Srpska

 о Ље наш ближЬи?

ƒобри —амарЉанин ƒобри —амарЉанин
††††

Ѕог Љесте наш истински ∆ивот, а човек Ље слика ЅожиЉа. «ато у —ветом ѕисму ми видимо две главне заповести Ч Ъубав према Ѕогу и Ъубав према ближЬем. јко не волиш Ѕога, онда никада неЮеш доЮи до Мега. ћеРутим, Ъубав према Ѕогу Ље немогуЮе достиЮи занемаруЉуЮи ближЬе. Кубав према ближЬем представЪа Љасну проверу нашег хришЮанског живота. јли да бисмо разумели шта Ље то Ъубав према ближЬем, било би добро да прво разЉаснимо ко Ље заправо таЉ наш ближЬи?

„ини се као да Ље све Љасно: ближЬи Ч то су они коЉи су близу нас, наша породица, приЉатеЪи и познаници, колеге... “о тако, наравно, и Љесте. £ер чудно би било говорити о Ъубави према Ъудима уопште, а притом не трпети оне коЉи су у нашем непосредном окружеЬу.  олико често се ми Ъутимо на нама блиске Ъуде коЉе гледамо сваки дан, преносеЮи Ъубав негде на перифериЉу Ц на оне коЉе практично и не знамо. “аква Ъубав Ље варЪива, а права Ъубав се познаЉе по односу према конкретним Ъудима коЉе Ље Ѕог навео на твоЉ животни пут.

” —ветом ѕисму Ље питаЬе ближЬих Љош сложениЉе и усмерава нашу пажЬу ка Љош дубЪим сферама.

” £еванРеЪу се налази чувена парабола о милостивом —амарЉанину (в. Ћк. 10, 25-37). Меном изговараЬу претходило Ље питаЬе неког кЬижевника, шта треба да учини да би задобио живот вечни. √оспод му скреЮе пажЬу на —вето ѕисмо, и он се сам присеЮа заповести Ц Ъуби √оспода Ѕога свом душом своЉом и ближЬега свога као самог себе (5 ћоЉ. 6, 5; Ћев.19, 18). —паситеЪ потврРуЉе истинитост древне заповести, а управо ту и следи главно кЬижевниково питаЬе Ц кога заправо треба сматрати ближЬим да би га волео као самог себе.

” овом питаЬу уопште ниЉе било лукавства или подсмеха, као што се може учинити на први поглед. —твар Ље у томе да су у то време £удеЉци делили читаво човечанство на три категориЉе. £удеЉце, то Љест по крви и вери сродне, они су сматрали не само ближЬим него и браЮом. ќне из других племена коЉи су примили Људаизам називали су само ближЬим. Ќезнабошце су сматрали апсолутно туРима и на Ьих се деловаЬе заповести Ъубави ниЉе односило. «аблуда таквих представа Ље очигледна. јли ако обратимо пажЬу на сопствени живот, видеЮемо да и сами некад несвесно поступамо исто тако, делеЮи све Ъуде око себе на сличне три категориЉе. Ќаиме, Љедне толико безгранично волимо сматраЉуЮи их наЉближим, да смо самим тим спремни у било коЉе време да им помогнемо не оклеваЉуЮи. ѕрема другима веЮ нисмо толико приЉатни и отворени, али смо у принципу благонаклони и у одреРеноЉ ситуациЉи им излазимо у сусрет. “реЮе пак уопште не подносимо и не трпимо (могуЮе због неке увреде коЉу су нам нанели), тако да о било каквоЉ помоЮи или подршци с наше стране не може бити ни говора.

ѕреподобни ћаксим »споведник за такав приступ Ъудима говорио Ље: „јко ти Љедне Ъуде мрзиш, према другима си равнодушан, а треЮе веома много волиш, онда закЪучи колико си ти Љош далеко од савршене Ъубави коЉа нас подстиче да Љеднако волимо сваког човека“. «бог тога Ље парабола о добром —амарЉанину у потпуности актуелна и у наше време.

ѕодсетимо се Ьене садржине: неки човек силажаше из £ерусалима у £ерихон, и западе меРу разбоЉнике, и ови га свукоше и ране му зададоше, па одоше. £удеЉски свештеник и Ћевит, коЉи туда пролажаху, уопште не обратише пажЬу на несреЮника. ј —амарЉанин, тЉ. човек коЉег £удеЉци презираху, и коЉи ту беше у пролазу, не само да му пружи прву помоЮ: зави ране и зали их уЪем и вином (омекшане и дезинфиковане ране тадашЬе медицине), веЮ се побрину и о Ьеговом даЪем опстанку: доведе га у гостионицу и даде средства гостионичару да се он побрине о раЬенику, обеЮавши да Юе му све што потроши више од тога платити кад се врати.

 оЉи Ље од оне троЉице био ближЬи ономе што беше запао меРу разбоЉнике, очигледно Ље. √оспод Ље желео да покаже да се истинска блискост одреРуЉе не категориЉама сродства, заЉедничког живота па чак ни вероисповести, веЮ пре свега несебичном и искреном ЪубавЪу према другом човеку, ко год он био. ” питаЬу кЬижевника: „ко Ље моЉ ближЬи?“ присутан Ље био страх од тога да он не заволи неког ког не би требало. ѕа √оспод »сус ’ристос Ље показао да истинска Ъубав не познаЉе никакве умишЪене границе у бризи за добробит онога коме Ље помоЮ неопходна. ј »сус му рече: „»ди, па и ти чини тако“ (Ћк. 10, 37), тЉ. сматраЉ своЉим ближЬим сваког човека коЉем Ље потребна твоЉа помоЮ, макар он био и неверник, и неприЉатеЪски настроЉен према теби, чини му добро, и на таЉ начин Юеш задобити вечни живот о коЉем си се распитивао.

” складу са овом параболом желео бих да напоменем Љош нешто. ’аЉде да размислимо зашто Ље баш —амарЉанин показао милост? ”право зато што Ље видео у пострадалом свог ближЬег, не размишЪаЉуЮи како се према Ьему односи таЉ £удеЉац. » ето то Ље веома дубока истина. ” ствари, наш ближЬи ниЉе онаЉ од кога ми очекуЉемо помоЮ, веЮ онаЉ коЉем Ље потребна наша помоЮ и коме бисмо ми могли да помогнемо не очекуЉуЮи никакву захвалност. “ако, дакле, ето златног правила коЉег треба да се придржава сваки хришЮанин: не чекаЉ да добро учини неко други, веЮ пожури да га сам учиниш. “о и Љесте испуЬеЬе заповести ЅожиЉе о Ъубави према нашим ближЬим (Ћев. 19, 18).

јпостол ѕавле Ље писао: „«ато нека Ље у вама иста мисао коЉа Ље и у ’ристу »сусу“ (‘ил. 2, 5).  ако Ље —паситеЪ доживЪавао Ъуде из свог окружеЬа, како Ље ќн поступао са онима коЉима Ље била потребна помоЮ и како се односио према —воЉим неприЉатеЪима коЉи су √а разапели? јпостол ѕавле Ље писао о томе: „”потпуните моЉу радост, да исто мислите, да исту Ъубав имате, Љеднодушни, Љедномислени: ништа не чините из пркоса, нити за празну славу, него смиреЬем сматраЉте Љедан другога веЮим од себе. Ќе стараЉте се свако за своЉе, него свако и за оно што Ље других“ (‘ил. 2, 2-4).

ѕа и у нашем животу се дешава да нам лакше бива да волимо оне коЉи су далеко од нас и са коЉима се виРамо само повремено. “о Ље Љасно: свако се труди да пред другим изгледа што достоЉанствениЉе, привлачниЉе и да не испоЪава своЉе негативне особине. » то лако полази за руком ако Ље општеЬе ретко. ѕри ближем контакту са Ъудима све више се откриваЉу стране коЉе су за нас неприЉатне. «бог тога испада да Ље ближЬе много теже волети, него оне даЪЬе. јли Ъубав према даЪЬим, макар изгледала и као лака, не може бити дубока Љер ниЉе искушана озбиЪним општеЬем и заЉедничким решаваЬем неких проблема.

ƒа ли то значи да се права Ъубав проверава свакодневно? ƒа, она се изражава у ситницима на коЉе ми тако не волимо да обраЮамо пажЬу. ќна се посебно испоЪава у доброти и милости, коЉе према ближЬим управо треба проЉавЪивати сваки дан.

” закЪучку бих желео да цитирам речи —ветог “еофана «атворника: „“емеЪна, изворна заповест гласи: Ъуби. ћала реч а исказуЉе свеобухватно дело. Ћако Ље реЮи Ц Ъуби, али ниЉе лако достиЮи праву меру Ъубави. ћеРутим, ниЉе сасвим Љасно ни то како Ље достиЮи, па због тога —паситеЪ у циЪу поЉашЬеЬа допуЬава ову заповест другим правилима: Куби као самога себе (ћт. 22, 39), и како хоЮете да вама чине Ъуди, чините тако и ви Ьима (Ћк. 6, 31). “у се указуЉе мера Ъубави, можемо реЮи, безмерна; Љер да ли постоЉи мера Ъубави према самоме себи и добро коЉе не би себи пожелео неко од других? ћеРутим, ова препорука ниЉе неизводЪива. » цела ствар се састоЉи у томе да се уРе у потпуно саосеЮаЬе са другима, и то тако да Ьихова осеЮаЬа сасвим пребацуЉеш на себе, тЉ. да се осеЮаш онако како се они осеЮаЉу.  ада се то деси, онда не треба ни указивати шта Ље у том случаЉу потребно учинити за друге: само срце Юе указати. “и се само побрини да негуЉеш саосеЮаЬе, иначе Юе истог тренутка наступити егоизам, вратити те к себи и ту те затворити. ќнда ни прстом неЮеш мрднути за другога, ни погледати га неЮеш, макар он и умирао.  ада Ље √оспод рекао: Куби ближЬега свога као самога себе, ќн Ље желео да уместо нас у нама, односно у нашим срцима, буде ближЬи. ”колико пак тамо, као и обично, буде стаЉало наше „Ља“, онда се добру не надаЉ.

—а руског Ќаташа £ефтиЮ

26 / 11 / 2014

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0