у коЉоЉ Ље пре свега заблагодарио √осподу Ѕогу због тога што га Ље довео у оваЉ свет од духовних предака, што га Ље од детиЬства приближио храму ЅожиЉем и духовноЉ школи. „—лава Ѕогу за све оно што сам проживео и о чему сам размишЪао у овим последЬим годинама буре и метежа,“ наставио Ље архимандрит »ларион, „кад предана Љест земЪа в руцЉе нечестиваго (£ов. 9, 24), кад Ље руска држава, одвоЉивши се од ÷ркве ’риста ступила у наЉтесниЉи савез са синагогом сатане (в.: јпок. 2, 9). ” овим годинама само се учврстила моЉа вера у ÷ркву и моЉе срце утврдило у нади на Ѕога... ќно што смо знали из црквене историЉе, о чему смо читали од древних, данас видимо своЉим очима: ÷рква побеРуЉе кад ЉоЉ се наноси штета (»лариЉе, ќдл. 7, 4)... ѕосматраЉуЮи све ово и размишЪаЉуЮи о свему овом осеЮам да су се раступиле стопе моЉе испод мене (в.: ѕс. 17, 37) и на камен Ље √оспод поставио ноге моЉе (в.: ѕс. 39, 3), да не ослаби срце моЉе (в.: 5 ћоЉс. 20, 3). ќво последЬе ЅожиЉе доброчинство наЉмаЬе могу да криЉем у оваЉ час, кад стоЉим пред вашим збором, архипастири ÷ркве, коЉи сте призвани на епископско служеЬе... „уЉем пророчанску поуку: благо Љест мужу, Љегда возмет Љарем от Љуности своЉеЉа (ѕлач. 3, 27) и повиЉам своЉ врат под омофор епископа. ћилосрдни √оспод нека прими моЉу душу, ову малу лепту, коЉу ставЪам у ризницу ÷ркве ради употребе на заЉедничку корист. Ќека буде воЪа √осподЬа (в.: ƒап. 21, 14)“.[28]

††††

12. маЉа на дан сеЮаЬа на светитеЪа £ермогена, патриЉарха ћосковског и целе –усиЉе, ѕатриЉарх “ихон Ље архимандрита »лариона хиротонисао за епископа ¬ереЉског, викарног епископа ћосковске епархиЉе. —ветитеЪ Ље имао тридесет три године. ѕочео Ље пут овог изабраника ЅожиЉег на √олготу заЉедно с патриЉархом, с ÷рквом, с –усиЉом коЉу Ље волео. ƒо следеЮег хапшеЬа владика Ље све своЉе време проводио интензивно радеЮи: радио Ље код —вЉатеЉшег ѕатриЉарха на “роЉицком патриЉарашком подворЉу, служио Ље скоро свакодневно уЉутру и увече, често Ље служио с ѕатриЉархом, посеЮивао Ље храмове и манастире ¬ереЉског среза. √овореЮи о себи епископ »ларион Ље писао своЉим блискима: „ѕостпуно сам изгубио слободу.  ао затвореник, прикован за своЉа кола, - тако и живим... ÷ело лето Ље прошло у непрекидним обиласцима ћоскве и ћосковске губерниЉе... Ќемам ни Љутро, ни вече... Ќемам времена да читам, немам времена да пишем, немам времена... чак ни да грешим. «бог треЮег ми Ље, можда √оспод и уредио такав живот“.[29]

ќ животу светитеЪа у овом периоду сачували су се подаци коЉи омогуЮаваЉу да се стекне представа о Ьеговом духовном лику. Ќ.ѕ.ќкуЬев у свом „ƒневнику ћосковЪанина“ пише: „” току —трасне седмице нешто ме Ље вукло у цркву. Ќеколико пута сам ишао у —ретенски манастир. —ветитеЪ »ларион ме ниЉе привлачио своЉим архиЉереЉским служеЬем, веЮ учествоваЬем у службама као обичан монах. £едном (на бдениЉу измеРу среде и четвртка) поЉавио се у саборном храму манастира, у обичном монашком подраснику, без панагиЉе, с камилавком, и прошао Ље за леву певницу, где Ље певао све што треба, заЉедно с четворицом-петорицом других обичних монаха, а затим Ље изашао у простоЉ одеЮи на средину и надахнуто Ље прочитао канон, сам Ље почео да пева „„ертог “воЉ вижду, —пасе моЉ, украшениЉ!“ ѕа! ћогу да вам кажем, не да Ље певао! »ма изузетно приЉатан, звучан, млад (има 35 година), висок глас. “енор. ѕевао Ље просто, не по нотама, али тако дирЪиво и искрено да вероватно никад нисам чуо тако дивно извоРеЬе ове дивне песме“.[30] ѕо сеЮаЬима —.ј.¬олкова о светитеЪу „он се богослужеЬу предавао свом душом, свим своЉим биЮем, као главном делу свог живота“.[31] —ветитеЪ Ље знао, схватао и волео богослужеЬе.

«а годину дана свог архиЉереЉства служио Ље сто четрдесет две лигургиЉе, преко сто четрдесет бдениЉа и одржао Ље преко триста тридесет проповеди, и поред тога што Ље те године два месеца боловао од тифуса и што Ље болест изазвала компликациЉе на срцу. “о Ље било архипастирско служеЬе кад Ље речЉу и примером подржавао колебЪиве и малодушне, учио оне коЉи мало знаЉу.

“ешка искушеЬа су се обрушила на –уску ÷ркву и на цео руски народ. —трашна глад, устанци због глади, коЉе немилосрдно гуше власти, насилно одузимаЬе црквених вредности, отвараЬе и скрнавЪеЬе моштиЉу... —ам светитеЪ “ихон Ље затворен, а по целоЉ земЪи су почела „суРеЬа црквеним лицима“. 1921. године владику »лариона Ље —авет Ќародних судиЉа позивао због  олегиЉума √лавног музеЉа с молбом да за богослужеЬе изда икону ¬ладимирске ћаЉке ЅожиЉе, узету из —ретенског манастира. ” Ѕутирском затвору Ље провео два месеца и био Ље ослобоРен на суду.

22. марта 1922. године епископ »ларион Ље поново ухапшен, у оптужби Ље била наведена сва активна црквена делатност светитеЪа. 22. Љуна  олегиЉум √ѕ” Ље одлучио да се епископ прогна у јрхангелск на годину дана. 4. Љула епископ »ларион Ље заЉедно с групом затвореника допутовао у јрхангелск и 10. Љула био Ље ослобоРен из затвора. ѕосле напетог московског живота и ислеРиваЬа прогонство Ље изгледало као неочекивани одмор. ѕрво време Ље скоро по цео дан шетао кеЉом величанствене —еверне ƒвине. ” куЮи у коЉоЉ се владика »ларион настанио домаЮини су му издвоЉили засебну собу. —воЉим блискима Ље у том периоду писао: „Ќи сам не знам узрок због чега сам се преселио овамо. Ќисам имао никакав „предмет“. —ве Ље прошло „без суда и суРеЬа“. ќчигледно, тако треба. ѕромисао ЅожЉи може да делуЉе и преко злочинаца. ќни мисле да творе своЉу злу воЪу, а у ствари ниЉе тако, испуЬаваЉу благу воЪу ЅожиЉу. “ако Ље и са мном. ЌесумЬиво, добро Ље веЮ то што сам се сакрио од Ъудске вреве... “ежак и чак исцрпЪуЉуЮи живот коЉи сам по воЪи ЅожиЉоЉ водио последЬих пет година имао Ље за последицу по моЉ лични живот умиреЬе страсти, ако не потпуно, врло значаЉно... Ќакон дванаест година службе ништа немам и немам никакву жеЪу да имам. ƒруги би се ужаснуо, угледавши ме како седим у овоЉ убогоЉ соби и рекао би: и то си добио за дванаест година службе! ј Ља сам врло задовоЪан и драго ми Ље што живим овде, а што Ље главно, имам слободног времена и имам кЬиге... ƒопиру вести о московскоЉ смути, и чудим се ЪудскоЉ нискости и краЉЬем кукавичлуку, ради своЉе среЮе спремни су да потпишу све, чак и оно што не мисле. «начи, Ъуди немаЉу никаквих убеРеЬа. Ќадам се да своЉим греховима неЮу додати Љош и одступништво, чак и кад бих морао много да путуЉем... ”опште ме не занима моЉа лична судбина, зато што споЪашЬа сиутациЉа за мене ниЉе нешта битно... јли не могу да не патим и да не говорим ватрено видеЮи и схватаЉуЮи страдаЬа –уске ÷ркве. Ќа чему се држи смута, коЉу су изазвали ниткови?... ќна се држи само на томе што Ље сад преступно укинута слобода савести и што Ље уништено одваЉаЬе ÷ркве од државе, утврРено у основним законима... ћислим да Ље у мом личном животу моЉ садашЬи положаЉ само почетак болова, вероватно Юе протеЮи много година у затворима, у скитаЬу, у нужди и оскудици. јли знаЉуЮи црквену историЉу, нимало се не збуЬуЉем, бирам да „страдам с Ъудима ЅожЉим“ пре него да се називам „сином фараонове кЮери“...“[32]

ѕредставници либералног поретка, коЉи Ље сазрео у недрима –уске ÷ркве на граници измеРу два века, искористили су тешку ситуациЉу у ÷ркви после револуциЉе и на превару су освоЉили црквену управу. ѕри непосредном руковоРеЬу и бризи од стране безбожних власти обновЪенци су започели своЉу разорну делатност. ” маЉу 1923. године одржали су разбоЉнички —абор, на коЉем су „лишили чина и монаштва бившег ѕатриЉарха “ихона“. ѕатриЉарх Ље држан у куЮном притвору. ћеРутим, околности су се стекле тако да Ље совЉетска власт била принуРена да промени политику.

14. (27.) Љуна 1923. године након изЉаве, коЉу Ље светитеЪ “ихон дао ¬рховном суду –—‘—– ослобоРен Ље од страже и следеЮег дана се обратио народу с апелом коЉе су од Ьега захтевале власти. £ош радикалниЉа посланица ѕатриЉарха “ихона од 18.6. (1.7.) 1923. године, о политичким питаЬима, сЉединила се с непомирЪивошЮу у односима обновЪенаца: „ роз тежак период пролази наша ÷рква. ѕоЉавило се много различитих група с идеЉама црквеног обнавЪаЬа... ќви обновЪенци свесно или несвесно гураЉу ѕравославну ÷ркву у секташтво, улазе у потпуно непотребне реформе, одступаЉуЮи од канона ѕравославне ÷ркве“.[33]

21. Љуна 1923. године преосвеЮени »ларион Ље позван у јрхангелско √ѕ” и овде Ље обЉавЪено да му Ље дозвоЪено да отпутуЉе. ” ћоскви Ље био веЮ 5. Љула.

” овом периоду скоро све московске храмове освоЉили су обновЪенци-„живоцрквеници“ и владика »ларион Ље приступио одлучним деЉствима, усмереним против обновЪенческог раскола. »стог дана, 5. Љула, у шест сати увуче, служио Ље бдениЉе у храму —ретенског манастира, у коЉем су пре тога служили обновЪенци. ѕре почетка богослужеЬа владика Ље обавио чин освеЮеЬа. ќбраЮаЉуЮи се клиру манастира позвао га Ље да се покаЉе за обновЪенчество и супротставЪаЬе ѕатриЉарху, и то да принесе покаЉаЬе у присуству народа; онима коЉи се не покаЉу неЮе дозволити да служе и неЮе им дозволити да уРу у олтар.

—ледеЮег дана на празник ¬ладимирске иконе ћаЉке ЅожиЉе, у —ретенском манастиру Ље служио ѕатриЉарх. ќкупило се толико народа да храм ниЉе могао све да прими и многи су стаЉали у манастирскоЉ порти. ” проповеди Ље владика »ларион говорио о празнику, о савременом црквеном животу, о обновЪенчеству, о самозванцима-епископима. ”тисак од проповеди Ље био такав да су Ъуди почели да вичу да признаЉу само ѕатриЉарха “ихона, многи су плакали. —лужба, коЉа Ље почела уЉутру, завршила се тек у шест сати увече, након што Ље ѕатриЉарх благословио сав народ. ќдмах по повратку епископа »лариона из прогонства ѕатриЉарх “ихон га Ље унапредио у зваЬе архиепископа и укЪучио Ље владику у састав ѕривременог ѕатриЉарашког синода коЉи Ље при Ьему деловао.[34]

¬ладика »ларион Ље инсистирао на томе да обновЪенчески клирици примаЉу у општеЬе с ÷рквом кроз покаЉаЬе, чин добиЉен у обновЪенчеству ниЉе признаван, обновЪенчески храмови су се поново освеЮивали. —амим тим владика »ларион Ље Љасно указивао на Љеретички карактер обновЪенчества. «ахваЪуЉуЮи чврстини архиепископа у овом питаЬу почео Ље масован повратак клира и мирЉана под омофор —вЉатеЉшег ѕатриЉарха “ихона. 15. (28.) Љула 1923. године у ƒонском манастиру Љавно се покаЉао за обновЪенчество митрополит —ергиЉе (—трагородски). ѕатриЉарх Ље ставио на Ьега крст и панагиЉу, а владика »ларон му Ље уручио белу камилавку.

ќд тада су Ъуди архиепископа »лариона почели да називаЉу ¬еликим. ” совЉетскоЉ штампи овог периода од „тихоноваца“ су помиЬана само два имена Ц самог ѕатриЉарха и архиепископа »лариона. Мегови неприЉатеЪи су денунцирали √ѕ” да се због Ьега талас фанатизма пронео по ћоскви и „живоцрквенике“ су почели да туку и истеруЉу из храмова, и да ово расположеЬе ствара епископ »ларион. ќни су изЉавЪивали како Ље неопходно да се ограничи Ьегова „контрареволуционарна делатност“. Ѕивши обновЪенчески лидер јнтонин (√рановски) Ље говорио да „»ларион иде и кропи храмове после обновЪенаца... “ихон и »ларион су криви пред револуциЉом...“ и треба да се покаЉу због „суровости моралне истине револуционарних достигнуЮа“.[35]

” лето 1923. године обновЪенци су предложили ѕравославноЉ ÷ркви да се помири с Ьима и да сазове ÷рквени сабор. ѕо налогу Мегове —ветости ѕатриЉарха “ихона у лето и Љесен 1923. године у име хришЮанске Ъубави и у нади да савест расколника ниЉе до краЉа спаЪена, воРени су преговори с обновЪенческим „митрополитом“ ≈вдокимом (ћешчерским). ѕравославну ÷ркву су на овим преговорима представЪали архиепископ —ерафим (јлександров) и »ларион (“роЉицки), као и протопрезвитер ¬асилиЉе ¬иноградов.

ћеРутим, у циЪеве обновЪенаца спадало Ље одстраЬиваЬе ѕатриЉарха од управЪаЬа ÷рквом пре —абора и осваЉаЬе власти на —абору. ѕосле низа провокационих изЉава обновЪенаца, негодоваЬу православних архиЉереЉа ниЉе било краЉа. „...”опште никакве политичке жеЪе нас не примораваЉу да се окупимо око —вЉатеЉшег ѕатриЉарха, веЮ само жеЪа да сачувамо верност свом архиЉереЉском обеЮаЬу и испоштуЉемо непоколебЪив канонски поредак хиЉерархиЉске наследности. » у нашим преговорима с ¬ама и с другим представницима ¬ашег —инода нама Ље руководила искЪучиво Љедна жеЪа Ц да поново сЉединимо са —ветом ÷рквом оне коЉи су отпали од Ьеног Љединства за време жалосне црквене смуте“.[36]

—ама чиЬеница воРеЬа преговора представника ѕатриЉаршиЉске ÷ркве с обновЪенцима ишла Ље на руку овим другима, пошто су преко државне штампе могли да пишу о овим сусретима било шта, изазиваЉуЮи збуЬеност меРу православцима коЉи нису имали могуЮности да им одговараЉу. Ѕез обзира на то „сав народ и сви око ѕатриЉарха били су тада прожети несакрушивим поривом Ъубави и оданости према ѕатриЉарху и радошЮу због Ьеговог повратка на власт... ј главни инспиратор и воРа тако ватреног окружеЬа ѕатриЉарха и народних маса био Ље управо епископ »ларион с Ьеговом огЬеном речЉу, неуморан разобличитеЪ обновЪенческе лажи“.[37]

£единство ѕатриЉарха и православног народа √ѕ” Ље покушавало да минира ултимативним захтевом о увоРеЬу у богослужеЬе помиЬаЬе совЉетске власти. “о Ље означавало да ѕатриЉарх признао безбожну власт de jure, a не de facto само што би то горе одЉекнуло у срцима верника. ќдбиЉаЬе помиЬаЬа власти повукло би за собом потпуно уништеЬе патриЉарашке управе у центру и у провинциЉи. ¬ладика »ларион се много потрудио на изради формуле помиЬаЬа коЉа би наЉмаЬе претила религиозним и политичким осеЮаЬима народа коЉи се моли и истовремено би била прихватЪива и за совЉетску власт. «а разлику од форме помиЬаЬа царске власти, нова формула Ље носила безличан и општи карактер и ниЉе указивала на то за шта се конкретно треба молити Ц за дуг живот власти или за Ьихово уразумЪиваЬе и обраЮеЬе на пут истине. Ќа захтев овлашЮеног за послове религиЉе ќ√ѕ” £.ј.“учкова да убаци у молбу „за земЪу –уску и власти Ьене“ реч „совЉетску“ архиепископ »ларион се успротивио рекавши да Ље ова реч „руска“ и да се не може користити у богослужеЬу коЉе се обавЪа на словенском Љезику. ƒекрет ѕатриЉарха о помиЬаЬу власти на богослужеЬу народ Ље примио врло мирно.[38]

Ќе постигавши своЉ циЪ “учков Ље намислио да изазове раскол у ÷ркви увоРеЬем новог григориЉанског календара. “о Ље било мотивисано тиме што радници нису долазили на посао на велике црквене празнике кад су они наступали Ц и по старом и по новом календару. 1923. године у  онстантинопоЪу Ље одржан „—веправославни црквени конгрес“ под председаваЬем  онстантинопоЪског ѕатриЉарха ¬асилиЉа.  онгрес Ље немаЉуЮи законита овлашЮеЬа донео одлуку о увоРеЬу новог календара. ѕредставници совЉетске власти су званичну копиЉу ове одлуке уручили ѕатриЉарху “ихону сакривши од Ьега да Ље ни из далека нису прихватиле све ѕравославне ÷ркве.

ѕо налогу ѕатриЉарха владика »ларион Ље саставио патриЉарашку посланицу у коЉоЉ Ље прелазак на нови календар обЉашЬавао потребом за чуваЬем Љединства богослужбеног живота са свом ѕравославном ÷рквом. Ќа празник ѕокрова ћаЉке ЅожиЉе на патриЉарашком служеЬу у ѕокровском манастиру ова посланица Ље прочитана пред народом, али мало ко Ље могао да чуЉе текст, Љер Ље ѕатриЉарх “ихон поверио читаЬе протопрезвитеру ¬асилиЉу ¬иноградову, коЉи Ље имао врло слаб глас.  лир московских храмова Ље с тугом почео да обавЪа богослужеЬе по григориЉанском календару.

«а увоРеЬе новог календара у општецрквени живот било Ље потребно да се пошаЪе одштампани декрет —ветог —инода и патриЉарашка посланица епархиЉским архиЉереЉама. ќво Ље требало учинити наЉкасниЉе 3. новембра по новом календару, иначе би ЅожиЮни пост почео после 15. новембра и траЉао би маЬе од четрдесет дана. ѕо налогу “учкова штампариЉа Ље задржавала штампаЬе посланице коЉа Ље обЉашЬавала узроке преласка на нови календар. ”место тога у новинама се поЉавила забелешка коЉа Ље „—веправославни конгрес“ називала обновЪенческим. ÷иЪ ових деЉстава Ље био Љедан Ц навести народ на нетрпеЪивост против ѕатриЉарха. “учков Ље сматрао да Ље повратак на нови календар веЮ немогуЮ, али се преварио. ѕосланица ѕатриЉарха ниЉе била обЉавЪена ни до 5. новембра. ѕатриЉарашка ”права Ље користеЮи фразу коЉу Ље “учков неопрезно изговорио: „–адите како хоЮете,“ сматрала могуЮим враЮаЬе на стари календар, о чему Ље ћосковска епархиЉа обавештена по налогу архиепископа »лариона декретима ≈пархиЉског —авета.[39]

—ве ово време владика »ларион Ље наступао на религиозним дискусиЉама. 17. августа 1923. године одржао Ље у слушаоници ѕолитехничког музеЉа предаваЬе на тему: „“ихоновци и обновЪенци, шта их дели?“ а убрзо Ље, 4. септембра на истом месту била одржана дискусиЉа на тему: „ќбновЪенчески сабор 1923. године“. —ветитеЪ »ларион Ље држао реферат, а као опоненти наступали су обновЪенци, православци, припадници старог обреда и секташи-толстоЉевци. Куди коЉи су присуствовали дискусиЉи могли су Љасно да разумеЉу лажност и неканоничност деЉстава обновЪенаца. ћноги ћосковЪани су ових година били сведоци убедЪивих победа православног архиЉереЉа над Ьиховим противницима.

13. октобра у згради ѕолитехничког музеЉа одржана Ље дискусиЉа на тему: „ о су неприЉатеЪи ÷ркве?“ ” ЬоЉ су учествовали архиепископ »ларион и обновЪенчески свештеник јлександар ¬еденски. ѕрви Ље наступио ¬еденски. Мегово излагаЬе било Ље прекидано буком и повицима кад Ље почео да говори о ѕатриЉарху “ихону, о томе да Ље он везан с иностраном контрареволуциЉом, по сали се разлегла бура протеста при чему Ље сваки пут кад Ље ¬еденски говорио „“ихон“ сала сложно викала „ѕатриЉарх“. ѕосле ¬еденског наступио Ље архиепископ »лариион. Мегова поЉава Ље дочекана аплаузима.  ад Ље почео да говори наступила Ље потпуна тишина. ” Ьеговом говору се осеЮала непоколебЪива вера у истинитост свега што Ље говорио. √овореЮи о ѕатриЉарху архиепископ Ље рекао да ѕатриЉарх “ихон ниЉе контрареволуционар и да никад ниЉе био против одузимаЬа црквених драгоцености, али Ље сматрао да се не смеЉу давати свештени предмети. —воЉ наступ архиепископ »ларион Ље завршио речима да ѕатриЉарх “ихон никад неЮе одступити од своЉих убеРеЬа и да неЮе ступити у компромис с обновЪенцима.

—ледеЮег дана поново Ље била одржана дискусиЉа измеРу учесника, коЉу су организатори назвали: „«ашто су “ихон и »ларион неприЉатеЪи ÷ркве?“. ¬ладика »ларион Ље морао да ступи у полемику и с народним комесаром просвете ј.¬.Ћуначарским. £едан од очевидаца ових Љавних спорова сеЮа се: „Ќаступи владике »лариона одликовали су се посебном оштроумношЮу, али он ниЉе тражио оштру реч само зато да би она изазвала ефекат. “рудио се да тачном речЉу уРе у дубину питаЬа... ” дискусиЉама с безбожницима ослаЬао се на догме, на основу веронауке. ќсим тога, увек Ље наводио веома занимЪиве примере... Ѕезусловно Ље побеРивао дубином своЉих знаЬа. Мегов аргумент Ље обично почиЬао мирним речима: „Ќе, погрешили сте. “ога ниЉе било. “о тврдим на основу тога и тога.“ » наводио Ље заиста убедЪиве доказе да Ље у праву“.[40] £едном Ље Ћуначарски упутио прекор коЉи Ље гласио да су служитеЪи култа незадовоЪни совЉетском влашЮу, док Ље у —ветом ѕисму речено да нема власти коЉа ниЉе од Ѕога. јрхиепископ Ље одговорио: „ј зар ми кажемо да совЉетска власт ниЉе од Ѕога? ƒа, наравно да Ље од Ѕога!  ао казна за наше грехове...“[41]

ƒесет година пре тога, 14. септембра 1913. године млади архимандрит »ларион Ље у беседи на празничном богослужеЬу говорио о далекоЉ прошлости и ниЉе сумЬао да види и наЉближу будуЮност: „...Ќе расте и не цвета ÷рква од помоЮи државних власти, веЮ само силом свемогуЮег Ѕога.  упина Ље горела и ниЉе сагоревала... √орела Ље ÷рква у пламену мука и Љачала Ље,“ зар Ље потребно ЉасниЉе обЉашЬеЬе да Ље √оспод Ѕог стално одржава —воЉим благодатним силама? ќд Мега ÷рква увек добиЉа своЉе духовне силе. Миме Ље она живела и живи, од Мега се храни. —амо ќн Љу Ље укрепЪивао. —амо ќн Љу Ље спасавао. ”право о овоЉ великоЉ истини своЉом крвЪу су сведочили мученици... » зар су престаЉали хришЮани да се повинуЉу власти, зар су престаЉали да се моле за власт, без обзира на бесконачне увреде, коЉе има Ље власт причиЬавала?  ога су прогаЬали?  ога су протеривали? ƒржава Ље убиЉала своЉе приЉатеЪе, прогаЬала Ље своЉе молитвенике... ƒржава, браЮо, ниЉе толико потребна ÷ркви колико ÷рква држави. ÷рква зна да може без државе; она Ље била непоколебЪива и онда кад Љу Ље држава прогаЬала и протеривала. јли без Ѕога, без вере, без савести, без врлине Ц Љедном речЉу, зар се без ÷ркве неЮе увек колебати главне основе државног уреРеЬа и поретка? «ар некоме ниЉе Љасно да су неприЉатеЪи ÷ркве и неприЉатеЪи државе исти Ъуди?“[42]

Ѕогоборачка власт ниЉе опростила владики Ьегову делатност у борби с обновЪенчеством и рад на ЉачаЬу Љединства ÷ркве, ниЉе му опростила оданост —вЉатеЉшем ѕатриЉарху. ” ноЮи измеРу 15. и 16. новембра 1923. године архиепископ »ларион Ље био ухапшен.  омисиЉа Ќ ¬ƒ-а за административне прогоне га Ље 7. децембра осудила на три године затвора на —оловкима због „ширеЬа лажних гласина и агитациЉе против совЉетске власти под религиозном заставом“. ” Љануару 1924. године архиепископ »ларион Ље дошао на место прогонства на ѕоповом острву.  ад Ље стигла вест о ЋеЬиновоЉ смрти, затворенике су натерали да пет минута стоЉе ЮутеЮи. ¬ладика Ље демонстративно лежао на даскама и говорио Ље: „–азмислите, оци, шта се данас дешава у паклу: ЋеЬин Ље лично стигао, каква свечаност за демоне“.[43] ѕосле отвараЬа пловне сезоне, краЉем Љуна 1924. године, владика Ље послат на —оловЉецко острво.

£едан од свештеника-сужаЬа коЉи су били заЉедно с владиком на —оловкима даЉе следеЮи опис Ьегове личности: „јрхиепископ »ларион Ље млад човек, живахан, свестрано образован, одличан црквени проповедник, оратор и поЉац, сЉаЉни полемиста с безбожницима, увек природан, искрен, отворен; свуда где се поЉавЪивао све Ље привлачио и уживао Ље свеопшту Ъубав... ” годинама заЉедничког заточеништва ми смо сведоци Ьеговог потпуног монашког сиромаштва, дубоке простодушности, истинског смиреЬа, дечЉе кротости“.[44]

Ќа —оловкима Ље владика био шумар, стражар у ‘илиповоЉ пустиЬи, везивао Ље мреже на ‘илимоновом рибарском пристаништу на десет километара од главног —оловЉецког логора. ќ овом раду добродушно Ље говорио парафразираЉуЮи стихире на “роЉицу: „—ве даЉе ƒух —вети: некада Ље рибаре учинио богословима, а сад обрнуто Ц богослове учини рибарима.“ Мегова добродушност се односила и на саму совЉетску власт. ” то време сви су осуРивани на исто година робиЉе: и истакнути архиЉереЉ и млади Љеромонах, коЉи Ље скинуо орар с Ракона-обновЪенца. „Кубазан Ље наш √оспод,“ говорио Ље овим поводом архиепископ »ларион, „прихвата последЬег, као првог; умируЉе и онога ко Ље дошао у Љеданаести час, као и оног коЉи Ље радио од првог часа... » дела прима и намере целива, и деловаЬе поштуЉе и предлог хвали“.[45]

јрхиепископ »ларион Ље на све гледао духовним очима и —оловЉецки логор Ље доживЪавао као сурову школу добродетеЪи.  лир краду и пЪачкаЉу Ц постоЉи повод за васпитаваЬе сиромаштва у себи; вреРаЉу, раЬаваЉу, биЉу Ц смири се, заволи онога ко те вреРа. Ѕ.ЎирЉаЉев у кЬизи „Ќеугасиво кандило“ сведочи о томе да Ље владика »ларион ризикуЉуЮи живот спасио воЉног команданта —ухова, коЉи Ље могао да погине у великом чамцу у пролеЮнем леду. ќваЉ начелник логора одликовао се посебном суровошЮу према затвореницима. ¬ладика Ље испунио ’ристову заповест о Ъубави према неприЉатеЪима.[46]

јрхипастир се ниЉе гнушао општеЬа чак ни са затвореницима осуРеним за кривична дела. Мегова пажЬа и интересоваЬе према свкаом човеку били су запаЬуЉуЮи. ѕо речима оца ћихаила ѕоЪског иза веселости и чак светског понашаЬа постепено се могла увидети дечЉа чистота, велико духовно искуство, доброта и милосрРе, високо морално савршенство. Мегов обичан изглед скривао Ље од Ъуди унутрашЬе делаЬе. ќн Ље био одлучан неприЉатеЪ сваког лицемерЉа и привидне побожности. ѕод руководством светитеЪа клир Ље стекао огромно искуство зато што Ље сам своЉим примером показивао шта значи смиравати се.

ѕосле смрти —вЉатеЉшег ѕатриЉарха “ихона власти су поново намеравале да изазову раскол у ÷ркви. Ѕила Ље изабрана група Љерарха на челу с архиепископом £екатеринбуршким √ригориЉем (£ацковским). — циЪем ангажоваЬа архиЉереЉа за раскол коЉи поседуЉе неоспорни ауторитет у лето 1925. године из —оловЉецког логора архиепископ »ларион Ље пребачен £арославЪ, у политички изолатор „ оровники“. ќвог времена светитеЪ се сеЮао као наЉсветлиЉег периода дуге неслободе. ЌалазеЮи се у издвоЉеноЉ ЮелЉи могао Ље да се бави научним радом, да чита кЬиге, да води преписку. ” Ьеговим писмима коЉа су данас позната запаЬуЉе смиреЬе и велика благодарност Ѕогу за све што му Ље даровано, за жалости и за радости. „£едном речЉу, моЉе расположеЬе и духовни садржаЉ живота Ље исти као што Ље био пре петнаест година. ЌедостаЉе само Љедно Ц академска библиоетека!  ад би постоЉала академска библиотека замолио бих за ово уточиште не до краЉа ове године, веЮ бар до краЉа ове децениЉе. Ўта да се ради ако Ље место за науку, коЉа Ље за мене занимЪива и важна, само у тамници? £а овде нисам ни за шта крив... £ер ево како √оспод (преко ќ√ѕ”) уреРуЉе моЉ живот: живим без оскудице и без брига ево веЮ четири године. ћислим само о томе коЉе кЬиге да набавим и како. » то по моЉим упутствима добри Ъуди успешно извршаваЉу... » то су све моЉе бриге! ј безбржност Ље за мене наЉмилиЉа ствар! —ве поЪуби и свима испричаЉ како сам нашао своЉу судбину у тамници!“[47] «аЉедно са светим £ованом «латоустом златоусти руски светитеЪ Ље блиским Ъудима упутио своЉу искрену мисао: „—лава Ѕогу за све.“

” £арославЪу Ље с владиком »ларионом два пута разговарао £.ј.“учков. ѕрви сусрет Ље био мало садржаЉан, пошто се архиепископ позвао на неупуЮеност у црквене послове последЬих година. ƒруги пут Ље “учков позвао владику у тамничку канцелариЉу и обеЮао му Ље слободу под условом да подржи григориЉанце. Ќа ово Ље архиепископ »ларион одговорио да прво треба да поразговара с Ьима. ƒаЪе се говорило о организациЉи ЌаЉвише ÷рквене ”праве. ¬ладика се сложио с тим да Ље она потребна, али да ни у наЉмаЬоЉ мери не сме да подсеЮа на ¬÷” обновЪанаца. ќва ÷рквена ”права може бити само привремена, до сазиваЬа —абора треба да делуЉе уз пристанак чувара трона патриЉарха и епископата и да учврсти Љединство ÷ркве. Ќа предлог “учкова владика »ларион Ље написао „декларациЉу“ у коЉоЉ Ље изложио своЉе погледе на црквене потребе овог времена. ћисли архиепископа су се потпуно разилазиле с плановима “учкова. ¬ладика Ље одбацио григориЉански раскол, остао Ље непомирЪив према обновЪенцима, предлагао Ље представницима власти да сараРуЉу с ÷рквом на основу независности ÷ркве од државе. ј “учков Ље желео да у потпуности потчини ÷ркву властима и на краЉу Ље захтевао од владике »лариона сарадЬу с ќ√ѕ” у своЉству шпиЉуна. Ќа то Ље архиепископ одговорио оштрим, категоричним одбиЉаЬем. “ада Ље сарадник √ѕ” рекао: „ѕриЉатно Ље поразговарати с паметним човеком... ј колико времена треба да робиЉате на —оловкама? “ри године?! «а »лариона три године! “ако мало?!“[48]

ѕосле тога Ље владика био враЮен на —оловки. ” логор за премештаЉ на ѕоповом острву владика »ларион Ље допутовао пред ¬аскрс 1926. године. ¬аскршЬе ЉутреЬе таЉно од руководства логора у незавршеноЉ пекари служили су архиепископ »ларион, епископ ЌектариЉе (“резвински) и свештеник ѕавле „ехранов. ќтац ѕавле се сеЮа: „÷ела барака Ље спавала. »зашао сам. Ќа линиЉи ме Ље чекао владика ЌектариЉе. ”скоро нам се придружио владика »ларион, и ми смо се Љедан за другим тихо упутили према задЬоЉ страни бараке. »за пута Ље стаЉао костур незавршене пекаре с отворима за прозоре и врата. Ўмугнули смо до Ьега Љедан по Љедан.  ад смо се нашли у згради, изабрали смо зид, коЉи нас Ље боЪе скривао од погледа оних коЉи су пролазили стазицом и чвршЮе се прибили уз Ьега; с леве стране Ље владика ЌектариЉе, у средини владика »ларион, а Ља здесна.“

„ѕочиЬите,“ проговорио Ље владика ЌектариЉе.

„£утреЬе?“ упитао Ље владика »ларион.

„Ќе, све по реду, од полуноЮнице,“ одговорио Ље владика ЌектариЉе.

„Ѕлагословен Ѕог наш...“ тихо Ље изговорио владика »ларион.

„¬олноЉу морскоЉу...“ запевали смо полуноЮницу.

» дивно, дивно су се одазвале у нашим срцима ове речи коЉе обузимаЉу човека: „...√онитеЪа, мучитеЪа под землеЉу скривша...“ » у овоЉ изузетноЉ атмосфери наша срца су оштро као никад осеЮала сву трагедиЉу фараона коЉи Ље прогаЬао £евреЉе. Ѕело море с белим леденим покровом, греде до пода, на коЉима смо стаЉали као за певнциом, страх да нас не примети надзор. ј срце Ље одисало радошЮу што се васкршЬа служба служи упркос строгом налогу команданта.

ќтпевали смо полуноЮницу. јрхиепископ »ларион Ље благословио ЉутреЬе.

„ƒа воскреснет Ѕог и расточатсЉа врази £его...“ ниЉе рекао, веЮ Ље прошапутао, загледаЉуЮи се у ноЮну невиделицу владика »ларион.

«апевали смо „’ристос воскресе!“ „ƒа ли да плачем или да се смеЉем од радости?“ мислио сам. » толико сам желео да подигнем глас певаЉуЮи дивне ирмосе! јли, нама Ље руководио опрез. «авршили смо ЉутреЬе.

„’ристос воскресе!“ рекао Ље владика »ларион и нас троЉица смо се меРусобно целивали. ¬ладика »ларион Ље изговорио отпуст и отишао Ље у бараку.“[49]

 ад се отворио водени пут архиепископ »ларион Ље послат на —оловЉецко острво. ” условима неслободе владика се као пре осеЮао као православни Љерарх, коЉи одговара за положаЉ ÷ркве, за своЉу паству. ” Љулу 1926. године архиепископ »ларион Ље наступио као Љедан од учесника „—оловЉецке посланице“ Ц дакларациЉе православних епископа коЉи су се налазили у логору, коЉа Ље написана по благослову архиепископа ≈вгениЉа («Љорнова). ” овом апелу, сачиЬеном у духу лоЉалности, епископи су нудили своЉе решаваЬе многих проблема црквено-државних односа, не избегаваЉуЮи наЉоштриЉа питаЬа.

ќ беседама с владиком будуЮи познати писац ќлег ¬олков Ље писао: „ѕреосвеЮени нас Ље дочекао добродушно. ” простодушности Ьеговог опхоРеЬа било Ље прихватаЬе Ъуди и схватаЬе живота. „ак и Ъубав према Ьему. Кубав аскете, коЉи Ље поштовао радости с Ьеним слаЬем одозго. ѕришли смо ЬеговоЉ руци, он нас Ље благословио и одмах као да брише сваку границу измеРу архиепископа и мирЉана, ухватио за леРа и повукао према столу...“ ¬олков Ље запамтио речи владике: „“реба веровати да Юе ÷рква опстати, без ове вере ниЉе могуЮе живети. Ќека се сачуваЉу мрвице, ватрице коЉе Љош Љедва да тиЬаЉу, Љедном Юе од Ьих све поново кренути. Ѕез ’риста Юе се Ъуди потаманити“.[50]

ѕо истеку трогодишЬе робиЉе ќ√ѕ Ље нашла да „...граРанин “роЉицки налазеЮи се у заробЪеништву, ниЉе престао с контрареволуционарном радом и да Ље социЉално опасан елемент“. 19. новембра 1926. године ѕосебно —аветоваЬе при  олегиЉуму ќ√ѕ” донело Ље пресуду владики осудивши га на три године заточеништва на —оловкима. ќптужен Ље за „разглашаваЬе државне таЉне“, пошто Ље владика говорио о покушаЉу да га врбуЉе агент ќ√ѕ”. ƒошавши на —оловке владика се шалио: „ќстао сам да понавЪам,“ а своЉим помоЮницама из јрхангелска Ље писао да се у потпуности сродио са —евером.

—ледеЮе године у –ускоЉ ѕравославноЉ ÷ркви Ље настала нова подела због поЉаве „ƒекларациЉе «аменика чувара трона патриЉарха митрополита —ергиЉа (—трагородског)“ од 29. Љула 1927. године. ¬ладика »ларион Ље у догаРаЉима коЉи су му били савремени видео апокалиптички смисао. ” писму Ќ.Ќ., написаном на дан  азанске иконе ћаЉке ЅожиЉе, 22. октобра 1927. године (по старом календару) каже се: „...«ар се не одвиЉаЉу пред нама догаРаЉи коЉи нехотице подсеЮаЉу на духовна созерцаЬа Ќовозаветног “аЉновидца?... ”пркос декрету о одваЉаЬу ÷ркве од државе, ѕравославна ÷рква Ље ступила у тесан, жив савез с државом. » с каквом државом?! Ќа чиЉем челу се не налази православни цар, веЮ влашЮу коЉа своЉим основним задатком сматра уништаваЬе на земЪи сваке религиЉе, и пре свега православног хришЮанства... ј шта да радимо у овим страшним тренуцима нове опасности, коЉа се по неприЉатеЪском наговору надвила на нашу ћаЉку, —вету ѕравославну ÷ркву? Ўта човек да ради да се не отпадне из Меног благодатног окриЪа и да се не придружи нечастивости богохулне звери и блудне жене коЉа на Ьему седи?.. “ешкоЮа данашЬег времена за православног човека састоЉи се измеРу осталог (ако не и пре свега) у ономе што сам записао у свесци под 1. (14.) Љануаром 1925. године Ц што садашЬи живот ÷ркве захтева од Ьега узвишено-духовни однос према себи. Ќе можемо се ослаЬати на званичне пастире (епископе и ЉереЉе) не могу се формално примеЬивати канони на решаваЬе питаЬа коЉа поставЪа црквени живот, уопште се не смемо ограничавати правним односом према стварима, веЮ треба да имамо духовно осеЮаЬе коЉе би указивало на ’ристов пут меРу мноштвом стаза, коЉе су прокрчиле дивЪе звери у овчиЉоЉ кожи. ∆ивот Ље поставио питаЬа коЉа се правилно, црквено, могу разрешити само уз прекорачеЬе обичаЉа, форме, правила, и руководеЮи се осеЮаЬима заодевеним у распознаваЬе добра и зла. »наче Ље лако оскрнавити светиЬу своЉе душе и почети спаЪиваЬе савести (в.: 1 “им. 4, 2) кроз помиреЬе, по правилу, с лажЉу и злим дусима... «асад не ставЪам тачку на „i“. Ќека Ље стави време, тачниЉе речено Ц ¬ладика времена! ќн нека нас сачува, како од лакомислене исхитрености, тако и од преступно равнодушног оклеваЬа у овом страшно одговорном положаЉу у коЉи нас Ље довео ѕромисао ЅожЉи!“.[51]

»стински пут владика »ларион Ље нашао кроз упорно тражеЬе воЪе ЅожиЉе, упорну молитву, дубоко проницаЬе у речи —ветог ѕисма и дела светих отаца древног и новог времена, одбациваЬе личних пристрасности. ќн Ље подржавао миран дух меРу „соловЉецким“ епископима умеЉуЮи мудро да издвоЉи у политици митрополита —ергиЉа наЉбитниЉе и да на основу тога донесе правилне закЪучке. ” одазиву на декларациЉу митрополита —ергиЉа „соловЉецки“ епископат се „одбацивши поЉедине одредбе декалрациЉе, у принципу сагласио с Ьеговом општом политиком“.[52]

ћудрост и ауторитет архиепископа »лариона успели су да расеЉу сумЬе соловЉецких епископа у погледу деЉстава «аменика „увара трона патриЉарха у ситуациЉи с митрополитом ѕетроградским £осифом (ѕетрових). ћитрополит £осиф ниЉе имао могуЮности да живи у ЋеЬинграду и управЪа епархиЉом, пошто му Ље совЉетска власт забранила улазак у град. «бог тога Ље био премештен на одеску катедру, али се ниЉе потчинио одлуци —инода, што Ље изазвало раскол меРу паством.

ћитрополит ћануил (Ћемешевски), коЉи Ље био сужаЬ заЉедно с владиком »ларионом, пише: „” новембру 1927. године неки од соловЉецких епископа почели су да се колебаЉу поводом ЉосифЪанског раскола. јрхиепископ »ларион Ље умео да окупи до петнаест епископа у келиЉи архимандрита “еофана, где су сви Љеднодушно одлучили да се сачува верност ѕравославноЉ ÷ркви на челу с митрополитом —ергиЉем. „Ќикаквог раскола!“ узвикнуо Ље архиепископ »ларион. „ћа шта да нам причаЉу, на то Юемо гледати као на провокациЉу!““.

” писмима познаницама архиепископ »ларион Ље оштро негирао позициЉу расколника и подсеЮао их Ље на ЮутаЬе епископата у синодално време кад Ље премештаЬе на друге катедре било уобичаЉена поЉава. ѕо мишЪеЬу владике одваЉаЬе од митрополита —ергиЉа Ље „злочин у условима текуЮег тренутка и то веома тежак“. „...—ве што се тиче споЪашЬег права ÷ркве (односно што се тиче односа према државноЉ политици и сличном) никад не сме бити предмет раздора. Ќе видим апсолутно ништа у деЉствима митрополита —ергиЉа и Ьеговог —инода што би превазилазило меру снисхоРеЬа или трпЪеЬа“.

1928. године на —оловке Ље прогнан епископ √лазовски ¬иктор (ќстровидов), коЉи Ље био на челу ¬Љатске епархиЉе и парохиЉа коЉе су отпале од митрополита —ергиЉа. јрхиепископ »ларион Ље преузео на себе тешку мисиЉу убеРиваЬа опозиционог архиЉереЉа. „” свакоЉ згодноЉ прилици он Ље разговарао с преосвеЮеним ¬иктором без обзира на то што се оваЉ Љаросно супротставЪао Ьеговим аргументима и наставЪао да пребива у заблуди... јли ма како да Ље тешко било архиепископу »лариону он Ље уз ЅожиЉу помоЮ ипак достигао жеЪено уразумЪиваЬе. “о се наЉвероватниЉе десило почетком 1929. године. —агласивши се напокон са „соловЉецким“ епископатом епископ ¬иктор се присаЉединио митрополиту —ергиЉу, саопштио Ље о томе ¬ЉатскоЉ епархиЉи и дао ЉоЉ Ље одговараЉуЮи налог“.[53] ≈пископ ¬иктор (ќстровидов) Ље помирен с ÷рквом, починуо у √осподу у прогонству на северу 19. априла (2. маЉа) 1934. године. јрхиЉереЉски —абор 2000. године приброЉао га Ље збору новомученика.

1929. године завршио се Љош Љедан трогодишЬи период заточеништва архиепископа »лариона. ѕред Ьега су били приЉатеЪи као што Ље архиепископ ’ерсонски ѕрокопиЉе (“итов), али ипак Ље владики затвор тешко падао. ќзбиЪно бавЪеЬе науком било Ље немогуЮе. ”слови заточеништва су из године у годину били све суровиЉи. „” то време на —оловкима Ље живело шездесет слободних соловЉецких монаха из братиЉе уништеног —оловЉецког ставропигиЉалног манастира,“ каже у кЬизи „ћоЉе успомене“ архимандрит “еодосиЉе (јлмазов). „ќстали су углавном старци, коЉи у свету више нису имали роРака, код коЉих би могли да оду да живе. ”—ЋќЌ им Ље издвоЉио гробЪанску цркву светог ќнуфриЉа ¬еликог за богослужеЬе. “амо су долазили да се моле затвореници Ц духовни и мирЉани... ЅогослужеЬе се свакодневно обавЪало по ”ставу. ѕевао Ље хор заробЪеника и понекад, на празнике, толико лепо да су многи ридали.“ ¬ладика »ларион Ље обично певао с монасима за десном певницом. „ЋитургиЉу су на празнике обично служила троЉица-седморица епископа. 1927. године сви затвореници, коЉи нису били „бандити“, слободно су ишли у цркву, истина по посебним списковима, али они се нису контролисали... «атим су спискове почели да скраЮуЉу.  асниЉе су у списковима могла да се налазе само духовна лица, а мирЉани су избацивани и хор се скоро распао. «атим су у цркву (¬елики пост 1928. године) почели да уводе Ъуде само у паровима, под оружаном стражом с посебном рачуницом. Ќа ¬аскрс 1928. године из  ремЪа су они коЉи су желели да се помоле пуштени после великог скандала, коЉи Ље изазван пред старешином. «атим су клиру забранили да служи и дозволили само да се моли. ќнда Ље постало Љош горе...“[54]

††††††††††

” то време архиепископ Ље писао роРаци: „—тихиЉа ме Ље избацила на далеко острво. јли трудим се да не распируЉем сажаЪеЬе у своЉоЉ души, трудим се да не обраЮам пажЬу на околину, веЮ да живот испуним оним чиме могу. » у току дугог низа година сам навикао на то, и живим и не жалим се. ЅоЪем се не надам, лошег се одричем. Ќека буде тако каква Ље воЪа ЅожиЉа о мени“.[55]

14. октобра 1929. године ѕосебним —аветоваЬем при  олегиЉуму ќ√ѕ” архиепископ »ларион Ље био осуРен на три године прогонства у  азахстан, у  аракалпакиЉу. ¬ладика Ље одвежен с групом затвореника Ц од Љедне тамнице за пребациваЬе до друге. ќваЉ пут Ље за Ьега постао пут у друго, вечно обитавалиште. ”брзо по доласку на копно он Ље покраден и у ЋеЬинград су га довезли веЮ оболелог од тифуса. ¬ладика Ље дошао у тамницу за пребациваЬе „ рстови“ 21. новембра (4. децембра) на празник ¬аведеЬа у храм ѕресвете Ѕогородице. 6. (19.) децембра пребачен Ље у затворску болницу „√ааз“.

ћитрополит —ерафим („ичагов) Ље покушао да му помогне, али Ље то веЮ било немогуЮе. ¬ладика »ларион Ље био без свести. Ќакратко пред смрт постало му Ље лакше. »з болнице Ље писао роРацима: „“ешко болуЉем од пегавог тифуса... у суботу, 15. децембра решава се моЉа судбина (криза болести), тешко да Юу преживети“.[56]

 ад су му у болници рекли да га треба обриЉати владика Ље рекао: „—ад чините са мном шта год желите.“ ѕо казиваЬу ћ.‘.јнфимове, кЮери последЬег протоРакона ¬оскресенског ЌоводевичЉег манастира пред смрт владику »лариона Ље —ветим ’ристовим “аЉнама причестио келеЉник митрополита ѕетроградског —ерафима („ичагова) Љеромонах Ќикандр. ¬ладики Ље пришао лекар и пожурио Ље да га увери да Ље криза прошла, на шта Ље владика одговорио: „ ако Ље добро што смо сад далеки од...“ ќве речи су биле последЬе речи праведника.

15. (28.) децембра 1929. године у 4 сата и 20 минута уЉутру, уследило Ље блажено преставЪеЬе свештеномученика »лариона у √осподу.[57]

ћитрополит —ерафим Ље измолио тело почившег архипастира ради погребеЬа. ЌоЮу Ље грубо склепан ковчег издат роРацима. —ветитеЪа Ље било немогуЮе препознати. ” ковчегу Ље лежао измождени старац обриЉане главе... —вештеномученик Ље имао четрдесет три године. ћитрополит —ерафим Ље донео своЉу белу одежду, белу митру. “ело владике Ље смештено у други, боЪи ковчег.

¬ласти су поставиле услов да не буде никаквих свечаности приликом погреба. ќпело Ље обавЪено у храму ¬аскрсеЬа ЌоводевичЉег манастира. ћитрополит —ерафим („ичагов), архиепископ ’утински јлексиЉе (—имански), епископ Ћушки јмвросиЉе (Ћибин) и епископ ЋодеЉнопоЪски —ергиЉе («енкевич) молили су се у олтару а само опело Ље служио епископ ЌиколаЉ (£арушевич).[58]

Ќадгробни говори су били забраЬени али Ље владика ЌиколаЉ прочитао заповести блаженства тако да су сви присутни ридали. —ветитеЪ Ље испунио сваку од ових заповести о чему сведочи сав Ьегов живот. » ево, испунивши све што му Ље било одреРено од √оспода светитеЪ Ље са збором новомученика и исповедника руских из вишЬих обитеЪи слушао молитву ÷ркве коЉа ратуЉе: „–адуЉтесЉа и веселитесЉа, Љако мзда ваша многа на небесЉех.“

Ќа опело и сахрану стихиЉски Ље дошло неколико хиЪада веруЉуЮих становника града. ’рам ниЉе могао да прими оне коЉи су желели да се опросте од владике »лариона. Ќарод Ље препунио целу манастирску порту и оближЬе гробЪе. јрхипастир коЉи Ље по посебном ѕромислу ЅожиЉем завршио своЉе земаЪски пут управо у северноЉ престоници постао Ље заступник и молитвеник и за петроградску паству.

” свом писму близак друг владике »лариона, коЉи Ље био на Ьеговом опелу, протоЉереЉ ¬ладимир —трахов, сеЮа се: „...»спред ковчега су стала четири главна поЉца у одеждама Ракона... и одЉедном су запевали басовима „Ѕлажени непорочниЉи в пут ходЉашчиЉи“. ћене Ље то дирнуло до дубине душе, сетио сам се староруског опела, завршило се у 4 сата... ѕодигли смо ковчег на леРа, остатке нашег драгог архипастира, носили смо га на гробЪу ЌоводевичЉег манастира, а испред су ишли поЉци коЉи су певали: „ѕомошчник и ѕокровитеЪ бист мЬе во спасениЉе, —еЉ моЉ Ѕог и прославЪу £его.“ ƒошли смо до гроба, поставили ковчег, одслужили последЬу литиЉу... јрхиепископ јмвросиЉе Ље први узео грумен земЪе и први Ље бацио на ковчег рекавши: „√осподЬа земЪа и исполнениЉе ЉеЉа, вселенаЉа и вси живушчиЉи на неЉ“ и даЪе...  ад смо се враЮали звона су тако свечано звонила... „ему се веселе? » одмах сам се сетио речи: „√осподЬа земЪа и исполнениЉе ЉеЉа...“ ј даЪе: „“оЉ на морЉах основал Љу Љест и на рЉеках уготовал Љу Љест.  то взидет на гору √осподЬу? »ли кто станет на мЉестЉе свЉетЉем £его? Ќеповинен рукама и чист сердцем, иже не приЉат всуЉе душу своЉу, и не кЪастсЉа лестиЉу искренему своЉему. —еЉ приимет благословениЉе от √оспода, и милостиЬу от Ѕога, —паса своЉего.“ ≈во шта су прославЪала звона. јрхиепископ »ларион Ље био такав да никад ниЉе ласкао свом ближЬем, значи, он Ље примио благослов од √оспода“.[59]

” своЉоЉ двадесет шестоЉ години будуЮи свештеномученик Ље написао: „Ќаучио сам да с посебном ЪубавЪу и срдачним узбуРеЬем читам из ѕоменика молитву за ÷ркву: „¬ первих помЉани, √осподи, ÷ерков “воЉу —вЉатуЉу, —оборнуЉу и јпостолскуЉу, Љуже снабдЉел Љеси честноЉу “воЉеЉу  ровиЉу, и утверди, и укрЉепи, и расшири, умножи, умири, и непреобориму адови врати во вЉеки сохрани; раздираниЉе церквеЉ утиши, шатаниЉа ЉазическаЉа угаси, и ЉересеЉ востаниЉа скоро разори и искорени, и в ничтоже силоЉу —вЉатаго “воЉего ƒуха обрати““.[60]

√роб свештеномученика архиепископа на гробЪу ¬оскресенског ЌоводевичЉег манастира Ље Љедно од малоброЉних познатих места погребеЬа новомученика и исповедника руских. ќно Ље постало место ходочашЮа оних коЉи поштуЉу Ьихов свети подвиг. ѕознато Ље да су се митрополит јлексиЉе (—имански) и Ьегови наследници на катедри бринули за одржаваЬе дужног благоЪепиЉа овог скромног гроба. Ѕлагочестиве слуге ЅожиЉе су своЉ труд посвеЮивале сеЮаЬу на владику »лариона.

8-9. априла 1998. године у ћоскви Ље под председаваЬем Мегове —ветости ѕатриЉарха ћосковског и целе –усиЉе јлексиЉа II одржана редовна седница —ветог —инода –уске ѕравославне ÷ркве. —вети —инод Ље донео одлуку да се преда на решаваЬе јрхиЉереЉског сабора питаЬе о канонизациЉи архиепископа »лариона (“роЉицког) у збору новоученика и исповедника руских ради општецрквеног поштоваЬа. 24. Љула исте те године по благослову митрополита —анкт-ѕетербуршког ¬ладимира на ЌоводевичЉем гробЪу у —анкт-ѕетербургу обретене су свете мошти новомученика и уз поЉаЬе пасхалног канона и стихира ¬аскрса у храму  азанске иконе ћаЉке ЅожиЉе обновЪеног ¬оскресенског ЌоводевичЉег манастира.

1999. године мошти свештеномученика »лариона су пренете у ћоскву из ѕетербурга. 9. маЉа свету ЋитургиЉу у  азанскоЉ цркви ЌоводевичЉег манастира служио Ље митрополит —анкт-ѕетербуршки и Ћадошки ¬ладимир коЉем Ље саслуживао московски и петербуршки клир. ” присуству свег православног ѕетербурга обавЪена Ље литиЉа са светим моштима око храма. »стог дана мошти су донете у ћосковски —ретенски манастир. ѕо благослову Мегове светости ѕатриЉарха ћосковског и целе –усиЉе јлексиЉа II 10. маЉа у —ретенском манастиру Ље одржано прославЪаЬе свештеномученика »лариона, архиепископа ¬ереЉског као локално поштованог свеца пре општецрквене канонизациЉе на првом следеЮем јрхиЉереЉском сабору.

јрхиЉереЉски сабор –уске ѕравославне ÷ркве, коЉи Ље одржан у ћоскви 13-16. августа 2000. године канонизовао Ље свештеномученика »лариона, архиепископа ¬ереЉског ради општецрквеног поштоваЬа у збору новомученика и исповедника руских. —еЮаЬе на Ьега ÷рква слави у праву недеЪу после 25. Љануара (7. фебруара) Ц —абор новомученика и исповедника руских, 15. (28.) децембра Ц преставЪеЬе свештеномученика »лариона, 28. априла (10.) маЉа Ц Ьегово прославЪеЬе у збору локално поштованих светаца. ” храму  азанске иконе ћаЉке ЅожиЉе ¬оскресенског ЌоводевичЉег манастира у —анкт-ѕетербургу налазе се: део моштиЉу свештеномученика »лариона, Ьегове архиЉереЉске одежде, панагиЉа, крст, £еванРеЪе и броЉанице.

ѕокретан синовском ЪубавЪу према ћаЉци-÷ркве архиепископ »ларион Ље на земЪи ишао своЉим крсним путем исповедничког служеЬа, а данас се заступа пред ѕрестолом —вевишЬег за чуваЬе –уске ѕравославне ÷ркве, коЉу паклена врата не могу да савладаЉу. ќбраЮаЉуЮи се с молитвом свештеномученику »лариону православци се укрепЪуЉу у верности ћаЉци-÷ркви, добиЉаЉу снагу за усрдно и радосно савршаваЬе црквеног служеЬа, моле за разумеваЬе божанских догми. «аступништвом свеца разрешаваЉу се проблеми у односима с властима, исцеЪуЉу се телесне болести.

ƒанас су нама упуЮене речи светитеЪа: „–ади излечеЬа рана коЉе разЉедаЉу руску душу треба се покаЉати за грех... против ÷ркве, вратити се вери отаца и дати ѕравославноЉ ÷ркви некадашЬе место у државном и друштвеном животу“.[61] ј ми му данас узнесимо наше молеЬе: „—вети свештеномучениче и исповедниче »ларионе, моли Ѕога за нас!“

“ропар, глас 4:

¬оЉине ’ристов »ларионе,/ славо и похвало церкве рускиЉа,/ пред гибнушчим миром ’риста исповЉедал Љеси,/

кровми твоЉими церков утвердисЉа,/ разум ЅожествениЉ стЉажал Љеси,/ ЪудЉем вЉерним возглашаше:/ без церкви нет спасениЉа.

 ондак, глас 1:

»ларионе, свЉашченомучениче ’ристов,/ служителеЉ грЉадушчаго антихриста не убоЉалсЉа Љеси,/

’риста мужески исповЉедал Љеси,/ за церков ЅожиЉу живот твоЉ положи./

 расо новомученик росиЉских,/ –уси —вЉатиЉа похвало,/ ти церкве нашеЉа славо и утверждениЉе.

¬еличаЬе:

¬еличаЉем тЉа, свЉатиЉ свЉашченомучениче »ларионе, и чтим честнаЉа страданиЉа твоЉа, Љаже за ’риста претерпЉел Љеси.

—ведочанства о благодатноЉ помоЮи свештеномученика »лариона

„2. Љуна 1998. године Ља,  Ъучникова √.Ќ. и моЉ кумиЮ ќрлов јлексеЉ дошли смо у храм  азанске иконе ћаЉке ЅожиЉе ЌоводевичЉег манастира. ƒочекао нас Ље отац ≈вгениЉе, испричали смо свештенику о нашоЉ невоЪи. ƒечак јлексеЉ се родио 1982. године у нашем граду. ћаЉка га Ље гаЉила сама. —ама Ље после рата одрасла у дечЉем дому, била Ље врло марЪива и стидЪива, никад на послу ниЉе молила ништа за себе. „етрдесет година Ље радила на градилишту као молер, а умрла Ље у комуналном стану, у соби од 11 м2, 1995. године. Ѕог да прости душу Кубови, јЪошине маЉке. —вих тринаест година ниЉе добиЉала помоЮ за сина, стидела се, и дечак чак ниЉе имао приЉавЪен боравак, иако Ље ишао у Љаслице и у школу. ѕред смрт Ље Куба замолила да крстимо јЪошу. √оспод Ље учинио чудо и дечаку Ље приЉавЪен боравак три дана пред Ьену смрт 1995. године, с великим тешкоЮама. ќбратили смо се милициЉи како бисмо добили личну карту. ќдбиЉени смо, Љер ниЉе било државЪанства.  ренули смо у организациЉу коЉа вади државЪанство на молбу тутора (Ља сам јЪошин тутор). ќбЉаснили су нам да Ље –уска ‘едерациЉа створена 1992. године и онаЉ ко ниЉе имао приЉаву боравка у том тренутку ниЉе државЪанин –усиЉе. ƒонели смо потврде из школе и из Љаслица и била Ље потребна Љош Ьегова, јЪошина молба за руско државЪанство, оверена код Љавног бележника. “у Ље почео наш ход по мукама. ќбишли смо све бележнике, али смо свуда били одбиЉени, Љер без личне карте јЪошина молба ниЉе могла бити оверена. ј молба нам Ље потребна како бисмо добили личну карту. ќбоЉе смо заплакали и отац ≈вгениЉе нам Ље посаветовао да одемо код ЅожиЉег угодника, владике »лариона. ƒобри Ъуди су нам показали гроб архиепископа »лариона. јЪоша се веома секирао, Љер се сеЮао тешкоЮа с Ьеговом приЉавом боравка. ѕосле топле молитве са сузама на гробу ЅожиЉег угодника кренули смо у храм и замолили послушаЬе (да радимо мало у славу ЅожиЉу). ќпрали смо подове на хору. јЪоша Ље стругао цемент на поду. —естре су нас позвале у трпезариЉу.  уЮи смо се враЮали уморни од ходаЬа, али су нас сестре умириле и с великом надом на милост √оспода по молитвама владике »лариона. ”Љутру рано отишла сам у ќ¬»– да кажем да немамо молбу. » какво Ље било наше чуРеЬе кад су нам рекли да нас чека Љедан бележник, коЉи Юе нам помоЮи. ЌашоЉ радости ниЉе било краЉа, предали смо сва документа и отишли код архиепископа »лариона на гроб да бисмо заблагодарили владики. ƒиван Ље Ѕог у светима —воЉим.“

„” зиму 1996/97. године са своЉим дететом од годину и по дана молио сам се на гробу архиепископа »лариона,“ каже ћихаил ћ. „ћолитва се састоЉала од “рисветог до ќче наш, тропара Ќовомученицима –уским и ƒостоЉно Љест. ѕосле молитве дете се преобразило. ѕочело Ље као да сиЉа и почело Ље да иде око гроба и да целива надгробни крст. “о Ље заиста било дивно и неочекивано.“

—лушкиЬа ЅожиЉа Ље испричала: „”очи ¬аскрса, на ¬елики петак 9. априла 1999. године позвана сам у пореску инспекциЉу и обавестили о чиЬеници да треба да платим држави („Юесару“) огроман износ 8.300 рубаЪа за собу коЉу Ље у славу ЅожиЉу моЉоЉ деци и унучиЮима-сирочади поклонио слуга ЅожЉи ¬ладимир. »нспектори су саосеЮали с нама, али су рекли да нам нико неЮе помоЮи... —ваки дар Ље одозго. √оспод веома воли децу и све нам даЉе ради деце, зато сам све уздаЬе положила у √оспода. ”спут сам свратила у храм  азанске иконе ћаЉке ЅожиЉе ЌоводевичЉег манастира код владике »лариона, све сам му испричала и замолила за Ьегове свете молитве √осподу. —естре су на мошти владике ставиле моЉа документа. ” то време сам обамрла и не рекавши деци за то искушеЬе побегла сам од куЮе где Ље била само туга. —ветло ’ристово ¬аскрсеЬе сам дочекала далеко од куЮе, у храму светитеЪа ЌиколаЉа. ” жалости сам провела сву ¬елику суботу и кад сам зачула речи „–адуЉте се!“ надала сам се да Юе ме васкрсли √оспод спасити, али ме Ље вера напустила. ЌеприЉатеЪ човечанства Ље ушао у моЉе срце и Ља проклета, обузета страстима, помрачила сам —ветло ’ристово ¬аскрсеЬе и због своЉе безосеЮаЉности гневила сам се на своЉе ближЬе. ќпрости, опрости ми, √осподе. Ќа дан празника „∆ивоносни источник“ исповедила сам се код старца и отишла сам куЮи (недеЪу дана после обавештеЬа). » каква Ље радост била од сусрета с децом и унуцима, коЉи су лепо дочекали ¬аскрслог √оспода: као прво, били су заЉедно и били су сити, нису знали да Ље новац потребан за порез; као друго, продали су гаражу, коЉу две године нису могли да продаЉу. ѕо молитвама владике »лариона √оспод Ље послао човека и за Љедан дан смо све средили и примили новац, коЉи Ље био довоЪан да се врати дуг Ъудима и да би се платио данак „Юесару“.“.

—лушкиЬу ЅожиЉу ‘аину престала Ље да мучи болест желуца након што се болесница намазала уЪем из кандила код моштиЉу свештеноученика »лариона у марту 1999. године.

„£а, слушкиЬа ЅожиЉа Кудмила помогла сам жени у метроу да носи тешке торбе и зачудила ме Ље неочекивано тешка бол. ƒошавши куЮи осетила сам Љаке болове у леРима, а следеЮег дана и целе следеЮе недеЪе сам ходала као на прстима, било ми Ље чак тешко да се окренем у току сна. ¬еома сам се узнемирила Љер сам се спремила да на лето одем с децом на послушаЬе у славу ЅожиЉу у манастир. ѕо ѕромислу ЅожиЉем назвала Ље Љедна верница и испричала о светим моштима свештеномученика »лариона и о томе да их у недеЪу 9. маЉа 1999. године свечано одвозе у ћоскву.

” петак, оставивши послове с децом сам дошла у ЌоводевичЉи манастир на поклоЬеЬе и целивала сам мошти. «а своЉе исцелеЬе нисам молила, напротив некако сам се збунила кад сам пришла моштима. Ѕиле смо вечерЬоЉ служби после коЉе сам Љедва дошла до куЮе при чему су ме деца држала под руку. Ѕол Ље био веома Љак, али сам имала чудан осеЮаЉ лакоЮе.

” недеЪу сам с децом дошла на свечану службу. —таЉале смо на литургиЉи, била Ље литиЉа. ” души ми Ље била необична радост. ћного душевних узбуРеЬа смо доживели тог дивног дана.  упила сам кЬижицу с ликом светог »лариона. –адосног срца враЮали смо се куЮи. —амо што смо се удаЪили од манастира одЉедном сам осетила потпуно исцелеЬе леРа. ќбузела ме Ље таква радост да сам почела да Ъубим лик свеца, да се крстим и клаЬам. «аЉедно са мном била су среЮна и моЉа деца Ц кЮерка и синчиЮ. Ѕлагодарим √осподу за исцелеЬе мене грешне и недостоЉне, по молитвама свештеномученика »лариона (“роЉицког). Ўарлан К.–.“

„∆елим да испричам о чудесноЉ помоЮи светог свештеномученика »лариона (“роЉицког) мени, недостоЉноЉ слушкиЬи ЅожиЉоЉ Ќадежди. ƒуго времена (око десет година) била сам под контролом лекара окулисте (поликлиника ¬÷—ѕ—, лекар –удик Ћ.ƒ.). —ве ове године спадала сам у ризичну групу, више пута ме Ље прегледао професор офталмологиЉе из института ћќЌ» ». » гле, 1998. године у априлу месецу на редовноЉ консултациЉи професор офталмологиЉе  арецка £.ћ. рекла ми Ље да хитно треба да се оперишем због глаукоме, али сам одбила због страха. » у свему сам се ослонила на воЪу ЅожиЉу и почела сам усрдно да се молим √осподу, ћаЉци ЅожиЉоЉ, праведном —имеону ¬ерхотурском за исцелеЬе моЉе душе и очиЉу. ќбеЮала сам √осподу да никад неЮу роптати и молити за помоЮ, ма какве да ми буду послате болести у будуЮности због моЉих грехова, само да ми √оспод сачува вид. ¬реме Ље протицало, моЉ вид се нагло погоршавао. Ќисам могла да разликуЉем броЉеве на возилима градског превоза, цене у продавници, нокте на рукама сам секла по пипаЬу. ” храму на удаЪености од три-пет метара нисам препознавала познате свештенослужитеЪе. ќд лета 1999. године с напором сам читала ѕсалтир одштампан крупним словима, тешко сам читала с наочарима (плус 3) при електричном осветЪеЬу од 100 W. ћало сам туговала због своЉе тврдоглавости и мислено сам говорила: „√осподе, “воЉа воЪа.“ —ветим моштима светитеЪа »лариона сам прилазила с маловерЉем, хладно и ретко. јли ево Љедном, у Љулу 1999. године после —вете литургиЉе, пришавши моштима помислила сам да Юе ми ако Ље он заиста светац и прославЪен од стране —вете ÷ркве, сигурно помоЮи. «амолила сам га да замоли √оспода за опроштаЉ моЉих грехова и исцели моЉ вид. ѕомолила сам се и заборавила. ”вече, дошавши у викендицу узела сам у руке православни календар Ц испоставило се да ми наочари нису под руком. », о чуда! ќдЉедном сам Љасно угледала редове и слова текста коЉи сам почела лако да читам. Ќисам веровала себи. ѕочела сам да узимам друге кЬиге са словима различите величине. —ве сам читала слободно и лако, без наочара, уз обично електрично осветЪеЬе. Ѕлагодарим √осподу и сад читам све што ми Ље потребно без наочара. ” таштини дана, Ља грешна, нисам придала значаЉ чуду коЉе ми се десило. » тек после недеЪу или две дана почела сам да анализирам и да тражим узрок исцелеЬа. » сетила сам се како сам се пре тога с надом целивала мошти светитеЪа »лариона. √осподе, милост Ље “воЉа заувек! » ево прошла Ље скоро година и Ља сам дошла код очног лекара (К.ƒ.), она Ље извршила преглед, била Ље зачуРена због резултата и Ља сам питала: „ј шта Ље с операциЉом?“ Ќа то Ље она с осмехом одговорила да ни о каквоЉ операциЉи не може бити ни речи. » упитала ме Ље чиме сам се лечила. »спричала сам ЉоЉ истину, али ЉоЉ Ље засад тешко да то схвати. Ѕлагодарим “и, √осподе, што си ми послао преславног исцелитеЪа Ц свештеномученика »лариона. ћногогрешна слушкиЬа ЅожиЉа Ќадежда. ќктобар 2000. година, ћосква.“

„” септембру 2001. године,“ сведочи “атЉана ѕавловна »Ъина, „свратила сам у цркву у част  азанске иконе ѕресвете Ѕогородице да бих се поклонила обитеЪи у коЉоЉ сам се родила (1947. године Ље овде било породилиште). ќд свег срца сам се помолила и пришла да целивам ковчежиЮ с моштима светог владике »лариона. —вом душом сам га замолила за помоЮ и молитву за мене грешну и за моЉе роРаке. —таЉала сам затворених очиЉу прислонивши чело на ковчежиЮ. ќдЉедном сам кроз капке угледала Љарки блесак светлости, отворила сам очи и видела да Ље на ковчежиЮ однекуд одозго пао зрак сунца, као одговор на моЉе молитве.  упила сам иконицу с ликом свештеномученика »лариона.

»зашавши из храма села сам у трамваЉ. ” трамваЉу сам заузела место поред прозора, али ме Ље нека сила све време терала одатле. ”стала сам и преместила се. » одЉедном Ље у онаЉ прозор поред коЉег сам седела на почетку с улице неко пуцао и стакло се разлетело на ситне комадиЮе, засувши све и свакога унаоколо. «аблагодарила сам владици »лариону за избавЪеЬе од могуЮе несреЮе и сад увек носим Ьегову иконицу са собом и молим за благослов на изласку из куЮе. —ве што се десило сматрам Љедним од чуда коЉа се дешаваЉу по молитвама светаца пред √осподом за нас грешне.“


[1] ѕосле револуциЉе  аширски срез Ље постао у —ерпуховски срез ћосковске губерниЉе. “ачан датум и место роРеЬа архиепископа »лариона наведени су у „Ѕогословском веснику“ бр. 4 за 1913. годину у чланку посвеЮеном постригу владике.

[2] —вештеномученик »ларион (“роЉицки). ѕисма о «ападу. ” кЬ.: „Ѕез ÷ркве нема спасеЬа“. Ц ћ., —ѕб., 2000., стр. 531-532.

[3] —вештеномученик »ларион (“роЉицки). “риЉединство Ѕожанства и Љединство човечанства. Ќаведено издаЬе, стр. 408, 414.

[4] —вештеник √.ƒобонравов. »з академског живота // ћосковске црквене новости. 1913., бр. 17, стр. 328.

[5] —вештеномученик »ларион (“роЉицки). ЌемоЉ имати других богова! (Ѕеседа на дан прославе 95. годишЬице од осниваЬа ћосковске духовне академиЉе). ¬. кЬ.: „Ѕез ÷ркве нема спасеЬа“, стр. 133.

[6] “роЉицки ¬. ќд јкадемиЉе до јтона. Ц —ергиЉев ѕосад, 1914., стр. 66.

[7] »сто, стр. 66.

[8] —вештеномученик »ларион (“роЉицки). ѕисма о «ападу. ” кЬ.: Ѕез ÷ркве нема спасеЬа, стр. 477-478, 499.

[9] —вештеномученик »ларион (“роЉицки). ќ црквености духовне школе и богослвоскоЉ науци. Ќаведено издаЬе, стр. 362, 367.

[10] “роЉицки ¬. ќ неопходности историЉско-догматске апологиЉе деветог члана —имвола вере. ” кЬ.: јрхипископ »ларион (“роЉицки). ≈сеЉи из историЉе догме о ÷ркви. Ц ћ.: „ѕравославни ходочасник“, 1997., стр. 572.

[11] ƒневник сабраЬа савета ћосковске духовне академиЉе за 1912.г.

[12] ѕисмо од 24. марта 1913. године ЋидиЉи ѕавловноЉ јрхангелскоЉ, сестри од тетке архиепископа »лариона и Ьеном мужу, свештенику Ћеониду јрхангелском. ÷ит. по: »гуман ƒамаскин (ќрловски). ћученици, исповедници и подвижници благочестивости –уске ѕравославне ÷ркве ’’ века.  Ьига 4. Ц “вер: ƒ.ќ.ќ. »здаваштво ƒом „Ѕулат“, 2000., стр. 390.

[13] јрхиепископ »ларион (“роЉицки). £единство ’ристовог идеала. ” кЬ.: Ѕез ÷ркве нема сапасеЬа, стр. 253, 261.

[14] ≈пископ “еодор (ѕоздеЉевски). Ѕеседа на монашеЬу доцента ћосковске академиЉе ¬.“роЉицког, у монаштву »лариона//Ѕогословски весник. 1913., бр. 4.

[15] ѕисмо породици јрхангелски, април 1913.г. ÷ит. по: »гуман ƒамаскин (ќрловски). Ќаведено дело, стр. 390-391.

[16] ÷ит. по: »гуман ƒамаскин (ќрловски). Ќаведено дело, стр. 391.

[17] ¬олков —.ј. ѕоследЬи код “роЉице. ћ., —ѕб., 1995., стр. 115-118.

[18] ѕостников —. —еЮаЬа о јкадемиЉи (1910-1915.г.)// „—усрет“, 1998., бр. 2.

[19] ћосковске црквене новости. 1914., бр. 32, стр. 584-586.

[20]  онгрес ученог монаштва // Ѕогословски весник. 1917., бр. 7-8.

[21] ¬олков —.ј. ѕоследЬи код “роЉице, стр. 115.

[22] јрхимандрит »ларион (“роЉицки). «ашто Ље неопходно обновити патриЉараштво? ” кЬ.: јкта —вЉатеЉшег “ихона, ѕатриЉарха ћосковског и целе –усиЉе, касниЉе документа и преписка о канонскоЉ наследности наЉвише црквене власти, 1917-1943.г. / —аст. ћ.¬.√убоЬин. Ц ћ., 1994., стр. 46.

[23] ¬олков —.ј. ѕоследЬи код “роЉице, стр. 120.

[24] »сто, стр. 119.

[25] ÷ит. по: »гуман ƒамаскин (ќрловски). Ќаведено дело, стр. 403.

[26] »сто, стр. 403.

[27] ѕисмо породици јрхангелски од 9. маЉа 1919.г. »сто, стр. 403.

[28] ÷ит. по: »гуман ƒамаскин (ќрловски). Ќаведено дело, стр. 404-407.

[29] »з писама породици јрхангелски од 23. марта и 20. септембра 1921. године. »сто, стр. 408.

[30] ќкуЬев Ќ.ѕ. ƒневник ћосковЪанина. Ц ѕариз, 1995., стр. 446-447.

[31] ¬олков —.ј. ѕоследЬи код “роЉице, стр. 116.

[32] »з писама 1922.г. £.ј.¬оронцовоЉ. ÷ит. по: »гуман ƒамаскин. Ќаведено дело, стр. 411.

[33] јктови —вЉатеЉшег “ихона, ѕатриЉарха ћосковског и целе –усиЉе..., стр. 286.

[34] јкт о томе, као и многи други документи из 20-30.их година ниЉе се сачувао. ћеРутим, владика Ље несумЬиво имао оваЉ чин пошто су се у архиву ћ.£.√убоЬина сачувале копиЉе докумената потписаних с: „архиепископ »ларион“.

[35] Ќовине „»звестиЉа“, 23. септембар 1923.г.

[36] јпел православних епископа обновЪенческом „митрополиту“ ≈вдокиму (ћешчерском) од 10./28. новембра 1923. године, ћосква.

[37] ѕротопрезвитер ¬асилиЉе ¬иноградов. ќ неким наЉважниЉим моментима последЬег периода живота и делатности —вЉатеЉшег ѕатриЉарха “ихона // ÷рквеноисториЉски весник, 1998., бр. 1, стр. 10-11.

[38] »сто, стр. 15-18.

[39] »сто, стр. 18-25.

[40] «вао ме Ље „моЉ ≈вгениЉе“ (сеЮаЬа на владику »лариона (“роЉицког) £.ѕ.ѕавлова) // ѕравославне руске новине „¬ед“, 1998., бр. 3 (17).

[41] ÷ит. по: »гуман ƒамаскин (ќрловски). Ќаведено дело, стр. 425.

[42] јрхиепископ »ларион (“роЉицки). ÷рква прогаЬана и ÷рква владаЉуЮа (ѕоводом прославе 1600-годишЬице ћиланског едикта). Ц ÷рква као савез Ъубави, стр. 247.

[43] ѕротоЉереЉ ћ.ѕоЪски. Ќови мученици руски. –епр. изд. “. 1. Ц ћ., стр. 129.

[44] »сто, стр. 127-128.

[45] ћитрополит £ован (—ничев). —вештеномученик »ларион, архиепископ ¬ереЉски. ∆итиЉе и сведочанства за црквено прославЪаЬе. Ц ћ.: »здаЬе —ретенског манастира, 1999., стр. 12-14.

[46] ЎирЉаЉев Ѕ. Ќеугасиво кандило // Ќаш савременик. 1991., бр. 9, стр. 100-102.

[47] ѕисмо К.јрхангелскоЉ 3. фебуара 1926. године. ÷ит. по: »гуман ƒамаскин (ќрловски). Ќаведено дело, стр. 432-433.488.

[48] ѕотоЉереЉ ћ.ѕоЪски. Ќаведено дело, стр. 133.

[49] ÷ит. по: »гуман ƒамаскин (ќрловски). Ќаведено дело, стр. 437. ЎирЉаЉев Ѕ. у кЬизи о —оловЉецком логору „Ќеугасиво кандило“ овако описуЉе празник —ветлог ’ристовог ¬аскрсеЬа: Ќа ¬аскрс 1925. године владика »ларион Ље издеЉствовао од начелника —ЋќЌ√-а јЉхманса дозволу за богослужеЬе. „¬аскршЬе ЉутреЬе одвиЉало се у староЉ гробЪанскоЉ цркви светог ќнуфриЉа. ћаЉушна црква ниЉе могла да прими чак ни клир логора... √робЪе Ље било пуно народа. √лас владике »лариона Ље допирао из дубине храма: у тишини северне ноЮи. » ево, на улицу Ље изашла литиЉа... „’ристос воскресе!“ Ц „¬оистину воскресе!“ зачуло се под свечаном куполом неба крунисаног поларном светлошЮу. — победничким, ликуЉуЮим поЉаЬем због згажене, побеРене смрти ишли су они коЉима Ље претила сваког часа, сваког трена... ѕоЉуЮи „сушчих во гробЉех“ хор Ље славио и тврдио своЉе будуЮе, неизбежно васкрсеЬе коЉе не могу да победе силе зла.“ Ц ЎирЉаЉев Ѕ. Ќаведено дело, стр. 102.

[50] ¬олков ќ. ¬ек наде и рушеЬа. Ц ћ., 1989, стр. 73-74.

[51] ѕисмо архиепископа »лариона Ќ.Ќ. поводом ƒекларациЉе митрополита —ергиЉа (—трагородског) од 16. (29.) Љула 1927. године Ц јкта —вЉатеЉшег “ихона, ѕатриЉарха ћосковског и целе –усиЉе, стр. 524.

[52] ћитрополит £ован (—ничев). —таЉаЬе у вери. ≈сеЉи о црквеноЉ смути. —ѕб.: „÷арско дело“, 1995., стр. 106, 164, 184, 195.

[53] јрхимандрит “еодосиЉе (јлмазов). ћоЉа сеЮаЬа («аписи соловЉецког сужЬа). ћ.:  рутицко подворЉе ѕатриЉаршиЉе. ƒуштво ЪубитеЪа црквене историЉе. 1997., стр. 99-100.

[54] ÷ит. по: »гуман ƒамаскин (ќрловски). Ќаведено дело, стр. 442.

[55] ѕротоЉереЉ ћ.ѕоЪски, Ќаведено дело, стр. 133.

[56] јрхимандрит “еодосиЉе (јлмазов) пише о узроку смрти свештеномученика »лариона. „».ћ.«аЉцев (генерал-маЉор Ѕеле армиЉе, коЉи Ље две године провео у —оловЉецком логору), по речима £уповича, меРународног авантуристе, коЉи Ље прогнан на —оловке, саопштава да су архиепископа »лариона покушали да отруЉу, али Ьегов снажан организам ниЉе подлегао отрову. ќчигледно отров му Ље био убризган инЉекциЉом кад Ље боловао од тифуса у ѕетрограду и био Ље ослабЪен. ЌесумЬиво, архиепископ »ларион Ље у ѕетрограду умро од отрова. “ифус Ље вероватно такоРе вештачки убризган након смештаЬа у исту ЮелиЉу с тифусарима“. Ц јрхимандрит “еодосиЉе (јлмазов). Ќаведено дело, стр. 106.

[57] »нформациЉе по подацима јнфимове ћ.‘. ѕо подацима протоЉереЉа ћ.ѕоЪског, опело Ље извршио митрополит —ерафим („ичагов).

[58] ѕисмо протоЉереЉа ¬.—трахова // ћосковски црквени весник, 1993., бр. 4.

[59] јрхиепископ »ларион (“роЉицки). ≈сеЉи из историЉе догме о ÷ркви. Ц ћ.: „ѕравославни ходочасник“, 1997., стр. 9.

[60] јрхиепископ »ларион (“роЉицки). √рех портив ÷ркве. у  Ь.: ÷рква као савез Ъубаби, стр. 169.

[61] ћитрополит £ован (—ничев). —вештеномученик »ларион, архиепископ ¬ереЉски. ∆итиЉе и свеодчанства за црквено прославЪаЬе. Ц ћ.: »здаЬе —ретенског манаситра, 1999., стр. 43-44.

—а руског ћарина “одиЮ

28 / 12 / 2016

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0