Srpska

ѕравда без Ъубави

††††

“ешко Ље, готово немогуЮе, у животу срести човека, коЉи не би хтео да са Ьим поступаЉу по правди, правично. ¬ероватно су се само свеци радовали, када су их вреРали, понижавали и оговарали, памтивши девету заповест блаженства: „Ѕлажени сте када вас срамоте и прогоне и лажуЮи говоре против вас свакоЉаке рРаве речи, због мене. –адуЉте се веселите се, Љер Ље велика плата ваша на небесима, Љер су тако прогонили и пророке пре вас“ (ћт. 5: 11Ц12). јли када се радило о одбрани части других Ъуди, о непоколебЪивоЉ одбрани истине, чистоЮи вере, срца светих су се распламсавала пламеном ревношЮу о правди ЅожиЉоЉ, а уста су Ље неустрашиво проповедала.

ќсеЮаЉ праведности пребива у срцу чак и наЉгрешниЉег човека. »зопачен, себичан, болесно осетЪив, осеЮаЉ праведности не умире чак и када Ље спаЪена савест и сахраЬен стид. »стина Ље Љедно од ЅожиЉих имена, суштинско своЉство “ворца, коЉе Ље по сродству своЉствено и човеку. јли као и Ъубав, доброта, свезнаЬе и свемогуЮност она код Ѕога не може бити самостална врлина, одвоЉена од осталих. ј код створеЬа после пада може. » у томе Ље суштина трагедиЉе грехопада: када ЅожЉи дарови, бачени у коров страсти, започиЬу своЉ самостални живот. “ада ми добиЉамо Ъубав без правде и правду без Ъубави, веру без знаЬа и знаЬа без вере, снагу без самилости и милост без расуРаваЬа. –аниЉе сам веЮ поделио своЉе мисли о ЉедноЉ од таквих поЉава нашег замаЪског живота Ц Ъубави без правде. ƒанас сам се одлучио да попричамо о правди без Ъубави.

ћорам да започнем оваЉ тежак разговор са исповешЮу. ћоЉе обраЮаЬе Ѕогу и ÷ркви Ље средином 1990-их било одлучуЉуЮе и за многе неочекивано. ѕритом се нисам одважио на оваЉ корак сам, веЮ са своЉом роРеном сестром. ѕред нама се разоткрио светли, непознати, неизмерни и благодатни свет ѕравославЪа. ѕокаЉавши се, оправши се, озаривши се, ми смо ушли у оваЉ свет као мала деца, веруЉуЮи свему. » окружеЬе се чинило достоЉним, светим, како смо и замишЪали: Ъуди коЉи су посветили себе пожртвованом служеЬу ближЬима. «а време гладних година су хранили и облачили сиромашне, помагали затвореницима, сиротиштима и породицама са више деце.

£едном, на празник преподобног —ергиЉа –адоЬешког у “роЉственоЉ лаври светог —ергеЉа моЉа сестра Ље имала част да добиЉе благослов познатог и веома поштованог црквеног Љерарха. —ва среЮна она Ље пожурила да подели ову радост, са монахиЬом, коЉа се старала о нама, малоЉ деци у ’ристу. Ѕила Ље веома добра, пожртвована до потпуног самозаборава, ревносна, кристално чиста и поштена. Мен одговор моЉоЉ сестри Ље гласио: „  акав ужас! ѕа то Ље главни сарадник  √Ѕ-а!“. «а десет година Ље сестра, под моЉим пажЪивом воРством анализирала кЬигу митрополита £ована (—ничева) о митрополиту ћаноЉлу (Ћемешевском), професионално и немилосрдно бележеЮи и коментаришуЮи наводе, коЉи су наводно сведочили о сарадЬи митрополита ћаноЉла са таЉним службама. ” то време смо таман угостили духовна чеда митрополита £ована. » ми нисмо могли да се суздржимо, а да не поделимо са Ьима своЉа „откриЮа“. —асвим изгубЪени, они су у Ьегову одбрану само могли да кажу: "Ќама су и наши греси довоЪни". ћи се тиме, наравно, нисмо задовоЪили, али смо у себи одлучили да Ље Љош рано овоЉ малоЉ деци давати тврду храну. јли Ље негде у нама остао лош осеЮаЉ од Ьиховог беспомоЮног: „Ўта ми имамо да судимо другима!“

«лурадост, заЉедЪивост, осуда „отпадника“, су уз спознаЉу потпуне исправности спаЉали нашу заЉедницу чврстим везама истомишЪеника. », чинило се, да Ље било Ъубави Ц али само према своЉима, верним и оданим. ЌаЉвише су „добиЉали своЉе“ Љерарси из врха ÷ркве Ц „екуменски епископат“. „инило се да су сви они баш ти о коЉима Ље пророковао преподобни —ерафим —аровски. ∆ивети у тоЉ атмосфери Ље било загушЪиво, али топло, понекад чак и вруЮе. » мада су се кадкад поЉавЪивале сумЬе у правилност изабраног пута све смо их одбацивали као Раволска искушеЬа. ј скоро физички осеЮаЉ повезаности и споЉености смо схватали као неопходни услов придржаваЬа уског пута. јли дубоко унутра, закЪучан иза седам брава и катанаца, увиЉен непродорном копреном страха, крио се осеЮаЉ дубинске несреЮе и беспомоЮности.

—ве се променило Љедног дана због Љедне фразе атоског старца схимонаха √аврила: „ƒуховнак ниЉе у праву!“ ќн Ље то рекао са ауторитетом. ѕосле тога Ље неправда „правдоЪубаца“ почела да се проЉавЪуЉе брзо и неминовано.  олективну Ъубав Ље заменила оштра мржЬа Ц сада смо ми постали прогнаници. Ѕило Ље горко, раздражуЉуЮе, увредЪиво Ц али Ље изнад свега тога лебдео осеЮаЉ стечене слободе и пуноЮе постоЉаЬа. “ако треба да се осеЮа лептир коЉи се исчупао из чауре; опоравЪени болесник, коЉи пуним грудима удише свежину небеса. јли Ље ту радост кварила туга због тога што су блиски Ъуди, остали заточени у капсули, у мраку своЉе Ъудске правде Ц правде без Ъубави, спремни да се угуше у заносу самопрозване праведности Ц праведности ван истине. Ѕаш зато ми Ље тешко да пишем о томе, о тоЉ незараслоЉ рани, коЉа пара срце.

 ао последица самопрозване врлине, следи самодовоЪно мишЪеЬе коЉе обележава „борце“ за чистоЮу вере и морала. ЌеЮу овде да наводим примере, има их више на наизглед православним и тим пре на расколничким порталима.

††††

»спричаЮу само невину причу из раног детиЬства Љедног мог познаника, коЉу ми Ље испричала Ьегова маЉка.  ада Ље »Ъуша имао три године и почео да иде у дечиЉи вртиЮ, он Ље био усхиЮен дивном машном у коси девоЉчице из Ьегове групе.  од куЮе, упируЮи прстом у своЉу ошишану главу, он Ље захтевно изЉавио маЉци: „«авези!“ ћама Ље почела да обЉашЬава: „»Ъуша, ти си дечак, а машне носе само девоЉчице“. —ин: „«а-ве-зи!!“ ћама се труди: „ѕа како да ти завежем машну? “и немаш ни косе на глави!“ »Ъуша, пркосно машуЮи прстом пут потиЪка: „«аа-вее-зииии!!!“ — обзиром на неразвиЉеност мишЪеЬа у раном детиЬству оваЉ пример ниЉе ништа сем куриозитета. јли када на сличан начин размишЪаЉу одрасле чике и тете то Ље веЮ диЉагноза.

јко Ље Ъубав без правде, о коЉоЉ сам писао у претходном чланку, своЉствена Љеретицима, коЉи покушаваЉу да примире тело и дух, онда правда без Ъубави обележава расколнике, обузете идеЉом своЉе изузетне исправности. јли ни Ъубав у првом случаЉу, ни правда у другом, не достижу Љедини циЪ, ради кога постоЉе Ц »стину, коЉа Љесте ’ристос. „£ерес Ље Ц учи светитеЪ »гЬатиЉе (ЅрЉанчанинов) Ц грех ума. —уштина тога греха Љесте богохуЪеЬе.  ако се ради о греху ума, Љерес не само што помрачуЉе ум, него и срце заробЪава окамеЬеношЮу, убиЉаЉуЮи га вечном смрЮу.  роз оваЉ грех човек се наЉвише уподобЪава палим дусима, чиЉи Ље главни грех противЪеЬе Ѕогу и хула на Ѕога.“ „–аскол Ље нарушаваЬе потпуног Љединства са —ветом ÷рквом, меРутим, уз тачно очуваЬе истинитог учеЬа о догматима и светим таЉнама. ЌарушаваЬе Љединства у догматима и светим таЉнама Ље веЮ Љерес“. јко Ље Љерес, у складу са учеЬем светитеЪа »гЬатиЉа, грех ума, онда Ље раскол грех воЪе. £ерес , по правилу, прати раскол, а раскол на краЉу краЉева често доводи до Љереси. » Љедно и друго не може да се спере чак ни мученичком крвЪу. » мада расколници Ъуто мрзе Љеретике, они попримаЉу исти дух, Љер су Ьихова срца Љеднако огорчена.

∆елим да подсетим на познати случаЉ из живота светитеЪа ¬асилиЉа ¬еликог коЉи Ље Љарки пример одговорног односа према пастви и мудрог према Љеретицима. Ќовомученик £ован ѕопов, позиваЉуЮи се на сведочанство светитеЪа √ригориЉа Ѕогослова, прича о томе „како Ље одважност светитеЪа ¬асилиЉа спасла  есариЉску ÷ркву од Љереси ариЉанства“. 371. године цар ¬алент, коЉи Ље подржавао ариЉанску Љерес, поново Ље отпутовао у ћалу јзиЉу са циЪем да допринесе коначноЉ победи ариЉанства. „¬асилиЉе ¬елики Ље одбио да прими ариЉанске епископе, коЉе Ље предводио £евипиЉе, а за коЉима Ље ишао и римски цар. (Bas. ћ., ≈р. 68, 128, 244, 251). «а епископима се поЉавио ћодест, велможа надалеко познат своЉом суровошЮу. ќн Ље у име цара захтевао да светитеЪ ¬асилиЉе избаци из символа вере реч Όμοουσιος (£единосушни Ц Љеп. ѕ.), претеЮи му у супротном протериваЬем, конфискациЉом имовине, мучеЬем. ¬асилиЉе ¬елики Ље са достоЉанством одговорио да се не боЉи претЬи и одбио ћодестове захтеве.  оначно, 6. Љануара (по ЉулиЉанском календару) на празник ЅогоЉавЪеЬа, сам цар Ље ушао у базилику, у коЉоЉ Ље служио светитеЪ ¬асилиЉе. ÷ар Ље био запрепашЮен складношЮу поЉаЬа верника коЉи су се молили. ѕоразило га Ље и страхопоштоваЬе коЉе Ље уливао епископ. „инило се да свети ¬асилиЉе ниЉе ни приметио долазак цара.  ада Ље ¬алент принео своЉ дар нико од Ракона ниЉе се усудио да га прими без дозволе епископа Ц земаЪски владика, коЉи Ље навикао на додвораваЬе дворских епископа био Ље толико збуЬен да Ље посрнуо и засигурно би пао када га не би придржао неко од клирика. “ада Ље ¬асилиЉе ¬елики дао знак да приме приношеЬе цара. „врстином, тактом, личним шармом и благоразумном попустЪивошЮу ¬асилиЉе ¬елики Ље победио своЉе противнике. ¬алент Ље укинуо веЮ потписани указ о протериваЬу светитеЪа ¬асилиЉа и, одлазеЮи из  есариЉе, оставио му Ље издашан прилог за добротворни рад. (Greg. Naz., Orat. XLIII, 44Ц55)ї

 ада бисмо опонашали примитивно мишЪеЬе псеудоревнитеЪа, требало би да доРемо до закЪучка да светитеЪ ¬асилиЉе ¬елики, примивши просфору од цара-Љеретика, проЉавЪуЉе криминалну сервилност (недавно сам се спотакао о ту на моЉ рачун упуЮену, украдену реч), малодушност, притом издаЉе ’риста и поклаЬа се Раволу.  акву буку би направили „православни ревнитеЪи“, када би се то десило у наше време. јли су и у време светитеЪа ¬асилиЉа „борци“ за чистоЮу вере стално прекоравали свеца због „толерантности према Љеретицима“. »нтрига против светитеЪа £ована «латоустог Ље исто почивала на оптужби за помагаЬе Љеретицима, ƒугоЉ браЮи, нитриЉским монасима, коЉи су због недостатка образоваЬа постали следбеници ќригена. ћеРутим, мишЪеЬе великих учитеЪа и светитеЪа ¬асеЪенске ÷ркве се разликовало од мишЪеЬа Ьихових опонената свеобухватношЮу и целокупношЮу, Љер Ље проистицало из пастирске бриге и Ъубави према човеку, чак и заблуделом човеку, да би он био спасен од погибеЪи. “ако Ље поступао ’ристос, тако поступаЉу сви истински пастири. “ако треба да поступаЉу сви православни хришЮани.

Ѕорба за самопрозвану праведност Ље почела чим Ље грех ушао у свет Ц од пада Ћуцифера коЉи Ље повео за собом део анРела, усадивши им мисао о неправедности (неЉеднакости) ЅожиЉе небеске хиЉерархиЉе. „Ѕудите као богови“ Ц завео Ље лукави прародитеЪе у раЉу паролом о Љеднакости, коЉа Ље потом обогаЮена са Љош два термина у познатоЉ триЉади: слобода, братство, Љеднакост! Ћукавост Равола Ље у томе што представЪа лаж као истину. „овек по замисли “ворца треба да постане бог по благодати. «ато, обеЮаваЉуЮи ≈ви божанско достоЉанство, Раво лаже не изговараЉуЮи лаж, али Ље подразумева.  аже: хоЮете да будете као богови! ј подразумева: хоЮете да будете равни Ѕогу. Ћукаво пита: а да ли Ље заиста Ѕог то заповедио? Ц сеЉавши помисао да Ѕог може да изговори неистину. ¬ешто се поиграваЉуЮи са Ъудским осеЮаЉем за праведност, одвоЉеним од »стине, сатана даровану човеку слободу у Ѕогу, обраЮа у слободу од Ѕога; благословено братство оних коЉи се подвизаЉу у доброти, замеЬуЉе на савез оних коЉи уживаЉу у греху. ’ероизациЉа борбе за социЉалну праведност, неизоставни атрибут свих револуциЉа, раРа такве трагичне фигуре као крвавог –обеспЉера, коЉи се поноси своЉим беспрекорним поштеЬем; Юерку градоначелника ѕетрограда —офиЉу ѕеровску, коЉа Ље изгубила све, чак и сопствени живот, ради безумне идеЉе свргаваЬа царске власти, она Ље негованим рукама копала тунеле за поставЪаЬе експлозива, немеЬеног –уском ÷ару; или слепи Ќ.ј. ќстровски, коЉи Ље оставио совЉетскоЉ кЬижевности аутобиографски лик ѕавке  орчагина Ц Љунака „праведне“ лажи. ј свако од Ьих Ље имао своЉу „правду“, као и „Љунак нашег доба“ бивши епископ „укотски ƒиомид. »ли „последЬи Љунак“ Ц ƒмитриЉ ÷орионов Ц ≈нтео. »стакавши на заставе нову паролу социЉалне праведности и Љеднакости, борбе са дигиталним уреРаЉима за идентификациЉу личности и вреРаЬа осеЮаЉа веруЉуЮих, „Љунаци“ ступаЉу на пут рата. –еволуционари-безбожници су на питаЬе Ц ко вам Ље дао благослов за оваЉ рат? Ц са поносом одговарали: другови по борби. ј од наших православних бораца не можеш да чуЉеш Љасан одговор Ц у наЉбоЪем случаЉу Ље то неки непознати старац, добро да ниЉе „прикривени имам“.

јли на шта се своди огромна лаж бивших револуционара и садашних ревнитеЪа? —воЉом страственом борбом они маргинализуЉу саму идеЉу отпора злу у Ьеним разноликим испоЪаваЬима. —тавЪаЉуЮи у уста бораца ватрене речи о правди и праведности сатана их води за собом. » када неравнодушни, али трезвени, они коЉи разумно расуРуЉу, подигну своЉ глас против ових или оних испоЪаваЬа неправедности и богохулства, етикетираЉу их: комуниста, диомидовац, божевоЪник итд. ≈то зашто Ље опасна делатност свих ових „бораца“.  ада би они усмерили своЉу енергиЉу на борбу са сопственим страстима постали би светим Ъуди. ј овако, само долази до раскола и саблазни.

††††

£ерес и раскол су за ÷ркву увек трагедиЉа, неутешан бол. —ви ЉересиЉарси и расколоучитеЪи одводе за собом у погибеЪ читаве заЉеднице Ъуди, коЉе временом осваЉаЉу земЪе и континенте. ј то су наша браЮа и сестре, ближи и даЪни, такоРе створени по образу и лику ЅожиЉем.  ао и ми, они су намеЬени за живот вечни, али осуРуЉу себе на бесконачну муку.

ѕостоЉи такав израз: блиски по духу. ѕогледаЉте са каквом жеРи наши "православни ревнитеЪи" траже блиске себи по духу, на Љедном од „ревнитеЪских“ саЉтова:

"ƒимитриЉ: «ахваЪуЉем ти што си направио оваЉ саЉт, хвала Ѕогу, има Љош хришЮана, блиских по духу."

"¬ладимир:  ада читам коментаре и постове на овом саЉту, добиЉам утеху, радостан сам што има Љош правих православаца. ѕонекада сам потиштен због тога што у моЉоЉ близини (у  азахстану) нема таквих истомишЪеника. Ѕог вам свима помогао“.

ћожемо наводити сличне примере до бесконачности. ј ови ƒимитриЉи и ¬ладимири су, по правилу, добри, часни, поштени Ъуди. ”право ове одлике су многе од Ьих приморале да напусте греховни живот и свим своЉим снагама поверуЉу у ’риста-—паса. јли и Раво на спава. ќн обраЮа ревност неофита на борбу не толико са своЉим страстима, него са туРим. ƒобро Ље када ово протестно стаЬе новообраЮеног пролази брзо и без последица, као заразна дечЉа болест, формиравши имунитет за цео живот. јли када се унутар ÷ркве налазе хронични дисиденти, несреЮа се назире. «а вечног дисидента смисао живота представЪа борба са споЪашним злом. » чак када Ље зло побеРено дисидент не може да пронаРе мир: Ьегова стихиЉа Ље борба, бесконачни протест. ћеРутим, свети оци нас уче да се боримо са злом унутар себе.  ако се разликуЉе религиозни фанатик од ревнитеЪа? –евнитеЪ мучи самог себе, а фанатик друге. ќнаЉ коЉи ниЉе навикао да побеРуЉе своЉе сопствене страсти не може ни да помогне другима у томе, Љер Ље то исто као када не знаш да читаш, пишеш, певаш, црташ, па не можеш ни друге да научиш овим вештинама.

’ристос изобличуЉе оне коЉи воле да примеЮуЉу туРе грехе, називаЉуЮи их лицемерима: ЂЋицемере, извади наЉпре брвно из ока свога, па Юеш онда видети извадити трун из ока брата свога.ї (ћт. 7: 5). ЌеосетЪивост према сопственоЉ грешности, изоштрена осетЪивост према грешности других Ље ознака наЉопасниЉе духовне болести, охолости. «ато √оспод и говори да су пиЉанице, блудници, преЪубници, коЉи су свесни своЉих грехова, ближи ка спасеЬу него охоли фарисеЉи, коЉи се поносе своЉом праведношЮу.

£арки пример обраЮаЬа од мртве правде, „правде законске“ ка живоЉ истини Ље √осподЬе призваЬе фарисеЉа и прогонитеЪа хришЮана —авла, коЉи Ље постао првоврховни апостол ѕавле. Ђѕо правди закона беспрекоран, Ц прзинаЉе свети апостол, Ц по ревности Ц гонитеЪ ÷еркве ЅожиЉеї (ср.: ‘лп. 3: 6). “а „правда законска“, тоЉест одвоЉена од живота, слепа, лишена духа истине, помножена ревношЮу, постаЉе беспоштедно оружЉе у рукама фарисеЉа, коЉи желе по сваку цену да задрже своЉу власт.

”право стремЪеЬе властвоваЬу одликуЉе расколоучитеЪе, коЉи одмах после отпадаЬа од црквене целине ступаЉу у жестоку борбу за власт у своЉим верским заЉедницама, коЉи полажу право на истину у последЬоЉ инстанци. Ѕесконачно распарчаваЬе расколничких деноминациЉа Ље резултат борбе своЉеглавости и самоЪубЪа разних Ъуди, од коЉих сваки хоЮе да буде патриЉарх, поглавар, маниЉакално стреми апсолутноЉ власти. —ви ови прерушени „патриЉарси“ и „митрополити“ представЪаЉу жалосни призор до тог тренутка када се одреРене политичке силе не усуРуЉу да их искористе у постизаЬу своЉих циЪева.  ао на („у“ не користим не у инат, веЮ упркос) несреЮноЉ ”краЉини (” руском Љезику граматички Ље правилна формулациЉа "на ”краЉини", али ”краЉинци захтеваЉу да се у руском Љезику користи формулациЉа "у ”краЉини" - прим. прев). »спуЬаваЉуЮи интересе нечасних политичара, расколници и секташи обавЪаЉу наЉпрЪавиЉи посао, не презаЉуЮи ни од голе лажи и гнусне клевете у циЪу оправдаваЬа убистава и насиЪа.

—а лажним патриЉарсима и псеудомитрополитима Ље све Љасно, Ъуди то не могу да исправе. јли шта да радимо са ƒмитриЉима и ¬ладимирима, коЉе жалимо до бола? ќни су Љош унутар ÷ркве, иако се духом веЮ узносе изнад црквене хиЉерархиЉе, лако дозвоЪаваЉуЮи себи да осуРуЉу црквене великодостоЉнике и страсно траже подршку себи сличних Ъуди. Ќаравно, треба да се молимо за Ьих, са ЪубавЪу и да им се не обраЮамо агресивно. јли судеЮи по свом искуству морам да кажем да то ниЉе довоЪно. ѕотребно Ље да и они сами желе да се промене. √оспод Юе Ьих Љадом и искушеЬима позивати на покаЉаЬе. “реба се само одазвати, као —авле, и тада Юе нестати духовно слепило и спознаЮе такву светлост и такву Ъубав да: ЂЌи смрт, ни живот, ни анРели, ни поглаварства, ни силе, ни садашЬост, ни будуЮност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неЮе моЮи одвоЉити од Ъубави ЅожиЉе, коЉа Ље у ’ристу »сусу √осподу нашему.ї (–им. 8: 38Ц39).

≈пископ ƒушанбински и “аЯикистански ѕитирим (“ворогов)
— руског јлександар АокиЮ и јна ¬едЉаЉева

01 / 08 / 2016

    ¬аш коментар

    ќвде можете оставити ваше коментаре. —ви коментари биЮе прочитани од стране уредништва ѕравославие.Ru.

    ¬аш коментар:
    ¬аше име:
    ¬аш e-mail:
    ”несите броjеве
    коjе видите на слици:


    RSS 2.0