Srpska

ќ учествоваЬу верника у ≈вхаристиЉи

” ћоскви Ље 2-3. фебруара 2015. године у ’раму ’риста —паситеЪа под председаваЬем Мегове —ветости патриЉарха ћосковског и целе –усиЉе  ирила одржано јрхиЉереЉско —аветоваЬе –уске ѕравославне ÷ркве. Ќа —аветоваЬу Ље, измеРу осталог, одобрен документ „ќ учествоваЬу верника у ≈вхаристиЉи“, коЉи представЪа плод свестраног разматраЬа овог изузетно важног питаЬа у животу ÷ркве. Ќа ЬеговоЉ изради се радило дуго времена.

” складу с одлуком јрхиЉереЉског —аветоваЬа –ѕ÷ оваЉ документ Ље одобрен с тим да касниЉе буде потврРен на јрхиЉереЉском —абору, а Ьим веЮ сад у своЉоЉ пракси треба да се руководе сви архипастири, пастири и мирЉани –уске ѕравославне ÷ркве.

††††

***

ќ учествоваЬу верника у ≈вхаристиЉи

≈вхаристиЉа Ље главна “аЉна ÷ркве, коЉу Ље √оспод »сус ’ристос установио уочи —воЉих спасоносних страдаЬа, смрти на  рсту и васкрсеЬа. ”чествоваЬе у ≈вхаристиЉи и причешЮиваЬе ’ристовим “елом и  рвЪу Љесте заповест —паситеЪа,  оЉи Ље преко —воЉих ученика свим хришЮанима рекао: „”змите, Љедите, ово Ље “ело ћоЉе,“ и „пиЉте из Ье сви, Љер Ље ово  рв ћоЉа Ќовог «авета“ (ћт. 26, 26-28). —ама ÷рква Ље ’ристово “ело и зато “аЉна ’ристовог “ела и  рви на видЪив начин показуЉе мистичну природу ÷ркве ствараЉуЮи црквену заЉедницу.

ƒуховни живот православног хришЮанина Ље незамислив без причешЮиваЬа —ветим “аЉнама. ѕричешЮуЉуЮи се —ветим ƒаровима верници се освеЮуЉу силом —ветог ƒуха и сЉедиЬуЉу се са ’ристом —паситеЪем и меРусобно, чинеЮи Љединствено ’ристово “ело.

“аЉна ≈вхаристиЉе захтева посебну припрему. ” ÷ркви Ље само време Ц без обзира да ли Ље то време Ъудског живота или историЉа читавог човечанства Ц очекиваЬе и припрема за сусрет са ’ристом, а сав ритам богослужбеног живота Ље очекиваЬе и припрема за —вету литургиЉу, дакле и за причешЮиваЬе ради коЉег се она и служи.

I

ѕракса причешЮиваЬа и припреме за Ьега у историЉи ÷ркве се меЬала и попримала Ље различите облике.

¬еЮ у време апостола у ÷ркви се усталила традициЉа да се ≈вхаристиЉа служи сваке недеЪе (а по могуЮству Ц и чешЮе: на пример, у данима сеЮаЬа на мученике), како би хришЮани стално могли бити у заЉедници са ’ристом и Љедни с другима (в. на пр., 1  ор. 10, 16-17; ƒап. 2, 46; ƒап. 20, 7). —ви чланови локалне заЉеднице учествовали су у ≈вхаристиЉи коЉа се служила сваке недеЪе, а избегаваЬе учествоваЬа у евхаристиЉском општеЬу без довоЪно основа за то подвргавано Ље прекору: „—ве вернике коЉи долазе у храм и слушаЉу (речи) —ветог ѕисма, а не остану за време молитве и светог ѕричешЮа, треба одлучити као оне коЉи изазиваЉу неред у цркви“ (правило светих апостола 9).[1] –анохришЮанска пракса причешЮиваЬа на свакоЉ —ветоЉ литургиЉи остаЉе идеал и данас, као део црквеног ѕредаЬа.

”Љедно, због све веЮег броЉа чланова ÷ркве у III, а посебно у IV веку, дошло Ље до промена, измеРу осталог и у литургиЉском животу. — повеЮаЬем броЉа дана установЪених у знак сеЮаЬа на мученике и празника, евхаристиЉска сабраЬа су постала учесталиjа, а присуство сваког хришЮанина на Ьима многи су сматрали пожеЪним, али не и обавезним Ц исто као и учествоваЬе у причешЮиваЬу. ÷рква Ље томе супроставила следеЮу канонску норму: „—ви они коЉи долазе у цркву и слушаЉу —вето ѕисмо, али коЉи не желе да заЉедно са народом учествуЉу у молитви, или се склаЬаЉу од светог причешЮа ради неких своЉих разлога, такви нека буду одлучени из ÷ркве све док се не исповеде, принесу плодове покаЉаЬа и затраже опроштаЉ. “ек тада могу бити причешЮени“ (2. правило јнтиохиЉског —абора).

»пак, испоставило се да узвишени идеал сталне спремности за примаЬе —ветих “аЉни тешко могу остварити многи хришЮани. «бог тога се веЮ у делима светих отаца из IV века среЮу сведочанства о томе да су истовремено постоЉале различите праксе у погледу учесталости причешЮиваЬа. “ако свети ¬асилиЉе ¬елики о причешЮиваЬу четири пута недеЪно говори као о норми: „ƒобро Ље и корисно причешЮивати се сваки дан —ветим “елом и  рвЪу ’ристовом, пошто —ам [’ристос] Љасно каже: ќнаЉ ко Љеде ћоЉе “ело и пиЉе ћоЉу  рв има вечни живот. <...> ћи се сваке недеЪе причешЮуЉемо четири пута: у недеЪу, у среду, у петак и у суботу, као и у друге дане ако се деси да Ље то сеЮаЬе на неког свеца“ (ѕосланица 93 [89]). ћаЬе од пола века касниЉе светитеЪ £ован «латоуст истиче да су многи Ц укЪучуЉуЮи и монахе Ц почели да се причешЮуЉу Љедном-двапут годишЬе: „ћноги се причешЮуЉу овом ∆ртвом Љедном у току целе године, други два пута, а треЮи Ц неколико пута. ќве наше речи се односе на све, не само на овде присутне, веЮ и на оне коЉи се налазе у пустиЬи, - зато што се они [такоРе] причешЮуЉу Љедном годишЬе, а често и Љедном у две године. » шта? „иЉи поступак Юемо одобрити? ќних коЉи [се причешЮуЉу] Љедном [годишЬе], или оних коЉи се причешЮуЉу често, или оних коЉи се причешЮуЉу ретко? Ќи Љедних, ни других, ни треЮих, веЮ Юемо одобрити поступаЬе оних коЉи се причешЮуЉу чисте савести, чистог срца и беспрекорног живота. ќни нека увек приступаЉу; а они коЉи нису такви [не треба да се причешЮуЉу] ни Љедном [годишЬе] (Ѕеседа на ѕосланицу £евреЉима 17, 4).

” IV веку Ље коначно забележена норма о обавезном евхаристиЉском посту, коЉа се усталила Љош пре ЌикеЉског —абора Ц о потпуном уздржаваЬу од хране и пиЮа на дан причешЮиваЬа све до примаЬа —ветих ’ристових “аЉни: „—вету таЉну олтара нека чине Ъуди коЉи нису Љели“ (41. [50.] правило  артагинског —абора; потврРено 29. правилом “рулског —абора). ћеРутим, веЮ на краЉу IV и почетку V века неки хришЮани причешЮиваЬе нису повезивали само с поштоваЬем евхаристиЉског уздржаЬа пре ЋитургиЉе, веЮ по сведочанству светитеЪа £ована «латоустог, са временом ¬еликог поста. —ам светитеЪ позива на чешЮе причешЮиваЬе: „ћолим те, реци ми: да ли приступаЉуЮи причешЮу Љедном годишЬе заиста сматраш да ти Ље четрдесет дана довоЪно за очишЮеЬе грехова за цео [оваЉ] период? ј после се, по истеку недеЪе, опет предаЉеш раниЉем? –еци ми: кад би, опоравЪаЉуЮи се четрдесет дана од дуготраЉне болести, касниЉе опет узимао исту храну коЉа Ље изазвала болест, зар не би изгубио и претходни труд? ќчигледно да Ље тако. јко Ље пак тако уреРено физичко [здравЪе], тим пре Ље и морално. <...> [—вега] четрдесет Ц а често и не четрдесет Ц дана посвеЮуЉеш душевном здравЪу Ц и сматраш да си умилостивио Ѕога? <...> ќво не говорим како бих вам забранио да приступате Љедном годишЬе, веЮ више желеЮи да увек приступате —ветим “аЉнама“ (Ѕеседе на ѕосланицу £евреЉима 17.4).

” ¬изантиЉи се до XIЦXII века у монашкоЉ средини усталила традициЉа причешЮиваЬа тек после припреме, коЉа Ље предвиРала пост, испитиваЬе своЉе савести пред манастирским духовником и читаЬе пре причешЮа посебног молитвеног правила, коЉе се поЉавЪуЉе и почиЬе да се развиЉа управо у ово време. Ќа ову традициЉу су почели да се угледаЉу и благочестиви мирЉани, пошто се монашка духовност у ѕравославЪу увек сматрала за идеал. ” наЉстрожем облику ова традициЉа Ље изложена, на пример, у одредбама руског “ипикона (глава 32), коЉи за разлику од грчког говори о обавезном седмодневном посту пред причешЮе.

” састав руског —лужебника Ље 1699. године укЪучен члан под називом „ѕоучно упутство“. ” Ьему се, измеРу осталог, садржи одредба о обавезном периоду припреме за —вето причешЮе Ц у току четири вишедневна поста могу да се причешЮуЉу сви они коЉи то желе, а ван постова треба постити седам дана, али оваЉ рок може бити и краЮи: „јко неко пожели да ван уобичаЉена четири поста приступи светом причешЮу, нека пости прво седам дана, нека пребива у црквеним и домаЮим молитвама (ово ако ниЉе у питаЬу прека потреба: а у случаЉу преке потребе, нека пости три дна, или нека пости само Љедан дан).“

»пак, у пракси Ље краЉЬе строг приступ припреми за свето причешЮе, коЉи Ље имао позитивне духовне стране, доводио до тога да се неки хришЮани дуго времена нису причешЮивали позиваЉуЮи се на то да Ље неопходна достоЉна припрема. ѕротив овакве праксе ретког причешЮиваЬа била Ље, измеРу осталог, усмерена норма за обавезно причешЮиваЬе свих хришЮана –уског царства барем Љедном годишЬе, коЉа се садржи у „ƒуховном правилнику“:[2] „—ваки хришЮанин треба и чешЮе, али макар Љедном годишЬе да се причести —ветом ≈вхаристиЉом. £ер Ље то и наше наЉочигледниЉе благодареЬе Ѕогу због спасеЬа коЉе Ље —паситеЪевом смрЮу учиЬено... «бог тога, ако се испостави да се неки хришЮанин веома клони светог причешЮа, сам тиме показуЉе да ниЉе у “елу ’ристовом, односно, да ниЉе заЉедничар ÷ркве.“

” XIX веку и почетком ’’ века благочестиви Ъуди су се трудили да се причесте бар у току сва четири вишедневна поста. ћноги свеци из овог времена, меРу коЉима су светитеЪ “еофан «атворник, праведни £ован  ронштатски и други Ц позивали су Ъуде да —ветим “аЉнама приступаЉу Љош чешЮе. ѕо речима светитеЪа “еофана, „мера [причешЮиваЬа] од Љедног или два пута месечно Ље наЉумерениЉа,“ премда се „ништа лоше не може реЮи“ ни за чешЮе причешЮиваЬе.[3] —ваки верник може да се руководи следеЮим речима овог свеца: „—ветим “аЉнама се причешЮуЉте чешЮе, како духовни отац дозволи, само се трудите да увек приступате и с дужном припремом, а наЉвише Ц са страхом и трепетом како навикавши се не бисте почели да приступате равнодушно.“[4]

»споведнички подвиг ÷ркве у годинама прогона у ’’ веку многе свештенослужитеЪе и духовну децу ÷ркве Ље подстакао да размисле о пракси ретког причешЮиваЬа коЉа Ље раниЉе постоЉала. »змеРу осталог, ѕривремени ѕатриЉарашки —инод Ље 1931. године у своЉоЉ одлуци од 13. маЉа навео: „∆еЪу у вези с могуЮношЮу честог причешЮиваЬа православних хришЮана, а за напредне меРу Ьима Ц и сваке недеЪе, треба сматрати прихватЪивом.“

ƒанас се многи православци причешЮуЉу много чешЮе од веЮине хришЮана у –усиЉи пре револуциЉе. ћеРутим, пракса честог причешЮиваЬа не може се аутоматски проширити на све вернике без изузетка, пошто учесталост причешЮиваЬа директно зависи од човековог духовно-моралног стаЬа како би, по речима «латоустог, верници причешЮиваЬу —ветим “аЉнама приступали „чисте савести, колико Ље за нас то могуЮе“ (ѕротив £евреЉа. Ѕеседа III. 4).

II

«ахтеви у вези с припремом за свето причешЮе за сваког верника одреРуЉу се црквеним одлукама и нормама коЉе духовник примеЬуЉе имаЉуЮи у виду редовност причешЮиваЬа —ветим “аЉнама, духовно, морално и телесно стаЬе, споЪашЬе животне околности као што су, на пример, заузетост и оптереЮеност бригом о ближЬима.

ƒуховни отац (духовник) човека Ље свештенослужитеЪ код коЉег се он стално исповеда, коЉи Ље упознат с околностима Ьеговог живота и с Ьеговим духовним стаЬем. ѕритом верници могу да се исповедаЉу код других свештеника у случаЉу да не постоЉи могуЮност да се исповеде код свог духовника. ”колико верник нема духовника, у вези с питаЬима коЉа се тичу причешЮиваЬа треба да се обрати свештеницима оног храма у коЉем жели да се причести.

 ако духовник, коЉи се руководи црквеним одредбама и нормама и коЉи на основу Ьих саветуЉе хришЮанина, тако и причесник треба да буду свесни да циЪ припреме ниЉе споЪашЬе испуЬаваЬе формалних услова, веЮ стицаЬе покаЉничког стаЬа душе, опраштаЬе увреда и помиреЬе с ближЬима и сЉедиЬеЬе са ’ристом у —ветим “аЉнама. ѕост и молитва треба да помогну човеку коЉи се припрема за причешЮе да стекне овакво унутрашЬе стаЬе.

—еЮаЉуЮи се речи —паситеЪа  оЉи разобличава оне коЉи на Ъуде ставЪаЉу тешка бремена незгодна за ношеЬе (в. ћт. 23, 4), духовници треба да буду свесни да неоправдана строгост, исто као и претерано снисхоРеЬе могу представЪати сметЬу за сЉедиЬеЬе човека са ’ристом —паситеЪем и могу му нанети духовну штету.

ѕрипрема монаха за учествоваЬе у “аЉни ≈вхаристиЉе врши се у складу с ќдредбом о манастирима и монаштву и унутрашЬим манстирским уставима.

1. ѕракса припремног поста се регулише аскетском традициЉом ÷ркве. ѕост у виду уздржаЬа од мрсне хране и избегаваЬа разоноде, праЮен усрдном молитвом и покаЉаЬем, традиционално претходни причешЮиваЬу —ветим “аЉнама. ƒужина и мера поста пре светог причешЮа могу бити различити у зависности од унутрашЬег стаЬа хришЮанина, као и од обЉективних услова Ьеговог живота. »змеРу осталог, у случаЉу акутних или хроничних болести коЉе захтеваЉу посебан режим исхране, а за жене Ц у случаЉу трудноЮе и доЉеЬа, пост може бити скраЮен, ублажен или укинут. “о се односи и на хришЮане коЉи привремено или стално бораве у условима заЉедничког живота у свету, коЉи претпоставЪаЉу заЉедничку исхрану (воЉне Љединице, болнице, интернати, специЉалне школе, затвори).

ƒанашЬа уобичаЉена пракса у складу с коЉом човек коЉи се причеЮуЉе неколико пута годишЬе пости три дана пре причешЮа, у потпуности одговара црквеном предаЬу. “акоРе, прихватЪивом се сматра и пракса кад човек коЉи се причешЮуЉе сваке недеЪе или неколико пута месечно, а притом поштуЉе вишедневне и Љеднодневне постове одреРене ”ставом, приступа —ветом ѕутиру без додатног поста или држеЮи Љеднодневни пост или пост од вечери пре причешЮа. ќдлуку у вези с овим питаЬем треба донети по благослову духовника. «ахтеви у погледу припреме за свето причешЮе коЉи се односе на мирЉане коЉи се често причешЮуЉу, односе се и на свештенослужитеЪе.

ѕосебан случаЉ у погледу праксе припреме за свето причешЮе представЪа —ветла седмица Ц недеЪа после празника ’ристовог ¬аскрсеЬа. ƒревна канонска норма о обавезном учествоваЬу свих верника у недеЪноЉ ≈вхаристиЉи у VII веку односила се и на —вете литургиЉе свих дана у току —ветле седмице: „ќд светог дана ¬аскрсеЬа ’риста Ѕога нашег до Ќове ЌедеЪе, целе недеЪе верници у светим црквама треба непрестано да упражЬаваЉу псалме, поЉаЬе и духовне песме, радуЉуЮи се и славеЮи у ’ристу, и треба да упражЬаваЉу читаЬе Ѕожанског ѕисма, пажЪиво слушаЉуЮи и наслаРуЉуЮи се —ветим “аЉнама. £ер Юемо тако са ’ристом заЉедно васкрснути и вазнети се“ (66. правило “рулског —абора). »з овог правила Љасно следи да су мирЉани позвани да се причешЮуЉу на литургиЉама —ветле седмице. »маЉуЮи у виду да у току —ветле седмице ”став не предвиРа пост и да —ветлоЉ седмици претходи седам недеЪа подвига ¬еликог поста и —трасне седмице Ц треба сматрати да канонском предаЬу одговара пракса коЉа се примеЬуЉе у многим парохиЉама –уске ѕравославне ÷ркве кад хришЮани коЉи су држали ¬елики пост у периоду —ветле седмице приступаЉу светом причешЮу ограничаваЉуЮи пост уздржаваЬем од хране после поноЮи. —лична пракса се може односити и на период измеРу ЅожиЮа и ЅогоЉавЪеЬа. ќни коЉи се у току ових дана припремаЉу за причешЮе треба с посебном пажЬом да се чуваЉу неумерене употребе хране и пиЮа.

2. ќд припремног поста треба разликовати евхристиЉски пост у строгом смислу речи Ц потпуно уздржаваЬе од хране и пиЮа од поноЮи до светог причешЮа. ќваЉ пост Ље канонски обавезан (в. горе 41. [50.] правило  артагинског —абора). ѕритом се захтев у погледу евхристиЉског поста не примеЬуЉе на малу децу, као ни на лица коЉа пате од акутних или хроничних болести, кад се мораЉу узимати лекови или храна (као, на пример, у случаЉу диЉабетеса) и на лица на умору. ќсим тога, оваЉ захтев, по нахоРеЬу духовника, може бити ублажен кад су у питаЬу труднице и жене коЉе доЉе децу.

 анонско право налаже уздржаваЬе од супружничког општеЬа у периоду припреме за свето причешЮе. ѕето правило “имотеЉа јлександриЉског говори о уздржаЬу уочи причешЮа.

’ришЮане коЉи упражЬаваЉу штетну навику пушеЬа ÷рква позива да Ље се одрекну. ќни коЉи за то немаЉу снаге треба да се уздрже од пушеЬа од поноЮи, а уколико Ље могуЮе Ц и од вечери уочи причешЮа.

ѕошто Ље ЋитургиЉа ѕреРеосвеЮених ƒарова по ”ставу споЉена с вечерЬом, Ьено служеЬе у вечерЬе време представЪа норму по уставу (меРутим, ова литургиЉа се у пракси обично служи уЉутру). ” складу с одлуком —ветог —инода –уске ѕравославне ÷ркве од 28. новембра 1968. године, „уколико се —вета литургиЉа ѕреРеосвеЮених ƒарова служи у вечерЬим часовима, причесници од хране и пиЮа треба да се уздржаваЉу наЉмаЬе 6 сати, али уздржаЬе пре причешЮа од поноЮи од почетка тог дана Ље врло похвално и могу да га се придржаваЉу Ъуди коЉи за то поседуЉу физичку снагу“.

Ќа норму уздржаваЬа од наЉмаЬе шест сати треба се ориЉентисати приликом припреме за причешЮе на —ветоЉ литургиЉи коЉа се служи ноЮу (на пример, на празнике —ветог ¬аскрса и ’ристовог –оРеЬа).

3. ѕрипрема за причешЮе се не састоЉи само у одрицаЬу од одреРене хране, веЮ и у чешЮем присуствоваЬу црквеним богослужеЬима, као и у обавЪаЬу молитвеног правила.

ќбавезан део молитвене припреме представЪа ѕравило пред свето причешЮе коЉе се састоЉи од одговараЉуЮег канона и молитава. ћолитвено правило обично садржи каноне —паситеЪу, ћаЉци ЅожиЉоЉ, јнРелу-„увару и друге молтиве (в. „ѕравило за оне коЉи се спремаЉу да служе и за оне коЉи желе да се причесте —ветим Ѕожанским “аЉнама, “елом и  рвЪу √оспода нашег »суса ’риста“ у ѕсалтиру са последоваЬем). «а време —ветле седмице молитвено правило се састоЉи од ¬аскршЬег канона, као и од канона и молитава пред свето причешЮе. Ћично молитвено правило треба да се обавЪа ван богослужеЬа, коЉа увек претпоставЪаЉу саборну молитву. ѕосебну пастирску пажЬу треба посветити Ъудима чиЉи духовни пут у ÷ркви тек почиЬе и коЉи Љош нису навикли на дуга молитвена правила, као и на децу и болеснике. ѕсалтир са последоваЬем претпоставЪа могуЮност замене канона и акатиста »сусовом молитвом и метаниЉама. ” духу овог упутства по благослову духовника поменуто правило може бити замеЬено другим молитвама.

ѕошто Ље литургиЉа врхунац свег богослужбеног круга, присуствоваЬе службама коЉе ЉоЉ претходе Ц пре свега вечерЬем и ЉутреЬу (или свеноЮном бдениЉу) Ц представЪа важан део припреме за примаЬе —ветог “ела и  рви ’ристове.

ƒуховник или свештеник коЉи врши исповест, у случаЉу кад човек ниЉе био на вечерЬоЉ служби дан уочи причешЮа или кад ниЉе у потпуности обавио молитвено правило, треба да га подстиче на брижЪиву припрему за причешЮе, али истовремено треба да има у виду околности Ьеговог живота и евентуалне оправдане разлоге.

ѕрипремаЉуЮи се за примаЬе —ветих ’ристових “аЉни на —ветоЉ литургиЉи деца ÷ркве треба да се окупЪаЉу у храму пре почетка богослужеЬа.  ашЬеЬе на —вету литургиЉу, нарочито кад верници долазе у храм после читаЬа јпостола и £еванРеЪа представЪа недостатак поштоваЬа према “аЉни ’ристовог “ела и  рви. ” случаЉу оваквог кашЬеЬа свештеник коЉи исповеда или причешЮуЉе може одлучити да не дозволи човеку да приступи —ветом ѕутиру. »зузетак треба да буде начиЬен за Ъуде ограничених физичких могуЮности, маЉке коЉе доЉе децу, децу у наЉмлаРем узрасту и одрасле коЉи их прате.

ѕо завршетку —вете литургиЉе хришЮанин треба да саслуша у храму или да прочита благодарствене молитве после светог причешЮа. ’ришЮанин на сваки начин треба да тежи томе да захваливши √осподу у молитви за примЪени дар, сачува оваЉ дар у миру и побожности и Ъубави према Ѕогу и ближЬем.

»маЉуЮи у виду нераскидиву везу измеРу причешЮа и —вете литургиЉе клир не треба да дозволи праксу кад се у поЉединим храмовима верницима не дозвоЪава да приступе —ветом причешЮу на празнике —ветог ¬аскрса, ЅожиЮа и ЅогоЉавЪеЬа, на задушнице и побусани понедеЪак.

III

„овек коЉи се припрема за свето причешЮе испитуЉе своЉу савест, што подразумева искрено каЉаЬе за учиЬене грехове и Ьихово откриваЬе пред свештеником у “аЉни ѕокаЉаЬа. ” условима кад многи Ъуди коЉи долазе у храм Љош увек нису довоЪно укореЬени у црквеном животу, они понекад не схватаЉу значаЉ “аЉне ≈вхаристиЉе, или нису свесни моралних и канонских последица своЉих греховних поступака. »сповест свештенику коЉи их исповеда даЉе могуЮност да просуди да ли човек коЉи се каЉе може да прими —вете ’ристове “аЉне.

” поЉединим случаЉевима у складу с праксом коЉа Ље уобичаЉена у многим парохиЉама, духовник може да дâ благослов мирЉанину да се неколико пута причести ’ристовим “елом и  рвЪу у току Љедне недеЪе (на пример, у току —трасне и —ветле седмице) без претходне исповести пре сваког причешЮа осим ситуациЉе кад онаЉ ко жели да се причести осеЮа потребу за исповешЮу.  ад даЉу овакав благослов духовници треба посебно да имаЉу на уму велику одговорност за душе припадника пастве коЉа им Ље поверена у “аЉни —вештенства.

” неким парохиЉама мирЉани дуго чекаЉу на почетак причешЮа. “о се дешава због тога што се клир дуго причешЮуЉе у случаЉу саборних богослужеЬа или у случаЉу вршеЬа исповести после причасне песме. “аква ситуациЉа ниЉе пожеЪна. “аЉна покаЉаЬа по могуЮности треба да се обавЪа ван —вете литургиЉе како свештеник коЉи исповеда и човек коЉи се исповеда не би били лишени могуЮности да потпуно учествуЉу у заЉедничкоЉ евхаристиЉскоЉ молитви. Ќедопустиво Ље да свештеник коЉи помаже на литургиЉи исповеда народ за време читаЬа £еванРеЪа и евхаристиЉског канона. ѕожеЪно Ље да се исповест врши претежно увече или пре почетка —вете литургиЉе. ќсим тога, важно Ље да се у парохиЉи утврде стали дани и сати у току коЉих би свештеник био обавезно присутан ради сусрета с Ъудима коЉи желе да разговараЉу с пастиром.

IV

Ќедопустиво Ље причестити се у стаЬу озлоЉеРености и гнева, у случаЉу да постоЉе тешки неисповеРени грехови или неопроштене увреде. Куди коЉи се усуде да приступе ≈вхаристиЉским ƒаровима у таквом душевном стаЬу, сами себе подвргаваЉу суду ЅожиЉем, по речима апостола: „£ер коЉи недостоЉно Љеде и пиЉе, суд себи Љеде и пиЉе, не разликуЉуЮи тела √осподЬег. «ато су меРу вама многи слаби и болесни, и доста их умира“ (1  ор. 11, 29-30).

” случаЉу да су учиЬени тешки грехови, канони коЉи се односе на забрану причешЮа на дуго време (преко годину дана) могу бити примеЬени само по благослову епархиЉског архиЉереЉа. ” случаЉу да свештеник злоупотреби право забране, питаЬе може бити предато на разматраЬе црквеном суду.

 анони забраЬуЉу причешЮиваЬе у стаЬу женске нечистоЮе (2. правило светог ƒионисиЉа јлександриЉског, 7. правило “имотеЉа јлександриЉског). »зузетак може бити начиЬен у случаЉу смртне опасности као и уколико крвареЬе траЉе дуго времена због хроничне или акутне болести.

V

 ао што Ље истакнуто у ќсновама социЉалне концепциЉе –уске ѕравославне ÷ркве (’. 2) и у одлуци —ветог —инода –уске ѕравославне ÷ркве од 28. децембра 1998. године ÷рква инсистираЉуЮи на неопходности црквеног брака, ипак не лишава причешЮиваЬа —ветим “аЉнама супружнике коЉи се налазе у брачном савезу коЉи Ље закЪучен с прихватаЬем свих законских права и обавеза и коЉи се признаЉе као правоснажан брак, али коЉи због нечега ниЉе освеЮен венчаЬем. ќва мера црквене икономиЉе коЉа се ослаЬа на речи светог апостола ѕавла (1  ор. 7, 14) и правило 72. “рулског —абора има у виду олакшаваЬе могуЮности учествоваЬа у црквеном животу православним хришЮанима коЉи су ступили у брак пре почетка свог свесног учествоваЬа у таЉнама ÷ркве. «а разлику од блудног заЉедничког живота, коЉи представЪа препреку за причешЮиваЬе, овакав савез у очима ÷ркве представЪа законити брак (изузев случаЉева кад законодавно допустиве „бракове“, на пример, представЪаЉу савез измеРу блиских роРака или заЉеднички живот припадника истог пола, коЉи су признати у низу земаЪа Ц што Ље с тачке гледишта ÷ркве у принципу недопустиво). ћеРутим, дужност пастира Ље да подсеЮа вернике на потребу да закЪуче не само правоснажни брак, веЮ и да га освете у црквеном свештенодеЉству.

ѕосебно треба разматрати случаЉеве кад лица дуго времена живе заЉедно и често имаЉу заЉедничку децу, али нису у црквеном или регистрованом државном браку, при чему Љедан од учесника у оваквом заЉедничком животу не жели ни да региструЉе односе, ни да се венча. ќвакав заЉеднички живот Ље грешан, а Ьегово ширеЬе у свету представЪа супротставЪаЬе замисли ЅожиЉоЉ о човеку, опасан Ље по институциЉу брака и не може бити признат од стране ÷ркве. ѕритом духовник, знаЉуЮи околности живота конкретог човека, по снисхоРеЬу према ЪудскоЉ немоЮи у изузетним случаЉевима оноЉ страни коЉа Ље свесна греховности оваквог заЉедничког живота и коЉа жели да склопи законити брак, може дозволити да се причести. ѕричешЮивЬе се не дозвоЪава оном учеснику у оваквом заЉедичком животу, због чиЉе кривице брак ниЉе склопЪен. јко Ље било ко од учесника у оваквом заЉедничком животу у другом браку, ниЉедноЉ страни не може бити дозвоЪено да се причести без канонског регулисаЬа ситуациЉе и приношеЬа дужног покаЉаЬа.

VI

ѕрипрема деце за свето причешЮе има своЉе специфичности. Мено траЉаЬе и садржаЉ одреРуЉу родитеЪи[5] консултуЉуЮи се с духовником, при чему треба да узимаЉу у обзир узраст, здравствено стаЬе и степен уцрквЪености детета.

–одитеЪи коЉи редовно приводе своЉу децу —ветом ѕутиру, што Ље добро, треба да теже томе да се причешЮуЉу заЉедно с Ьима (уколико не могу истовремено да се причесте оба родитеЪа Ц онда наизменично). ѕракса кад родитеЪи причешЮуЉу децу, а сами ретко приступаЉу светом причешЮу, представЪа препреку за то да се код детета створи свест о неопходности учествоваЬа у ≈вхаристиЉског трпези.

ѕрва исповест пре причешЮа се по 18. правилу “имотеЉа јлександриЉског врши кад дете напуни десет година, али се у традициЉи –уске ѕравославне ÷ркве прва исповест, по правилу, обавЪа у узрасту од седам година. ѕритом време обавЪаЬа прве исповести, као и учесталост исповедаЬа детета у узрасту од 7 до 10 година у случаЉу да се оно причешЮуЉе сваке недеЪе, заЉеднички треба да одреде духовник и родитеЪи, имаЉуЮи у виду индивидуалне особености у развоЉу детета и Ьегово схватаЬе црквеног живота.

«а децу до три године евхаристиЉски пост ниЉе обавезан. ѕо традициЉи, од трогодишЬег узраста деца се у православним породицама постепено навикаваЉу на уздржаваЬе од хране и пиЮа пре причешЮиваЬа —ветим “аЉнама. ƒо седмогодишЬег узраста дете треба да Ље сасвим навикнуто да се причешЮуЉе на празан стомак. ќд тог доба дете треба учити да чита молитве пред свето причешЮе, чиЉи садржаЉ и обим одреРуЉу родитеЪи у складу с узрастом, духовним и интелектуалним развоЉем детета.

 умови на сваки начин треба да учествуЉу у васпитаваЬу деце у побожности, измеРу осталог, треба да их подстичу да се редовно причешЮуЉу —ветим ’ристовим “аЉнама и да помажу родитеЪима да их приводе —ветом ѕутиру.

* * *

≈вхаристиЉа Ље главна “аЉна ÷ркве. –едовно причешЮиваЬе Ље потребно човеку за спасеЬе, у складу с речима √оспода »суса ’риста: „«аиста, заиста вам кажем: ако не Љедете “ело —ина „овечиЉег и не пиЉете  рв Мегову, немате живота у себи.  оЉи Љеде ћоЉе “ело и пиЉе ћоЉу  рв има живот вечни, и £а Юу га васкрснути у последЬи дан“ (£н. 6, 53-54).


[1]  Ьига правила. «борник канона ѕравославне ÷ркве. ѕревод правила Ље преузет с адресе: http://www.svetosavlje.org/biblioteka/zakoni/zbornik-kanona-pc.htm, прим.прев.

[2] ѕравилник или ”став духовног колегиЉума, коЉи Ље цар ѕетар I издао 1721. године.

[3] —в€титель ‘еофан «атворник. ѕисьма. V, 757.

[4] —в€титель ‘еофан «атворник. ѕисьма. IV, 693.

[5] ќвде и у даЪем тексту: уколико нема родитеЪа или уколико су лишени права ове обавезе се преносе на блиске роРаке, старатеЪе или туторе.

—а руског ћарина “одиЮ

07 / 02 / 2015

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0