Srpska

ќ неким аутономашким парадоксима

 ад се сусретнете са текстом коЉег Ље потписао неки аутономаш или пак са аутономашко-сепаратистичком политичком праксом, то Љест конкретним политикама у било коЉоЉ области (просвета, култура, економиЉа,итд) у коЉима се препознаЉе радикално аутономашки став, незабилазан утисак Ље да Ље аутономашки концепт пун унутрашЬих контрадикциЉа. ќсврнуЮу се на само неколико тих унутрашЬих, парадоксалних противречности.

ѕрво; док се, са Љедне стране, аутономашка прича представЪа као граРанистичка и обликуЉе кроз диференцираЬе од национализма, посебно, како они то називаЉу од ''србиЉанског национализма и хегемонизма'', и док се, са Љедне стране ¬оЉводина одреРуЉе као превасходно граРански простор коЉи политички, правно и културолошки трансцендира поЉам националног или етничког, са друге стране, на нивоу конкретних покраЉинских или локалних аутономашких политика, ¬оЉводина Ље дефинисана, обликована и одреРена уз помоЮ поЉма етничког. »ако показуЉе нетрпеЪивост према поЉму етнос, онаЉ ко следи визиЉу ¬оЉводине након устава из 1974. године, цео простор ¬оЉводине, односно све друштвене односе у ЬоЉ заробЪава у поЉам мултиетницитета и етницитета. —лика ¬оЉводине коЉу производи аутономашка политичка пракса Ље слика Љедног простора у коЉем егзистира бесконачни броЉ етницитета и етничких култура. ќва слика делуЉе утолико смешниЉе уколико се има у виду да Ље, у пореРеЬу с озбиЪним мултикултурним и мултиетничким и мултирелигиЉским просторима, односно, друштвима, ¬оЉводина релативно мали простор, с релативно малим броЉем становника и са малим учешЮем националних маЪина у укупноЉ популациЉи.

–едуктивно схватаЬе друштва и друштвених односа посебно долази до изражаЉа у аутономашкоЉ културноЉ политици и начину на коЉи се одреРуЉе поЉам културе, као и начину на коЉи се дефинише културна политика и Ьени циЪеви. јутономашка тачка гледишта озбиЪно схвата културу на нивоу реторике и Ьене употребне вредности, али суштински она деструише и вулгаризуЉе културу, што Ље и логично ако се има у виду да се култура у 21. веку (у коЉем се након превираЬа на глобалном плану, очекуЉе нова научно-технолошка револуциЉа и смена техно'економске парадигме после чега Юе улога знаЬа, науке, образоваЬа, дакле онога што Ље повезано са елитном културом бити Љош веЮа и озбиЪниЉа) по аутономашком концепту своди на фолклор.

ѕрви проблем у аутономашкоЉ културноЉ политици Ље таЉ што културу у складу са начином на коЉи одреРуЉе све друштвене односе, редукуЉе на етницитет, а сам етницитет на Ьегов фолклорни аспект. ” овом приступу, из културе се избацуЉу сви елементи и све Ьене димензиЉе коЉе нису функционалне у односу на главни циЪ аутономаша (меЬаЬе идентитета простора) осим оне димензиЉе у коЉоЉ Ље култура сведена на област етничких стилова, културних карактеристика разних етничких група, те аутономашка културна политика постаЉе само Љедна бледа и бесконачна презентациЉа народних ношЬи, игара, и бесконачно рециклираЬе приче о мултиетничности ¬оЉводине. ѕошто Ље стварност северне —рбиЉе плурална, али не онолико колико би то аутономашка политичка класа хтела, циЪ непрекидне плурализациЉе и афирмациЉе етницитета у множини помоЮу културне политике, осим што Ље декларативно развиЉаЬе толеранциЉе меРу етничким маЬинским групама и поштоваЬе права на идентитет коЉе Ље гарантовано ƒекларациЉом ”ЉедиЬених нациЉа о Ъудским правима, Ље и симболичка промена стварности.

ƒруго; у складу са редукциЉом ¬оЉводине на мултиетничност и у складу са одреРеЬем свих друштвених односа помоЮу категориЉе етничког, налази се следеЮе парадоксално обележЉе аутономашке политике уопште, и посебно културне политике, то Ље избациваЬе елемената просветитеЪске, то Љест, елитне културе, националне и универзалне. ќво обележЉе представЪа парадокс аутономашке позициЉе, Љер сама реч култура има значаЉно место у аутономашком вокабулару, а аутономашку позициЉу углавном карактерише, по питаЬу културе, нарцистичка аутоперцепциЉа. — обзиром да Ље схватаЬе културе редуктивно и да Ље она сведена на презентациЉу етницитета и простор у коЉем се рециклираЉу постоЉеЮи етницитети и измишЪаЉу нови, културне политике аутономаша природно воде ка суштинскоЉ десупстанциЉализациЉи простора, вулгаризоваЬу и примитизоваЬу културе. ¬улгаризоваЬе и примитизоваЬе културе, као и опадаЬе значаЉа елитне културе Љесте последица Љедног општиЉег тренда у светским културним процесима коЉи Ље постоЉао до 2008. године, односно, до момента светске финансиЉске кризе, тренда током коЉег ниЉе био потребан образован, мислеЮи поЉединац коЉи своЉим ангажманом или стваралаштвом или креативношЮу може да се супротстави систему редукованом на профит, корупциЉу и репродуковаЬе отуРених суштински, дилетантских локалних, регионалних, националних и глобалних управЪачких група, али на локалном плану он Ље последица, како утицаЉа глобалних културних процеса, тако и локалних аутономашких политичких пракси.

“реЮе парадоксално обележЉе аутономашке позициЉе Ље оно коЉе се тиче увереЬа у супериорност сопствене културе. ѕошто аутономашка култура ниЉе ни конституисана нити Юе бити, односно, она се може само препознати као процес одреРеЬа простора помоЮу категориЉе мултиетницитета, одреРеЬа кроз диференцираЬе од ''србиЉанског национализма'', и као процес примитивизациЉе културе уопште, ниЉе ни Љасно на чему се темеЪи увереЬе о ''специфичности'' и суперироности у односу на друге, као ни коЉи колективни идентитети, осим ''србиЉанских националиста и хегемониста'' и ''доРоша'' су истргнути из реалности и дефинисани као ''други'' у пореРеЬу са коЉима се аутономаш осеЮа супериорно. ƒесупстанциЉализациЉа простора, као и отклаЬаЬе елемената елитне културе, посебно оне коЉа се односи на српску националну културу 18. и 19. века, Љедан Ље од услова коЉи Ље требало испунити како би нарцистички профил аутономашке политичке класе могао да преживи. ƒруги услов коЉи Ље много опасниЉи, али Љеднако нужан као и претходни, тиче се производЬе негативних стереотипа о такозваним доРошима.

„етврто обележЉе редукциЉе културе на Љош ниже нивое проистиче из чиЬенице да Ље северни део —рбиЉе, попут свих осталих делова —рбиЉе, и шире попут свих друштава коЉа су била обликована социЉализмом, после слома ¬аршавског пакта, и ———–, као и вишенационалних држава, опустошен транзициЉом, опЪачкан од стране разних актера изнутра и споЪа, те да што Ље економска криза дубЪа потребно интензивниЉе редуковати свест жртава транзициЉе, безперспективних Ъуди било коЉе етничке припадности или верске припадности. «бог тога се сама култура редукуЉе на локалне фестивале попут купусициЉаде, кулениЉаде, кобасициЉаде. Ќа таЉ начин аутономашка политичка пракса, не само што Ље истргла човека из српске просветитеЪске и светске културе, односно, из елитне културе, она га Ље истргла из читавог света 21. века и одвукла у црну рупу паоризма у коЉоЉ се смеЬуЉу бесконачне, суштински, никоме занимЪиве презентациЉе етно стилова, са Љедне стране, и локални фестивали-купусициЉаде, кулениЉаде и кобасициЉаде, са друге стране. ƒоказ о томе да Ље уништена елитна култура прикрива се организациЉом и конструкциЉом догаРаЉа коЉи треба да створе утисак да постоЉи продукциЉа и стваралаштво, са Љедне стране, и културна публика, то Љест део друштва коЉи поседуЉе и даЪе интерес за стваралачком културом, високом уметношЮу, литературом. “име истовремено управЪачке структуре симулираЉу постоЉаЬе културе, али и привремено разрешаваЉу кризу легитимитета управЪаЬа сакриваЉуЮи своЉ профил коЉи Ље индиферентан према општем интересу, и укореЬен у одбрани свог положаЉа и материЉализму, пре свега, док се организованоЉ, страначки скупЪеноЉ и конструисаноЉ публици одржава илузиЉа партиципациЉе у друштвеном животу, илузиЉу о постоЉаЬу културе, илузиЉу о самоЉ бити друштвеног живота итд.

††††

ѕето обележЉе тиче се односа аутономашке политичке праксе према такозваним доРошима. ƒок, са Љедне стране, аутономаш инсистира на толеранциЉи према разним етницитетима, и непрекидно презентуЉе етничке културе, он Ље радикално нетолерантан према категориЉи ''доРоша'', колико и према категориЉи тзв. ''србиЉанског хегемонисте''.  онтинуирана производЬа негативних стереотипа о колонистима, то Љест, —рбима коЉи су после ƒругог светског рата доселили из Ѕосне и ’ерцеговине, ’рватске, и ÷рне √оре послужила Ље у разне сврхе. ѕрво, тек поредеЮи се са негативно конотираним колонистима, аутономаш Ље могао да произведе сопствени нарцизам. ƒруго, подвлачеЮи и акцентуЉуЮи културне разлике староседеоца и колониста, аутономаш Ље дезинтегрисао —рбе и тиме отворио простор за веЮи утицаЉ неког другог фактора, и треЮе негативним стереотипима аутономаш Ље анулирао ефекте коЉи су уследили након досеЪаваЬа колониста по питаЬу састава становништва. ќднос аутономаша сепаратистичког типа према доРошима Ље скоро да Ље сличан односу Ќемаца према £евреЉима непосредно пред ƒруги светски рат и током овог рата. ƒоРоши су, у аутономашкоЉ свести, виРени као дежурни кривци за све: за примитивизациЉу, за криминал, за градско насиЪе итд, итд. Мима се поручуЉе ''¬ратите се одакле сте и дошли'' или ''¬ратите се у своЉ простор'', итд. »маЉуЮи у виду промеЬен однос снага у свету након уЉедиЬеЬа две Ќемачке, као и измеЬен однос према прошлости, коЉи Ље настао после експанзиЉе моЮи Ќемачке, затим прогон —рба из ’рватске, овакав однос према ''доРошима'' Ље могао да се очекуЉе. —а друге стране, по интензитету и учесталости негативних стереотипа о колонистима, као и по степену толеранциЉе према овим стереотипима и разним постоЉеЮим или евентуалним облицима дискриминациЉе ове категориЉе, могуЮе Ље скоро прецизно мерити интензитет немачког и хрватског утицаЉа на простору ¬оЉводине. —аму парадоксалну фигуру аутономаша можемо посматрати као фигуру коЉом се манипулише, колико и сваком другом фигуром на шаховскоЉ табли —рбиЉе, и свих осталих земаЪа ограниченог суверенитета на тлу Љугоисточне ≈вропе.

¬идовдан.орг

10 / 02 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0