Srpska

¬ладика £ован

¬ладика £ован (ћаксимовиЮ) Ље наЉсветиЉи човек –уске ƒиЉаспоре. јли не само ƒиЉаспоре! “о Ље живи „етЉи ћинеЉ у коЉем има и исповедништва, и светитеЪства, и преподобништва, и Љуродивости. ќсим тога, био Ље прогаЬан на краЉу живота. ѕрогаЬали су га Љаросно Ц и то своЉи. «агранична ÷рква Ље тако, побегавши од несавесних и окрутних прогона вере од стране „другова“, сама у личностима огромне веЮине своЉих Љерарха, постала прогонитеЪка савремене светости, коЉа Ље живела у ЬеноЉ непосредноЉ близини. “ема Ље превише важна да бисмо се правили да Ље ниЉе било. √рех се уврежио дубоко у ЪудскоЉ природи. » испоставЪа се да светост не боде очи само безнадежном безбожнику или заробЪенику атеистичке идеологиЉе. —ветост боде очи свима, не искЪучуЉуЮи ни свештенослужитеЪе. ћожда Ьима (нама) боде очи више него свима осталима. ”х, што Ље страшно! ј сви ми кажемо: „£евреЉи, £евреЉи. Ќису препознали, одбацили су. »здали, разапели.“ ј хришЮани скоро у свакоЉ генерациЉи такоРе не препознаЉу, издаЉу, разапиЬу и одбацуЉу ону светиЬу пред коЉом са временом читав свет пузи на коленима. —веце Ље лакше поштовати на растоЉаЬу и кад проРе извесно време, кад Ље веЮ све Љасно. ј налазеЮи се поред свеца и не препознати га Ц врло Ље проста ствар. Ќе само не препознати га Ц него га називати Љеретиком (као оптинске старце), изазивачем нереда и неприЉатеЪем законите власти (као √розни цар митрополита ‘илипа) или напросто лудим, као самог £ована ЎангаЉског.

£асно Ље чиме Ље сам владика £ован изазвао немилост. ѕревише Ље слободан од условности, ништа господско и надмено, никакве сличности с Љедном од орловских глава на двоглавом грбу. ”место омофора могао Ље да пребаци пешкир преко сакоса на раменима. —ве су му митре биле некако лаке.  ао играчке. — обичним каменчиЮима. —пава све време, чим седне (чиме ли се само ноЮу бави?). ћуца, дуго служи, чини се да све стихире зна напамет. ЌевоЪа Ље бити црквеЬак с Ьим. „есто ниЉе очешЪан, понекад Ље бос у олтару. ”кратко Ц потпуни изузетак од правила. ” близини таквих Ъуди се као у зраку светлости, одмах види свака трунчица прашине. ” светлости овог „изузетка“ сви сЉаЉни, шаролики и раскошни знаци архиЉереЉског достоЉанства заиста губе на цени, откриваЉу своЉу секундарност, излишност, или макар условност. Ќаравно, читава корпорациЉа може због тога да наоштри зубе на човека. » «латоуста су поЉели. Ќе одЉедном, него из два или више пута, али су га поЉели. «ар овог неЮемо поЉести? ѕа он ниЉе ¬асеЪенски учитеЪ. ќн Ље просто чудак, штетан и непредвидив.

—ве ово говорим, а да сам притом добро свестан да бих, да сам се нашао на месту оних архиЉереЉа, поступио исто као они. “рудио бих се да пригушим оваЉ извор светлости, коЉи изгледа превише Љарко, чак дрско, осим тога, и чудно, као да брука уобичаЉени имиЯ архиЉереЉа. Ќе бих услед грехова и таштине видео светост због увреРености, а онда бих препустивши се на воЪу скривеним страстима, потпуно изгубио контролу и умешао бих се у прогоне. “ако Ље и  сениЉа блажена веЮини Ъуди изгледала просто као неокупана и луда старица. “ако и на £ована  ронштатског ниЉе само Љедан поп гледао као вук, завидеЮи му на слави, а неки су наглас говорили: „ј шта у Ьему има посебно? »сти Ље као ми. —ви смо ми, ако хоЮете, £овани  ронштатски.“ » ево ови прогони, ова непрепознаваЬа, ове замене белог црним и црног белим у суРеЬима приликом процеЬиваЬа, изгледаЉу ми као наЉстрашниЉи и наЉопасниЉи. ќни као сенка прате ÷ркву кроз читаву историЉу.

»ма у нашем руском православном гледишту црта коЉе нас наводе на специфичне грешке.  ао прво, то Ље затвореност према историЉи и будуЮности. Ќедостатак осеЮаЉа за будуЮност, ако хоЮете. ƒобивши од ¬изантиЉе превелико наслеРе коЉе због неукултуре дуго нисмо могли да га сваримо, добивши раскошан култ и разраРену догматику, такоРе смо као бреме добили и чисто византиЉску убеРеност да Ље све веЮ учиЬено. —тваралаштво се завршило, сад нам Ље преостало да га чувамо. ”з такво мишЪеЬе све ново нам изгледа као дрско и Љеретичко. ¬еле, не треба ништа више. ЌемоЉте измишЪати новине. —ве оне су штетне. —амо чуваЉте оно што веЮ постоЉи. “о да се историЉа не очекуЉе, веЮ твори, нама као црквеном народу тек предстоЉи да схватимо свим срцем. » то да се Љедноставно ништа не може чувати ако човек прво ниЉе схватио шта му Ље поверено (а то Ље велики труд Ц схватити и оценити благо коЉе се чува), такоРе треба да схватимо. ƒо тада Юе се над нама вечно претеЮи надвиЉати сенка опскурантизма и лажне апокалиптике. “о Ље било прво. ј друго Ље то што Ље Љедна од главних категориЉа нашег мишЪеЬа поЉам „Љерес“. ќна се и где ЉоЉ Ље место и где ЉоЉ ниЉе место качи као табла на различите поЉаве са запаЬуЉуЮом лакоЮом. „им нам Ље нешто необично, чудно, ново Ц то Ље Љерес. ј пошто Ље Љерес, то значи да Ље и „наЉвиши степен кривице“. » то Ље све. ƒаЪе заЉедно с костима можемо да сажваЮемо и наЉсветиЉег човека, а да смо притом убеРени да угаРамо Ѕогу. “ако Ље и написано: „ЌаступиЮе час кад Юе свако ко вас убиЉе, мислити да чини службу Ѕогу.“ “реЮе Ц Ъубав према ситницама и страствена пажЬа према Ьима. ѕробаЉ само да помешаш и да промениш место палице и набедреника или да обучеш грчку расу уместо руске! £ао, шта ти Ље! ƒа се ниси усудио. ќво такоРе, ако не мирише на Љерес, онда на раскол, на бунт и на изазов. Ќека нико ништа ниЉе схватио, али смо све потребно „обавили“!  аква реч „обавили“. »шчитали, одстоЉали, и задовоЪни смо. —ад смо достоЉни, а пре ишчитаваЬа и одстаЉаваЬа смо били недостоЉни и тако даЪе. ƒве последЬе црте нас чине Љако сличнима £евреЉима по религиозном психолошком типу. «нам да су то неприЉатне речи. јли управо £евреЉи страшну пажЬу обраЮаЉу на ситнице, умножаваЉу их до бесконачности и у одступнике и Љеретике убраЉаЉу све своЉе коЉи се усуРуЉу да буду слободниЉи од уобичаЉеног, чак и ако не упадаЉу у грехове и апсурде. “о што личимо на £евреЉе нас и греЉе и боде. √реЉе нас ЅогоизабраношЮу, али боде опасношЮу од убиЉаЬа праведника, коЉи су вечито гинули у £ерусалиму. ¬ладика £ован Ље управо постао жртва гнева свих ЪубитеЪа „хиЪаде ситница“ и светог материЉализма. » све ове интуициЉе нису роРене у ƒиЉаспори. ќне су у коферима подсвести из ƒомовине одвезене приликом бекства. —ве Ље то наше Ц руско, роРено, што тражи исцелеЬе и исправЪаЬе.

ƒанас ЎангаЉског ¬ладику поштуЉе цео свет. Ќаравно, и ми. ћи не само да га поштуЉемо. ћи се Ьиме поносимо. ќн Ље наш хранитеЪ, заштитник, наставЪач традициЉе. ќн показуЉе силу и светост скривене у недрима нашег црквеног живота. —ве Ље то тако. јмин! —амо, не треба се поносити. “реба се угледати, а не поносити. ѕонекад не спавати неку ноЮ, тако да нам глава у зору падне на отворену ЅиблиЉу. ѕонекад цео дан после службе обилазити болнице с ƒароносицо пуном ƒарова на грудима. ѕонекад бити толико заузет свакодневним службама да заборавимо нешто од одежди приликом одласка и да заиста омофор по потреби заменимо пешкиром. Ќе треба да се боЉимо да Юемо се прочути као будалице ’риста ради, зато што Ље то Љедан од знакова апостолства (безумни смо ’риста ради, а ви сте мудри у ’ристу). » у сваком случаЉу, треба да жртвуЉемо госпоштину ако не у корист Љуродивости, свакако у корист обичне простодушности и приступачности.

—а руског ћарина “одиЮ

05 / 07 / 2013

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0