Srpska

ƒуховно искуство - истинско и лажно

»стинско духовно искуство открива божанску природу човека, док лажно духовно искуство не допушта ЅожиЉоЉ благодати да делуЉе у човековом животу. «бог тога Ље истинитост искуства неопходни услов за духовни живот.

 ако то разликовати? Ќаравно, не говоримо о интелектуалноЉ аргументациЉи. јпсолутну истину за нас предстваЪаЉу речи √осподЬе: Ђ оЉи ниЉе са мном, против мене Љеї (ћт. 12, 30), ЂЌико не може два господара служитиї (ћт. 6, 24), Ђ о хоЮе за мном да иде нека се одрекне себе и узме крст своЉ, и за мном нека идеї (ћк. 8, 34) и Ђјко не буде правда ваша веЮа него правда кЬижевника и фарисеЉа, неЮете уЮи у ÷арство небескої (ћт. 5, 20).

ќсим тога, у £еванРеЪу видимо како √оспод Љедног од своЉих ученика лишава Ъудског права да присуствуЉе сахрани свог оца (в. ћт. 8, 22), предвиРа мучеништво и страдаЬе свима коЉи √а следе (в. ћт. 24), разобличава млакост (в. ќтк. 3, 16), захтева пост и молитву, и поставЪа савршенство као циЪ (в. ћт. 17, 21; ≈ф. 4, 13; £ак. 1, 4).

Ѕог Ље апсолутан, вечан, и ЅожиЉа истина испуЬава човека, али и оставЪа у Ьему осеЮаЉ да га надилази. ќна Ље нешто бескраЉно, необухвативо. јли, од оних коЉи желе да √а следе, Ѕог не тражи ништа што превазилази Ьихове снаге и могуЮности Ц све то надокнаРуЉе Мегова благодат Ц веЮ искрен пристанак да √а следе, чврстину воЪе, и доследност одлукама. —амо такав човек Ље способан за живот са Ѕогом, он може пратити Мегове стопе и препознавати Мегове трагове.

ѕрави хришЮанин

” ѕисму често видимо како се апостоли, да би убедили читаоце, позиваЉу на аутентичност свог личног искуства: ЂЎто беше од почетка, што смо чули, што смо видели очима своЉима, што сагледасмо и руке наше опипашеї (1 £н. 1, 1); Ђ» онаЉ коЉи Ље видео, посведочио Ље, и истинито Ље сведочанство Ьегової (£н. 19, 35). » —амарЉани (в. £н. 4, 42), и свети £ован  рститеЪ (в. £н. 1, 34) такоРе прибегаваЉу непосредности сопственог искуства. —ведочеЬе искуства Ље наЉубедЪивиЉи аргумент у корист истинитости онога што говоримо.

’аЉде да погледамо какав значаЉ има истинско искуство у животу хришЮанина. јпостол ѕетар Ље аутентичан чак и у свом паду, зато што Ље непосредан. ќн тражи доказ, и √оспод га зове да поРе по води, али он показуЉе маловерЉе и почиЬе да тоне (в. ћт. 14, 28Ц29); спонтано исповеда да из уста ’ристових истичу речи живота (в. £н. 6, 68); тражи од Ѕога да избегне страдаЬа; не допушта √осподу да му опере ноге, а затим то одушевЪено прихвата (в. £н. 13, 5Ц14); дрско одсеца ухо ћалху и добиЉа укор од √оспода (в. £н. 18, 10); одриче се √оспода и одмах се каЉе (в. ћк. 14, 72); чувши вест о ¬аскрсеЬу, посумЬа и одмах отрчи ка гробу, да се сам увери (в. £н. 20, 3Ц4) Ц он пада и устаЉе, греши и каЉе се, не Ђглумиї, остаЉе своЉ, слободан Ље, чак и кад поступа у складу са своЉом Ъудском природом. ќн греши, али се исправЪа, он ниЉе безгрешан Ц али Ље стваран.

ѕрави човек ниЉе онаЉ коЉи не греши, веЮ онаЉ коЉи освешЮуЉе грехе, исповеда их и каЉе се за Ьих. » он ниЉе само непосредан у своЉим делима, него и искрен у своЉоЉ вери.

¬ера ниЉе идеологиЉа са коЉом се треба сложити, ниЉе мисао коЉу треба прихватити, ниЉе осеЮаЬе, ниЉе морални закон, ниЉе психолошки доживЪаЉ, ниЉе циЪ коЉи се достиже Ъудским трудом. ¬ера Ц то je живот, и истина, коЉу налазимо на конкретан начин. Ѕог даЉе веру, а вера открива Ѕога.

ƒакле, ко Ље онда прави хришЮанин? —вети ¬асилиЉе ¬елики говори да су то они коЉи живе Ђкао ученици ’ристови, коЉи подражаваЉу само оно што виде у Мему или чуЉу од Мега; као свети храмови ЅожиЉи, испуЬени само оним што служи Ѕогу; као деца ЅожиЉа; као со земЪиї; и нешто даЪе наставЪа: ЂЎта Ље обележЉе хришЮанина? “о што Ље, као што Ље ’ристос умро за Ъудске грехе Љедном и заувек, тако и он мртав и недоступан сваком греху... Ъуби ближЬе као што Ље ’ристос заповедао... увек се сеЮа √осподаї.

ѕрема речима светог £ована «латоустог, Ђјко си хришЮанин, немаш своЉ град на земЪи. „ак и ако задобиЉемо читаву васеЪену, остаЮемо у ЬоЉ странци и придошлице. ћи смо записани на небу. “амо Ље наш градї.

ƒакле, искуство хришЮанина Ље истинско када више волимо крст од удобности; када доживЪавамо ÷арство ЅожиЉе као нешто реалниЉе од историЉских догаРаЉа; када се у своЉим невоЪама више молимо, а маЬе расуРуЉемо; кад нам Ље наш брат ближи од сопственог ЂЉаї; када жудимо за смрЮу више него за животом.

√лавна обележЉа истинског хришЮанског искуства

ќтворимо прву главу £еванРеЪа по £овану, у коЉоЉ се говори о призиваЬу апостола јндреЉа, ‘илипа и Ќатанаила. —ва троЉица дочекуЉу призив са одушевЪеЬем. јпостол јндреЉ узвикуЉе: ЂЌашли смо ћесиЉуї; апостол ‘илип брзо одлази Ќатанаилу и говори: ЂЌашли смо онога за кога писа ћоЉсеЉ у «акону и ѕророци: »суса, сина £осифова, из Ќазаретаї (£н. 1, 45), Ќатанаил се обраЮа √осподу и говори: Ђ“и си —ин ЅожиЉи, ти си ÷ар »зраиЪевї (£н. 1, 49).

ѕрво главно обележЉе истинског искуства Ље свест о ЅожиЉем призиву, упуЮеном човеку, и спонтани одговор на Ьега Ц такав Ље плод незлобивости душе. ƒуша одмах, непосредно, без дугих размишЪаЬа, без расуРиваЬа, одговара на Мегов призив. » √оспод говори Ќатанаилу: Ђ≈во правог »зраиЪца у коме нема лукавстваї (£н. 1, 47) Ц нема смутЬе, збуЬености, Ьегово Ље срце пуно чистоте и невиности.

÷рквена служба на празник светог апостола јндреЉа нам говори да Ље Ьегов спонтани одговор потекао из Ђдуше коЉа Ље чекала и жудела за Меговим доласкомї. “о нас доводи до Љош два обележЉа: до бола снажна жеЪа за налажеЬем Ѕога, потреба за Мим и Ц очекиваЬе √оспода и Меговог доласка.

“аЉ душевни бол, наду, скривену чежЬу, свети оци називаЉу ЂраЬеношЮуї душе. ∆ивот у очекиваЬу да Юе √оспод доЮи да би посетио моЉу душу, променио, преобразио и обновио моЉ живот и мене самог Ц све Ље то обележЉе правог хришЮанског искуства.

¬ажно Ље напоменути да одушевЪеЬе апостола ниЉе било просто израз радости, веЮ Ље имало карактер величанственог исповедаЬа вере, коЉе ÷рква чува у своЉим рукама као благо. ќд самог почетка су они исповедали ’риста као Ѕога; али то Љош ниЉе све.

ќни су направили следеЮи корак: привели су Ъуде из окружеЬа своЉоЉ вери и брзо раширили ту вест. јпостол јндреЉ Ље привео »сусу свог брата —имона, апостол ‘илип се обрато Ќатанаилу речима: ЂƒоРи и видиї. “а заЉедница у Ъубави ЅожиЉоЉ, коЉа тече у нама и излива се на наше ближЬе, такоРе Ље показатеЪ аутентичности хришЮанског искуства.

» завршимо Љош Љедним обележЉем: жеЪа за мучеништвом. —ви апостоли су сопственом крвЪу запечатили своЉе призваЬе. —а каквом су лакоЮом ишли за √осподом на земЪи, са таквом лакоЮом су и давали своЉ живот за Мега, желеЮи да √а вечно прате и сЉедине се са Мим у Меговом ÷арству.

 арактеристике лажног искуства

Ќасупрот поменутом, лажно духовно искуство чини од нас, хришЮана, уместо оне коЉи спасаваЉу себе у ÷ркви Ц оне коЉи осеЮаЉу потребу да ЂспасаваЉу истинуї; оне коЉи, уместо да у хришЮанину виде свог брата у ’ристу, виде у Ьему противника кога треба поразити, или ЉедномишЪеника коЉи Ље потребан ради потврде сопственог мишЪеЬа; онога коЉи се, уместо да повери своЉе душевно стаЬе сили благодати ЅожиЉе, са недопустивом наивношЮу узда у Ђскалпелї научних процена и рационалистичког погледа на свет.

“ако ми, уместо да будемо честица духовног тела ’ристовог, почиЬемо да посматрамо ÷ркву као друштво Ц са члановима, уставом, правима и обавезама, као друштво коме Ље наша помоЮ потребниЉа него што Ље другима.

«бог тога ми, уместо да имамо дубоко смиреЬе, пожртвованост, кротост, уважаваЬе и снисходЪивост према другима, и уздаЬе само у благодат ЅожиЉу, поступамо као световни Ъуди, привезани за земЪу, са захтевима, несавладивом пожудом, скривеним егоизмом, лицемерЉем, ситничавошЮу, бесмисленим конфликтима, преЪубом, осеЮаЉем надмоЮи, компромисима, самооправдаваЬем, неспособношЮу примаЬа критике, спремношЮу да судимо свима и свему.

“акво размишЪаЬе нас наводи да измислимо таквог ЂЅогаї коЉи у самог себе сумЬа, ЂЅогаї коЉи непрестано себе негира и коЉи Ље понаЉпре психолошка фикциЉа коЉа прати болесно стаЬе незадовоЪства, или некакво идеолошко прибежиште. “о ниЉе Ѕог Ц ќтац,  оЉи нас васпитава, него ЂЅогї Ц слуга, коЉи решава наше бесмислене проблеме; ниЉе Ѕог  оЉи нас подржава, негоЂЅогї кога смо измислили да би нас подржавао; то Ље ЂЅогї коЉи не постоЉи и коЉи, природно, не заслужуЉе да ико веруЉе у Ьега.

ќвакво схватаЬе Ѕога води нас ка погрешном схватаЬу ÷ркве, по ком она представЪа не ЅожиЉу, него нашу креациЉу. ќна представЪа механизам коЉи смешта човека у одреРену социЉалну групу, скриваЉуЮи и гушеЮи Ьегову перспективу уподобЪаваЬа Ѕогу. “аква ÷рква не заслужуЉе повереЬе; може се Љедино Ђмеханичкиї исповедати веру у Ьу.

“о Ље, у значаЉноЉ мери, последица наших савремених друштвених стремЪеЬа, коЉа утичу на перцепциЉу и обезличаваЉу наш живот, нарочито духовни. ћи, хришЮани, све чешЮе говоримо о величини науке, коЉа Ље Ђу савршеном складу са религиЉомї, о демократиЉи као о вредности коЉа ЂдозвоЪава ÷ркви да слободно постоЉиї, и о Ъудским правима као наЉвишоЉ вредности. «намо да нас Ље наука начинила гордима као никад до сад, поставЪаЉуЮи на место Ѕога Ц човека као идола, коЉи се сам себи поклаЬа; знамо да Ље демократиЉа заменила ЅожиЉу воЪу, да су Ъудска права заменила право Ѕога да се меша у наш живот и делуЉе као Ѕог.

“ако долазимо до стаЬа хришЮана коЉи сами покушаваЉу да нешто схвате, али немаЉу повереЬа у Ѕога; коЉи траже одмор и спокоЉство, али занемаруЉу унутрашЬи мир; хришЮане коЉи изговараЉу реч ЂЪубавї, али имаЉу на уму своЉе егоистичке приоритете или патолошку везаност Ц Љер одбиЉаЉу да са ЪубавЪу сЉедине попустЪивост, трпЪеЬе и пожртвоваЬе, и више воле илузорност егоистичког задовоЪства.

” таквом стаЬу читамо кЬиге о искуству светих коЉи су оставили многа дубока дела, разговарамо о Ьима у нашим удобним салонима, у одсуству сваке жеЪе за подвигом, жртвом и умираЬем за грех. » уместо да читамо свете текстове ради смиреЬа, ми их искоришЮавамо за осуРиваЬе наше браЮе. ћи, са своЉим световним животом и тежЬом ка самооправдаваЬу, желимо да подражавамо свете мученике у честом причешЮиваЬу, али не и у Ьиховом покаЉаЬу и вери.

” суштини, то ниЉе ништа друго него рационализациЉа религиозности уз болесну везаност за споЪашЬе форме. “о Ље РавоЪа обмана, коЉа, водеЮи ка псевдоврлинама, само распаЪуЉе страсти, немоЮ, окрутност; то нема везе са ƒухом ЅожиЉим и ѕредаЬем ÷ркве. Ќашавши се на том путу, ми се често жалимо да су нас повредили, жалимо се на тешкоЮе, на то да нас Ѕог не слуша, а ближЬи не схватаЉу. “о нас даЪе доводи до убеРеЬа да се чуда не дешаваЉу и да светих данас нема, и да Ље спасеЬе мало вероватно; то раРа у нама сумЬу, очаЉаЬе, леЬост и опираЬе подвизима. —ве ово Ље природан след догаРаЉа за хришЮанина коЉи више ниЉе своЉ, и коЉи више ниЉе истинит.

¬еличина "новог човека"

 ао и сваком хришЮанину у историЉи ÷ркве, и нама Ље потребно истинско искуство ЅожиЉе благодати. “о искуство нас води ка величини Ђновог човекаї, коЉи Ље достигао такав ниво на ком се уподобио Ѕогу, постаЉуЮи притом свестан и своЉих могуЮности, и немоЮи других.  ад се наш разум смири, тад се раРа вера.  ад наша чула осеЮаЉу опасност, тад се поЉавЪуЉе благодат.  ад се одричемо своЉе воЪе, тад доживЪавамо Мегову Ъубав. „овек Ље способан да се ослободи свог егоизма и на таЉ начин сЉедини са Ѕогом и браЮом.

»стинско искуство преподобних, мученика, апостола, пророка, укЪучуЉе у себе подвиг, зноЉ, крв, бол, смиреноумЪе. ѕрави хришЮанин осеЮа радост у подвизима, одрицаЬу и жртвоваЬу. ” лику свог брата он види —амог ’риста. ѕред Ьим се он смируЉе, трпи, са Ьим дели веру, живот, благодат, памтеЮи да се не можемо спасти другачиЉе, него кроз наше ближЬе, то Љест кроз Ъубав према Ьима, коЉу нам Ље ’ристос заповедио. »стински хришЮанин се не бави светском таштином; како говоре свети оци, Ђон живи на земЪи, али Ље граРанин небаї и зато се не брине о земном, веЮ о небеском. » свест о томе чува у Ьему божанску наду.

¬ера, нада и Ъубав представЪаЉу основу аутентичног искуства сваког хришЮанина. Ѕог гледа Ьегово лице, коЉе одражава зраке Мегове благодати. ќн никада ниЉе сам, он Ље отворен за све, и Ѕог га испуЬава —воЉом светлошЮу.

“а аутентичност чини хришЮанина савременим Ц не у световном схватаЬу, као површног имитатора и пасивног носиоца одлика епохе у коЉоЉ живи, веЮ у смислу да он отелетворуЉе вечну ЅожиЉу ¬ест у садашЬем времену. ќн кроз себе отелотворуЉе ѕредаЬе ÷ркве.

јутентичност отвара пут ка светости, чак упркос ЪудскоЉ слабости и несавршености. —упротно томе, поремеЮена свест и компромиси гасе деЉство ЅожиЉе благодати и лишаваЉу човека учешЮа у таЉнама.

«акЪучак

ЌаЉвеЮе обрасце аутентичног искуства за сваког хришЮанина представЪаЉу прародитеЪи до грехопада, детиЬе душе, и ’ристови ученици. √оспод Ље рекао: Ђ оЉи не прими ÷арство ЅожиЉе као дете, неЮе уЮи у Ьегаї (Ћк. 18, 17). “о показуЉе да Ље за спасеЬе неопходно враЮаЬе ума у подобно стаЬе. ѕрави човек се, попут прародитеЪа пре грехопада, не скрива и не наоружава заштитним средствима; он Ље, попут деце, невин и способан да веруЉе; попут апостола, простодушан Ље и не надима се знаЬем.

«ато аутентичан човек не само да свуда види Ђпрст ЅожиЉиї, него увек осеЮа Мегов додир. » Ѕог Ьему допушта да √а додирне, као што Ље допуштао апостолима, и кроз то он непрестано добиЉа потврду своЉе вере.

јутентичан Ље онаЉ у коме се може открити Ѕог.

ћожда Юе све до сада речено изгледати као преувеличаваЬе. Ќама Ље то тако страно, тако далеко! јли и тако блиско, тако роРено! ѕрирода човека све то обухвата. ÷рква нас позива да спознамо себе, да сами откриЉемо ту просту истину о себи као човеку, личности, и хришЮанину, да бисмо постали природни као прародитеЪи, невини као деца, и непосредни као ’рстови ученици.

—а руског ћирjана ћилетиЮ

27 / 06 / 2013

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0