Srpska

£еванРеЪе о савршеном милосрРу


Ћука 6, 31-36. «ач. 26.

††††

 ад би се Ъуди сваки дан сеЮали милосрРа ЅожЉег према себи и они би били милосрдни Љедан према другом.

Ќишта тако не чини Љеднога човека немилосрдним као вера да нико нема милосрРа према Ьему. Ќико? ј где Ље Ѕог? Ќе награРуЉе ли нас Ѕог сваки дан и сваку ноЮ своЉим милосрРем за немилосрРа Ъуди? » зар ниЉе важниЉе за нас да се у царскоме двору цар односи према нама с благоволеЬем него ли слуге цареве? Ўта нам вреди, ако нас све слуге цареве обасипаЉу милошЮу а цар негодуЉе према нама?

Куди постаЉу немилосрдни ишчекуЉуЮи док се прво други покажу према Ьима милосрдни. Ќо гле, то исто и други чекаЉу од Ьих! » у том узаЉамном ишчекиваЬу милосрРа Љедан од другог сви Ъуди, више маЬе, постаЉу немилосрдним. ј милосрРе ниЉе врлина коЉа чека но коЉа наступа. £ер откуда би Ъуди уопште знали за милосрРе, да Ѕог ниЉе први наступио са —воЉим милосрРем? ћилосрРе ЅожЉе изазвало Ље милосрРе код Ъуди; и да Ѕог ниЉе показао први —воЉе милосрРе, не би се у свету уопште знало ни за реч милосрРе.

 о схвати милосрРе као врлину коЉа наступа а не коЉа чека, и као такву почне Ље испуЬавати, томе Юе се и небо и земЪа убрзо показати у другоЉ боЉи. £ер Юе убрзо познати и ЅожЉе и Ъудско милосрРе. ћилосрРе Ље удар коЉи непогрешно изазива варницу.  о даЉе таЉ блажени удар и ко га прима, обоЉица осеЮаЉу Ѕога меРу собом. ќнога часа осеЮа се милуЉуЮа рука ЅожЉа на оба срца. «ато Ље √оспод и рекао:блажени милостиви Љер Юе помиловани бити.

ћилосрРе Ље веЮе од сажаЪеЬа, коЉе су мудраци у »ндиЉи проповедали као наЉвеЮу врлину. £едан човек може се сажалити на просЉака и проЮи мимо Ьега, но милосрдан Юе се сажалити и помоЮи просЉака. Ѕити пак милосрдан према просЉаку ниЉе Љош ни наЉтежа ни наЉкрупниЉа ствар у закону ’ристовом - него бити милосрдан према неприЉатеЪу.

ћилосрРе Ље веЮе од праштаЬа увреда. £ер опростити увреду то Ље прва половина пута ка Ѕогу, а учинити дело милосрРа то Ље друга половина пута ка Ѕогу.

“реба ли и спомиЬати, да Ље милосрРе веЮе од правде земаЪске? ƒа ниЉе милосрРа, Ъуди би по самоЉ земаЪскоЉ, законскоЉ правди сви изгинули. «акон не може без милосрРа ни да одржи оно што постоЉи, док милосрРе ствара нова и велика дела у свету. ћилосрРе Ље и сав оваЉ свет створило. «ато Ље боЪе вежбати Ъуде од детиЬства у познаЬу сладости милосрРа, него ли у познаЬу оштрине закона. £ер закону Юе се моЮи научити увек, али кад срце отврдне, тешко Ље повратити се и бити милосрдан. £ер ако су Ъуди милосрдни, неЮе се огрешити ни о закон; али ако сав закон испуне, могу ипак бити сасвим празни од милосрРа и изгубити венац славе коЉи Ље Ѕог одредио милосрднима.

ƒанашЬе ЉеванРеЪе говори о наЉвишоЉ врсти милосрРа - о Ъубави према неприЉатеЪима. √оспод »сус даЉе заповест - не савет него заповест - да Ъубимо и неприЉатеЪе своЉе. » та Мегова заповест ниЉе узгредична и спорадична као што Ље то било пре Мега на понеким ретким пропланцима закона, где Ље уопште ова заповест - више у виду савета него заповести - блеснула, него та заповест о Ъубави према неприЉатеЪима уздиже се на наЉвидниЉе место у £еванРеЪу.

–ече √оспод: како хоЮете да чине вама Ъуди чините и ви Ьима тако исто. “о су уводне речи у данашЬе ЉеванРеЪе о Ъубави према неприЉатеЪима. ѕре свега, ако хоЮете да вама Ъуди не буду неприЉатеЪи, не будите ни ви неприЉатеЪи Ъудима. £ер ако Ље истина, да сваки човек у овоме свету има своЉих неприЉатеЪа, онда то значи да сте и ви некоме неприЉатеЪ.  ако онда можете захтевати, да вам буде онаЉ човек приЉатеЪ коме сте ви неприЉатеЪ? «ато ишчупаЉте прво корен неприЉатеЪства у срцу своме, па тек онда преброЉте своЉе неприЉатеЪе у свету. ”колико потпуниЉе будете ишчупали таЉ зли корен у срцу своме, и посекли све младице коЉе из Ьега стално избиЉаЉу, утолико Юете маЬи броЉ своЉих неприЉатеЪа моЮи наброЉати. јко хоЮете, дакле, да вама Ъуди буду приЉатеЪи, ви морате прво престати бити неприЉатеЪи Ъудима, па онда постати и Ьихови приЉатеЪи. ѕостанете ли пак ви приЉатеЪи Ъудима, броЉ ваших неприЉатеЪа или Юе се врло смаЬити, или сасвим ишчезнути. Ќо то ниЉе главно. √лавно Ље, да Юете у том случаЉу имати Ѕога за приЉатеЪа. √лавно Ље за спасеЬе ваше, да ви не будете ником неприЉатеЪ, а не да немате ниЉедног неприЉатеЪа. £ер ако сте ви неприЉатеЪ Ъудима, онда и ви и ваши неприЉатеЪи спречавате ваше спасеЬе; а ако ли сте пак приЉатеЪи Ъудима, онда и неприЉатеЪи ваши несвесно помажу зидаЬе вашег спасеЬа. ќ, кад би сваки човек мислио само о томе, коликом Ље броЉу Ъуди он неприЉатеЪ место што мисли колики Ље броЉ Ъуди Ьему неприЉатеЪ! «а Љедан дан тмуро лице овога света засЉало би као сунце.

«аповест ’ристова да чинимо Ъудима оно што желимо да они нама чине тако Ље природна, и тако очигледно добра, да Ље и чудо и срам, што то ниЉе давно давним постало Ъудима свакодневном навиком.

Ќико не жели да му Ъуди чине зло - нека нико дакле не чини Ъудима зло. —вако жели да му Ъуди чине добро - нека свако дакле чини Ъудима добро.

—вако жели да му Ъуди опросте кад згреши - нека дакле и он опрости Ъудима кад ови згреше.

—вако жели да се Ъуди жалосте у ЬеговоЉ жалости и радуЉу у ЬеговоЉ радости - нека се и он жалости у жалости других Ъуди и радуЉе у ЬиховоЉ радости.

—вако жели да Ъуди рекну добру реч о Ьему, и да га чествуЉу, и да га гладна нахране, и болна обиРу, и гоЬена заштите, - нека дакле тако исто и он чини Ъудима.

“о важи како за поЉединце тако и за групе Ъуди, и за суседна племена, народе и државе.  ад би ово постало усвоЉеним правилом од свих сталежа, народа и држава, престала би злоба и борба меРу сталежима, престала би мржЬа меРу народима, и престали би ратови меРу државама. ќво Ље лек за све те болести, и другога лека нема.

ƒаЪе говори √оспод:

» ако Ъубите оне коЉи вас Ъубе, каква вам Ље хвала? Љер и грешници Ъубе оне коЉи Ьих Ъубе. » ако чините добро онима коЉи вама добро чине, каква вам Ље хвала? Љер и грешници чине тако. » ако даЉете у заЉам онима од коЉих се надате да Юете примити, каква вам Ље хвала? Љер и грешници грешницима даЉу у заЉам да приме опет онолико. “о значи, ако чекате да вам се учини добро, па да га платите добром, не чините тиме никакво добро. „ека ли Ѕог да Ъуди заслуже да их огреЉе сунце, па тек онда да нареди сунцу да греЉе? »ли ќн прво наступа са —воЉим милосрРем и —воЉом ЪубавЪу? ћилосрРе Ље врлина коЉа наступа а не врлина коЉа чека. “о Ѕог показуЉе очигледно од почетка света. »з дана у дан од почетка света Ѕог —воЉом шчедром руком расипа богате дарове свима —воЉим створеЬима. £ер кад би ќн чекао да прво Мегова створеЬа Мему нешто даду, не би постоЉао ни свет нити иЉедно створеЬе у свету. јко Ъубимо оне коЉи нас Ъубе, ми смо трговци коЉи врше размену. јко чинимо добро само своЉим добротворима, ми смо дужници коЉи одужуЉемо своЉ дуг. ј милосрРе ниЉе врлина коЉа само враЮа дуг, него врлина коЉа стално задужуЉе. » Ъубав Ље врлина коЉа стално задужуЉе и не чека враЮаЬе. јко даЉемо у заЉам ономе од кога се надамо позаЉмЪеног натраг примити, шта тиме чинимо? ѕреносимо своЉ новац из Љедне касе у другу. £ер то што смо дали на заЉам ми сматрамо своЉом своЉином, исто онако као и кад Ље то било у нашим рукама.

Ќо лудо би било помислити, да нас √оспод горЬим речима учи да не Ъубимо оне коЉи нас Ъубе, и да не чинимо добро онима коЉи нама добро чине. Ѕоже сахрани! ќн тиме само хоЮе да каже, да Ље то Љедан нижи ступаЬ врлине, на коЉи се и грешници лако успиЬу. “о Ље наЉмаЬа мера добра, коЉа чини оваЉ свет сиромашним и Ъуде ропски скученим и тесногрудим. ј ќн жели да дигне Ъуде на наЉвиши ступаЬ врлине, одакле се види све богатство Ѕога и ЅожЉих светова, и на коме скучено и устрашено срце роба постаЉе широко и слободно срце сина и наследника. Кубав к онима коЉи нас Ъубе Љесте само прва лекциЉа у бесконачноЉ области Ъубави; и чиЬеЬе добра онима коЉи нама чине добро Љесте само почетна школа у дугом низу вежбаЬа у доброчинству; и даваЬе на заЉам некоме ко Юе нам вратити ниЉе никакво зло но добро, али то Ље само први и маЉушни корак ка величанственом добру, коЉе даЉе и не очекуЉе враЮаЬе.

 ога √оспод овде назива грешницима? ѕрво незнабошце, коЉима ниЉе откривена потпуна таЉна истине и Ъубави ЅожЉе. √решници су они зато што су отишли од првобитне истине и Ъубави ЅожЉе, и место Ѕога узели оваЉ свет за свога законодавца, од кога су се и научили Ъубити само оне коЉи Ьих Ъубе и чинити добро само онима коЉи Ьима добро чине. ¬елика таЉна ЅожЉе истине и Ъубави сада се поново открива кроз √оспода »суса - и то Љош у веЮем сЉаЉу него у почетку ствараЬа - открива се она прво кроз народ ЉевреЉски; кроз народ ЉевреЉски, но не само за народ ЉевреЉски него за све народе на земЪи. ѕа како Ље Ѕог припремао £евреЉе хиЪадама година кроз закон и пророке за разумеваЬе и примаЬе наЉпотпуниЉег откровеЬа таЉне, то √оспод и назива и остале народе, огрезле у многобоштву, грешницима. Ќо под грешницима - и то Љош тежим од незнабожаца - разуме ќн све оне коЉима Ље таЉна истине и Ъубави откривена, али коЉи Ље нису одржали, него су се вратили - као пас на бЪувотину - опет на наЉнижи ступаЬ добра. ћеЮу таквима су многи и многи од нас: по имену хришЮани, а по делима наЉпримитивниЉи незнабошци.

£ер каква нам Ље хвала, ако Ъубимо своЉе ЪубитеЪе и чинимо добро своЉим добротворима? Ќе враЮамо ли тиме нешто што смо узели на своЉе место? «аиста, примили смо плату своЉу! ’валу заслужуЉе само оно дело, коЉе, колико толико, личи на дело ЅожЉе Ъубави.

јли Ъубите неприЉатеЪе своЉе, говори √оспод, и чините добро, и даЉете у заЉам не надаЉуЮи се ничему, биЮе вам велика плата, и биЮете синови наЉвишега, Љер Ље ќн благ и неблагодарнима и злима. Ѕудите дакле милосрдни као и отац ваш што Ље милосрдан. ≈во наЉвише висине на коЉу ’ристос хоЮе да уздигне човека! ≈во науке нечувене пре Мега! » ево сЉаЉа човековог достоЉанства, несаЬаног ни од наЉвеЮих мудраца у историЉи! » ево човекоЪубЪа ЅожЉег коЉе цело срце човечЉе раствара у Љедну велику сузу!

Кубите неприЉатеЪе своЉе. Ќе каже: не враЮаЉте зло за зло, Љер то Ље мало; то Ље само трпЪеЬе. Ќити каже: Ъубите оне коЉи вас Ъубе, Љер то Ље чекаЬе на Ъубав; него каже: Ъубите неприЉатеЪе своЉе; не трпите их само, и не чекаЉте, него их Ъубите. Кубав Ље врлина радна, активна; врлина коЉа наступа.

Ќо зар ниЉе Ъубав према неприЉатеЪима неприродна? “акав Ље приговор истицан с нехришЮанске стране. Ќе видимо ли ми, да нигде у природи нема примера Ъубави према неприЉатеЪима, него само према приЉатеЪима? “ако Ље приговарано. Ўта можемо на ово одговорити? ѕре свега наша вера зна за две природе: за Љедну непокварену, непомрачену и неозлобЪену грехом, за какву Ље знао јдам у –аЉу, и за Љедну грехом покварену, помрачену и озлобЪену, какву сви ми непрестано гледамо у овоме свету. ” кругу оне прве природе Ъубав према неприЉатеЪима Ље сасвим природна. £ер у тоЉ природи Ъубав Ље као ваздух коЉим сва створеЬа дишу и живе. “о и Љесте права природа коЉу Ље Ѕог створио. »з те природе просиЉава Ъубав божанска у ову нашу природу као сунчана светлост кроз облаке. » што год на земЪи има праве Ъубави, она долази из те природе. ” кругу ове друге, земаЪске природе Ъубав према неприЉатеЪима могла би се због своЉе реткости назвати неприродном. Ќо она ипак ниЉе неприродна него - у односу према земаЪскоЉ природи - надприродна, или Љош наЉбоЪе реЮи: преприродна, пошто Ъубав уопште не долази у ову грешну природу из оне првобитне, безгрешне и бесмртне природе, коЉа Ље пре ове наше природе.

јли Ъубав према неприЉатеЪима тако Ље ретка, да се мора назвати неприродном, говоре други приговарачи. јко Ље тако, онда Ље и бисер неприродан, и диЉамант, а и злато. √ле, и они су ретки, па ко Ьих назива неприродним? »стина, Љедина ÷рква ’ристова зна многоброЉне примере ове Ъубави.  ао што има биЪака коЉе расту само у Љедном пределу земЪе, тако ова необична биЪка, ова необична Ъубав расте и успева Љедино у пределу ÷ркве ’ристове.  о би хтео да се увери у постоЉаЬе многоброЉних примерака ове биЪке и у красоту Ьену, таЉ треба да прочита животе апостола ’ристових, отаца и исповедника вере ’ристове, заточника и мученика велике истине и Ъубави ’ристове.

јко ниЉе немогуЮа, оно Ље та Ъубав у наЉмаЬу руку необично тешка, говоре треЮи приговарачи. «аиста она ниЉе лака, нарочито за онога ко се тоЉ Ъубави учи у даЪини од Ѕога, а не из близине Ѕога, од кога та Ъубав Љедино и добиЉа снаге и хране.  ако да ми не Ъубимо оне коЉе Ѕог Ъуби? Ѕог не Ъуби нас више него наше неприЉатеЪе, нарочито ако смо и ми неприЉатеЪи другим Ъудима. ј ко од нас може реЮи, да га нико у свету не назива своЉим неприЉатеЪем?  ад би сунце ЅожЉе греЉало и киша росила само оне коЉе нико не сматра своЉим неприЉатеЪем, заиста тешко да би коЉи зрак сунчев уопште сишао на земЪу и коЉа кап кише пала у прашину земну.  ако великог баука праве Ъуди од неприЉатеЪства према себи! √рех Ље утерао страх у Ъуде, те од страха подозреваЉу неприЉатеЪе у свима створеЬима око себе. ј Ѕог Ље безгрешан и безстрашан, зато не подозрева никога него Ъуби све. ќн нас толико Ъуби, да и кад нас без нарочите наше кривице окруже неприЉатеЪи, треба да веруЉемо, да Ље то са Меговим знаЬем а ради нашега добра. Ѕудимо праведни и рецимо, да су неприЉатеЪи велики помоЮници наши у духовном напредоваЬу. ƒа ниЉе било неприЉатеЪства од стране Ъуди, многи и многи ЅожЉи угодник не би постао приЉатеЪ Ѕога. „ак и неприЉатеЪство самога —атане бива корисно онима коЉи имаЉу ревност према светиЬи ЅожЉоЉ и према спасеЬу душе своЉе.  о Ље био веЮи ревнитеЪ светиЬе ЅожЉе и ко веЮи ЪубитеЪ ’риста од апостола ѕавла? ѕа ипак оваЉ исти апостол прича, да кад му Ље Ѕог открио премноге таЉне, допустио Ље био злом демону да буде близу Ьега и да му досаРуЉе. ƒа се не бих понео за премнога откровеЬа, даде ми се жалац у месо, ангел сатанин, да ме куша да се не поносим (II  ор. 12, 7). ѕа кад сам демон и мимо своЉе воЪе доноси корист човеку, како да му не доносе користи Ъуди, кудикамо блажи неприЉатеЪи од демона? ћогло би се смело реЮи, да су често приЉатеЪи Љеднога човека много штетниЉи по Ьегову душу, него ли Ьегови неприЉатеЪи. » сам Ље √оспод рекао: и неприЉатеЪи човеку постаЮе домашЬи Ьегови (ћат. 10, 36; ћихеЉ 7, 6). ќни коЉи живе под Љедним кровом с нама, и коЉи су толико ужурбани око наше телесне неге и угодности, често су наЉЪуЮи неприЉатеЪи нашега спасеЬа. £ер Ьихова Ъубав и брига нису упуЮени нашоЉ души но нашем телу.  олико Ље родитеЪа упропастило душу свога сина, колико браЮе душу свога брата, колико сестара душу своЉе сесте, колико жена душу своЉих мужева! » то све из Ъубави према Ьима! ќво сазнаЬе, коЉе се посведневно потврРуЉе, Љесте Љедан крупан разлог више, да не треба сувише да се предаЉемо Ъубави своЉих сродника и приЉатеЪа, нити пак да ускраЮуЉемо своЉу Ъубав према неприЉатеЪима. “реба ли Љош Љедном нагласити, да често, врло често, наши неприЉатеЪи су наши прави приЉатеЪи? “о што они нас узнемируЉу, служи нам на корист; и то што они нас изобличаваЉу, служи нашем спасеЬу; и то што они притешЬуЉу наш споЪашЬи, телесни живот, помаже нам да се повучемо унутра у себе, и наРемо душу своЉу, и завапимо ка Ѕогу живоме за спасеЬе душе. ¬аистину, наши неприЉатеЪи често су наши спасиоци од пропасти, коЉу нам наши сродници спремаЉу и нехотично лабавеЮи наш карактер и гоЉеЮи наше тело на рачун наше душе.

„ините добро и даЉите у заЉам не надаЉуЮи се ничему, говори √оспод. “о Љест: чините добро свакоме човеку без разлике, да ли вас он воли или не воли; следуЉте примеру Ѕога коЉи чини добро свакоме, и Љавно и таЉно. јко ваше добро не излечи вашег неприЉатеЪа од неприЉатеЪског расположеЬа, ваше зло Љош маЬе Юе га излечити. „ините добро, дакле, и онима коЉи од вас нити траже нити очекуЉу добра, и даЉите у заЉам свакоме ко од вас тражи, но даЉите тако као да поклаЬате, као да враЮате туРе а не као да даЉете своЉе. ("ћилостив Ље онаЉ ко милуЉе ближЬега оним што Ље сам примио од Ѕога: или новцем, или храном, или влашЮу, или корисном речЉу, или молитвом - сматраЉуЮи себе дужником пошто Ље више примио него што му Ље потребно.  роз брата Ьеговог Ѕог у Ьега проси и чини —ебе дужником." ѕетар ƒамаскин.). јко ваш неприЉатеЪ не прима никакво ваше добро, ипак ви му можете учинити много добра. Ќе каже ли √оспод: молите се Ѕогу за оне коЉи вас гоне (ћат. 5, 44)? ћолите се, дакле, Ѕогу за ваше неприЉатеЪе, и тако им чините добро. јко неприЉатеЪ ваш не прима од вас никакву милостиЬу и никакву услугу, примиЮе Ѕог вашу молитву за Ьега. » Ѕог Юе омекшати срце Ьегово, и повратиЮе га ка добром расположеЬу према вама. ЌиЉе ни издалека тако тешко неприЉатеЪа обратити у приЉатеЪа, као што се то Ъудима чини. јко Ље то немогуЮе Ъудима, могуЮе Ље Ѕогу. ќнаЉ коЉи залеРену земЪу обраЮа у топлу рудину, по коЉоЉ цвеЮе расте, може растопити и лед неприЉатеЪства у срцу Ъудском, и учинити да у Ьему расте мирисно цвеЮе приЉатеЪства. Ќо, наравно, ниЉе наЉважниЉе то, да се ваш неприЉатеЪ кроз ваше добро обрати и буде ваш приЉатеЪ, него Ље наЉважниЉе да он због мржЬе према вама не изгуби душу своЉу. «а ово последЬе треба се молити Ѕогу, а не за оно прво. «а ваше спасеЬе ниЉе ни наЉмаЬе важно, да ли Юете ви у овоме животу имати више приЉатеЪа или неприЉатеЪа, но важно Ље и преважно, да ви не будете ником неприЉатеЪ а свима приЉатеЪ у срцу своме, у молитвама своЉим и у мислима своЉим.

јко овако будете чинили, велика Юе бити ваша награда. ќд кога? ћожда донекле и од Ъуди, но у главноме од Ѕога.  аква награда? ЅиЮете синови наЉвишега и моЮиЮете назвати Ѕога ќцем своЉим. » отац ваш коЉи види таЉно, платиЮе вам Љавно (ћат. 6). јко не данас, а оно сутра; ако не сутра, а оно на краЉу краЉева, пред свима ангелима и Ъудима. Ќо какву би ми веЮу награду могли и очекивати осим да се назовемо синовима ЌаЉвишега и да ЌаЉвишега назовемо ќцем своЉим? √ле, Љедини син ЌаЉвишега Ље само √оспод »сус, и Љедини Ље он до сада називао Ѕога —воЉим ќцем. ј сада се и нама, заблуделим и грешним, обеЮава та иста част! Ўта значи та част? «начи, да Юемо бити тамо где он буде у вечности (£ов. 14, 3), у слави у коЉоЉ и ќн буде, у радости коЉоЉ краЉа нема. «начи, да нас Ъубав Ѕога ќца непрестано прати, кроз све недаЮе и муке овога живота, и све окреЮе и устроЉава на наше краЉЬе добро. «начи, да неЮемо остати у гробу кад умремо, него Юемо васкрснути, као и ќн што Ље васкрснуо. јх, значи да смо само привремено ставЪени на ову земЪу као на острво мртвих, но да нас чека част и слава и бесмртна красота у дому ќца небескога. “реба ли, уосталом, наброЉати сва она добра коЉа очекуЉу Љедно сироче кад га Љедан цар земаЪски посини? ƒовоЪно Ље само реЮи: то и то сироче посинио Ље цар, и свак може одмах слутити, каква све блага очекуЉу то сироче. ј наше посинаштво ниЉе Ъудско него ЅожЉе, Љер ми Юемо бити синови ЌаЉвишега, чиЉи Ље —ин и сам √оспод »сус, синови ÷ара бесмртнога, ÷ара над царевима. Ќас Ѕог посиЬава не због наших заслуга него због заслуга —ина —вог £единородног, као што и вели апостол: Љер сте ви сви синови ЅожЉи вером у ’риста »суса (√ал. 3, 26; £ов. 1, 12). ’ристос нас прима за браЮу —воЉу, зато нас Ѕог ќтац прима за синове —воЉе. ” самоЉ ствари ничим се ми не можемо учинити толико заслужним да би се могли назвати синовима Ѕога живога. —мешно Ље и мислити, да ми можемо ма каквим делима, па ма то била и наЉвеЮа Ъубав према неприЉатеЪима, заслужити и платити оно што √оспод »сус обеЮава верним службеницима —воЉим. ƒа раздамо све што имамо, и дамо сиромасима; да постимо све дане живота свога и да као свеЮа стоЉимо дане и ноЮи на молитви до краЉа краЉева; да се духом своЉим одвоЉимо од тела свога као од Љедног хладног камена, и да душом постанемо бестрасни и нечувствени за оваЉ материЉални свет; да се дамо попЪувати и погазити од целога света, и да се дамо гладним зверовима на храну - ипак Ље то сасвим ништавна цена онога блага, оне славе и оне неисказане милине, што доноси собом посиновЪеЬе ЅожЉе. Ќема тог милосрЮа на земЪи нити има те Ъубави у смртном човеку, коЉа би Љедног смртног човека могла учинити сином ЅожЉим и бесмртним граРанином царства небеснога. Ќо ’ристова Ъубав попуЬуЉе оно што човек не може. ƒа се нико од нас не би похвалио, да Юе се своЉом ЪубавЪу моЮи спасти, и своЉим заслугама отворити себи врата раЉска.

ќтуда и заповест о Ъубави према неприЉатеЪима, ма колико крупна и тешка да изгледа, Љесте само Љедна лепта коЉу Ѕог од нас захтева да би нас пустио у близину —воЉу, у —воЉе раскошне дворове царске. Ќе тражи ќн од нас да ми испунимо ову заповест, да би себе учинили заслужним царства и синовства Меговог, но само да би пожелели то царство и синовство изнад свега осталога. ќн то тражи од нас, колико да би ми само поверовали речи МеговоЉ и показали послушност према √осподу »сусу. „име Ље јдам био заслужио –аЉ? Ќичим; него му Ље дат –аЉ по Ъубави ЅожЉоЉ. „име се јдам држао у –аЉу до свога пада? ѕослушношЮу према Ѕогу, Љедино послушношЮу. ќнда када су он и жена му посумЬали у заповест ЅожЉу, они су веЮ самом том сумЬом и прекршили заповест ЅожЉу, и пали у смртоносни грех непослушности. ѕри Ќовоме —твараЬу √оспод »сус тражи од нас оно исто што Ље тражио и од јдама и ≈ве у –аЉу, наиме: веру и послушност - веру, да Ље спасоносна по нас свака заповест Мегова, и безусловну послушност свакоЉ заповести МеговоЉ. ќн Ље и дао све заповести —воЉе, па и ову о Ъубави према неприЉатеЪима, да би ми имали веру у Мегову реч и послушност МеговоЉ речи. ј кад ма коЉа Мегова заповест не би била добра и по нас спасоносна, зар би нам Ље ќн и давао? ќн Ље наЉбоЪе знао, да ли Ље ова заповест природна или неприродна, могуЮа или немогуЮа; главно Ље за нас, да Ље ќн ту заповест дао, и ми - ако желимо себи добра - имамо да Ље испунимо.  ао што болесник с вером и послушношЮу прима лек из руку лекаревих - био таЉ лек сладак или горак - тако смо дужни и ми, грехом раслабЪени и помрачени, с вером и послушношЮу испунити све што нам Ље заповедио човекоЪубиви Ћекар душа наших и √оспод живота нашега, »сус ’ристос —ин Ѕога живога. Мему нека Ље слава и хвала, са ќцем и ƒухом —ветим - “роЉици ЉеднобитноЉ и неразделноЉ, сада и навек, кроза све време и сву вечност. јмин.

—ветосавЪе.орг

13 / 10 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0