Srpska

XXI век очима ƒостоЉевског

††††

ќ –усиЉи и –усима

”змите и то да се данас ратуЉе не само оружЉем, него и умом, а ова последЬа околност Ље, сложиЮете се са мном, по нас веома неугодна. (ƒневник писца 1873, стр. 105)[1]

»ли се коначно пропиЉу или, пак, за десетак рубаЪа више оставЪаЉу све, беже некуда, чак беже без новца у јмерику, да тамо „осете слободу рада у слободноЉ држави“Е “амо, у јмерици, Ьега некакав гнусни предузимач израбЪуЉе грубим радом, пЪачка га, па чак и песницама туче, а он после сваког ударца среЮно уздише: „Ѕоже, како су овакви ударци песницама у отаЯбини груби и назадни, а како су овде племенити, приЉатни и либерални!“ (ƒневник писца 1873, стр. 109)

£ош Ље ’ерцен говорио да –уси у иностранству не умеЉу да се понашаЉу у друштвуЕ ј све то због оног дубоко усаРеног убеРеЬа да Ље лице коЉе –ус има Ц обавезно ништавно и до стида комично лице, па Ље потребно узети неко друго лице, француско или немачко; тако га, веруЉе, неЮе препознати. (ƒневник писца 1873, стр. 136)

ƒва века се изграРивао такав тип према обавезном принципу коЉи Ље тада прокламован у нашем друштву: никада и ни по коЉу цену не бити своЉ, узети друго лице а на своЉе пЪунути, стидети се себе и трудити се да не личиш на себе Ц и резултат Ље био потпун. (ƒневник писца 1873, стр. 137)

ƒва века одвикаваЬа и од наЉмаЬе самосталности у карактеру, и два века пЪуваЬа на своЉе руско лице, развили су руску савест до таквих бескраЉа од коЉихЕ но, шта се може очекивати, шта ви мислите? (ƒневник писца 1873, стр. 141-142)

††††

ћучно Ље видети тамо у иностранству како се извози и колонизира веЮ двадесетак година наша интелигенциЉа Ц како се од нашег чистог, свежег и одличног руског материЉала ствара бедни меРународни олош, нешто безлично што нема карактера, националног осеЮаЬа, нешто што Ље без отаЯбине. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 165)

Ќо, за сада се наши [земЪопоседници] шетаЉу по иностранству, по градовима и баЬама ≈вропе, подижу цене по хотелима, вуку за собом као богаташи своЉе гувернанте, своЉе боннес на услугу своЉоЉ деци коЉу одеваЉу у енглеска одела. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 167)

Куде ни за какве новце не можемо купити ни на каквоЉ пиЉаци; Ьих векови ствараЉу, а векови Ц то Ље време, године, чак и у нас где векови одавно ништа не вреде. „овек идеЉе и самосталне науке, активан човек ствара се само у току дуготраЉног самосталног живота нациЉе, кроз Ьен вековни мукотрпни рад Ц речЉу, Ьега ствара укупни историЉски живот земЪеЕ ЌемогуЮе Ље вештачки пожуривати нужне и непромеЬиве историЉске моменте у животу народа. (ƒневник писца 1873, стр. 106-107)

ћаЉке пиЉу, деца пиЉу, цркве су опустеле, очеви се баве разбоЉништвомЕ али какав се рад може организовати са оволиким кафанама? (ƒневник писца 1873, стр. 108)

Ќовцима све могу да купим, почасти, уважеЬа, могу свакога да поткупим, могу из свега да се откупим. “ешко Ље представити себи ову окорелост срца младог човека коЉи Ље одрастао у Љедном од тих богатих домова. (ƒневник писца 1876, стр. 338)

“о Ље нама потребно [осваЉаЬе јзиЉе] Љер се –усиЉа не налази само у ≈вропи него и у јзиЉи, због тога што Ље –ус не само ≈вропЪанин него и јзиЉат. » више од тога: ми имамо више наде у јзиЉи него, може бити, у ≈вропи. » Љош: што се тиче наше будуЮе судбине јзиЉа Ље, може бити, наша наЉважниЉа исходишна тачкаЕ “реба се ослободити оног лакеЉског страха да Юе нас у ≈вропи назвати азиЉским варварима, да Юе нам казати да смо више јзиЉати него ≈вропЪани. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 514)

ќ –усима и ≈вропи

ѕред европским ауторитетима, –ус се као што Ље познато, са задовоЪством и журно клаЬа чак не размишЪаЉуЮи много; посебно у таквим случаЉевима он се не упушта у размишЪаЬа. (ƒневник писца 1873, стр. 137)

—ве то опомиЬе на нашу, може бити Љош дугу, усамЪеност у породици европских народа, на оне грешке ≈вропЪана у проценама о –усиЉи коЉе Юе потраЉати Љош у будуЮности, то говори о ЬиховоЉ очитоЉ склоности да о нама суде по оном лошем, па можда обЉашЬава ону упорну, општу, на некаквом гадном и снажно непосредном осеЮаЬу засновану мржЬу коЉу ≈вропЪани гаЉе према нама, то обЉашЬава и ону одвратност Ьихову према нама као према нечему гадном, па чак и онаЉ некакав суЉеверни Ьихов страх пред нама, па и сам онаЉ Ц вечни, давнашЬи, стари приговор Ьихов упуЮен нама: да ми, наводно, нисмо уопште ≈вропЪаниЕ ћи се, разуме се, Ъутимо, и из све снаге се упиЬемо да докажемо да смо ≈вропЪаниЕ (ƒневник писца 1873, стр. 81)

≈во, ту Ље почетак зла: у том преношеЬу, наслеРиваЬу идеЉа, у оном вековном националном гушеЬу у себи сваке независниЉе мисли, у поЉму о положаЉу ≈вропЪанина коЉи се може достиЮи само уз обавезан услов непоштоваЬа према себи и према руском човеку! (ƒневник писца 1873, стр. 150)

»маЉте на уму, господо, да сви ти ваши узвишени европски учитеЪи, ваша светлост и ваша нада Ц ћил, ƒарвин, Ўтраус Ц на зачуРуЉуЮе занимЪив начин понекад гледаЉу на моралне дужности савременог човекаЕ ћоже бити да Ље то тако, можда су циЪеви свих тих савремених воРа европске прогресивне мисли човекоЪубиви и величанствени. јли, мени изгледа сигурно и ово: даЉте тим савременим, дивним учитеЪима могуЮност да сруше старо друштво и да изграде ново Ц и видеЮете да Юе наступити такав мрак, такав хаос, нешто грубо, слепо и неЪудско до те мере да Юе се зграда срушити под проклетствима човечанства и пре него што буде завршена.  ад Љедном буде одбацио ’риста, Ъудски ум Юе стиЮи до зачуРуЉуЮих резултата. (ƒневник писца 1873, стр. 150-151)

Ќо због чега бисмо и тражили некакво повереЬе ≈вропе? «ар Ље ≈вропа некада гледала на –усе с повереЬем, зар она уопште може да гледа на нас с повереЬем и без мржЬе? (ƒневник писца 1876, стр. 198)

«акЪучак Ље: –ус, када заиста постане ≈вропЪанин, не може да не буде у исто време и природни неприЉатеЪ –усиЉе. (ƒневник писца 1876, стр. 204)

ћи смо се учили да волимо ‘ранцузе, Ќемце и све друге, као да су сви они наша браЮа, не водеЮи нимало рачуна што нам они уопште нису браЮа, што нас нису никада волели нити имаЉу намеру да нас и убудуЮе воле. ” томе се састоЉала наша реформа, цело ѕетрово делоЕ (ƒневник писца 1876, стр. 208)

јли чак и без тога (хоЮу да кажем, чак и без француског Љезика), Љедан –ус из образованиЉег сталежа веЮ сада, и то Ље наЉчешЮе тако, ниЉе ништа друго него интелектуални пролетер коЉи нема тла под ногама, коЉи Ље без корена, интернационални хибрид коЉег носе сви европски ветрови. (ƒневник писца 1876, стр. 251)

«а ≈вропу, –усиЉа Ље Ц неспоразум, недоумица, и свака Ьена активност Ље недоумица, и тако Юе бити до самог краЉа. (ƒневник писца 1876, стр. 270)

 ада би се догодило да и –усиЉа одлучи не да нешто нарушава, него само да поведе рачуна о своЉим интересима Ц одмах би се све остале „равнотеже“ уЉедиЬавале у Љедну и кретале би на –усиЉу: „≈то, нарушавате равнотежу“, говорили би. (ƒневник писца 1876, стр. 284)

≈вропЪани ни по коЉу цену нису хтели да нас прихвате као своЉе, ни у ком случаЉу и ни за какве жртвеЕ и то тако траЉе до данасЕ » што год смо ми више, Ьима угаРаЉуЮи, презирали нашу националност, утолико су они више презирали нас. ћи смо пузили пред Ьима, ми смо скрушено исповедали пред Ьима наша „европска“ убеРеЬа и наша гледишта, али они су нас гледали с висине, с подсмехомЕ Ќо, ми се никако не можемо одреЮи ≈вропе. ≈вропа Ље нама друга отаЯбина Ц Ља први то страсно исповедам, и увек сам то исповедаоЕ Ўта учинити, дакле? ѕрво и пре свега, треба постати –усЕ ѕостати –ус то значи престати с презираЬем свог народа. » чим ≈вропЪанин буде приметио да ми ценимо своЉ народ и своЉу националност, он Юе одмах почети да нас цени. (ƒневник писца 1877-1881, стр. 27)

ј ниЉе ли и „наЉблажениЉи папа, намесник ЅожЉи непогрешиви на земЪи“ полазеЮи Ѕогу на истину за време своЉих последЬих земаЪских дана, пожелео победу “урака, гонитеЪа хришЮанства, над –усима коЉи су устали у име ’риста и у одбрану хришЮанства само због тога што су према Ьеговом непогрешивом закЪучку “урци ипак боЪи од Љеретика –уса коЉи не признаЉу папу? (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 150)

Ќапустити словенску идеЉу и оставити без решеЬа проблем о судбини источнога хришЮанства (NB Ц то Ље суштина источног питаЬа) Ц то значи разбити у парампарчад здаЬе –усиЉе и уместо Ье измислити нешто ново што више неЮе личити на –усиЉу. “о чак не би била револуциЉа него Љедноставно уништеЬе и због тога се нешто слично не може ни помишЪати. “у идеЉу не виде и не признаЉу само они слепи руски „≈вропЪани“ и с Ьима заЉедно Љош и, на Ьихову срамоту, берзански краЪеви и комбинатори. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 303)

ЌациЉе живе од великих осеЮаЬа, Ьих надахЬуЉе велика идеЉа Љединства, мисао коЉа обасЉава и сЉедиЬуЉе народе Ьих покреЮе, нациЉе живе када Ъуди признаЉу оне наЉвеЮе као себи равне, и то Ље оно одакле се раРа национална моЮ Ц да, тако живе нациЉе Ц не живе оне никако од берзанских шпекулациЉа и од бриге о вредности рубЪе. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 304)

£едном речи, да би смо [–уси „европеЉци“] остварили своЉ циЪ ми Юемо пре свега употребити многоброЉна и моЮна средства коЉа Юе деловати на слабе „живце“ Ьеговога [народног] карактера, Љер тако Ље било некада и са нама Ц и тада Юе народ бити Ц наш. ќн Юе се постидети своЉе прошлости и проклеЮе Ље.  о буде проклео своЉу прошлост биЮе наш Ц то Ље наша формула! (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 434)

«ашто, зашто Ље наш руски либерал тако често неприЉатеЪ руског народа? «бог чега у ≈вропи Ъуди коЉи себе називаЉу демократама увек бране народ, или се барем ослаЬаЉу на Ьега, а наш демократ коЉи Ље наЉчешЮе аристократа, на краЉу краЉева, увек иде на руку свему ономе што уништава снагу народа и завршава увек неком господштиномЕ Ќо да завршимо: науку Юемо прихватити, али што се тиче „просвеЮиваЬа“ немамо потребе да и Ьега црпемо из западноевропских извора. (ƒневник писца 1877-1881, стр. 456)

ƒанас сви у ≈вропи држе камен у руци и спремни су да се окоме на нас када им се прва прилика за то буде указала. «бог чега та мржЬа, због чега они не могу да схвате Љедном заувек да смо ми безопасни за Ьих, због чега неЮе да схвате да смо Ьихове добре слуге и да се наша европска мисиЉа састоЉи у томе да послужимо ≈вропи и Ьеном благостаЬу? (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 516)

≈вропа Ље спремна да нас похвали, да нас и по глави помилуЉе, али нас неЮе признати за своЉе, презираЮе нас и потаЉно и отворено, сматраЮе нас за Ъуде нижега реда, ми смо ЬоЉ одвратни, да, одвратни смо ЉоЉ посебно када ЉоЉ се вешамо о врат и када Ље братски Ъубимо. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 517)

ќ —ловенима и Ьиховом односу према –усима

—рбиЉа Ље [1876] изашла на боЉно поЪе уздаЉуЮи се у своЉе моЮи али, разуме се, она зна да само –усиЉа може да Ље сачува од пропасти у случаЉу велике невоЪе Ц она зна да Юе ЉоЉ –усиЉа своЉим огромним утицаЉем помоЮи, у случаЉу успеха, да сачува максимум добитка. (ƒневник писца 1876, стр. 206)

ќслобоРени и захвални —ловени би, природно, требало да пригрле ≈нглеску као своЉу спаситеЪку и ослободитеЪку, и она би им тада „отворила очи што се тиче –усиЉе“: „≈во“, рекли би тада, „то Ље ваш Ъути неприЉатеЪ, она Ље, под изговором да брине о вама, Љеднако саЬала како да вас прогута и како да вас лиши ваше неминовне и славне политичке будуЮности“. (ƒневник писца 1876, стр. 286)

Ќо, ипак, главни разлог те Ьихове суревЬиве мржЬе према Ьему [генералу „ерЬаЉеву] био Ље, у то нема сумЬе, онаЉ о коЉем сам веЮ био у прилици да говорим, дакле оно предубеРеЬе веома великог броЉа —рба да, ако —ловени и буду ослобоРени уз помоЮ –уса, то Юе бити само корист по –усиЉу Ц –усиЉа Юе Ьих освоЉити и лишити оне „толико славне и несумЬиве политичке будуЮности“. (ƒневник писца 1876, стр. 331)

ѕостоЉе две —рбиЉе Ц —рбиЉа виших кругова, нестрпЪива и без искуства, коЉа Љош ниЉе живела правим животом и коЉа Љош ниЉе показала своЉу акциЉу, али коЉа веЮ страсно машта о будуЮности, она веЮ има своЉе партиЉе и зна за интриге коЉе понекад добиЉаЉу такве размере (због свог помаЬкаЬа искуства) какве не можемо срети ни у нациЉама коЉе су много стариЉе, веЮ и кудикамо самосталниЉе него што Ље —рбиЉа. јли, упоредо са том „горЬом“ —рбиЉом, коЉа тако жури да живи животом политичке нациЉе, постоЉи и она народна —рбиЉа коЉа Љедино –усе сматра своЉим избавиоцима, своЉом браЮом, она руског цара гледа као своЉе сунце, она воли –усе и веруЉе им. (ƒневник писца 1876, стр. 331)

ƒа, то Ље вечна неслога меРу —ловенима! ќни све то чуваЉу у своЉим предаЬима, све то преносе своЉим песмама, и без –усиЉе као великог центра коЉи их може уЉединити Ц не може бити слоге меРу —ловенима, без –усиЉе се —ловени не могу одржати, нестаЮе с лица земЪе потпуно Ц без обзира шта о томе мислили представници српске интелигенциЉе или некакви тамо цивилизовани и европеизирани „есиЕ »ма у Ьих превише саЬара. √отово сви су они саЬари. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 45)

£а бих тим високообразованим —рбима, коЉи су овог лета гледали с толико неповереЬа на –усе, указао, на пример, на песму ј. —. ѕушкина Ц „ѕесма о ÷рном АорРу“, или на ону „ЅоЉ под «еницом великом“Е ј кад би —рби прочитали те „песме“, они би коначно схватили шта ми мислимо о ЬиховоЉ слободи, да ли ми поштуЉемо и радуЉемо се ЬиховоЉ слободи или не Ц схватили би да ли ми желимо да их зграбимо под власт или не, да ли желимо да им узмемо слободу или не. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 46-47)

ћеРутим, и сада се могу сигурно знати две ствари: 1) словенска племена читавог Ѕалканског полуострва Юе се брзо Ц можда и не тако брзо Ц ипак ослободити турског Љарма и почеЮе да живе новим слободним и може бити и независним животом и 2) Е ƒа, управо ово друго Ље оно што Юе се обавезно десити и о чему сам Ља одавно желео да кажем своЉе мишЪеЬе. “о „друго“ се, по мом наЉдубЪем увереЬу, састоЉи у томе што –усиЉа неЮе имати, и никада ниЉе ни имала, такве неприЉатеЪе, завидЪивце, клеветнике и отворене хулитеЪе него што Юе бити та словенска племена када их –усиЉа буде ослободила и када ≈вропа буде признала да су ослобоРена! (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 363)

ќни Юе своЉ нови живот након ослобоРеЬа започети тако Ц то понавЪам Ц што Юе издеЉствовати гаранциЉе и покровитеЪство за своЉу слободу од ≈вропе, од ≈нглеске или од Ќемачке, па ако у савезу држава буде и –усиЉа они Юе све то чинити управо да се заштите од –усиЉе. ќни Юе започети обавезно тако што Юе себе убедити да не дугуЉу –усиЉи никакву захвалност него, напротив, да су се Љедва некако спасли од руског властоЪубЪа Ц они Юе тврдити да су се спасили захваЪуЉуЮи интервенциЉи европског концерна државаЕ (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 364)

ќ вери, нациЉи и хуманизму

“ешко друштву коЉе нема религиозног осеЮаЬа! (ƒневник писца 1873, стр. 158)

«атим у папином писму (ѕиЉе IX) следе наЉчудниЉе речи од свих коЉе се могу очекивати од поглавара римских католика: „√оворим тако“, пише папа, „зато што сматрам своЉом дужношЮу да говорим истину и некатолицима, Љер свако ко Ље примио крштеЬе припада, маЬе или више Ц овде не могу детаЪниЉе да обЉасним због чега Ц припада, понавЪам, у веЮоЉ или маЬоЉ мери, папи“. (ƒневник писца 1873, стр. 236)

ћожда Ље ’ристос Љедина Ъубав руског народа, и он воли Ьегов лик на неки своЉ начин, кроз неку патЬу. (ƒневник писца 1873, стр. 42)

√де Ље правда, Ље ли могуЮе да Ље свет Љош толико далеко од Ье?  ада Юе престати несугласице, хоЮе ли се Ъуди икада збратимити, и шта Ље сметЬа томе? ’оЮе ли икада правда бити тако моЮна да Юе моЮи да савлада Ъудску исквареност, цинизам и егоизам? √де су оне истине до коЉих се стизало са толико мука, где Ље човекоЪубЪе? (ƒневник писца 1876, стр. 226)

Ѕез наЉвише идеЉе, меРутим, не може да постоЉи ни човек ни нациЉа. ј на земЪи постоЉи само Љедна наЉвиша идеЉа, и то Ље идеЉа о бесмртности Ъудске душе Ц све остале „више“ идеЉе живота проистичу из ове Љедине. (ƒневник писца 1876, стр. 393)

£а тврдим (засад опет без доказа) да се Ъубав према човечанству не може замислити нити схватити, да Ље она апсолутно немогуЮна без вере у бесмртност Ъудске душе. (ƒневник писца 1876, стр. 395)

”осталом, нису ’риста тамо [на «ападу] науке помрачиле, како то тврде либерали, то се десило и пре наука када Ље западна црква унаказила ’ристов лик, када се претворила у –имско царство и када се поново оваплотила у облику ѕапства. «аиста, на «ападу нема више хришЮанства, нема цркве; мада има Љош много хришЮана и Ьих никада неЮе сасвим нестати.  атолицизам ниЉе више хришЮанство, он прелази у идолопоклонство, а протестантизам се гигантским корацима приближава атеизму и колебЪивоЉ, несталноЉ (не вечитоЉ) науци о моралу. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 454)

Ќа почетку код сваког народа, код сваке националности, морална идеЉа Ље претходила зачетку националности, Љер она Ље ту националност стварала. ј та морална идеЉа потицала Ље одувек из мистичних идеЉа, из увереЬа да Ље човек вечан, да ниЉе Љедноставно земаЪска животиЬа Ц него да Ље у вези са другим световима и са самом вечношЮуЕ » имаЉте на уму, чим се после извесног броЉа векова (Љер и ту постоЉи закон коЉи нама ниЉе знан) почне да колеба и да ослабЪуЉе у некоЉ нациЉи Ьен духовни идеал, с Ьим одмах почиЬе да пада и читав Ьен граРански поредак, потамне сви граРански идеали коЉи су до тада успели да се у ЬоЉ образуЉу. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 470)

„им морално-религиозна идеЉа код Љедног народа доРе до свог краЉа, иживи се, наступа панична и кукавичка потреба да се Ъуди уЉедине ради „спасеЬа стомака“ Ц свако граРанско уЉедиЬеЬе у таквом случаЉу других циЪева не може иматиЕ јли то спасаваЬе стомака Ље наЉнемоЮниЉа и наЉбедниЉа идеЉа меРу свим идеЉама коЉе могу да уЉедине човечанство. “о Ље предосеЮаЬе краЉа Ц почетак краЉа. (ƒневник писца 1877Ц1881, стр. 471)

ѕриредио: ЌебоЉша ОосовиЮ


[1] —ви цитати су преузети из три кЬиге „ƒневник писца ƒостоЉевског“, у издаЬу »–ќ ѕартизанска кЬига из КубЪане из 1982. године. ƒневници су обЉавЪени у оквиру вишетомног издаЬа под насловом „ƒостоЉевски као мислилац“.

—ветигора

31 / 12 / 2015

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0